Semiološka analiza filma “Agora” 

Semiosfera je vrsta globalne komunikacione sfere. Osnovna karakteristika globalnih komunikacionih sfera jeste da nijedna od njih, u praksi, ne funkcioniše sama za sebe, već su u stalnoj međusobnoj interakciji. Semiosferu onda treba posmatrati kao složen sistem neprekidne komunikacije, razmene informacija svih vrsta na svim jezicima koje semiosfera poznaje u vremenu svoje prezentnosti, sinhronije i dijahronije. Lotman, rodonačelnik semiološke teorije, smatra da se ne može otkriti suština nijednog elementa iz niza koji pripada sadržaju bez njegovog odnosa prema drugim elementima. Fakt koji se ni sa čim ne može uporediti i ni u jednu klasu uključiti ne može da bude sastavni deo jezičkog sadržaja.[1]

Svaka kultura počinje podelom sveta na unutrašnji (naš/moj) i spoljašnji (njihov) prostor. Svoj i tuđ prostor je zahvalno posmatrati u filmu Agora, jer se tu susreće više “mojih” i “tuđih” prostora, ali dolazi i do previranja. Slavoj Žižek smatra da bi sistem čiste diferencijalnosti (sistem koji je potpuno determinisan diferencijalnom strukturom vlastitih elemenata, bez ikakvog antagonizma i/ili nemogućnosti da se preko njega pređe) vodio  čistoj ekvivalenciji svih njegovih elemenata – svi oni su ekvivalentni u pogledu praznine vlastite Spoljašnjosti. U drugoj krajnosti, sistem radikalnog antagonizma u vidu čiste suprotnosti između Mi i Oni, dakle, bez ikakve strukture, podudarao bi se sa naturalizovanom razlikom između Mi i Oni kao pozitivno postojećih suprotstavljenih vrsta. Međutim, sa hegelovskog stanovišta, nedostatak ove logike jeste taj što se ona i dalje oslanja na dva krajnje suprotstavljena pola:činjenica da se svaka od ovih suprotnosti, apstrahovana od druge (tj. dovedena do krajnosti u kojoj ovu drugu više ne iziskuje kao vlastitu suprotnost) pretvara u tu drugu suprotnost, samo pokazuje to da se one oslanjaju jedna na drugu.[2] Zbog toga je pojam semiosferne granice jedan od ključnih pojmova za razumevanje prirode i funkcionisanja semiosfere. Za ovaj rad je posebno interesantno da kada kulturni prostor ima teritorijalni karakter, granica dobija, u prostornom smislu, elementarno značenje.[3]

Film Agora je režirao Španac čilenaskog porekla Alehandro Amenabar (Alejandro Amenabar), a za isti je scenario napisao Španac Mateo Gil (Mateo Gil). Ovaj film je izašao 2009. godine. Glavne uloge su pripale Rejčel Vajs (Rachel Weisz), Maksu Mingeli (Max Minghella), Oskaru Ajzaku (Oscar Isaac), Rupertu Evansu (Rupert Evans) i drugima.

Alehandro Amenabar je režirao i pisao scenario za mnoge filmove. Najpoznatiji filmovi koje je režirao su Drugi (The Others), Otvori oči (Open Your Eyes), Unutrašnje more (The Sea Inside), Teza (Thesis). Sam Amenabar kaže da njegovi filmovi nisu filmovi odgovora, već pitanja. Interesuju ga pomerene situacije, ličnosti koje su se po nečemu izdvojile, te nije čudno njegovo interesovanje za filozofkinju Hipatiju. Postoji u svim filmovima neko interesovanje za potlačene i neshvaćene, kao motiv koji se proteže kroz čitavo njegovo stvaralaštvo. Interesantno je da je pre Agore mnogo puta sarađivao sa Mateom Gilom koji je, pored Agore, pisao i Unutrašnje more, Otvori oči, Teza. Poznati Gilovi filmovi koje nije radio sa Amenabarom su Metod (The Method) i Nebo boje vanile (Vanilla Sky) koji je zapravo rimejk filma na kom je radio sa Amenabarom –  Otvori oči.[4] Očigledno se poklapaju ova dva autora po pitanju poetike, te se iz njihove saradnje neretko izrode dobri filmovi.

