Jovanović – Dok su im nemačke bombe padale po glavama, Orvel je u tekstu „Lav i jednorog“ optužio Engleze gotovo na isti način kao i Miler Srbe, da su – sami sebi naneli zlo. Bio je eksplicitan:

“Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima“.

Zlo nam se događa, kategoričan je bio Orvel, zato što nama vladaju glupi i pohlepne samozvane patriote. Zbog toga smo svi odgovorni, jer ih prihvatamo i pristajemo da se svako ko je pametan i ko ukazuje na zlo proglašava sumnjivim i označava kao izdajnik. Englezi se zbog ovakvih stavova nisu obrušili na Orvela, čak ni glupi, a ni pohlepne samozvane patriote.

Njegov stav se uvažava u raspravama o engleskom nacionalnom karakteru, a on sam je u Panteonu engleske kulture i civilizacije. Britanci se, uglavnom, ne slažu sa predstavama koje stranci imaju o njima (recimo „Perfidni Albion“), smatraju ih pogrešnim, ali zbog toga ne nabijaju „foreigners“ na kolac, naprotiv, rado će sa njima odigrati fudbalsku utakmicu, posebno sa Nemcima.

Nije samo Herta Miler u nama primetila izvesnu sklonost ka samopovređivanju. Mnogo pre nje je o takvoj dijagnozi pisao neupitni nacionalni korifej – Slobodan Jovanović. Prihvatio je Jovanović ocenu „jednog stranca“ koji je „u našem karakteru nalazio jednu samoubilačku crtu“. Dinarska ideologija buntovništva i njeno preziranje smrti, zaključio je Jovanović, bila je dobra za herojsko doba opasnosti u ratovima. Inače, preporučuje oprez: treba smeti, ali treba i moći. Njegov zaključak opominje:

“Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom… U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom.“

…………………

Posle dva svetska rata, posle dva državna sloma, posle jedne satrvene i druge neuspešne dinastije, posle mnogih popadalih vlada, posle tolikih „trijumfa“, posle stotine hiljada žrtava u prvoj polovini dvadesetog veka, apatrid Slobodan Jovanović je u Londonu uzeo olovku u prste i godinu i po dana pred smrt na papiru pokušao da razume ko su Srbi, ko su i kakvi su ljudi sa kojima se družio i sarađivao, kakav je narod kome je pripadao. Ko smo, odakle smo, kuda idemo.

Naslov teksta „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“ podseća na česte naslove studija kod nemačkih profesora, a „nacionalni karakter“ bio je već dva veka opsesivna tema engleske javnosti u kojoj je živeo sedamnaest godina. Ima mišljenja da je to najvažniji njegov pozni rad. Prvi put je objavljen u Kanadi 1964., a u Beogradu 2005. i nedovoljno je poznat široj javnosti. Uglavnom se prećutkuje, a ima i onih koji bi najradije i da ga nema.

Moglo bi se reći da je rukopis i svojevrstan testamenat Slobodana Jovanovića, poslednja poruka, prilično čemerni adio sa Temze sopstvenom narodu, ali, naravno i „selfi“, jedan rembrantovski dramatični autoportret. Ovaj, ipak, vox clamantis in deserto bi za današnje samozvane nacionalne higijeničare i uzurpatore patriotizma mogao biti ključni dokaz da je Slobodan Jovanović „drugosrbijanac“ i „autošovinista“. Naravno, to neće reći, jer je Jovanović dignut na visoki antikomunistički pijedestal, istaknut kao dokaz šta je građanska Srbija bila pre i kakve je velike intelektualce imala, a on je upravo „Jednim prilogom“ to doveo u pitanje.

Zaobići će u velikom krugu ovaj pregnantni tekst, koji zahteva vrlo pažljivo čitanje. Istinitost i aktuelnost teksta potvrđuju ponavljanje i obnavljanje nacionalnog karaktera kakav opisuje, njegova evergreen sadašnjost, suprotno od Jovanovićevog očekivanja da će naredne generacije taj stereotip promeniti. Čudnu sudbinu je doživeo: Jovanović ne samo da je ostao bez domovine, nego se ovim tekstom distancirao od sopstvenog naroda do samoisključenja.

Jovanović svoju i našu mentalnu autobiografiju piše posle gotovo sto intenzivno i svestrano proživljenih godina. Njegovo vreme je bilo, od polovine devetnaestog do polovine dvadesetog veka, jedno od najdramatičnijih u ljudskoj istoriji. Razvoj nauke i tehnologije, kolonijalna podela sveta, planetarni ratovi otvorili su čovečanstvu nove puteve, promenili vrednosti i život svakog čoveka, svakog naroda na planeti. Šta se sa Srbima dogodilo u tom iskakanju vremena iz sopstvenog zgloba? Jovanović ne sledi dijahroni vektor kroz moderno doba, već „nacionalni karakter“ stavlja u ontološku ravan. Dakle, on Srbe modernog doba ne tumači „slavnom i pobedničkom istorijom“, formulom koju je nametnuo niz partokratskih ideologija, i sa kojom se kao sa Potemkinovim selima krije zaostalost. Posle toliko „istorija“ Jovanović postavlja bitno pitanje: jesmo li se mi civilizovali ili nismo. Dakle, reč je ne o istoriji, već o civilizaciji. Istorije se fabrikuju, prepisuju, dopisuju, krivotvore, ali civilizacija ne, jednostavno je: ne možeš biti civilizovan, ukoliko si necivilizovan. Često se kod nas brkaju civilizacija i istorija, pa se smatra da smo samim kretanjem sa saveznicima iz pobede u pobedu, a u samom protoku vremena i na fonu opšteg napretka u svetu i mi postajali civilizovani.

Jovanović je imao prilike da vidi i doživi šta je ta „naša slavna istorija“ učinila njemu, državi i narodu. Iako je tekst pisao 1957., to nije antikomunistički pamflet, nijednom rečju ne optužuje komuniste, niti ih smatra odgovornim za tragedije. Čak je njegova kritičnosti prema „eliti“, odnosno vladajućoj klasi komplementarna sa komunističkim kritikama. Razmatranje srpskog nacionalnog karaktera počinje sa nultim nivoom znanja kako nas zatiče Dositej, a okončava ga sa, kako ih on naziva -„mesečarima“, odnosno sa „osionim oficirima-crnorukcima“ koji su Srbiju i Srbe retardirali u razvoju.

Njegov „Jedan prilog“ je presuda jednom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu, presuda „oduševljenom srpskom nacionalizmu“, te stubovima društva – političarima, intelektualcima, oficirima, „omladini“ i „starcima“, svoj toj „našoj“ eliti koja je oblikovala državu i društvo – bez uspeha. Radi se, kako je to Milan Jovanović Stojimirović napomenuo pred Drugi svetski rat, o svega pedeset hiljada dobrostojećih ljudi u milionskom moru vrlo siromašnog, polupismenog i uglavnom nepismenog sveta sa kojim se lako politički i ideološki manipulisalo, lako se uvodio u ratnu klanicu gde je „elita“ preko njegove pogibije dokazivala da smo „herojski narod“ (nijedan istaknuti političar, niti član vlada koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu bežale pred neprijateljem glavom bez obzira, nije sa puškom sišao u rov, kao što je to uradio Čerčil u Prvom svetskom ratu). „Jedan prilog“ uteruje u laž retro napore današnjih „demokratskih“ i „nacionalnih“ intelektualaca i političara da predratne epohe učine velikim, jer, upravo onaj koji je učestvovao u njima, a i u pozlatama, otkriva njihovu istinu, ruši mit o slavnom srpskom građanstvu.

Da će ta žestoka pronicljivost kad-tad izbiti kao gejzir na površinu predosetio je još dvadesetih godina prošlog veka novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović kada je o Slobodanu Jovanoviću, s kojim se inače i družio, napisao:

“Obrenoviće, izgleda, niko nije osudio hladnokrvnije i ubedljivije nego on, jedan promašen njihov državnik, jedan intimno obavešten njihov istoričar, strašni sudija, obdaren da prodre u tamnu psihologiju prošlosti. Jovanović kao istorik poznaje našeg čoveka, zna naše ljude i vidi nekadašnje naše ljude tako kako možda ni oni sami sebe nisu nikad sagledali“.

U pašićevsko-karađorđevićevsko doba pod skalpel je stavio Obrenoviće, a pri kraju života na antomski sto je prostro i pašićevsko-karađorđevićevsku epohu. Uostalom, i oni su od njega napravili „promašenog njihovog državnika“, ali ne njegovom zaslugom, već je, i to je konačna presuda, celo doba bilo – Veliki Promašaj.

