Sibir je to – Pa, ne znam da li će ovo nekog da zanima ali bih da vam ispričam malo o Sibiru.

Zanima vas?

Pa da počnem onda polako…krenuli smo iz Beograda datum drugi maj…prelep prolećni dan, let ko i svaki međunarodni let do Moskve i za dva i po sata slećemo u Moskvu…aerodrom Šeremetjevo…čekaju me tamo  i odmah me voze dalje…dugo…skoro 100 kilometara dalje se nalazi drugi moskovski aerodrom za unutrašnji ruski saobraćaj . Ime mu je Domodjedovo i tamo se ukrcavam u avion koji leti pravac Sibir…mesto Jakutsk…sedam hiljada kilometara daleko od Moskve. Dalekoooo ali šta je tu je; krećemo i polećemo i letimo bratee skoro devet sati i napokon…kapetan aviona reče da se vežemo jer slećemo u Jakutsk…ono znate ,,dragi putnici vežite se,,,,temperatura u Jakutsku – 25 (minus dvadeset i pet) ; jeeeboote a ja u kratkim rukavima, samo majica…pa drugi maj je danas. Hehe ali nema više evropskog maženja a jakna mi u prtljagu. Peške iz aviona do aerodromske zgrade , ssmrrzzooo sam se ali i to nekako prođe.

Voze me kroz grad ,,, a grad – GRAD …čuj mene, sve neke barake a ima i po koja stambena zgrada na nekim stubovima su im višespratnice; posle sam saznao da je to zato što se led podiže pa da ne bi srušio zgradu prvo se postavljaju stubovi deset metara duboko , i iznad zemlje dva metra pa tek onda se postavlja prva ploča i na to zida zgrada…čudo jedno.
Jakutsk je glavni grad republike koja se zove Jakutija, po njihovom narečju Republika Saha. Ta ruska republika je velika tri i po miliona kvadratnih kilometara i ima samo milion stanovnika… velika, čudna i hladna zemlja. Sam Jakutsk ima 150 000 stanovnika…reka Lena izvire u južnoj Jakutiji a uliva se u Severno more isto u Jakutiji a dugačka je 4500 kilometara…lepa je Lena – prava ruska reka…čudo jedno .

Jakutsk je hladan zimi, a zima počinje u septembru i završava se u junu…ma prekrasno; najhladnije je bilo u januaru… minus 67 stepeni…deca nisu išla u školu jer je hladno – inače do minus 60 se ide u školu jer to nije tako hladno. Inače zimi reka Lena kad se smrzne služi kao auto put…zaista ne šalim se, drugog puta ionako ni nema…osim zemljanog do najbližeg grada udaljenog  tačno hiljadu kilometara a nema ni pruge – ima samo reka Lena kojom se leti plovi a zimi se po njoj voze kamioni…ma prelepo.

Sibir – sama reč asocira na hladnoću i jad i čemer ali ima i lepote u tom Sibiru…lep je on i kako to obično biva – zavoliš tu pustošiju a ni sam ne znaš zašto. Hladno jeste kad je minus 50 ali je valjda duplo hladnije kad dune severni vetar a on kosti probija…a duva da možeš da ležiš na njemu.

Znate, Sibir nije mesto za plačipičke…Sibir je uvek bio mesto za prave muškarce…e sad će neki da se naljute…ali šta im ja mogu kad je to tako. Za prave – one starinske muškarce koji imaju topla srca jer ih samo ta srca u Sibiru greju…hehe. One, znate , koji umeju da vole, da piju i ostalo…ajd da ne budem vulgaran.

Postoji jedna šala koja kaže: jel znaš kako se pravi sibirski wc? pa uzmeš dve daske i jedan ekser, onda jednu dasku zabiješ u zemlju…u nju zakucaš ekser … pa na taj ekser okačiš kaput, a sa drugom daskom teraš vukove…hehe.

