Sloboda čoveka u društvu

Svi se pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni.

-Ciceron

Mnogi su pokušali da definišu slobodu. Uglavnom oni kojima je sloboda jedan od najvećih ideala. Međutim, samo definisanje slobode, stavlja je u okvir jedne sintakse, pa je na taj način Ona ponovo ograničena.

Upotrebom termina ograničenje u tekstu koji treba da govori o slobodi pravi se nezamisliva greška – slobodi se prkosi. Sa druge strane, nemoguće je definisati bez pominjanja njenog ograničavanja. Dakle, kada je nemoguće definisati neki pojam pravom definicijom, upotrebljava se metoda pri čemu se daje definicija šta pojam nije. Prema tome, sloboda nije ograničavanje. Ona je nešto što se ne može ograničiti, ali po ovoj konstataciji, Ona bi bila beskonačna. Analogija bi dovela nužno i pojam univerzuma kao nešto beskonačno, a zatim bi se dedukcijom došlo do zaključka da je sloboda univerzum. Sa filozofskog i apstraktnog aspekta, možda to što ona i jeste. Možda je sloboda univerzum. Dalje, neće se ispitivati i pojam univerzuma, barem ne kao fizička pojava. Poetično, univerzum bi bio sloboda haosa.

Sa ljudskog stanovišta, sloboda je jedan od ključnih ideala. Svaka individua teži slobodi. Najranije dokaze možemo pronaći i u religijskim i svetim knjigama. Biblija, na primer, svedoči o prvoj potrebi čoveka da bude slobodan. Dat je konkretan primer kada Čovek zahteva slobodnu volju i slobodu mišljenja. Ono što je usledilo nakon potrebe za slobodom jeste bunt (ali ne u pravom smislu jer je prisutno subjektivno viđenje položaja pojedinca u nekom režimu). Da bi se borilo za slobodu, mora postojati faktor koji istu ograničava. (Ah, ponovo o granicama…) Kao opravdanje davaoca slobode, oni se protive tom buntu, a ne slobodi kao ljudskoj potrebi, barem u Bibliji.

Primer slobode kao takve samo je sirovo opisan u Bibliji. Problem slobode jeste mnogo kompleksniji i uključuje zadovoljstvo na individualnom, ali i društvenom planu. Pored sociologije, treba uključiti politiku, režim vlasti, religiju, ali i okolinu u kojoj se nalazi pojedinac koji ima potrebu za slobodom. U idealnom slučaju, potreba za slobodom bi bila iskonska i kao takva zahtevala slobodu na individualnom planu (zarad ličnog zadovoljstva), a ne bi bila potreba za prkošenjem svih spoljašnjih faktora među kojima se pojedinac nalazi.

U suprotnom, ako bi ljudima bila omogućena potpuna sloboda, hipotetički, na početku bi sami sebe ograničili etikom koja je vladala društvom, zatim ustavom i zakonom koji je društvenu zajednicu držao pod kontrolom kao uređenu celinu da bi na kraju procesa samooslobođenja došlo do poštovanja i ostvarenja osnovnih prirodnih nagona. Po ljudskoj prirodi, pojam slobode bi se permutovao sa pojmom moći jer ljudima sloboda znači moć. Naravno ne u direktoj vezi već ako bi sloboda bila nešto nedostižno, dostići nju bi značilo da pojedinac ima moć dostići nedostižno, odatle bi se direktno povezala ova dva pojma.

Neko je rekao da je sloboda stanje uma. Možda na misaonom planu. Na društvenom planu, sloboda je stanje haosa.

За ПУЛС Јован Ђорђевић

  Društvo, Jovan Đorđević, sloboda, Sociologija