Naravno da se od Dositejeve objave da je zatekao duhovno zaostali narod, pa do sloma 1941. mnogo radilo na uzdizanju, ali je „nacionalno oduševljenje nepronicljivih“, lakomih, što su gledali da izvuku „što više ličnog ćara“, odvelo narod na stranputicu i podstaklo u njemu „jednu samoubilačku crtu“. Uprkos velike pompe i ulaganja u „inteligenciju“, beleži Jovanović, Srbi nisu stvorili ni svoj, niti pozajmili tuđi „kulturni obrazac“, što ih je odredilo kao nekulturne i necivilizovane.

Kada je pisao „Jedan prilog“ Jovanović je živeo šesnaest godina u najkosmopolitskijem gradu na svetu. Kulturni šok koji je doživeo izoštrio mu je kriterijume i uvid u frapantne razlike između dve sredine, srpske i engleske. Već u predratnim druženjima sa anglofilom Bogdanom Popovićem upoznao je englesku kulturu i delio sa njim divljenje prema instituciji zvanoj engleski džentlmen. Mada je Crnjanski tvrdio da Jovanović ne govori engleski, ipak, ukoliko je imao i pasivno znanje, mogao je pomno da prati engleske medije. Vrlo je uticajan bio BBC-ijev World Service prenošen na mnogim jezicima. U tim emisijama naglašavalo se da se Britanci bore protiv nacista u ime „univerzalnih“ i „ljudskih“ prava i vrednosti. U javnost je bila vraćena „civilizacijska perspektiva“ engleskog postojanja na planeti, koja je između dva rata bila nešto zatomljena navalom masovne kulture i vrednostima masovnog društva.

Britanija, Ujedinjeno kraljevstvo bili su multinacionalna federacija i multietničko carstvo. Da bi se uspostavili opšti identitet i lojalnost, londonska elita je od početka modernog doba naglašavala da su Britanci u hrišćanskoj misiji, da svetu donose civilizaciju i liberalizam. Pod uticajem Prosvetiteljstva i napretka prirodnih nauka bio je prihvaćen stav da su ljudi po prirodi svuda jednaki, ali se mogu razlikovati po različitim stupnjevima razvoja u zavisnosti od njihovog iskustva i sredine koju su stvorili.

Uspostavljena je lestvica razvoja na kojoj su klasifikovana ljudska društva. Smatralo se da urođeni nagoni teraju ljude pre na usavršavanje nego li na degeneraciju i da je samo pitanje vremena kada će se sva društva izjednačiti. Ideali civilizacije bili su: vrlina, pristojnost, rafinman, pluralizam, tolerancija, disciplina, individualnost. Nacionalnost je samo temporalni status na putu do opšte ljudske savršenosti. Osnovne podele na toj lestvici bile su „feudalno“ ili „trgovačko“ društvo (prema ekonomskom razvoju), odnosno „civilizacija“ ili „varvarstvo“ po kulturi i znanju. Tako je ekspanzija Britanskog carstva dobila savršeni alibi: nisu samo osvajali i eksploatisali, već su širili i napredak. Nisu svi engleski mislioci bili tako optimistični u pogledu mogućnosti planetarnog širenja civilizacije. Tako je na primer Edmund Berk, čije je delo Jovanović dobro poznavao i poštovao, verovao u „civilizaciju“, ali nije verovao u sposobnost drugih naroda da je dostignu. Samo su Englezi, po njemu, sposobni za institucije, red i zakon koji su suština civilizacije, ali ne i kultura, moral, narodni običaji ili umetnosti.

Ono što je za Engleze „civilizacija“, za Slobodana Jovanovića je bio „kulturni obrazac“. Najverovatnije je engleski pojam „patterns in culture“ preveo kao „kulturni obrazac“. Utvrdio je da ga Srbi nisu stvorili ni iz svojih narodnih običaja, niti su preuzeli tuđi. Poglavlje o kulturnom obrascu je najsurovije u „Jednom prilogu“, verbalno ubistvo sa vešanjem i to u prisustvu svedoka, odnosno čitaoca. Kriminalca koga veša Jovanović naziva „poluintelektualcem“ i njegovu pojavu u Beogradu locira u vreme između dva rata, kada je, tobože, građansko društvo bilo na vrhuncu. Jovanović poluintelektualce ne personalizuje, očigledno jer ih ima mnogo, a pošto nikoga ne izuzima, osim prećutno sebe, reklo bi se da misli na sve intelektualce Pašićeve Jugoslavije. Sa tim „primitivcima“ srpsko društvo silazi u „varvarstvo“ i Jovanović spreže reči kakve ni najljući neprijatelj ne bi mogao da smisli, pa tog terminatora označava kao „diplomiranog primitivca koji se u društvenoj utakmici bori bez skrupula“.

I ragbi igrač je prema Jovanovićem poluintelektualcu krhka balerina, pošto je on dinamit koji celo društvo rastura u paramparčad. Pojavljuje se u dve fatalne forme: ako uspe u svojim ambicijama, poluintelektualac je – korupcionaš; ako ne uspeva, on je ozlojeđen, i odlazi u – komuniste. Iz Jovanovićeve tipologije proizilazi da je aktivni i pasivni nosilac promena, subjekat srpske istorije u dvadesetom veku bio poluintelektualac. Nekada na klackalici ili korupcionaši ili komunisti, a u novije vreme uspešni komunisti se pretvaraju prvo u ozlojeđene nacionaliste, pa u uspešne patriote-korupcionaše. Nameće nam se slika gusenice koja jede sve oko sebe da bi se pretvorila u leptira. Lucidno zapažanje Jovanovića objašnjava nam lakoću sa kojom su dojučerašnji komunisti opljačkali svoj socijalizam i prebacili se, u jurnjavi za ličnim ćarom (srpski pursuit of hapiness) u novi poželjan i uspešan tip „srpskog patriote-domaćina“ i antikomuniste. Napredak se nije dogodio, jer je u osnovi ostao i iznova se potvrdio jedan te isti heroj – poluintelektualac, diplomirani primitivac. A da nije izmišljen „olako obećani patriotizam“, mnogi od njih bi morali da žive samo od kriminala.

Ako „poluintelektualac-diplomirani primitivac“ uspeva, to ne znači da uspeva i društvo, jer on uvek radi, to mu je raison d’etre, protiv opštih i viših ciljeva. A da bi uspeo, on se isključivo bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i samo se na visokim položajima može pogospoditi. Ali tek kada polunitelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, sumorno zaključuje Jovanović, vidi se kako je i koliko moralno zakržljao. NJegov uspeh za društvo i državu postaje ambis varvarstva.

Rđave osobine Srba, napisao je u „Jednom prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“, izbile su u „mrskoj zloći i zavisti“ i u divljoj partijskoj borbi koja je otuda proisticala.

I Slobodan Jovanović i Bogdan Popović maštali su u haosu Pašićeve Jugoslavije da Srbe iz svog vidokruga pretvore u engleske džentlmene. Dirljive nade. Uzaludne nade. Sudbina je Jovanoviću bila naklonjena. Uspeo je da se spasi i pobegne i od fašizma i od komunizma, i to u postojbinu priželjkivane ikone, blistavog džentlmena. Ne zna se zašto je izbegavao da sretne najvećeg džentlmena tog vremena, Čerčila, mada je, kako tvrdi Kosta St. Pavlović, mogao, ali, eto, nije hteo. Susret je prepustio ne-džentlmenu Josipu Brozu. Da li je hteo da bude veći džentlmen i od najvećeg engleskog džentlmena?

I Bogdan i Slobodan smatrali su da Srbi imaju mnogo da nauče od Engleza, pre svega da se karakter mora vaspitavati. Hvalili su srpsku dinamičnost, srdačnost i kult junačkih vrlina, ali utoliko pre bi sve te osobine dobile na još većoj vrednosti ukoliko bi junaci prihvatili „pristojno ponašanje“ i „lepo vaspitanje“. Razularenu „plahovitost“ trebalo bi da civilizuju engleske savršene sposobnosti „samoposmatranja i samosavlađivanja“. To je jedini put, smatrao je Jovanović, za „oblagorođavanje“ Dinaraca.