Umire se u Jakutsku puno…naročito zimi i to najviše oni koji popiju malo više, sednu na sneg …zaspu i gotovo. Godišnje se u Jakutsku posmrzava preko 3 hiljade ljudi. Zato im je gradski prevoz potpuno besplatan da i oni koji su sve pare popili, mogu da se vrate kućama…ako mogu, naravno. Ali ima i jedna zanimljiva stvar oko umiranja u Jakutsku… koja? pa to što se ne sahranjuje niko do proleća, jer nema šanse da se iskopa zemlja koja je zamrznuta do dubine skoro deset metara Tako da ih na proleće pokopavaju jer je onda lakše razbiti ledenu zemlju a i na proleće to rade dinamitom . Kad tamo neko poželi da vidi kako mu je izgledao pradeda dovoljno je da ga iskopa; naći će ga kao novog jer je ko u zamrzivaču očuvan.

Ima u Jakutsku svega i za pojesti i za popiti – naročito za popiti hehe. Ima i voća i povrća…ali je skuuuppoooo jako. Kilo trešanja je 35 dolara a kilo kupusa 5 – 7 dolara. Skupo je zato što se sve doprema avionima iz raznih krajeva Rusije najviše iz Moskve.

Pa šta rade ljudi po tom Jakutsku ?

Vade dijamante, zlato, a naftu ni ne gledaju a ima je…ima jedno jezero pored Jakutska; e pa u sred tog jezera ima izvor nafte i na vodi pliva debeo sloj mazuta. To meštani koriste zimi za grejanje, dolaze sa sekirama i seku taj smrznuti mazut i nose ga kućama za loženje.

Idemo dalje po Sibiru, odnosno Jakutsku. Stanovništvo Jakutska je šaroliko, osim Rusa i malo Ukrajinaca meštani su iz tri plemena, Jakuti , Burjati i Čukči. Liče na američke indijance, ali imaju kose oči; u stvari najviše liče na Eskime. Čak su im i narodne nošnje slične američkim indijancima.

Kakvi su kao narod? pa veoma odani prijatelji ali i veoma surovi kao i njihova zemlja na kojoj žive. Evo primera…za vreme staljingradske bitke kad su ruske snage vec posustale i počele da se povlače, general Žukov je pustio Jakute u napad i oni su sredili Nemce. Takođe prvi vojnici koji su ušli u Berlin bili si Jakuti i bilo im je dato pet dana da rade sta hoće…i tek posle pet dana je ušla ostala vojska u Berlin. Ostali , mislim na Burjate i Čukče nisu tako ratoborni ni surovi.

E pa ajmo dalje …život ko život…svugde se ljudi snalaze ali Sibir je Sibir…nema šale zima kad dodje a ni leto baš nije neka lepota; u stvari zimi je lepše; Zašto?… pa zimi nema komaraca i nema miliona mušica koje lete i zavlače se u kosu, u uši, u oči,ali izdrži se. Zgrade imaju po troje vrata na ulazu…prvo uđeš kroz jedna pa zatvoriš pa onda druga i tako redom…sve je to zbog hladnoće…ali ima jedna strašna stvar, a to je smrad u tim zgradama , jer se sedam meseci ne luftiraju dok traje zima a sa ljudima u tim zgradama žive i psi i mačke ..ma strašno…ali izdržava se…šta je tu je. Inače se ni starosedeoci tokom zime ne kupaju pa je i to dodatni parfem…hehe…kad sam stigao primetio sam da ni jedan stan nema bojler; nisu ni čuli ni znali šta je to. Toplu vodu imaju centralnu gradsku, ali je više nema nego što je ima…sve ode na grejanje. Jer sa zimom nema šale u tom Jakutsku; najniža temperatura izmerena je pre nekih petnaestak godina, minus 85 …e tada je, kako kažu, bilo mnooogooo hladno.

Ima u Jakutsku i restorana…nema puno ali ima…sada više nego kad sam stigao…onda je bilo svega dva. Sednem ja ko pravi…..prvi put i naručim votku kad donosi konobar flašu od litre i čašu od dva deci i stavlja pred mene…ja zbunjen…šta je sad ali to je tamo tako…hehe il se pije il se ne pije. Nema malih čašica ni maženja sa koka kolama i slično; a da.. bila je još jedna vrsta pića za popiti a to je konjak , gruzijski …fantastičan zaista. Sokova nije bilo. Sada ima svega kolko hoćeš.