Aleksandrija, mesto odigravanja filma Agora, je dugo bila najznačajnija luka, s raznolikim istorijskim i kulturnim varijetetima u koje su temeljno utkane mnogobožačka (paganska) verovanja, judaizam i hrišćanstvo, kao i svi drugi bitni aspekti različitih kultura. Stoga ima prostora za prepoznavanje koda jedne kulture i pronalaženje kompatibilnog koda druge kulture. Granica pokazuje jedno specifično svojstvo – osobinu amortizacije, adaptacije semiotičkih struktura kao preduslova njihovog prevođenja i akceptiranja u druge semiosferne tekstove. Granica ima i dijalošku funkciju zbog svojih komunikacijskih osobina. Dijalog i kod su obavezni uslovi svake komunikacije. Komunikacija, svakako, može teći polako i prirodnim putem, ali može biti i nasilna kao u Agori. Svako preplitanje religija na istom prostoru je najčešće dovelo do rata. Delez (Gilles Deleuze) i Gatari (Felix Guattari) kažu da je religija kao element ratne mašine i ideja svetog rata kao motor ove mašine.[5] To su ratovi u Agori, kao i krstaški kasnije i mnogi drugi. Filozofi Delez i Gatari tvrde da kada se religija konstituiše u ratnu mašinu ona mobiliše i oslobađa jedan strašan teret nomadizma ili apsolutne deteritorijalizacije, ona podvostručava migranta nomadom koji ga prati, ili potencijalnim nomadom koji migrant jeste u procesu postajanja, i naposletku, ona okreće svoj san o jednoj apsolutnoj Državi protiv forme – Države.[6] Upravo ono što su hrišćani uradili u Aleksandriji.

Individualnost je takođe bitno obeležje semiosfere koje se ogleda u tipovima kodiranja semiosfernih tekstova, te su tako kod i kodiranje veoma bitne odrednice semiosfere i njene složene strukture. Samoopisivanje (u smislu: samoidentifikacija, sistemsko i sistematično označavanje i etabliranje samosvojnosti) najviša je forma strukturiranja semiotičkog sistema. To podrazumeva uspostavljanje složene gramatičke mreže i kodifikaciju običaja, pravnih, etičkih i drugih normi koje su u funkciji samoopisivanja tog semiotičkog prostora (kulture): jedan od delova semiosfere u procesu samoopisivanja stvara svoju gramatiku i kodifikaciju. Semiotički prostor jezgra – centra semiosfere je najmanje fleksibilan i najinertniji na promene i nove sadržaje, dok su periferija semiosfere i svi njeni granični prostori najfleksibilniji, najadaptibilniji i najpropustljiviji za nove komunikate.[7]

Kontakti različitih kultura, kulturnih nasleđa i verskih konfesija, kao i njihove složene korelacije su čest motiv u mnogim filmovima i knjigama. Agora je specifična zbog toga što je to centralni motiv celog filma. Na samom početku situacija je takva da se u egipatskoj provinciji Aleksandriji nalaze pagani koji imaju u vlasništvu Biblioteku, jedno od sedam svetskih čuda, jevreji koji sa njima koegzistiraju i zabranjena hrišćanska religija. Ali kako je rekao Edvard Said (Edward Said): ,,Postoji opasnost i od nezauzdane verske svesti.’’[8]

Pagansko semiosferno jezgro je vladajuće kulturno jezgro u Aleksandriji 391. godine. Sam pokazatelj toga je da se pagani mole u Biblioteci, a hrišćani tad još uvek propovedaju svoju veru na ulicama, pijacama. Bitno je naglasiti da odnos jezgra i periferije zavisi od tačke posmatranja. U odnosu na semiosferno jezgro, recimo, tad već palog Rimskog carstva, paganstvo u Aleksandriji je njegova semiosferna periferija gde Rim nastoji da što doslednije etablira elemente sopstvenog samoopisivanja. Dok je, posmatrajući Aleksandriju samostalno, paganstvo jezgro. I unutar same Aleksandrije nakon nekoliko godina dolazi do prevrata. Dok je paganstvo jezgro, judejstvo je priznata periferija, dok je hrišćanstvo periferija koja je nepriznata. Do kraja filma hrišćanstvo postaje centar, sa svojim biskupom koji postaje perfekt Aleksandrije. Sva vlast u gradu je tada u hrišćanskim rukama, svi ljudi u upravi su hrišćani. Pagani i jevreji na silu postaju periferija. Na kraju se pokazuje da tu vlada potpuno bezumna dinamika. Kakvi god bili ciljevi ,,pograničnih ratova’’ oni uvek iznuruju. Čovek prosto mora da se priključi prvobitnoj ili tek uspostavljenoj zajednici: ili, kao podređeni Drugi mora da prihvati status podređenog; ili mu ostaje da se bori do smrti.[9] Hipatija, glavna junakinja ovog filma, je primer one koja se borila do smrti. No, ,,postati manjina’’, podsećaju nas Abdul Džanmohamed (Abdul JanMohamed) i Dejvid Lojd (David Lloyd), ,,nije pitanje suštine…već je pitanje položaja subjekta.’’[10] Filozofkinju može posmatrati u komparativnom odnosu sa samom Aleksandrijom. Kada je paganstvo semiosferno jezgro u Aleksandriji, naša junakinja je cenjeni filozof koji drži predavanja u Biblioteci, bavi se naukom. Slabljenjem paganskog semiosfernog jezgra, slabi i Hipatijina moć. Ona gubi biblioteku, školu, oca. No, za razliku od paganske vlasti koja priznaje poraz i prihvata nadmoć hrišćanstva, Hipatija obnavlja Biblioteku u svojoj kući, živi po svojim pravilima i do poslednjeg dana svoga života ne odustaje od nauke.

