Такође, карактеристична за Брехтове комаде и начин играња је епизодичност. Управо прекиди гарантују статичност осећања и немогућност да се расплину, а дозвољавају коментарисање. Станиславски, напротив, епизодичност и нецеловитост признаје само у предступњу сценске игре, односно у студирању саме улоге (ту је чак и пожељно драмски комад делити на парчад). На сцени, пред гледаоцима, мора бити приказан целовит и завршен лик заокружен у себе и обавијен истином. Брехт жели да глумац што дуже да буде на нивоу оног који чита и да избегава преурањеност тумачења и разумевања улоге, а притом, врло је важно да глумац упамти властити први утисак. Тај, само први утисак, био би дистанцирање од емоционалног памћења које је, као психотехника Станиславског један од битнијих компоненти прилажења улози.То је, на неки начин, крунски аргумент против вештачких и  лажних осећања на позорници. Глумац већ дубоко у себи поседује та осећања, само је потребно да призове емоционалне низове у сећање и репродукује их. То је одговор на Брехтово питање: да ли лаж може ширити истину? Дистинкција је у томе што је Брехт имао у виду другачију врсту истине, истину усмерену ка социјалној правди, док Станиславски под истином сматра истинито осећање. На овај начин, Станиславског можемо посматрати као претечу неких психолошких елемената, а Брехта као социолога.

Ако се осврнемо на негативну рецепцију затећи ћемо главну нит критике која почива на Дидроовој мисли. Дидро покреће питања истине глумчевих осећања и тога колико је она уопште потенцијално могућа на сцени. ,,Речено је да глумци немају никаквог карактера зато што глумећи све караткере губе онај који им је природа дала.” То не можемо узети као аксиом већ само као грубу претпоставку. Станиславски сугерише разликовање истине на сцени и животне истине. Сценска истина је по себи довољна, а животна истина је само материјал који глумац позајмљује сценској истини. Те, тако, није реч о крајњој артефицијелности, већ о специфичном виду истине који фигурира на сцени а почива на елементима збиље и то супстанцијалних делова – унутрашње истине. Ова проблемскo питање, Брехт решава постојањем V-ефекта. Наиме, тај ефекат је гарант публици да је све то што се дешава на сцени искључиво илузија и да све то јесте само представљање и да се све што се одиграва често граничи са симболима и функцијама. Реципијент у сваком тренутку, у брехтијанском театру, треба да буде освешћен да је то театар. Ту се, слично као у Дидроовој визији парадоксалног положаја глумца, указује на илузивност и демистификује се глумчев статус.

Но, без икакве малициозности постављамо питање: да ли је било шта мистификовано у тој мери да мора да дође до експлицитне демистификације? Да ли је икад било који гледалац, помислио тако наивно да је све што се дешава емпирија, а не илузија, односно уметност? Нема разлога за нужно истицање тог положаја. То јесте уметност. Она не циља на то да буде супституција стварности. Она покушава да нас удостоји што верније визије нас самих, а да притом у ту визију упише и онај садржаj који није вањски. Брехт жели да глумац ангажованим односом учествује у стварности и сматра је то једини исправан пут, али пут чега? Да ли је то исправан пут за саму глумачку уметност или пут за социјално учешће? Због недовољне кохерентности његовог система, на неким местима има недоумица. На пример, стиче се утисак да, самим губљењем  аутономне функције уметности, она губи и сопствени идентитет и дигнитет, унижава се припајањем другој функцији која јој је суперпонирана. На тај начин, уметност је сегмент за друштвени ангажман и самим тим  положај глумца, иако не строго рационални, ипак има нижи степен култивисаности и узвишености но што би требало. Но, перспективизацијом долазимо и до другачијег увида – да баш уметности Брехт даје посебан значај и моћ која може да утиче на људску свест.

Уметност, какав год облик имала и у шта год се преобразила, не може да прекорачи границе своје онтолошке утврђености. Међутим, уметност може да, кроз властиту најдубљу експресију у нама произведе разнородне осећаје. Она се, дакако, обраћа разуму и са њим комуницира на једном нивоу, али разум је недовољан атрибут аутентичне људскости. Осећање је један од најаутентичнијих облика човека у човеку. Те, зато, не желећи да унизимо Брехтов домет, кажемо да је у оквиру циљева које је себи дао, углавном остао доследан и у тим оквирима његов систем има функционалну улогу. Међутим, по нашем уверењу, зај систем има улогу недовољну за уметност и глумачки израз. Као што је истакнуто на почетку, остајемо доследни: уметност је ,,поезија срца”, а не ,,проза прилика”.