Engleska je bila etalon prema kojem se Srbija ravnala. Majske ubice iz 1903. upoređivale su svoj kriminal sa Francuskom i Engleskom (ne industrijskom) revolucijom. Kada su obnarodovali parlamentarizam, tvrdili su da su uveli engleski parlamentarizam. Ništa nije, međutim, bila engleska demokratija u odnosu na srpsku. Pašić, majstor za masovno podsticanje zavisti, a na, kako je opisao Jovanović, „polumutav način“, ubeđivao je javnost da je Srbija po slobodama nadmašila Englesku. Priznavao je Engleskoj, i „ostalim starim evropskim državama“, napredak u kulturi, proizvodnji, obrazovanju i nauci, ali je to bilo manje vredno od političkih sloboda koje je, navodno, imala „mlada“ srpska država. Kuražno se stalo rame uz rame sa najvećom industrijskom, kolonijalnom silom, koja je trista godina i vladala i napravila moderan sveta.

Elita zaostale i skrajnute balkanske države uzore nije tražila u Rusiji, mada se proglašavala njenom „sestrom“, već na Zapadu, ni manje ni više nego u izrazito preduzetničkoj naciji, u „radionici sveta“. Štaviše, ako se uopšte ozbiljno mogu uzeti Pašićeve reči, mogla se i takmičiti sa njom. Nesumnjivo se imala velika ambicija, ali kada ambicija nema snagu, i mogućnost da se ostvari, zahvata je, primetio je Jovanović – zavist. Pa tako i poređenja sa najnaprednijom imperijom mogu se razumeti kao potuljena zavist. Jer, izjednačiti se sa njom da bi se dobio osećaj superiornosti jeste njeno minimiziranje i nepoštovanje. Jovanović i Popović su, naprotiv, želeli da Srbi kod Engleza odu u školu. Ono što su oni, međutim, znali o engleskom karakteru zasnivalo se na proučavanjima i iskustvima do pedesetih godina dvadesetog veka. Današnji komentari društvenih antropologa, na primer Kejt Foks (Njatching the English – the Hidden Rules of English Behaviour) o kvalitetima Engleza u vreme globalizacije, masovnog društva, mobilnih telefona, huliganizma, alkoholizma, navijača, upotpunjuju ili osvežavaju stereotip o engleskom nacionalnom karakteru koji su Popović i Jovanović imali pred očima. Kao i Englezi, i Srbi se menjaju.

Zavist je antipodna svim vrlinama, prezrena u svim vremenima i negirana moralnim vrednostima svih naroda. Hrišćanstvo je ubraja u sedam smrtnih grehova, hinduizam je smatra razornom emocijom koja izbacuje duh iz ravnoteže i vodi u bedu, islam je označava kao nečistoću srca koja oko sebe uništava dobra dela, budizam kao nemogućnost da se podnese izuzetnost drugih. U evropskom slikarstvu je predstavljena kao živi leš iz čijih usta i ruku palacaju zmije, sa ostrvljenim besnim psom pored sebe ili sa psećom umesto ljudskom glavom. O kakvoj se mračnoj emociji radi govori i ime koje su joj dali Latini – invidia, zaslepljenje do obnevidelosti. Zavist je neizbežno, zaključio je Jovanović, „izazivala lične sukobe, jalovo rasipanje snage i samo je još više smetala složnom radu, za koji ni inače nije u nas bilo mnogo sklonosti“.

Zavist ne čini samo obuzetu osobu nesrećnom, ona je poput radioaktivnog zračenja širi oko sebe i želi da i drugi budu nesrećni. Za britanskog filozofa Bertranda Rasela pored ove negativne strane, zavist bi mogla biti i snaga koja gura prema promenama i dovodi do uspostavljanja pravednijeg društvenog sistema. Ipak, zavist se ne nalazi na tablici poželjnih karakternih osobina Engleza, umesto nje su velikodušnost i društvenost.

Zavist su iz javnog života Englezi proterali institucijama i zakonima. Njima se podjednako povinuju i engleski džentlmen i engleski „mali čovek“. Najpoznatiji primer koji je začudio sve Srbe u Londonu pa i Slobodana Jovanovića bio je kada Englezi posle rata nisu ponovo birali Čerčila za premijera, mada je bio spasilac i Engleske i Evrope. Jovanović je zaključio da su ga Englezi „odbacili“. Međutim, nisu, i taj izraz otkriva Jovanovićev refleks na srpsko reagovanje kada se neko skida sa trona vlasti. Englezi jesu bili Čerčilu zahvalni, dobio je priznanje, ali to što je uradio, smatrali su, bila je njegova engleska dužnost, čuvena Duty. Malo im je i dosađivao primedbama da su lenji i da im treba vođa. Jeste bio i ostao veliki engleski džentlmen, ali su ga podsetili da u Engleskoj živi i mali engleski čovek. Svako ima i mora da zna svoje mesto, i da pritom bude slobodan i da uživa u samopoštovanju i da bude poštovan.

Zavist u Engleskoj nije ugrozila ni demokratiju, ni parlamentarizam. U Srbiji je, međutim, demokratija bila maska za slobodnu igru divlje sebičnosti i zavisti. Slobodan Jovanović sažima epohu od 1903. do 1941. i sudi da je „naš individualizam“ blokirao parlamentarizam, sve se pretvaralo u ličnu prepirku, umesto kompromisa više se volela kavga „iz koje su obe strane izlazile nagrđene i oštećene“. Dubravka Stojanović u knjizi „Srbija i demokratija 1903-1914“ navodi da su naprednjaci posle prevrata tvrdili da je Srbijom zavladala laž, jer se prikrivalo da je društvo suštinski bolesno. Bolest je bila u samoj srži uspostavljenog poretka i radikalskog shvatanja politike – rastakalo se društvo, poništavala se jasna granica između onoga što se može i što se ne može, između onoga što jeste i onoga što nije pravo, onoga što jeste država i što ona nije.

Bilo je vrlo teških reči, pa se Srbija nazivala „izmet-državom“, da je ona „nešto što se nigde na svetu ne može da nađe“. Argumenti su bili sledeći:“Vlada nikakva; partije rastrojene, razbijene; strasti raspaljene; borba neobuzdana, divljačka; svaka ličnost izložena posvednevno najsurovijim atentatima, a svi elementi nereda utrkuju se svom snagom pare u propovedanju raznih apsurduma“. Dimitrije Tucović je pred ratove, Balkanske i Prvi svetski, opominjao da je država potonula u korupcionašku močvaru. Pašićeva vlast je optuživana za surove obračune sa političkim protivnicima, naročito je slučaj ubistva dva Novakovića (nisu bili u srodstvu) u zatvoru potresao Srbiju od 1907. do 1911. godine.

Milan Novaković je bio kapetan, politički protivnik novog režima i imao je udruženje „Društvo za legalno rešenje zavereničkog pitanja“, smatra se pretečom nevladinih organizacija u Srbiji. Sa dolaskom Pašića na vlast udruženje je zabranjeno, uništena mu je štamparija, a Novaković je uhapšen pod optužbom da je u sopstvenoj štampariji ukrao štamparske matrice. Pred očima Pašićevog ministra unutrašnjih poslova Nastasa Petrovića i po njegovoj naredbi žandari su ubili dva Novakovića, u državnom zatvoru, u centru Beograda, na današnjem Studentskom trgu. Policija je u javnost pustila priču da su se oni pobili u međusobnom puškaranju. Zvanična istraga je tu priču opovrgla. Pokrenuta je skupštinska rasprava, slučaj je predat sudu, a ministar je ostao u fotelji. Četiri godine kasnije sud je utvrdio krivicu Nastasa Petrovića, usledila je jedna od najdramatičnijih rasprava u istoriji srpskog parlamentarizma, a da radikalska većina nije prihvatila da se podigne optužnica protiv ministra čiju je odgovornost sud dokazao i presudio. Pašić i njegova vlada nisu podneli ostavku i time, zaključuje Dubravka Stojanović, dokazali da ideja zakonitosti u konkurenciji sa idejom revolucije, koje su zaverenici bili simbol, još nije bila odnela prevagu. Na dinastiju i poredak se bilo nasrnulo iz ličnog i političkog ćara, iz čiste zavisti.

Dok pišem ove redove mota mi se po glavi rečenica Vinstona Čerčila:

“Što dalje gledate u prošlost, to više zadirete u budućnost“.