A žene…da ih ima..ima ih…i to mnogo više nego muškaraca…jer muški umiru…od alkohola…pa je tako ženska populacija mnogo veća. Ima i Ruskinja ali naravno najviše ima lokalnih Jakutki i Burjatki. Ima ih i lepih…zaista lepih…pa i zaljubio sam se bio…šta se smejete…jesam.

Većina stanovnika žive u drvenim kućama a manje u zgradama i stanovima te drvene kuće su prizemne a ima ih i sa jednim spratom…znaju te drvene kuće da potonu. Mislim kad se topi led jer nisu na stubovima kao zgrade, pa se zna dogoditi da prvi sprat ,postane prizemlje…jer pravo prizemlje potone. Inače sve te drvene kuće imaju wc van kuće, znači poljski wc..e pa zamislite na minus 50 ići na wc van kuće…zveckaju jajca hehe.

Sve ulice su manje više asfaltirane…i tako voziš se i dođes do kraja asfalta i dalje nema ničega…hiljadu kilometara do prvog grada.

Najviše se ljudi voze avionima ; do Moskve ili do Japana gde kupuju automobile pa tako u Jakutsku većina auta ima volan sa desne strane, ali ima i ovih evropskih a i stigli su iz Evrope… najvise ukradeni… skupljaju se u Moskvi ti maznuti auti i onda se napravi konvoj kradenih auta (imaju i cisternu sa gorivom) pa polako ka Jakutsku …obično putuju oko mesec dana…ma čudo jedno. I ko će da traži svoj auto tamo negde u Sibiru… hehe.

Hrana koju jedu je najviše riba, a imaju je u ogromnim kolicinama. Jakutski specijalitet je sirova smrznuta riba, pa se seče na tanko i tako jede i naravno obilno zaliva votkom:) Dosadi ta riba, mada smo se davili i lososom i kavijarom, al dosadi. Kupovali smo cele irvase pa smo njihovo meso jeli, i veoma je ukusno. Inače irvasa ima jako puno to je domaća zivotinja tamo…a i dimili smo to meso i rebarca za pasulj, koji smo uzgred donosili iz Juge. Napravili smo improvizovanu pušnicu od lima i tako dimili meso.

E ovo sigurno niste znali: u Jakutsku nema krava a nema ni mleka ali ima konja i kobiljeg mleka…zaista, pije se i uopste nije loše. E, od tog mleka se pravi kefir, onaj pravi kefir, od koga uvek za pola sata trcis tamo…gde i kralj ide peške… hehe. Opasan je taj kefir, popiješ ga i za pola sata…trka, frka, ohoo pa i ako si bio na wc-u pa opet popiješ kefir, opet za pola sata jurnjava hehe.

Ma lepo je bilo šta da vam kažem…zavoleo sam taj Sibir. Lepo je bilo krstariti rekom Lenom i pecati ribu i izaći na obalu gde nikad niko nije nogom kročio…zaista lepo.

U zadnje vreme ima i turizma. Dolaze ljudi iz raznih krajeva da vide kako je tamo, kupuju dijamante i krzna od bele lisice i samurovine. Glavna atrakcija je početkom maja a tada se održava godišnja svečanost jakutskih Šamana. Šamani su inače poznati kao lekari – vrači kako ih tamo zovu i ima mnogo lepih priča o šamanima, a kolevka svetskih šamana je upravo Jakutsk.

Sada je Jakutsk izgrađen mnogo više… ima hotela, novi aerodrom, nova bolnica, imaju nov univerzitet, koji je sagradila firma Braća Karić i još mnogo toga jer su bogati i leže na bogatsvu od dijamanata i zlata…kako kažu imaju više dijamanata od južnoafričke republike.