Etabliranje semiosfernog jezgra je dinamičan proces s tendencijom ekspanzije na ceo semiosferni prostor i stalnog pomeranja svoje semiosferne periferije. Potvrđivanje moći. Upravo to čini i vladajuće semiosferno jezgro u Aleksandriji zvanično sprovodeći vlast oličenu pre svega u instituciji perfekta koji ne samo da je hrišćanske vere nego je i biskup. Hristijanizovanje je takođe bitan element etabliranja vladajućeg semiosfernog samoopisivanja i njihove verske moći, ali i važan mehanizam zaštite kako autentičnosti tog jezgra tako i njegovih žitelja, što pagani nisu znali, te su stoga lako od jezgra postali periferija. Biskup Kiril je mudro postupao namestivši prvo perfekta hrišćanina, potom prisiljavajući sve u upravi da se pokrste, a onda proglasivši sebe samog perfektom. Biskup je imao grupu fanatičnih hrišćana koji su nazivani parabolani. Oni su činili dobra dela, čuvali moral, ali i bili osvetnici i radili ,,prljave’’ poslove za Kirila. Kiril je bio vešt manipulator koji je tumačio božje reči po svom nahođenju, pozivajući na mržnju tako vešto da nikada ne bi mogao biti optužen za nasilje on sam. U Aleksandriji se hrišćansko jezgro etabliralo silom i nasiljem. Hipatija je od početka bila protiv nasilja: nije podržala kada su pagani krenuli na hrišćane, a još manje kada su Hrišćani krenuli na Biblioteku. Nikada nije prihvatila hrišćanstvo, ali je zbog svoje mudrosti zadržala donekle dobar status, perfekt ju je držao u svojoj zaštiti. Hipatija je postal nezvanična savetnica svom bivšem učeniku i udvaraču, a tadašnjem perfektu i pokrštenom hrišćaninu. To se nikome nije dopadalo, jer sukobljeni kao da namerno nisu želeli mirna rešenja. Hipatija, kao potpuni antipod Kirilu, nije mogla da opstane u Aleksandriji.

Hrišćani ne samo da etabliraju svoje okrutne mehanizme vladavine prema drugim verama, već takve mehanizme primenjuju i na svoje vernike koji bi oslabili u veri. Što surovija vlast, to jače jezgro. Pagani su bili suviše liberalni da bi se borili sa takvim fatalistima. Kod hrišćana postoji samo- u ime boga. Hrišćani žive u neprestanom strahu od boga u kojem ih drži bespogovorna potčinjenost biskupu apsolutne moći koji ih može oterati u smrt nikome ne odgovarajući za to. Hrišćani uništavaju svakog ko im se nađe na putu. Pagani su prvi pali zbog svoje moći, jer su sami bili jezgro kome su hrišćani težili. Jevreji su bili samo kolateralna šteta, čist pokazatelj da hrišćani sada mogu šta im se hoće. Prostor između šikaniranja drugih vera i kultura, i duboko konzervativnog samoljublja, nije popunjen poučnom analizom ili raspravom.[11] Hipatija je bila simbol ubistva nauke, znanja, ali i pokazatelj kako prolaze žene koje ne žive po hrišćanskim pravilima. Nauka je, u liku filozofkinje, kamenovana i raskomadana vučena po ulici. Mnogo godina kasnije je uspela da se izbori za svoje ,,mesto pod suncem’’.

