Савамала – периферија у центру града

Савамала – периферија у центру града

Давно беше, када су Аустријанци, почетком 18. века све Србе из Београда намерно настањивали у околину данашње Саборне цркве, и наниже, ка Варош капији, Поп Лукиној и Карађорђевој улици.

У историји града био је значајан период у којем су, од 1717. до 1739. године овде владали Аустријанци. Тада град губи обрисе оријенталне провинције и добија неке драгоцене барокне елементе у свом изгледу. Али и оштар однос према православном становништву, које није било радо виђено у немачком делу града.

Освајачи су тада изабрали Дорћол за место где ће се настанити, а давали су и посебне повољности за становнике који ће бити насељени уз дунавску обалу. Стотине породица стигле су овде из околине Вормса и Мајнца. Католичка црква давала је посебну подршку током овог процеса.

Када су, касније, Турци повратили Београд под своју власт, поново су имали више симпатија и склоности ка тој, дунавској страни вароши, која ће и данас носити њихово име – Дорћол. Ради се, дабоме, о две турске речи од којих је “дорт” ознака за број четири, а “јол” је пут. Дакле, причамо о сусрету четири пута или раскршћу.

Србима је у то време остала савска падина, истина, увек боље заштићена од ветра него што је то било уз обалу Дунава, где је лука била вечито изложена ударима кошаве.

Кнез Милош је, све онако неписмен, ипак имао веома јаке визије о будућем изгледу вароши, па је желео овде да устоличи трговачки део града, будући да је био свестан доброг положаја пристаништа, на којем и данас пристају туристичке лађе.

Истовремено је хтео да измести значајне делове града од домета турских топова са Београдске тврђаве, па је лагано, ширећи град изван шанца, урбанизовао онај део који је допирао до данашње Немањине улице.

Савамала је била одређена Карађорђевом улицом, потом Босанском која данас носи име по Гаврилу Принципу, Краљице Наталије, Сарајевском, па Савском, а досезала је до Милошеве.

Идеја да ово буде централни, трговачки део града није дуго потрајала. Док су бродови представљали основни вид транспорта, било је тако, и лађе су овде довозиле робу која је, прво, чувана у лагумима подно Косанчићевог венца, у које се улазило управо из Карађорђеве улице.

До Првог светског рата Београд је био погранични град, па је овде била граница, а зграда коју је још Милош направио као царинарницу звала се Ђумрукана. Такво име понела је по турској речи ћумрук која означава царински прелаз. Неко време ова зграда имала је највећу дворану у Београду, па су у њој одржаване позоришне представе, а забележено је да су ово место звали “театар на Ђумруку”.

Тако је стари Београд, од средине 19. века заиста опипавао свој трговачки пулс на десној савској обали. Са Београдског гребена и Косанчићевог венца ка Сави су се спуштале Велике и Мале степенице, вечито пуне света.

Пароброд је спајао овај, гранични део Балкана са Земуном, првим средњоевропским насељем у околини, у време када мостови који би повезали две вароши још нису постојали. Стари хроничари бележе да возни ред баш није био прецизан, па би многи који су у град дошли неким послом, често проборавили ноћ у биртијама у близини два степеништа, чекајући лађу да пређу на другу страну.

Добростојећи трговци, а дабоме, за њима и министри, често су бирали Карађорђеву улицу како би у њој направили своје куће, управо као што данас то чине гледајући ка Дедињу. Данашњи изглед неких старих здања и фасаде које покушавамо да обновимо у последње време говоре о достојанственом изгледу “старих дама” на које подсећају неке драгоцене куће у Карађорђевој.

Током послератног доба тој улици је промењена намена и она је постала важан коридор за теретни саобраћај. Можда је у том тренутку оваква одлука деловала логично, али данас камиони чине живот на обали реке неподношљивим.

Тако смо овај део града и његов изглед некако игнорисали, ма како да је био у најстрожем центру. Многи Београђани и данас доживљавају Савамалу, а потогово Карађођеву улицу као некакву периферију која се неким чудном нашла у центру.

У окружењу дела на који се данас ослања Бранков мост некада су биле кафане које су Савамалци добро памтили. Једна је носила име “Босфор”, што је било природно за ондашњи, духовити Београд. Како смо већ имали легендарне “Дарданеле” на данашњем Тргу републике, на месту данашњег Народног музеја, било је природно да и “Босфор” добије своје место у граду.

Тачно на месту где се сада налазе ослонци моста био је и бирцуз “Кичево”, који је такође имао бурну прошлост, веома дискутабилну клијентелу и најразличитије госте који су се могли затећи у старом Београду.

Доласком железничке пруге 1884. године, као и изградњом првог чврстог моста, трговци помало измештају своје радње шире по вароши, а у Савамали остаје аутентичан дух њених становника, али и много физичких радника, који овде траже ухлебље.

Посебан печат овом делу града подарио је Лука Ћеловић Требињац. Овај трговац на велико био је један од најбогатијих београдских Срба с почетка 20. века. Требињац је био један од оснивача Београдске задруге као и председник њеног Управог одбора. У оно време су добростојећи људи сматрали оснивање задужбина једном врстом духовне и материјалне обавезе. Требињац је био међу највећима од њих, па је Београдском универзитету оставио најзачајнији део своје имовине.

Здања која је завештао данас красе Карађорђеву улицу, а дабоме да су после рата национализована, а потом им је улога пренамењена. Бурна времена су спрала стару, традиционалну мисао која је водила сваког ко се за живота обогатио: Ако је Господ погледао на мене и омогућио ми да у благостању проведем живот, онда је мој задатак да део те благодети поделим с онима који су рођени без такве милости.

У близини хотела “Бристол” који је дуго био најважнији у овом делу града, налазио се и Мали пијац. Честа изливања Саве су га плавила, али је ово место дуго опстајало као трговачка тачка старог Београда, будући да је Савамалцима било од велике важности.

Забелешке Ђоа ле Конта остале су најбоље објашњење зашто је кнез Милош Обреновић гледао да измести важне државне и управне зграде у област данашње улице која носи његово име, као и у Немањину.

Овај хроничар бележи да му је Милош рекао да, “кад већ не могу да приђем вароши, привући ћу је к себи”. А разлог томе били су турски топови на Београдској тврђави. До 1867. године варош у шанцу била је у домету турске артиљерије, а на овим локацијама здања су била безбедно удаљена.

Тако су никле зграде Совјета, у близини раскршћа Милошеве и Улице краљице Наталије, Војна академија, Министарство финансија… Ту је и Вазнесењска црква, а у близини је поникла и пивара.

У близини данашњег Бранковог моста још у турско време налазила се џамија, коју су Османлије назвале Лиман џамијом, по њиховој речи за пристаниште или речну луку.