“Školice” – Hulia Kortasara,  imam  negde od njenog prvog izdanja na srpski jezik (1984), i uvek pomislim kako je Kortasar umeo da privuče čitaoce najlepšim mogućim naslovom, koji asocira na dečju igru za koju ne treba mnogo sredstava: nacrtane školice, jedan kamen i bar dva igrača/skakača na nacrtanom polju. Postoje pravila za preskakanje, sve dok se ne stigne do Neba i dok se ne vrati nazad, na početak, kući.Tako su mi i lutanja glavnog junaka, Orasia Oliveire, između Pariza u koji je stigao sa one strane okeana, i Buenos Airesa, u koji se u četrdesetoj vratio, ličila na igru školice. Pa mi je, dok je u Parizu sa Magom, Osipom, Ronaldom, Etjenom, Babs i Vongom preskakao ulice i iznajmljene stanove, zaličio na odraslu prznicu, jer njemu su pravila dosadna, on ne igra po njima, ne može da čeka svoj red, nestrpljiv je, ni jedna šema ne može da ga se primi.

“I postavi me Gospod nad vašim gradom” , u šali potvrđuje on.

Zato ga zatičemo kako usamljen, po kiši, traži čarobnu Magu, za koju je već rekao da je nespretna, da ni u čemu ne uspeva, da joj je stan neuredan, stvari joj ispadaju iz ruku. Radije leži u jarku sa klošarkom i dopušta da ga policija privede, zavuče se u salu gde je jedini slušalac ostarele pijanistkinje Berde Trepe, još je pod ruku vodi kući. Radije se upušta u ekscentrične i problematične odnose, samo da bi sebe kaznio. Stvari se nastavljaju tako što napušta parisko društvo, klub mladih intelektualnih zanesenjska, stubova isprazne filozofije, i vraća se u Argentinu, ne doskočivši u igri školice ni do drugog polja.

Ali se i u Buenos Airesu igraju školice, one stvarne, pod prozorima ustanove za mentalno zdravlje, bar jedan ludak je dostigao savršrnstvo u igri. Tamo će Orasio sresti svog druga iz mladosti, Travelera, i njegovu ženu Talitu, koja u svemu liči na Magu, i započeće njegova patnja koja će rezultati ludorijama različitog tipa, čežnjom za tuđom ženom, što je još gore, za ženom prijatelja, sa kojim se svakodnevno sreće u cirkusu, gde sve troje rade. Ta čežnja je više čežnja za Magom, koja je definitivno izgubljena, ali i Taliti prija da je neko krade od muža. A možda se i Travelerova posesivnost jasnije profiliše kad vidi Orasia kao pretnju. Iako ovo liči na ljubavni trougao, sve se završava insinuacijama, slutnjom, nikad niko od njih nije izekao jasnu misao, mada svi veruju da su pretpostavke tačne. Jer, šta god rekli, reči ništa ne znače, ova dva momka su na neki način ista ličnost, pa kad je Talita slična Magi, zašto da je ne dele? Onaj deo romana čiju je sadržinu lako savladati završava se dramatičnom scenom u kojoj dva prijatelja postaju progonjeni i progonitelj, u kojoj se prvi brani ukrštanjem kanapa po celoj sobi, od kvake do vrata i ormara, i lavorima punim vode u koje progonitelj mora da ugazi kad provali u sobu. Dramatično, jer Orasiju ostaje prozor sa koga može da skoči, jer dole, dole na polju nacrtanih školica, stoji Talita i strepi!

Ispisah mnogo, kao da je u pitanju ljubavni roman, a nije. Ljubav je samo jedno od egzistencijalnih osećanja, kojim se stiže do novog polja u školicama, do višeg sadržaja, koji niko nije dosegao, sem onog ludaka iz sobe osam.

“Kao da se u ljubavi može birati, kao da to nije grom koji smlavljuje kosti i ostavlja te skamenjenog nasred dvorišta.”

Kortasarovi junaci izmišljaju za sebe novi jezik, giglijski, u kome do izražaja dolaze bezbrojne aluzije, metafore, ironija, aforizmi, intertekstualni podsetnici, čak i klišei. Ovde se poimence izdvajaju Heraklit, Platon, Kornej, a kroz aluzije moji omiljeni – Išiguro (kako proći kroz zid), Kami (kako se u poslednji čas spasiti smrti), Dostojevski ( kako gurnuti babu/pijanistkinju niz stepenice), čak i Vodolazkin, koji se rodio neku godinu posle izlaska romana iz štampe (1963) – u Domu za ludake svetla se gase na isti način kao sveće na koncertu u “Brizbejnu”.

Postoji jedna fantastična scena u kojoj Orasio na jednoj strani, a Traveler i Talita na drugoj, kroz prozore svojih naspramnih soba, spajaju dve daske, praveći most preko koga neko, a ko bi drugi neko Talita, Orasiju treba da doturi kesicu matea. Dan je vreo pa ih mrzi da pređu ulicu, nego se bakću sa daskama. E, taj most je važan, tu je počela ona igra – šaljem li ti svoju ženu preko prozora u tvoj mrak, ili očekujem da se vrati? Njoj je prepušteno da odluči (ljubo moja… ili voliš sa mnom poginuti, il ljubiti na sramotu Turke?). Međutim, ovaj most od klimavih dasaka je u stvari opredmećeni dokaz da su Traveler i Orasio dve polovine iste osobe. Žena je ta koja može pomoći, a koja i ne mora. I još jedan dodatak. Pišući Školice, Kortasar je prvo ispisao ovo, 41-vo poglavlje. Dakle, počeo je iz sredine. Od njega se roman grana napred i nazad.

Na kraju, iako je to važno, samo kratko bih pomenula tehniku Kortasarovog slaganja ovog romana. Postoje tri dela: Sa one strane ( Pariz), Sa ove strane (Buenos Aires), Sa svih strana. Ovaj deo romana nema nikakve veze sa prva dva. Tamo je glavni junak pisac Moreti, alias sam Kortasar. Sadržaj tih stranica čine razni eseji, članci, pisma, prikazi, tumačenja. Pa zašto onda Kortasar spaja nespojivo? Zato što je još na prvoj stranici osmislio način čitanja. Postoji uputstvo. Pusac nas usmerava i povezuje glave celog romana po svojoj volji. Ako se čita na taj način, zavrtećemo se u nekoj vrsti kružnog kretanja, u lavirintu gde upravitelj književne građevine kaže: posle 131-og poglavlja idete na 58, posle 58-og idete na 131. Kako onda da izađemo iz knjige?

Što se mene tiče, posle dva puta konzumiranog književnog dezerta zvanog Školice, najbolji je ovaj poslednji: Čitala sam Sa one strane i Sa ove strane. “Sa svih strana” sam odvojila kao posebnu knjigu.

Moje izdanje je izgubilo prvu stranicu na kojoj je naziv izdavača i prevodilac. Iz pogovora je jasno da je delo prevela Silvia Monros Stojaković. Ali, videh da postoji novo izdanje, prekrasno urađenih korica, mada mi je i ova Maga, ako je to ona, sasvim lepa i produhovljena! Čekam da mi se pridružite u iščitavanju Kortasara. Na poklon sam dobila njegove priče, u dve knjige od ukupno 1260 strana, ima ih devedeset. Pa vi sad vidite!

za P.U.L.S.E Dana Ćirić

Preuzeto sa fb stranice: “Plavi krug književnosti”

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  argentinska knjizevnost, Dana Ćirić, Hulio Kortasar, Književnost, skolice