Eh, a nekad nije bilo tako…samo tuga i sirotinja a dijamanti i zlato je odlazilo u Moskvu a oni ništa od toga nisu imali. Sad je drugačije pa se to i vidi. Nekad su ovde dovođeni politički osuđenici…da…i nisu ih zatvarali, ne.. bili su slobodni jedino nisu imali stanove pa su se ukopavali ko krtice u zemlju i tamo su živeli sa porodicama. Mogli su da idu kud hoće…a kuda…kad je pustinja okolo, tako da nisu bežali jer nisu imali gde da beže. Postojao je jedino jedan avion mesečno koji je išao za Moskvu, ali to samo da se preda raport u CK. Nisu smeli ni mogli nikuda.

..Da li znate šta je to “Percovka” ?? To je votka….. a da li znate kako se pravi ? U flašu punu votke se stavi najljuća paprika što imaju…e pa takva votka onda odstoji godinu dana… i onda se pije… hehe… ali da znate, greje , bogami i ubija.

Pričao sam vam da sam se zaljubio. E trajalo je to jedno vreme i onda kraj. Kako? Zašto? to samo dragi Bog zna, ali gotovo, i tada sam jedno vreme propijao svoj put kroz Sibir i bio sam dobar u tome…znate, kvalitetan hehe. I tako sam krenuo u putovanje vozom kroz Sibir, poznatom transibirskom železnicom, naravno krenuo sam iz Norilska koji je udaljen od Jakutska hiljadu kilometara, putovao sam sa nekim šoferom Volođa – ludak jedan i stigli smo u Norilsk posle cetiri dana pijan..on a i ja valjda. Kroz Norilsk prolazi transibirska i tu sam se ukrcao u voz i krenuo… išao je tada za Vladivostok…četiri dana smo putovali tim vozom,,a u vozu sve ima što treba na jednom putovanju, pa čak i furuna u vagonu koja se loži na drva; ima i dimnjak a ima i votke u potocima…ima i poseban vagon za zabavu… ženske naravno…one malo posrnule..što bi se reklo “vagon kupleraj” ima tu još koječega ali se baš ne sećam tačno. Vladivostok…jutro… ulazimo u stanicu; pitam ,,kad ide nazad,, kažu po podne u 14 sati i ok,…a koliko imamo do Moskve,, sedam dana, ako ide sve ok rekoše mi i smeškaju se, jer sam verovatno bio zblanut,, ali ok.  Ima jedna pričica koja kaže: Kasnila transibirska železnica u Staljinovo vreme; i znate šta je Staljin uradio? Naredio je da se na svaku banderu na toj pruzi obesi po jedan železničar. Strašno, ali više nisu kasnili vozovi.

Ima takvih strašnih stvari koje su se dešavale po Rusiji u Staljinovo vreme…mnogo, ali ljudi i danas teško pričaju.

U Jakutsku sam upoznao jednog starčića… dobar je bio, fin, voleo je Jugoslaviju pa samim tim i mene, a i išao sam kod njega kući. I jednom mi je malo zagrejan votkom ispričao njegovu priču. Bio je policajac, kapetan, nešto ko načelnik Supa u gradu koji se zove Kursk. Velik je to grad, i tamo je on bio šef policije; e neki od njegovih policajaca su nešto pričali, tražili veće plate, šta li, nisam ga baš razumeo. Ali u glavnom, vlastima se to nije svidelo i donešena je odluka….a glasila je ,,svi policajci sa porodicama u jutro na železničku stanicu i pravac Sibir , mesto Jakutsk …bilo ih je 1500 i svi strpani u stočne vagone i poslati za Norilsk i odatle za Jakutsk. Kad su stigli, nisu imali ničega, ni stanove..nista…ukopavali su se u zemlju i tako  živeli kako su znali i umeli. Pomrlo ih je više od pola. Plakao je starina na kraju…nisam znao dali da mu se pridružim ili da ćutim…ćutao sam.

Eto, ima i bilo je svega u toj napaćenoj zemlji.