Kako su, po Slobodanu Jovanoviću, nastale te prve naše „demokratske“, „narodne“, „parlamentarne“ stranke? U početku stvaranja, sećao se Jovanović, „stranke su ličile na neku vrstu duhovnog srodstva kao kumstvo ili pobratimstvo“. To „duhovno“ bilo je toliko „familijarno“ da su svi oni koji nisu „srodnici“ bili neprijatelji. Neodoljivo nas ovo podseća na stvaranje kumovskih, kolegijalnih, rođačkih, porodičnih stranaka od devedesetih prošlog veka do danas. Srbijanci se nisu, tvrdio je Jovanović, mogli u javnim poslovima osloboditi pristrasnosti prema rođacima i prijateljima: „Osećanje dužnosti prema licima iz njihovog privatnoga kruga pretezalo je nad osećanjem dužnosti prema opštoj zajednici“. Podseća li nas i ovo neodoljivo na zemljačke, rođačke, regionalne veze zapošljavanja i avanzovanja? Englezi, međutim, javnu ličnost potpuno odvajaju od privatne, pa su „u vršenju javne službe bezlični i neumitni gotovo do bezdušnosti“. Našoj „plahovitoj naravi“ Jovanović suprotstavlja englesku pitomu narav koja u društvo uvodi fair play. Za onoga koga voli, tvrdi Jovanović, Srbin je u stanju učiniti više od Engleza, ali Englez je u stanju učiniti i za onoga koga ne voli, jer Srbin čini dobro iz ljubavi, Englez iz osećanja dužnosti.

Englezi ne znaju ni za sevap („božija“ nagrada), ni za hatar (pristrasnost), niti za inat (kapric, tvrdoglavost). Jovanović je saglasan da su te tri turske reči „izvitoperile ceo naš javni život“. Da li se tu radilo o samo tri turske reči ili o dubljim mentalnim strukturama? Nije slučajno Jovanović stavio akcenat na njih, jer su, recimo Englezi, pokušavali da svom poreklu, svojoj rasi, uđu u trag ne samo preko fizičkog izgleda, karakternih crta, nego i preko reči koje su im najčešće u upotrebi. Ni do danas se nisu odlučili šta čini „Englishness“ i „Britishness“, i šta u njima preteže, da li vode poreklo od Tevtonaca, Kelta, Normana, Anglosaksonaca, ko je koga osvajao, ko je s kim spavao, vodio ljubav i kako su se mešali geni? Jovanović se u traženju srpskog porekla zaustavio kod Dinaraca, oni su naš pranarod, ali nije istraživao pod kojim su sve vekovnim osvajačima bili ili sa kojim su sve drugim narodima po rubovima živeli. Ali bila je tu crkva kao ekskluzivni proizvođač nacije, izjednačena sa nacijom, pa se kroz veliku i svetu tajnu krštenja novorođeni, ko god da ga je napravio, dovodio do barjaka vere i nacije, jedino prave i jedino naše.

U trenutku obnavljanja države u 19. veku, suočava nas Jovanović sa gorkom istinom, Srbi nisu imali nikakve zaostale obrasce od svoje srednjovekovne države, Turci su je bili potpuno razorili. U modernom dobu kolonijalnih i industrijskih carstava i masovnog društva osvanuli su u organizacijama nižeg stupnja – plemenskim, seoskim, porodičnim. Odgovor na izazov bio je hod raka – nazad! Nepoverenje prema stranim obrascima bilo je toliko, da su ideolozi, političari, „vođe“, pre svega Svetozar Marković i Nikola Pašić, insistirali na održavanju „primitivnih i krvnih zajednica“. Slobodan Jovanović je, međutim, svakako bio saglasan sa stavom britanskog političara Artura Balfura, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da je „savršeno nemoguće da se klanovskim ili plemenskim sistemom, bilo ekonomijom ili kojim drugim načinom, dostigne viši stepen civilizacije“.

Neobuzdani kovitlac ličnog ćara i zavisti rušio je institucije, red i zakon u samom trenutku njihovog nastajanja. Na civilizaciju se u Srbiji krenulo bunama, zaverama i atentatima. To su bili, kaže Jovanović, isključivo naši, autohtoni obrasci; „plahovita narav“ nije nam bila nametnuta sa strane. Bune, zavere, atentati su vrlo lako mobilisali društvenost Srba. Olako, brzo, sa mnogo većom energijom, nego za konstruktivne inicijative ili humanitarne misije. Nemojmo imati iluzije da su komunisti morali mnogo da se trude da posle rata pokrenu ovu „plahovitu narav“ na obračune i represiju, jer njoj, urođenoj i spontanoj, nije bilo teško da bude i samoinicijativna.

U osnovi zavisti nije samo želja, tvrde psiholozi, već i gotovo besomučan osećaj unutrašnje praznine, slično pumpi srca kada usisava vazduh. U vreme kada su se uspostavljale institucije, opskurne i samozvane „narodne“ vođe su podsticale „plahovitu narav“ da se suprotstavi i uništava. Tadašnja populacija Srbije bila je pretežno mlada, gotovo adolescenti su osnivali stranke. Njihova srca su u siromaštvu radila na prazno, usisavala vazduh. Ulaskom u politiku, u „borbu za narodna prava“, kako se demagoški predstavljalo, dobijali su oreol „narodnih junaka“ iz narodnih junačkih pesama koje je Vuk sabrao, dobijala je njihova ličnost i na značaju i u težini, a prema zapisima ondašnjih memoarista, bogatili su se preko noći, grabili sve što su javno napadali i mrzeli, a podsvesno žarko želeli. Taj politički i kulturni nihilizam pretvarao je red i zakon, lepo i moderno, u nešto čega se trebalo nemilosrdno osloboditi jer je „protivu naroda“, u nešto što se sa gnušanjem moralo odbaciti da bi se bio „naš“ i „slobodan“. Uvek je mladima bilo lako manipulisati i u njima izazvati „revolucionarno vrenje“, a agenture velikih sila spretno su se ubacivale. Pavle Paja Radovanović, jedan od osnivača Radikalne stranke, u memoarima opisuje mnogobrojne prijateljske susrete i istomišljeničko druženje sa ruskim agentima, a primećivao je i da su ruske diplomate posećivale danju i noću Pašića kod kuće.

Najbolji primer destruktivnog juriša zavisti na civilizaciju jeste tzv. Timočka buna iz 1883. godine. Sam Jovanović je taj događaj plastično i svestrano opisao. Kralj Milan 1883. udara temelje redovnoj vojsci, zavodi opštu vojnu obavezu. Vojska se obučava u kasarnama, a predvodi je stručni oficirski kadar. Ukida neobučenu, nedisciplinovanu, predvođenu seoskim starešinama „narodnu vojsku“. Naredio je razoružavanje i zamenu zastarelih pušaka novim, s tim i da svaka bude registrovana. Uticajni akademik, legendarni sarajevski atentator Vasa Čubrilović u svojim istorijskim studijama je radikalskim vođama dao potpuno za pravo što su pobunili crnogorske naseljenike na Timoku: „Oslanjajući se na redovnu vojsku i policiju, vladalac je u Srbiji mogao sa još više uspeha da vodi borbu protiv demokratskih težnji narodnih masa“. Iza tih „demokratskih težnji“ bio je prepredeni račundžija Pašić.

 Norbert Elijas u svom delu „Proces civilizacije“ analizirao je političke i ekonomske prinude, koje ratničko društvo prevode u civilizovano, odnosno kako se potiskivanjem spontanih impulsa proširuje misaono polje i uvodi samokontrola, gradi superego, Nad-Ja. Već je knez Miloš urbanističkim planovima počeo da civilizuje srpska naselja. U društvu ratnika, u naturalnoj privredi, primećuje Elijas, postoje samo džombasti, rđavo nasuti putevi, izlokani kišama i nepogodama. Bitan korak u procesu civilizacije, zaključio je Elijas, jeste stvaranje monopola nad nasiljem i oružjem, što je upravo kralj Milan i bio poduzeo. Razoružavanjem svih širi se opšta sigurnost, nasilje se zatvara u kasarne, građani se oslobađaju straha, uklanja se neposredna blizina opasnosti od nepredvidljive upotrebe oružja pod promenljivim dejstvom afekata, od razuzdanog veselja do iznenadnog pada mraka na oči iz bilo kojih razloga. Elijas piše:“Monopolizacija nasilja stvara u pacifikovanim prostorima jedan drugi tip vladanja sobom ili samoprinude… Pojedinac se pritiska da preoblikuje čitavu svoju nagonsku i afektivnu ekonomiju u pravcu postojanijeg, stabilnijeg i ravnomernijeg regulisanja nagona i afekata u svim oblastima ponašanja“.

