Savest i svest Novog doba (ili buseve vam ne damo)

Odavno sam se spremala da napišem malo ozbiljniji tekst o tehnokratiji i tim tehnokratskim milenijalnim generacijama koje nikako da sagledaju i negativne strane svoje opčinjenosti modernim tehnologijama. Jedna od njih je svakako gubitak radnih mesta, što će dovesti do još većih “tehnoloških” viškova tj. ljudskih resursa, jer je sa pojavom globalizacije čovek  postao resurs, odnosno sirovina u sistemu, a stvarno je krajnje drsko razmišljati da će ljudi višak slobodnog vremena koristiti da sviraju klavir, slikaju i slušaju klasičnu muziku. Ali, o tome neki drugi put. Želim samo da navedem još jedan u nizu, po meni, nakaznih primera tehnokratije, a u nekom budućem tekstu ću ih navesti više. To je projekat niških studenata da razviju aplikaciju pomoću koje ćete kupovati kartu u gradskom prevozu.

Zašto? Čemu? Da najpre razjasnimo kako funkcioniše kupovina karata u gradskom prevozu u Nišu. Savršeno. Uđete, sednete ili stanete, i neki čika ili teta u fluorescentnom prsluku će doći do vas, uzeti novac i dati vam kartu. Ako to nije definicija komfora ja ne znam šta je onda. Dakle ne morate ići do vozača, ne morate ići na punktove za očitavanje, ne morate kupovati specijalne kartice, dopune, ama baš ništa, morate samo pružiti novac čoveku koji je, ponavljam, došao do vas a ne vi do njega, sačekate dve sekunde i uzmete kartu.

I sada to mlada grupa nekih, da se ne izražavam, ljudi, želi ukinuti, a da ih čovek pita zašto, ne bi znali da vam kažu. Ako neko misli da tehnologija olakšava obavezno život, taj mora da je izgubio moć kritičkog razmišljanja. Haj’mo malo da pronaliziramo kako bi ta aplikacija “olakšala” prodaju karata, pošto je to argument koji najčešće koriste. Da bih koristila aplikaciju, potreban mi je touch telefon, koji jedan broj ljudi ili nemaju ili ne umeju da ga koriste, i to je njihovo pravo, sviđalo se nekom ili ne. Moram da skinem aplikaciju – znači treba mi pristup internetu. Da bih aktivirala aplikaciju, moram da koristim sopstveni internet u gradskom prevozu, jer Wi-Fi ne postoji. Znači, trošak i još veća zavisnost od tehnologije. Šta ako sam zaboravila telefon? Šta ako mi je baterija prazna? Kako će se vršiti elektronsko plaćanje? Moram da imam račun u banci? Ja ga prva nemam. Onda ću morati da platim kaznu. Znači, ne svojom voljom sam uslovljena da imam odgovornost prema nečemu što imam pravo da ne želim. Ukidanje još jednog socijalnog kontakta, ljudskog, koje uprkos svom tehnološkom napretku još uvek ne može niti bi trebalo da zameni ljudski kontakt.

To se možda čini banalnim i nebitnim, ali ljudska civilizacija je zabeležila progresivnu evoluciju upravo na temelju dva principa: rada i međusobne interakcije. Ako mislite da socijalna interakcija za ljudsku vrstu nije bitna, setite se samo slučajeva zlostavljane dece kojima je bila onemogućena ljudska interakcija, ili tzv. “divlje dece” koja su stasavala u divljini. Emocionalno, socijalno, psihološki, ta deca ne da nisu bila na odgovarajućem stupnju intelektualnog razvoja, nego su morala, neka skoro bezuspešno, da se leče od mentalne retardacije nastale kao posledica izostanka ljudske interakcije. I zadnja, ne manje bitna stvar, što će ta zlurada glupost dovesti do ukidanja još jednog radnog mesta. U savremenim marketima npr, već postoje kase bez ljudi, i svako ko koristi te kase ukida radno mesto kasirke. Kada plaćate račune elektronski ukidate radno mesto svakog službenika koji radi u pošti, banci ili od skora, i u menjačnici. Tehnokratija za sada najviše pogađa uslužnu delatnost, ali npr. u ne tako dalekoj budućnosti i zanimanje bankara, advokata i sl. može biti ukinuto i zamenjeno kompjuterskim programom. Algoritam može da obradi hiljade stranica i obračuna u roku od nekoliko sati. Advokat ili bankar – ne.

Volela bih da ti isti studenti rade na aplikaciji za razvijanje savesti i morala, i malo veće sposobnosti i malo manje egoizma, da sagledaju posledice svojih dela na svoju zajednicu, sugrađane, i uopšte, sliku sveta u kome bi trebalo da živi još neko, sem njih samih i njima sličnih.

za P.U.L.S.E: Nataša Stanojlović

  Društvo, Nataša Stanojlović, Sociologija, tehnologija