Eh, da, zaboravio sam da vam napišem, U Jakutsku i sličnim gradovima zaista se automobili i autobusi gradskog prevoza zimi ne gase…non stop rade…tako da je zimi veoma često Jakutsk u magli od izduvnih gasova. Srećom često duva vetar pa se očisti vazduh. I tačno je da se cevi za grejanje po gradu nalaze metar i po iznad zemlje baš zbog topljenja i sleganja zemlje. Obično te cevi zaštićuju u od hladnoće  sa pur penom, pa veoma ružno izgledaju ali služi svrsi. Ima jedno malo naselje oko 35 000 stanovnika nekih 600 kilometara severnije od Jakutska . E tamo je pre neku godinu došlo do teške havarije i eksplozije toplane i postrojenja za grejanje. Desilo se to u januaru, kad je zima bila najžešća. Elem, Rusi ko Rusi…ali su za dva dana evakuisali taj grad, svih 35 hiljada ljudi , dece i žena ; avionima, helikopterima , saonicama. Ludnica je to bila ali su uspeli i spasili narod. Zaista su bili fantastični.

Znate Jakutsk ima i korzo, stvarno ima..onakav nekadašnji, kao kod nas nekada i taj korzo leti služi da se mladi šetaju i zabavljaju, ali zimi …hehe…e dogodi se da tuda šetaju drugi prolaznici. Naime ako je zima jaka a obično jeste, velika krda irvasa u potrazi za hranom prolaze kroz centar Jakutska, a za njima i čopori vukova…da da … stvarno, nikog ne diraju, ali idu svojim putem. Prvi put kad sam to video nije mi bilo baš veselo , hehe, ali i to se navikne, kao i sve. E da,na žalost žensku u Jakutsku prodavnice nemaju izloge…ne nemaju, zbog zime naravno, a i na zgradama su prozori sa tri reda stakla, kao kod nas oni dupli vakumirani, samo su ovde tripli..i tako. Ima u Jakutsku i pijace kao kod nas, ima i jedna kineska, sve sami Kinezi, ali oni pobegnu pre zime tako da samo leti rade. Zimi na pijaci se stvari prodaju iz kamiona a u kamionima imaju furune, gore dimnjak i lože unutra ; pa tako izdrže ti prodavci.

Inače ovde obuća za zimu je interesantna. Naime , one čizme što mi nosimo na skijanja i slična “mazenja”, znate one debele sa postavom, e one ovde ne važe jer hladno je u njima. Jedino što ovde pomaže su čizmice poluduboke koje se prave od prednjeg dela irvasovih nogu a dole gde se gazi se stavlja običan debeo filc; i to je jedino što može da zaštiti od dole, a filc može, zato što je zima suva, nema bljuzgavice.

Sibir i ljubav…eh ima i toga…kad je okolo hladno topla su srca…tako bar kažu. I ne lažu, verujte. Vole se ljudi u Sibiru kao i svugde ali nekako sa više poštovanja jer je sve okolo surovo a ljubav kad se rodi , e onda je to nešto lepo i toplo, a malo ima topline u ovom surovom svetu.

Običaj je da kad te devojka odvede da te upozna sa roditeljima da se sedne sa ocem i bratom ako ga devojka ima. I onda se krene po?….pa po votki, cepaj brate, i to iz dva deci čaše. Nema maženja i nije lako,verujte. Mezi se obično jabuka ili pečena jaja na oko i pije se do ludila. Strašno je to, ali tako je i nema druge. A položio si kod oca ako padneš sa stolice…ja sam brzo pao…hehe.

A u Sibiru se niko najeo nije, jer glavna hrana je riba i ponekad meso a kefir uvek. Mada danas ima svega i svačega jer se uvozi za raznih strana sveta. Glavni specijalitet uz koji se pije votka je kako sam gore napisao sirova smrznuta riba , sečena na tanko. Za tu svrhu se koristi samo jedna vrsta ribe i to beli losos. Ukusno je zaista mada lično najviše volim dimljenog lososa , koji se dimi tako da se zapali vatra …velika i onda oko vatre se pozabijaju mali štapovi na koje se predhodno postavi riba , onako cela i raširi se, pa se to onda tako suši jedno sat , dva , eee prava stvar verujte. Još jedan specijalitet koji oduševljava je sigurno jakutski kajmak koji se pravi kao i kefir od kobiljeg mleka i zaista je nešto neprevaziđeno mada se danas i to malo pokvarilo, zbog toga što se meša sa kravljim mlekom koje dovoze sa strane…industrija šta ćete.