I Slobodan Jovanović bi se složio sa ovakvom opservacijom. Ali, Pašiću nije bio potreban civilizovani i pacifikovani pojedinac, već rušitelj koji bi omogućio zadovoljavanje zavisti, njegove i drugova, koji bi bio „jarac“ za prodor kroz kapije države i otvorio put volji za moć. Protiv napretka naroda radio je Pašić, a ne Milan. Istorijom se, međutim, ruši civilizacija i danas, kada se u udžbenicima daje pozitivna, „demokratska“, konotacija Timočkoj buni.

Da li su, međutim, ti divlji nagoni, destruktivne emocije, ti „poluintelektualci i diplomirani primitivci bez skrupula“, bili one „kandže i čeljusti“ kojima priroda oprema vrstu u takmičenju za opstankom, prilagođavanjem i produženjem vrste? Nedavna istraživanja sociodarvinista su otkrila da se izazivanjem zavisti menjaju kognitivne funkcije, podstiču mentalna istrajnost i memorija. U iscrpnom istraživanju o engleskom nacionalnom karakteru (The English national character – The history of an idea from Edmund Burke to Tony Blair) Piter Mendler daje prostor britanskim sociodarvinistima koji su ustanovili da Anglosaksonci pripadaju pobedničkim rasama, jer su bez obzira na povoljne ili nepovoljne biološke uslove prilagođavanja, razvili „najbolji etički sistem“ i tako obezbedili ne samo opstanak na Ostrvu, već i uspešno širenje po celoj planeti. Taj „najbolji etički sistem“ jeste kombinacija slobodne igre za razvoj individualnosti sa religijskom i etičkom predanošću interesima zajednice. Do vrhunskih postignuća se doseglo zahvaljujući etičkoj državi, poštovanju institucija i zakona, ekonomskom rastu, političkoj stabilnosti i korporativnoj svesti.

Englezi jesu individualci, ali, tvrdi se, sa izvanredno razvijenim osećajem za društvene interese. Poput kuglice žive mogu se za tren razdvojiti u mnogobrojne kotrljajuće čestice da bi se brzo ponovo udružili u jedno. To je njihovo „unity in diversity“, jedinstvo u različitosti. A vrlo poznati britanski državnik u Jovanovićevo vreme između dva rata, Stenli Boldvin, naglašavao je u svojoj klasifikaciji nacionalnog karaktera, da je za Engleze sloboda – „organizovana sloboda“ (ordered freedom), dakle ograničena zakonom i moralom. Boldvin je inače bio tri puta premijer pod tri različita kralja, a pored ordered freedom, smatrao je da engleski narod karakterišu zdrav razum, dobra i pitoma narav (good temper) i napredak. Obrazovanje i knonj-honj, te društvene reforme doveli su Ostrvljane do Padž Britannica. Po Arnoldu Tojnbiju industrijska revolucija bila je moguća samo zahvaljujući britanskoj političkoj kulturi osetljivoj za promene i okrenutoj prema ključnoj ideji prosvetiteljstva iz osamnaestog veka – ideji napretka.

Država bez etike, bez poštovanja institucija, i društvo bez morala i bez obrazovanja neminovno propadaju – zaključak je sociodarvinista. Opservirajući srpsku elitu, Jovanović je istakao da su u njoj preovladavali „poluintelektualci“. Priznao im je da imaju „sirove snage napretek“, ali da su u moralnom i kulturnom pogledu primitivci. Jovanović ih udara direktno u glavu i tvrdi da oni „uopšte duhovne vrednosti ne razumeju, niti cene“. Toliko su intelektualno i moralno zakržljali da ih ni školski sistem ne može podstaći na „duhovno samorazvijanje“ i da kao pravi palanački laktaši-skorojevići žive nasumce i cene da je uspeh u životu – uspeh u čaršiji, sasvim materijalistički, gotovo animalno. Dakle, vrlo su opasna sorta za opstanak nacije i države.

Plahovitost na granici sa mahnitošću je lajtmotiv njegovog eseja. Ko su, odakle su ti ljudi? Geograf Cvijić je ustanovio da su dobar deo Srbije zauzeli Dinarci. Šumadija i Mačva su naseljene hajducima i uskocima iz Hercegovine, Bosne i Sandžaka.

A šta je sa Srbima sa severa, iz srednje Evrope, šta je sa našim dositejima koji su se zauzimali da zdrav razum i trezvenost ovladaju ovim prostorima? Gde su oni?

Ustanci, ratovi, revolucije su dizali planince i poput bujice raznosili ih po celom Balkanu. Francuski istoričar Brodel u studiji o Mediteranu tvrdi da je „planina obično svet izvan civilizacije“, a njeni stanovnici, Zagorci, su „rođeni vojnici, banditi ili prognanici, hajduci ili uskoci, „hitri kao jeleni“, epski hrabri. Planina podstiče njihove prepade, a hiljade narodnih pesama opeva njihove podvige: pretučeni begovi, napadi na karavane, otmice lepih devojaka“.

I kada su sišli sa planina u ravnice i varošice, Jovanović ističe, da su i narod i elita ostali u stanju „dinarske psihoze“, pa se živelo pustolovno i udaralo se na sve ono za što su oni mislili da je nepravda. A nepravda je sve ono što ograničava „poludivlju narav“ koja alibi nalazi u permanentnoj proizvodnji „nacionalnog oduševljenja“ i autohipnozi „herojskim narodom“ u ratnoj službi „nacionalne misije“. Nekom „revolucionarnom selekcijom“ stvorena je „jedna srdačna i buntovna rasa“, utvrđuje Jovanović. Pod udarima takve stihije „zdrav razum“ popušta, on podrazumeva hladnoću, odložene reakcije, prihvatanje realnosti, kompromis, praktičnost, pravljenje dugoročne strategije i efikasne taktike. „Zdrav razum“ uvek pita za cenu nečega, šta nešto košta i da li će i koliko da pretekne. Ne prihvata posledice rizika „neka košta šta košta“ i život nasumce, od danas do sutra. Nije slučajno da smo mi potpuno finansijski nepismen narod.

Jeste, postoji pozitivna čudnovata prirodna bistrina i slobodoljubivost sposobna za veliki polet u časovima pregnuća. Pokazale su se, međutim, nedovoljne u sudaru sa civilizacijom. Nesposobnost za disciplinu i nesposobnost za zajedništvo ometale su plodotvornu društvenost. Brodel je primetio da su planine centralnog Balkana područja raštrkanih naseobina i citira vizantijskog cara i istoričara iz desetog veka Konstantina Porfirogeneta da „ti narodi ne mogu da podnesu da dve kolibe stoje jedna blizu druge“. U izolacijama, bilo planinskim, bilo društvenim, mudrost grčkih filozofa „Poznaj samog sebe“ i „Sve sa merom“ nema smisla.

Bogata mašta koja se iscrpljivala u pričanjima i samoisticanju suzbijala je negovanje unutrašnjeg života. Uz pusto maštanje išla je i odvratnost prema radu. U tom svetu samo glup i budala rade, a pametni nemaju rašta proveravati da li su sposobni ili ne. Praznina još praznijeg pričanja poput živog peska guta volju za stvarnim radom, kovitla se para pod pritiskom brzog oduševljavanja i brzog razjarivanja. U fantazmagoriji, međutim, ambicija je bez snage.

Nacionalna i politička oduševljavanja bez zdravog razuma dovela su elitu, neumoljiv je Jovanović, do „oskudice psihološke pronicljivosti“. Nije slučajno oficirsku kliku koja je vladala i Srbijom i Jugoslavijom od 1903. do 1941. nazvao „mesečarima“.

Te „mesečare“ i njihove političare-skutonoše istorijska nauka još nije obradila u objektivnom svetlu. Antikomunistička histerija im čak udara pozlatu, a nova država u njima traži kontinuitet i temelje. Crnorukci su bili na čelu svih državnih pogona u kojima se izgrađivala njihova trijumfalističku istorija i čistio svaki atonalni šum koji bi narušio njihove slavodobitne himne.

Što je društvo zatvorenije, utoliko je šansa za preživljavanje zdravog razuma manja. Na stvaranje poželjnog nacionalnog karaktera u nedemokratskim i partokratskim društvima utiču dominantna stranka u vlasti i civilne i vojne tajne službe. Oni selekcionišu i verifikuju ljude za poželjnu elitu. Bez obzira na proklamovane javne uzore, tajne policije postavljaju svoje ljude, često beskarakterne i besprincipijelne, prevrtače i lažljive, podle i podaničke, spremne na sve, a u saradnju primaju i štite mediokritete, čak i one sa kriminalnim pedigreom. Karakterne i principijelne lome ucenama, kompromituju, marginalizuju, a podobne „ližisahane“ ubacuju u epicentar javnog života. Vade mulj koji inače nikada ne bismo videli. Sa takvim ljudima na površini, moral pada, vrednosti se rastaču, društvo propada.

