Sedam kratkih priča – Milan Balinda

Sedam kratkih priča

Adios Amigo!

U jednom svratištu sa glinenim podom, kafani u koje skoro nikada nisu ulazili stranci, gde se pilo samo pulke, čuo sam tužnu pesmu koju više nikada nisam mogao da zaboravim:

Njegov je mali prst imao sto godina.
Toliko je imao i njegov domali prst.
Njegov lakat beše ispod košulje.
Košulja je imala devet godina.
Sto godina imalo je i njegovo uvo.
I butna kost… Adios amigo!

Živo platno

Na samom južnom kraju Beliz Sitija imao je svoju kućicu mladi slikar koji je odbijao da turistima za lepe novce prodaje oslikane suvenire. Ozbiljno je shvatao svoju umetnost i dostojanstveno trpeo glad. Pronašli su ga jednog popodneva kako leži mrtav usred svoga ateljea. Autopsijom je utvrđeno da je izvršio samoubistvo trovanjem. Želudac mu je bio pun uljane boje. Posle se po gradu pričalo da nije imao drugog izbora jer je ostao bez i jednog praznog platna.

Daleki put

Živela je u našem kraju i zvala se Zorica. Jednom dok sam stajao ispred ulaznih vrata moje zgrade, pokušavajući da se nonšalantno od prolaznika ogrebem za poneku cigaretu, prišla mi je i ljubazno upitala da li mogu da joj kažem u kom pravcu leži Indija. Razmislio sam i pokazao je rukom ka jugoistoku. Zahvalila se i odmah prešla preko ulice u pravcu koji sam je pokazao. Otada je više nikada nismo videli.

Prozor

Pre otprilike deset godina odlučio je da, kada god bi to bilo moguće, isključivo pravi prozore. Znao je da napravi upečatljiva i veoma jaka vrata kao i predivni kuhinjski element, police za knjige, pa čak i stilski pisaći sto. Voleo je drvo, voleo je daske, koje je nazivao posećenom prirodom, prijao mu je miris strugotina, krivudanje šara, eleganciju oborenih ivica… ipak, najviše je voleo prozore. Sitnim slovima utiskivao je svoje ime na teško dostupnim površinama okvira. Dobro prikriveno, ali ipak prisutno.

Jednoga dana neki njegov prozor gledaće na tropsku plažu i na palme blago nagnute ka pesku. Najviše je obraćao pažnju na čvrstinu prozora jer čovek nikada nije mogao znati koji će od njih morati da izdrži silinu udaraca nekog snažnog uragana. Možda čak i najjače, pete kategorije.

Tropska bolest

Šan Ficpatrik spavao je toga dana do kasno popodne, a kada se probudio bio je mnogo više gladan nego mamuran. Takvo stanje se ponavljalo svake subote. Petkom je dosta pio, a subotama nastavljao u istom ritmu. Šan nije pio nedeljom, a ni tokom radne sedmice jer mu je bilo stalo do njegovog zaposlenja na kome je poprilično zarađivao. Od ponedeljka do petka vozio je bager za jednu građevinsku firmu, ali je, što nije bilo uobičajeno na takvom poslu, imao slobodne subote i nedelje.

Bilo je rano, pet popodne, ali je osećao glad. U frižideru u njegovoj prikolici nije bilo ničega primamljivog. Ispio je do dna pola kontejnera soka od pomorandže. Navukao je čizme i obukao jaknu, proverio da li je sve isključeno, izašao, zaključao vrata i krenuo ka svom „vepru“ koji je bio parkiran tik uz prikolicu, u hladovini. Veoma snažna mašina koja je bez problema podnosila njegovih 130 kilograma težine. Oprezno je izašao na drum i nastavio da vozi polako.

Stigavši ispred „Zlatne čizme“ uočio je parkirana samo tri motocikla od kojih ni jedan nije prepoznao. Ušavši uputio se direktno ka šanku, ka od vrata udaljenijem kraju. Bio je gladan i loše volje. Klimnuo je glavom u znak pozdrava ka starom vlasniku „ove rupe“, Dejvidu, koji je bio već bacio nekoliko dobro formiranih komada mlevenog mesa za burgere. Dejv mu je natočio pivo i upitao ga koliko burgera ima nameru da pojede. Šan mu je odgovorio da mu daje jedan po jedan. Nije znao unapred koliko će ih pojesti. Tražio je pržene krompiriće i kisele krastavčiće. Možda ne bi bilo dobro pojesti više od tri, ali mu se učinilo da bi mogao da savlada četiri ili pet burgera. Bio je mnogo gladan.

