Seljak, selja, seljačina, ljakse… Može dvojako da se tumači (isto kao peder). Čovek koji živi na selu i bavi se poljoprivredom, ili označava osobu (uglavnom došao iz sela u grada) koji se ponaša primitivno, glup je i neobrazvan.

Sad u ovoj poplavi ekološke svesti, borbe protiv rudnika, ponovo je aktuelizovan. Divna, plodna zemlja, čiste reke i “čovek-seljak” koji sve to održava u skladu sa prirodom. Pa da li je baš tako? Da li znate, koliko puta godišnje se sve (ili skoro sve) poljoprivredne kulture tretiraju pesticidima i herbicidima? Cisterne koje vuku po njivama, pune i ispiraju od otrova u rekama. Da ne govorim kako preko zemlje, ti isti otrovi idu direktno u podzemne vode. Naravno samo retki od njih poštuju “karencu” (vreme od tretiranja plodova do vaše pijace). Sad će neko da spomene “ekološku, zdravu proizvodnju”, ali kada bismo se bazirali na njoj, planeta pa i Srbija pocrkali bi od gladi.

Da bi “seljak” živeo dobro na selu, morao bi recimo da ima 30 i više krava. Jednoj kravi u proseku treba hektar zemlje za ishranu. Plus objekti, mehanizacija… Da li znate da se, smatra sve ispod 30 hektara pod vinogradima, malim posedima? U ratarstvu, sve ispod 100 hektara je za goli opstanak, tok istog seljaka. Zato se napuštaju sela, ali sa druge strane, oni koji ostaju lagano (generacijama) kupuju i šire svoju proizvodnju. Da li znate, nema razvijene zemlje, gde se više od 30-tak posto stanovništva bavi poljoprivredom?

Kod nas je sve počelo za vreme komunizma, gde je bilo zabranjeno imati više od 10 hektara. Faktički, sprečavan je da se razvije, a favorizovan je radnik i intelektualac. Od toga se nismo oporavili i nećemo u dogledno vreme.

Možda ste primetili, koliko posebno Amerika, pre svega preko filmova veliča njihovog rančera (kaubojci, Gari Kuper, Ronald Regan…). U Australiji, taj isti seljak helikopterom ganja stada ovaca, mlad, zgodan i lep. U Francuskoj, imamo sliku idilične prirode sa turističkom ponudom domaćih sireva, vina od bogatog vlasnika farme, koji je napustio posao na Sorboni i vratio se na dedovinu. Živi sa psom i drugom ženom… Sve to još idealizovano preko literature, kinematografije. Kod nas, ako ga se umetnički stvaraoci dohvate, imamo sliku podbulog, smrdljivog seljaka koji ljušti pivo ispred seoske prodavnice, a svoju decu je poslao kod vas građana na školovanje, gde em što donose (kao virus) taj seljački mentalitet u vaše fine gradove, nego vam uzimaju dobro plaćene poslove, preko svojih rodbinsko-plemenskih veza.

Sad je ekologija “in”. Građani duvaju u pištaljke, nose transparente, pišu statuse po društvenim mrežama, spašavaju reke, šume i plodna polja. Moderno u doba klimatskih promena, s tim da je bez tog seljaka besmisleno. Građani ne znaju da seljak ne vidi cvetnu livadu, nego korov. On voli lucerku (vrsta deteline) a ne makove pored puta. Da bi se i on uključio u tu dobru priču o zaštiti, recimo zemlje (kvalitet druge i treće kategorije) oko Loznice, morate ga prvo poštovati i on mora da u tome vidi neki interes. Meni je vas interes jasan, volite biti u toku svetskih trendova i da se osećate važno. A seljak? Ko ga j..e.

Skupo vam je svinjsko meso, a nije kozmetičar. Paprika iz Leskovca vam je paprena, a apartman na moru je džabe za vas. Pa se jadate, kako je hrana u Italiji jeftinija (delimično tačno), ali zato kada odete u “Fridu” (beton hala) i oderu vas za šaku egzotične salate, plaćate i ne trepnete, jer je zaboga, stigla avionom sa Mauricijusa.

Tek kada počnete da cenite ( i plaćate, kad već država neće), kupus iz Futoga, maline sa obronaka Ivanjice, rakiju iz okoline Čačka, sir sa Homolja, vino iz Negotina, jagnjetinu sa Stare planine, možete nečemu da se nadate. Ako u našem seljaku ne vidite saveznika i dalje ćete disati zagađeni vazduh, pićete prljavu vodu (zrenjaninci znaju), a Rio Tinto maznuće lovu.

PS

Autor je ljakse iz Petrovca na Mlavi, sticajem okolnosti, nastanjen u Beogradu, završio Poljoprivredni fakultet i ne oseća se “delom” VAS.

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

  ekologija, Fokus vesti, poljoprivreda, seljak, Vojislav Radojković