Kao u Nušićevoj Srbiji i u Pašićevoj Jugoslaviji kadrovanje, selekcionisanje, raspored i unapređivanja vršili su se pristrasno po regionalnim, plemenskim, rođačkim, stranačkim i ličnim kriterijumima. I Titovu Jugoslaviju je to dovelo do kraha. „Mesečari“ su, opominje Slobodan Jovanović, sve one koji se nisu slagali sa njima etiketirali kao „beskičmenjake“ i svrstavali ih u kategoriju „rđavi Srbin“. „Rđavi Srbi“, ma koliko zapravo da su bili dobri Srbi, teško da su mogli da uđu ili stvore elitu. Mogli su da napreduju samo u tabloidnu bruku, u zatvor, ali i pod zemlju. I ko vaspitava te vaspitače? Na kakvom obrascu? Na osnovu čega se oni stavljaju iznad društva? Brodel tvrdi da se hajduk kada siđe u grad lako pripitomljava i postaje, gle čuda, žandarmerijski pomoćnik.

Crnorukci su se iznad društva postavili serijom ubistava, njihova surovost stvorila je društvo straha. Jovanović ih naziva „mesečarima“ jer su bili „oduševljeni nacionalisti koji su verovali u istorijsku misiju Srbije i bili rešeni da se toj misiji posvete. Ali, patriotsko oduševljenje ugušilo je svaku kritičnost u njima. Oni su kao mesečari postali neosetljivi za teškoće i opasnosti“. Pod njihovom supervizijom Srbija je išla nizbrdo sve do 1941. godine. LJutili su se na zdrav razum vlade kada je procenjivala situaciju ili kada se plašila rizika. U vreme mira bili su toliko osioni da vlada nije znala šta da radi sa njima. Bio je to nagon koji nije umeo da stane, i koji je manifestovao nedostatak psihološke pronicljivosti da „pokrenuti događaje nije isto što i događajima upravljati“. Mahniti u nacionalnom oduševljenju, primećuje Jovanović, nisu poklanjali pažnje ni ratnoj spremi ni tehnici rata uopšte. Vinaver je u „Godinama poniženja i borbe“ opisao kakvu su sramnu propast i ljagu 1941. godine ti „mesečari“ priredili narodu i vojsci.

Slobodan Jovanović u „Jednom prilogu“ nastupa kao metaistoričar i na početak srpskog novog doba, po metodi Đanbatista Vika, stavlja dolazak misaonih divova u masu varvara. Munju prosvećenosti sa Zapada donosi Dositej, on je grom koji nacionalni problem postavlja kao kulturni problem, vojuje protivu „popova i njihove vlade nad duhovima“, naspram endogenom sujeverju uvodi trezvenost zdravog razuma i otvara prostor za stvaranje inteligencije. Govorom tela Dositej se razlikuje od domorodaca. Imućnijima su tela zatrpana teškim, širokim turskim haljinama i okićena jataganima, fišeklijama i kuburama, a seljaci u prnjama, svi u istočnjačkim sporim pokretima, čučenjima i sedenjima prekrštenih nogu, u konspirativnim mimikama i gestikulacijama, skrivenih pogleda. Na skulpturama Dositeja vidimo vitko telo, sa slobodnim i istaknutim rukama i nogama, racionalno odeven, telo u hitrom i stalnom pokretu, radoznali putnik slobodnog duha. Sa portreta u nas beskompromisno i slobodno gleda prosvećen i dostojanstven čovek, Evropejac.

Pored Dositeja, među očeve nacije, Jovanović stavlja Vuka, Njegoša, Svetozara Markovića, Cvijića, kontroverzni a svojim dinamitnim oduševljenjem uticajan do danas liberalni pokret Ujedinjene omladine. To su ljudi koji će pokušati da u praznini jedne svesti utisnu, svaki svoj, model poželjnog života. Prema crkvi je distanciran i oprezan, komentariše je usput, ne divi joj se. Borba za civilizacijsko oslobođenje podrazumeva borbu protiv klerikalizma. Dositej ju je potisnuo, ali se ona uključila u nacionalnu borbu „gde je za vreme Turaka stekla velikih zasluga“. U tim borbama se amalgamišu pravoslavna vera i srpski nacionalizam i „usled toga srpski nacionalizam bio je sav prožet onim fanatizmom koji religija daje“.

Posle 17 godina života među Englezima Jovanović se distancira od svih oblika srpskog nacionalizma. Sa usijanim glavama, uviđa, u novom svetu se ne može daleko stići, a može se mnogo nastradati. Ne toleriše ni Vuku. Jeste da Vuk u nacionalnu misiju dolazi sa Zapada, ali je inspirisan nemačkim romantizmom, a ne evropskim racionalizmom kao Dositej. Militantni oblik nemačkog Sturm und Dranga preživela je Evropa 1941-1945, a nacizam je ekstremizovao postulat romantizma o naciji kao jednoj izuzetnoj duhovnoj porodici sa izuzetnim zbirom intelektualnih i moralnih svojstava. Mada ne kaže, ali se između redova može naslutiti da Jovanoviću Vukovo traganje za autentičnom srpskom dušom od pre dolaska Turaka liči na nemačko oživljavanje Nibelunga i arijevskog pranaroda sa Himalaja. Sumnjivo je i to oživljavanje narodnih umotvorina, zar sa drevnim Srbinom da se pravi novi Srbin?

Da li se baš može Vuk učiniti odgovornim za, čak i preterano, omladinsko oduševljenje jednog netom oslobođenog naroda? Jovanović kao da deli Vinaverovu podsmešljivost koji primećuje da je Vuk Novi Zavet prevodio „u plahom duhu hajdučkom“ i da je to „silovito i krepko jevanđelje, daleko od svakog bogoiskazateljstva, od svake raznežene i zanesene odanosti nebesnom carstvu“. Autentični biblijski pojmovnik, međutim, ni do danas nije ušao u srpske uši i u srpski jezik. Tome je Vuk najmanje vinovnik.

Vuk oživljava jezik koji u civilizaciju upada sa hajdučkim ritmom plahovitog dinarskog pranaroda tako spremnog da se odazove na „revolucionarna oduševljenja“. Pedesetih godina prošlog veka u londonskom hotelu Jovanoviću ne može da promakne kako su se ti oduševljeni Dinarci lako pretvarali u revolucionare, komunističke komesare, u odane čuvare poretka, u bezmerne slavitelje vođe. Sa istim praznoverjem su prihvatali komunizam, kao i pravoslavlje. I danas, nove četničke vođe više vole da liče na Tita, nego na Dražu.

U procesu oslobađanja od Osmanske imperije nastao je diskontinuitet i u tom vakumu u potrazi za identitetom srpska omladina u Vukovoj Drugoj knjizi narodnih pesama je našla temelj svog svetskoistorijskog postojanja. Pre nego Novi zavet ta pesmarica postaje „jevanđelje jedne naše čisto srpske etike“. Iz „fabrike ljudi“, kako Brodel naziva mediteranske planine, u ravnicu i varošice premešta se i fabrika jezika i etosa i masovno zatrpava imaginarnim šablonima duh mladih devetnaestog veka. Kao nekom srpskom gotikom transcendira se taj horror vacui neispunjenog identiteta. Iznenada oslobođena individualnost je prazna, još daleko od zapadnjačke personalnosti. A kroz pesmaricu stižu joj u uzbudljivom stripu mistični srednjovekovni monasi sa uveravanjima da Božije carstvo nije od ovoga sveta, časni vitezi bez mane i straha, turniri fer-plej junaka, plemeniti velikaši ispunjeni solidarnom čovečnošću, i posle svih njih u brzom i oštro razigranom kolu hajduci i uskoci koji i bez popa znaju šta je Božija pravda pa svojeručno sude onome što oni smatraju da je ljudska nepravda. Ritam deseterca razgoni strah i dovodi do transa u osećanju snage nad ostacima carstva koje je toliko godina vladalo njima i pretvorilo ih gotovo u životinjsku farmu, a sada na njihove oči svakim danom nezadrživo propada. Nad tim lešom (turska reč) uzdižu se i o sebi prave predstavu da su „jedan herojski narod“.