Još jedan događaj je vredan za videti isto jednom godišnje a to je Jakutska izložba pasa u maju mesecu. E tu se sjate svi koji imaju veze sa psima a to je valjda ceo Sibir jer ako Sibirci nešto obožavaju to su onda njihovi psi i psi uopsše. Čega sve tu nema od sibirskih Malamuta,Haskija, Samojeda i još ko zna sve kakvih vrsta pasa i rasa…saonica i zaprega , ma čudo jedno. Inače Jakutima možeš, da tako kažem ,da ubiješ ženu i možda će ti oprostiti ali ako mu, ne daj Bože, povrediš psa e ubiće te sigurno…tu nema milosti…jer tokom vekova u Sibiru je pas taj koji čuva i pazi čoveka , tako da je to iskonska i neraskidiva veza.

Imao sam stan tamo, iznajmljen, 150 dolara mesečno mali, jedna soba , kuhinja i wc na četvrtom spratu, bez lifta, onako, ništa posebno, ali klasično po jakutski namesten. Pod prekriven krparama a na zidu …veliki lep tepih… jeste na zidu, tako je tamo običaj, malo nezgodno kad se probudiš posle neke pijanke, pa vidiš tepih na zidu,nije ti jasno gde si… hehe.Pod u stanu je bio od dasaka kao brodski , ali iz njega večito izlaze neke bube. Tarapani ih tamo zovu, bolest jakutskih stanova, baš gadno ali navikne se čovek i na to Ubijaš ih sprejom ako si ga poneo,hehe,a ako nisi, onda čistiš i gaziš…pfuj.

Imao sam i televizor, lokalna televizija, satelita jos nije bilo tada u Jakutsku. Filmove su pustali sa videa, a prevod je čitao neki muški glas na ruskom, i ženske i muške likove. Ričard Gir i Debra Vinger na ruskom… hehe…hajde to još kako tako ali Džojn Vejn – “tovariš palkovnik davaj po adjin wiski “…ee… to mi nikako nije išlo ,, pa sam i malo gledao tv baš zbog toga. Sada je ok.. ima i satelitska tv i internet …civilizacija ..nema šta.

Ima i prodavnica tamo ali nema samoposluga kako smo mi navikli. Mislim nije bilo tada kad sam došao. Kasnije se otvorila jedna samoposluga…e to je bilo čudo neviđeno za njih tamo. Tolika je navala bila da su čak i korpe naplaćivali, a red je bio ispred da ne veruješ…čudo jedno. U početku u njihovim prodavnicama nije bilo ničeg sem konzervi ribe i hleba..a da i da ne zaboravim kefir…a hleb majko moja tvrd ko cigla i boja  mu je takva bila ko cigla. Velika prodavnica a samo konzerve,malo je onako strašno to videti ..nama razmaženima iz tada prepune Juge. Ali činjenica je da je riba u tim konzervama zaista ukusna i kvalitetna. Najeo sam se lososa ,ma za tri života, ali je u početku bilo fino. Ni sad ne jedem konzerve ribe…dovde su mi…

Imao sam i auto, Ladu Niv, najbolji za te krajeve. Trošio je dosta taj auto ali je benzin jeftin u Jakutsku, bio je ,,prevedeno ” negde oko 5 centi litar, ma džabe. I pumpe su drugačije tamo. Ako je onaj na pumpi pijan , e tada nema goriva inače sam sipaš, pa ideš da platiš , ma ko na zapadu…hehe.E da…jedan moj išao da natankuje…i usuo benzin, hteo da okači onaj pištolj nazad ali nije mogao da odvoji ruku od pištolja…bilo je minus 50…žiletom su mu odvajali kožu sa dlanova od pištolja za benzin.