Svaka kultura počinje podelom sveta na unutrašnji i spoljašnji prostor, a osnovni kriterijum te podele je različitost, drugost. Upravo zbog fenomena da semiosferno jezgro, u odnosu na svoje kulturno celo, konstruiše svoj tip spoljašnje dezorganizacije možemo govoriti o sudaru kultura, o njihovom međusobnom nerazumevanju. Sudar kultura, sudar dva različita sveta. Zoran Milutinović smatra da kulture nisu izolovane monade, niti ,,holastički entiteti’’ teškoće na koje nailazimo pitajući se teorijski o mogućnostima interkulturalnog dijaloga, nestaju kada to isto pitanje postavimo istorijski: ne ,,da li je mogućan’’, nego ,,kad je već i na koje sve načine bio mogućan’’. Iz te perspektive očigledno je da nema kultura koje već nisu za sobom ostavile dugi niz plodnih dijaloga sa drugima, i iz tih dijaloga izašle promenjene i hibridne. Diskurs kulturne čistote i autentičnosti može da opstane samo u političkim manipulacijama, a u ozbiljnim istorijama kulture za njega nema mesta.[12] Takve sudare u Agori imamo ne samo među paganima i hrišćanima, jevrejima i hrišćanima, već i među hrišćanima samima. Stalno se preispituje iskrena vera onog drugog, stalno se mora dokazivati. U takvoj situaciji se našao Davo, bivši rob, kada je više od svih počeo da unakažava spomenike u Biblioteci, kao i Orest kog Kiril tera da klekne pred Biblijom. Ni za jednu od ovih vera nije postojalo mirno rešenje, jer su bile toliko različite. Hrišćani su mrzeli pagane, jer su bili mnogobošci, a jevreje, jer su ubili sina božjeg. Pagani su mrzeli hrišćane, jer su bili nekulturni, neostesani, prljavi, napadali njihove bogove, nisu cenili njihova dostignuća. Jevreji su mrzeli hrišćane, jer su ih ovi prvi napali, te su se samo svetili. To su tri sveta koja, iako su se dodirivala, nikako nisu uspela da se usklade, ni da pomire svoje periferije, a kamoli jezgra. Principijelna Hipatija je u celoj priči pokušala da drži stranu istini i pravednosti. Zbog neigranja po njihovim pravilima, biva proglašena za vešticu, u njoj je pronađen krivac za većinu problema. Žrtvovana je za dalje širenje Kirilove moći i kao dokaz da on ne zazire ni od čega u ime boga.

Semiosferna jezgra (svako je jedinstveno i neponovljivo) nastaju, žive i nestaju. Mehanizmi gašenja jezgra mogu biti tiha adaptacija ili čak nasilna asimilacija u druga vitalnija jezgra ili periferije vitalnih jezgara. Na početku filma pagani su bili semiosferno jezgro. Dolaskom i jačanjem hrišćanstva doći će do smene jezgra i preovladaće brojniji i moćniji, a ovi drugi će postati periferija. Aleksandrija je više primer nasilne asimilacije, jer se kod nje kultura menjala vremenom zbog brojnih ratova i samog šarenila njenog stanovništva. Ovaj film je interesantan za semiotička istraživanja zbog raznolikosti kultura koje su se našle u jednom gradu nakon pada Rimskog carstva i koje nisu mogle u miru da žive zajedno. To se ponavlja i danas. Imperijalizam je na svetskoj razini učvrstio mešavinu kultura i identiteta. Ali njegov najužasniji i najparadoksalniji dar bio je to što je ljudima dopustio da veruju kako samo, jedino i isključivo mogu biti, recimo, belci, crnci, Zapadnjaci ili Istočnjaci. Pa ipak, kao što ljudi sami stvaraju svoju istoriju, oni sami stvaraju i svoje kulturne i etničke identitete. Niko ne može poreći upornu istrajnost nekih tradicija, preživelih naseobina, nacionalnih jezika i kulturnih geografija, ali osim straha i predrasuda Said ne vidi nikakav razlog da se tvrdoglavo insistira na njihovom razdvajanju i razlikovnosti, kao da se ljudski život samo toga tiče.[13]

Koliko je ovaj film interesantan za semiološka istraživanja, toliko je i semiologija interesantna kao sistem posmatranja mnogih dela koja u sebi sadrže dovoljno kulturoloških podataka. Pored semiološkog posmatranja, ovaj film dopušta i komparativnu analizu (Aleksandrija- Hipatija), ali i mnoge druge zbog bogatstva materijala koji je u njega utkan.

Za P.U.L.S.E  Nikolina Medić

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Agora, Film, Nikolina Medić, Semiotika