Jovanović se plaši te mahnitosti, pronašao joj je medicinsko ime – „dinarska psihoza“ i ona nije bila bez praktičnih posledica. Podvizi Srba u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, objašnjavaju se „tom psihozom“. Normalan čovek takvo što ne može ni postići, ni podneti. Slobodan Jovanović je jedan od retkih, a posle Sime Matavulja, koji se distancira od NJegoševog „master narativa“, mada je među Srbima najuticajniji. Ne dovodi u pitanje veličinu pesničkog genija, već politički koncept poruke koju delo šalje. I oko političkog i nacionalnog koncepta NJegoša sudariće se sto godina od njegove smrti i Đilas sa Isidorom Sekulić.

Metafore pesnika sa planine prihvaćene su kao „master narativ“ za srpsku budućnost, kao „zavetna misao“. Na prvom mestu jeste „pjanost slobodom“ i samoubilački poziv „neka bude što biti ne može“ sa kultom Obilića „žertve blagorodne“. NJegoševim Obilićem se inspirisao u svojim patriotskim poslovima i Željko Ražnatović Arkan. Isidora Sekulić se opijena poezijom Vladike otisnula u tu prapostojbinu, u planine, u „trpiji“ među Crnogorce koji su se takmičili ko će slavnije pasti i umreti, ko će doneti tursku glavu, ko će sa više riska izvesti pljačku, ali koja, vidi vraže, nije pljačka, već pravedna osveta i bojni manevar. NJih, primećuje Isidora u „NJegošu, knjizi duboke odanosti“, kao i klasične Grke nosi agon, ali Grci imaju Olimpijske igre, a ovi se na bačijama pored brava na ražnju nadgornjavaju, istražuju izdajnike, podsmevaju se Mlecima i Francuzima, ili bežeći skaču s kamena na kamen posle „pravednih pohara“.

Tvrdi Isidora da Crnogorci, ti brđanski Srbi, ne trpe relativnosti, na sumnju ili provokaciju se odgovara revolveraškom brzinom. Upravo suprotno je tačno – eluzivnost, ambivalentnost vlada Crnogorcima. Kada ih je posetila bili su zatvorena plemenska zajednica, trebalo je da dođe epoha socijalizma i da se oni kao „Titini komunisti“, „narodni heroji“ i „odgovorni napredni drugovi“ rašire od Zagreba do Beograda i izlože svoje talente. I Srbi i Crnogorci. I Srbija i Crna Gora. Pa zatim i NATO i Rusija. I za i protiv nezavisnosti Kosova. I poštenje i kriminal. Jedino što je fiksno, jeste novac. Tu fiksaciju maestralno otvara Isidora u poglavlju „Testament Vladike Rada“.

Od pet tačaka u testamentu, četiri su isključivo o novcu – „Vladika je, kao svi Crnogorci, vrlo cenio čega u Crnoj Gori nije bilo, gotov novac“. NJegovi novci su u bankama u Beču i Peterburgu, ali i kod brata Pera. Kada se sve sabere bilo je oko četvrt miliona fiorina što je bila velika svota. Kako je Vladika došao do tolike sume? Za dosta dobre novce prodao je dva crnogorska manastira Austriji. Za dobru svotu dukata od hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića pristao je da sruši kulu na Grahovu, koja je dominirala turskim položajima. U Rusiji je izradio godišnju pomoć Crnoj Gori. Sabirao je porez, štedeo je, krivce je globama kažnjavao. Među crnogorskim poslovicama ima i ova: Dugijeh prstiju, ka Vladika Rade. Isidora pretpostavlja: „Možda je brata Pera, neobično vešta trgovca, pomagao kapitalom i delio s njim dobit… Novac se množio pod jedinim uslovima pod kojima se može množiti u zemlji iz koje se ništa ne vadi – spekulacijom i štednjom… Umro je bez dugova, a zemljacima svojim zbrinuo koru hleba i barut. Ima narodna poslovica: Posna kuhinja, mrsan testament“. Čim je prešao na materijalne stvari, Isidora primećuje, imponuje nam neverovatno slabim stilom i slabom gramatikom. Dodala je na kraju: „Dirne čitaoca neizbežnom slabošću svih imalaca: verom u zauvek, u večni život kapitala, večnu važnost čovekova raspologanja i određenja.“

Verovatno je upravo ovo poglavlje nagnalo gromovnika agitpropa Milovana Đilasa da baci na Isidoru knjigu „Legenda o Njegošu“ (naslov mu je sugerisao Miroslav Krleža, grafičku opremu uradio Bojan Stupica), čitavo jedno klupče šištavih zmija, jedno praznoslovlje puno relativizacija i ambivalentnosti. Dirnula je u dinarsku svetinju, otkrila njegove trgovine, kaišarenje, tvrdičluk, još je Njegoša svrstala u srpske pesnike! Bilo je to dovoljno da se optuži da jeste talentovani, ali bezuspešni trbuhozborac starog i tradicionalnog srpsko-velimirovićevskog buržoasko-mističnog nacionalizma.

Iskusila je ono što je i opisala da brđani imaju „vijugavu i vrletnu reč koja stalno stoji na gotovs da pokudi, ismeje, razgoliti…“. Đilas je napadao i svoje marksiste koji su se usudili da zaključe da se NJegošev obrazac ostvario u narodnooslobodilačkoj borbi 1941-1945. godine. Gnevno piše da je to apsurd, mada je dopustio da ima sličnosti: borba protiv okupatora kod Njegoša je protivu Turaka, kod Tita protivu Nemaca; borba protiv izdajica kod NJegoša poturice, kod Tita sluge okupatora. A tek koliko je daleko otišao aktuelni „infombiroovski velikomučenik“ Radovan Zogović, koji je „da ne trepne tvrdio da je NJegoš, a ne Marks, bio nezamjenljivo oružje u našoj narodnooslobodilačkoj borbi“. Dinarci su, ipak, uvek povezani i kada su naoko na suprotnim stranama. Đilas je grozomornom žestinom napao Isidoru za nacionalizam, uništio drugi deo njene knjige, ali je do groba bio dubokim prijateljstvom vezan za Matiju Bećkovića, prononsiranog dinarskog nacionalistu. A Radovana Zogovića je ove godine velika grupa crnogorskih intelektualaca kandidovala za posthumnu dodelu NJegoševe nagrade. Dinarski krug kredom drži ih sve na okupu.

Među merkantilnim Englezima Slobodan Jovanović zazire od „pustinjaka cetinjskog“, naziva ga „hrišćaninom i kaluđerom“ koji je imao „lični doživljaj“ naše narodne sudbe, a njegova „pesnička mašta“ od naše istorije je napravila tragediju, što ga je nateralo da uputi kletvu budućim naraštajima i ona se može skinuti samo reinkarnacijom Miloša Obilića. Njegoš je jedan od kreatora „dinarske psihoze“. Jovanović hvata NJegoša, međutim, u teodicejskoj protivurečnosti. Mada je smatrao da je borba protiv Zla najsvetija dužnost pred Bogom, on je u „Gorskom vijencu“ odobrio pokolj poturica, jer je to bila politička nužnost. Sva sredstva su, i najkrvavija, dozvoljena protivu neprijatelja i izdajica. Pustinjak cetinjski je negirao hrišćansku etiku i prednost dao nacionalnim interesima i političkom makijevalizmu. NJegoš nam nije, zaključuje Jovanović, ostavio kulturni, već nacionalni obrazac. On podseća da „Gorski vijenac“ završava sa veličanjem nacionalnog junaka Vuka Mandušića u čijim je rukama svaka puška ubojita. Jovanović je svakako zapazio da „svaka puška“ može biti i četnička i komunistička.

Njegoš i Dositej su antipodi. Kod prvog nema vaskrsenja bez juriša u smrt, kod drugog vaznesenje je uzdizanje kroz svetlost razuma. Prvi drži opelo nad pogibijama i Kosovom, drugi diriguje mocartovski divertimento znanju i dostojanstvenom životu građanina u Evropi. Prvi poziva u htonske dubine mrca, drugi u Teslin etar premrežen elektro-talasima.