Lep je Jakutsk zimi, lepo je sesti na sanke koje vuku irvasi i voziti se sa nekim ko te voli po toj zimi, lepo je zaista i nezaboravno.

U Jakutsku ima jako mnogo mladih žena, koje su razvedene ili su udovice,,mlade 20 godina a imaju po dvoje dece, bivši muževi alkoholičari ili mrtvi…smrznuti negde ko zna gde…a one same sa decom tužne, nesretne i željne pažnje i ljubavi a toga nema…bar za njih nema. E tada se pojave naši, pažljivi i prijatni, bar u početku… hehe i puni para…mlate sa tom lovom ko da su u svatovima i počinju provodi, naravno i zaljubljivanja, kao i svugde.Sve te devojke su željne provoda i paznje, pa makar na kratko i to sa pridošlim radnicima iz bivših Yu republika , a ima ih na pretek, tako da je i jedna i druga strana zadovoljne. Devojke imaju provode, a muški pune krevete i svi sretni i zadovoljni. Ima i pravih ljubavi, pa su se neki poženili i odvodili te curice kućama i dobijali i decu. Neki su i ostajali u Jakutsku, oženili se i sredili papire, i ostali.  Neki su ostavili kosti, jer su oteli curu nekom pijanom Jakutu koji je priklao i nju i njega a posle plakao zbog nesretne ljubavi.

Ali nemojte misliti da te curice ne piju…eee piju one ko smukovi. Mislio sam u početku da se bez jetre i rađaju kako piju, ali se ne opijaju, trezne su im te lepe glave uvek i samo gledaju tim svojim budnim očima i ne trepću , ali će popiti sve tečno  što im se ponudi. Omiljeno piće tih curica je šampanjsko…kako tamo zovu šampanjac ali ruski, lepo ga je piti, ali posle glava…ovolika…mala ti vrata od kupatila…za glavu .. strašno. E, ali ga one piju kao da je kokta a posle kad nestane može i votka a i konjak ako nestane votke. Nema milosti . Zato je ponedeljkom manjak radne snage jer ne dolaze ljudi na posao, užas jedan. I svi u utorak obećavaju…neću ni kap okusiti nikad više… hehe…do sledećeg petka.

Neko je spomenuo ruske pesme, volim ih ja, te ruske pesme…slušao sam ih i pevao i tugovao uz njih,i pio…da jesam …i plakao ponekad ; čudne su te ruske pesme  i tužne.. i pokazuju koliko je duša važna u čoveku, a čovek bez duše, nije čovek pa ma šta imao u životu. Kad se čovek upozna sa meštanima, tada mu se i otvaraju neka vrata, koja su inače zatvorena za posetioce a to su njihova  druženja i kućne zabave, koje zaista znaju da budu lepe, pune pesme i svirke na harmonici i uz gitaru i naravno uz votku, jer bez votke se valjda tamo ni ne diše. A kad je društvo pripito tada i dolazi do lepe zabave i do šale i sto mi reče jednom jedan Vladimir ,naravno pijan je bio “Znaješ družja moj, žiznja je ocenj, ocenj, glupaja šutka”. Znas druže moj , život je jako, jako, glupa šala. Reče to, i poče plakati …a šta mislite da sam ja radio..hehe.. jeste..žiznja je družja moji ..ocenj ..glupaja šutka.

Glavni jezik je ruski…i svi ga govore i u upotrebi je svugde u gradu. Lokalno stanovnistvo se međusobno sporazumeva svojim narečjima, jakutski, burjatski a i oni imaju još nekih podvrsta. Nisam naučio ni jedan od tih narečja ali me je iznenadilo koliko sličnosti ima sa jezikom američkih indijanaca kad sam gledao film “Igra sa vukovima” sa Kevin Kostnerom.

Kažu da je vrlina znati kada se treba povući. Pa, eto, mislim da je to vreme došlo…

Websy…nekad i negde

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Sibir, Websy