Osim njega u baru su se nalazila još samo četiri gosta. Nikad ih ranije nije video. Tri muškarca i jedna plavuša. Igrali su bilijar i Šan nije gledao u njihovom pravcu.

Sva tri TV ekrana bila su uključena, ali kao i obično bez tona. Na prvom iznad šanka prolazile su vesti. Već mesecima su prikazivali sukobe u Jugoslaviji. Točeći mu drugu kriglu piva Dejv ga je upitao kako se beše zove ta zemlja gde ratuju. Dejv je bio nagluv pa mu je Šan viknuo odgovor: „Jugoslavija“.

Plavuša koja je u tom trenutku bila blizu šanka ga je ispravila: „Makljaju se u Čekoslovakiji, a Jugoslavija je ime za neku tropsku bolest“. Šan je bio gladan, a dok je bio gladan bio je zaista loše volje. Čak i kada nije bio gladan nije voleo da ga ispravljaju, naročito kada je znao da je u pravu, specijalno ako bi ga ispravljala neka krek-plavuša: „Ne seri, kučko!“

Nakon toga sve se odigralo izuzetno brzo. Jedan od bajkera koji je bio sa plavušom prišao mu je i iznenada udario pesnicom u bradu. Šanu Ficpatriku sve se zamutilo pred očima. Posle su ga udarali nogama.

Čekajući Kecalkoatla

Anhel Munjoz bi svako veče, nakon što zatvori svoju radnju, odlazio na brežuljak koji se izdizao odmah iza njegovog placa. Stajao bi na vrhu brega bez obzira na vremenske prilike, ali retko kad više od jednog do dva sata. Počeo je s tim ritualom od onog dana kada je sahranio Mariju. Bože, kako su tada bili mladi, ali njegova Marija nije dobila priliku da ostari. Nekakvo unutrašnje krvarenje, teško razumljivo, odnelo joj je dah.

Čekao je na vrhu brežuljka povratak Kecalkoatla, mada to nikada nikome nije rekao. Na pitanja bi odmahnuo rukom i uz osmeh odgovarao da samo bistri misli. Kecalkoatl se nije pojavio tokom poslednjih 30 godina iščekivanja, ali majstor Anhel nije ni očekivao da mu se iza radnje, i stana iznad radionice, pojavi Pernata Zmija. Zapravo, razmišljao je da ako mu se Kecalkoatl zaista pojavi to bi moglo jedino značiti da je skrenuo s uma. Krojač Anhel Munjoz je bio pribran čovek i bez ikakve namere da od tuge beži u ludilo.

On je bio dobar katolik i njegovo čekanje na asteškog boga nije se temeljilo na religioznim porivima. Ne, slučaj je bio racionalan: kod kuće ga nije niko čekao te je odlučio da on čeka nekoga. Život je jedno čekanje, neki čekaju kraće vreme, neki duže. Ako već mora da čeka, on će čekati na povratak Kecalkoatla. Znao je da se Marija neće vratiti, a stariji iz mesta oduvek su govorili da se Pernata Zmija vraća s vremena na vreme.

„Aj, senjor Milan, nikad se ne zna. Možda hoće, a možda i neće“.

Ružan san

U mom relativno burnom životu snio mi se tek nedavno, dakle već u zrelim godinama, jedan san koji nikada neću zaboraviti. Ne zato što sam se preneražen i oznojen trgao iz sna, već baš zbog toga što nisam reagovao na taj očekivani način. Nastavio sam da spavam kao da nisam prošao kroz najjeziviju noćnu moru do tada

Ipak, u mozgu mi se urezala scena iz sna, scena u kojoj mi se približava suvonjav starac sa velikim ušima, koji je držao glavu u stomaku, i značajnim tonom mi izdaje uputstvo: