Skroman Inventar jedne prohladne sobe – Krš prostora. Uredni nered. Crne kese smeća, odmah do njih alat za nakit. Parčići iskidane žice. Prosute perle. Zelena, tamnozelena, žuta…

Borhes, Istorija večnosti, odmah pored moj pasoš i još malo žice. Filteri za duvan. Nakit. Filmski program za januar. Stolica i njena senka čiji se deo gubi ispod stola i na stolu razbacane skripte:  filozofi, istoričari, pesnici, sanjari, dogmatici, za života neshvaćeni i zaboravljeni,  svi su tu. Na mom stolu. Bele hartije.

Prazne šolje od čaja. Ceo set šoljica. Levo na polici Kiš i Burdije, Pikaso i Suzan Sontag. Desno na polici Crnjanski i Hiperborejci, na trećoj neka nepročitana lektira crvenih korica, i pored nje suvo jesenje lišće, skupljeno pre prvog snega u decembru, te spašeno od ove surove zime.

Duga je i hladna zima. Duga je i hladna nedelja dana. Konstantno zujanje protoka tople vode kroz cevi radijatora, pružaju iluziju da se soba greje. Mrzlo je. U ovoj skučenoj sobi ispunjenoj gore popisanim stvarima, bez prozora i svetla, nedostaješ ti.

U skučenoj sobi, nalik pravim samicama, u kojoj se pošten čovek nije mogao ljudski ispraviti ni ispružiti, u kojoj nije bilo udobne fotelje, ni mirisne svežine vazduha, zavijen u vojničko grubo ćebe, jedan srpski student provodio je svoje dane i noći pod pariskom mesečinom. Ovaj zapis pronašli smo u njegovom dnevniku nedavno nakon što je napustio Francusku i vratio se u neko srpsko selo.

Za P.U.L.S.E: Venesa Mušović

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Umetnost, Venesa Mušović.