Dositej se zalagao da pre političkog mora da dođe moralni i intelektualni preporod. Političke slobode su stvarno slobode tek kada su utemeljene na prosvećenosti i tekovinama razuma. Mita Kostić i Miodrag Kolarić su ukazali na mnogobrojne mlade srpske intelektualce koji su želeli da jozefinske reforme primene na srpski narod ogrezlom u verskim predrasudama i neprosvećenosti. Dokle te slave svakog dana i postovi koji iscrpljuju, niti rade, niti imaju i snagu i vreme za rad! Srpski jozefinisti su sebe smatrali nacionalistima. Dositej je zahtevao da se nacionalnost odvoji od vere. Proširio ju je na poreklo i krv, pa je u Srbe ubrajao i sve one muslimane i katolike koji su se osećali Srbima. Tradicionalnu naklonost prema pravoslavnoj Rusiji ova generacija srpskih intelektualaca je zamenjivala ljubavlju prema Rusiji Petra Velikog i Katarine II, u temeljnom kulturnom preobražaju pod uticajem Zapada.

Ipak, zaveti, kletva i puška su potisnuli kulturu i zakon. NJegoš Dositeja. Vraćamo se na čuvenu priču o „nemčkarima“, o nacionalno sumnjivim Srbima iz Austrougarske, koji su u Beograd doneli ideju zakonitosti, pisali zakone i ustrojili sudove. Srbijanci su se tek postepeno i sa velikim fingiranjem, saopštava Jovanović, navikavali na tu boginju Pravde vezanih očiju, koja je njima svojim formalizmom često „vređala osećanja čovečnosti“. Misija nosioca modernih evropskih koncepata državnosti se, svedoči Dubravka Stojanović, najčešće završavala u izgnanstvu i zaboravu, mada je svaki pokušaj ostavljao traga i predstavljao putokaz za dalji napredak.

Mnogobrojni srpski intelektualci iz Austrougarske bili su izbačeni iz srpske javne svesti, iz popularne i feljtonske istorije veličanstvenih srpskih revolucija i dinastičkih obračuna. Nisu impresionirali „dinarsku psihozu“ diplomama sa univerziteta u Haleu, Lajpcigu, Beču, Pešti, Getingenu, niti svojim velikim i raznovrsnim bibliotekama. Zaharije Orfelin, Dositej, Sava Tekelija, Emanuil Janković, temišvarski episkop Petar Petrović, karlštatski episkop Lukijan Mušicki, karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, Sima Milutinović Sarajlija, Jovan Hadžić, Jovan Sterija Popović i još mnogi drugi bili su nosioci kulturnog obrasca i patriotizma koji su se teško, ili nikako nisu primali ispod Save i Dunava. Tronoški arhimandrit Stefan Jovanović je bio organizator ustaničkih akcija među Srbima u Beogradskom pašaluku. Ne znamo za njega. I ne samo za njega već i za mnoge druge koji su pripremali i ustanak i uspostavljanje moderne evropske države. Svi oni su za Srbiju izgubljena srpska generacija, a posvetili su joj život. Miodrag Kolarić tvrdi da su „ideje Dositeja i drugih pobornika prosvećenosti ostale da žive i našle su pristalicu u vojvodi Milošu Obrenoviću“. Ali, i ta prosvetiteljska dinastija je u krvi uništena.

Iščezavanje srednjoevropskih srpskih intelektualaca iz istorijske svesti, odbacivanje zapadnog kulturnog obrasca, dogodili su se zbog apsolutne nepismenosti masa. Nisu ni mogle izabrati, kada nisu ni imale izgrađene rasudne moći, a državom su vladali „dinarski mesečari“. Na raspolaganju su im bila sva sredstva, od škole do štampe i tajne policije da uspešno marginalizuju i ponište sve modele koji ih razvlašćuju. Krug je bio zatvoren: elita se uspešno prosto reprodukovala iz mase.

I gde je danas dve hiljade sedamnaeste „herojski narod“? Veliki umetnik Predrag Ejdus je  bio vrlo iskren:

“Mi smo u suštini jedan slugeranjsko-podanički narod koji pritom ume da bude i doušnički, bez obzira na sve slobodarske tradicije. Postoji vrlo jak i razvijen sloj u narodu koji u određenim okolnostima vrlo lako ispliva na površinu“.

Slobodan Jovanović je u Londonu pred smrt između Njegoša i Dositeja prednost dao Dositeju. A današnji Srbi? Smederevski roterijanci su 2010. postavili skulpturu Dositeja, rad akademika Nikole Koke Janković, ispred zgrade gimnazije u centru grada. Čaršija je sa burnim negodovanjem dočekala spomenik. Šta će nam, zašto, čemu? Dositej nije učitelj smrti, ne nosi kuburu, nema hajdučke redenike preko grudi, ne gleda mrko, još je obučen čudno – u civilu, građanski.

Živi džentlmenski u centru londonske vreve, između Kensigtona i Notting Hilla, sve mu je na dohvatu, od Portobello Roada do Hide Parka i robne kuće Harrods, u srcu je viktorijanskog imperijalnog Londona sa Kensington Palace and Gardens, Victoria Albert Museum, Royal Albert Hall-om.

Vitalan je, živo se kreće, mentalno još uvek briljira, stanuje u solidnom velikom hotelu blještavo bele fasade sa velikim prozorima, prima posetioce i oduševljava ih. Desimiru Tošiću, koji je Jovanovića često posećivao, ostao je utisak da je razgovarao sa najumnijim Srbinom, mada se nije slagao sa njegovim političkim stavovima.

Slobodan Jovanović premerava svoj život u sobi hotela 39b Queen’s Gate Gardens, u mislima se vraća na Balkan koji u svetskim razmerama dobija pozitivnu konotaciju. Na svetsku pozornicu je izašla jedna komunistička zemlja – Jugoslavija, i to vojnim učešćem u prvoj mirotvoračkoj oružanoj misiji Ujedinjenih nacija na Sinaju (UNEF). Dag Hamaršeld dobija Nobelovu nagradu, a jugoslovenski vojnici svetsku slavu – uspešno su i sa drugim kontingentima okončali misiju smirivanja konflikta između Egipta i Izraela. Josip Broz je svetska zvezda, za Zapad nesvrstani komunistički heroj, imao je hrabrosti da se suprotstavi Staljinu i moćnom SSSR-u. U socijalističku Jugoslaviju se ubrizgava znatna finansijska pomoć. On, Slobodan Jovanović, za takvu novu i slavnu Jugoslaviju je – izdajnik.

Baš u to vreme, kako je pokazao dr Miroslav Perišić u studiji „Od Staljina ka Sartru, Formiranje jugoslovenske inteligencije na evropskim univerzitetima 1945 – 1958“, Jugoslavija kulturu čini osloncem spoljne politike i povezivanja sa Zapadom. Ulažu se veliki napori da se razbiju stereotipi o „nekulturnom balkanskom narodu“ i da Jugoslavija nije samo zemlja hrabrih ratnika. Aktivnosti se usredsređuju na London, jer ono što se pokaže u njemu vidi ceo svet. Za uspehe i strategiju izuzetno je bio zaslužan jugoslovenski ambasador na Temzi Joze Brilej. Ne samo da se angažovao u Engleskoj, nego je i sa velikom energijom ubeđivao i ubedio jugoslovensko komunističko rukovodstvo u značaj „meke moći“. Od 1950. do 1963. godine 17.000 stručnjaka i naučnih radnika boravilo je u inostranstvu na raznim stipendijama za specijalizacije, usavršavanja i izrade doktorskih disertacija. Uvoze se hiljade knjiga i časopisa, usvajaju se zapadni standardi i razmenjuju znanja sa Zapadom, odbacuje se socrealizam i razvija se institucija kritike za oslobađanje stvaralaštva i unapređivanje slobodnog mišljenja i izražavanja.

Evropsku afirmaciju doživljavaju umetnici Bata Mihajlović, Petar Lubarda, Marko Čelebonović, Peđa Milosavljević, Miroslav Čangalović, Ivo Andrić. Folklorni ansambli oduševljavaju gde god gostuju, a od 1956. jugoslovenski intelektualci učestvuju na čuvenim susretima Evropskog foruma u Albahu u Tirolu na kojima se raspravlja o budućnosti ujedinjene Evrope kao celine. Na susretima 1957. ceo rad Foruma je bio posvećen kritici marksizma kao teoriji koja ugrožava slobodni svet. Istovremeno se u Jugoslaviji prevode Kafka, DŽojs, Prust, otvaraju se mnoge izložbe evropskih majstora, gostuju strane trupe, između ostalih i Stratford Memorial Teatar Lorensa Olivijea i Vivijen Li, posećuju nas Žan Pol Sartr, Henri Mur, Beket, gostuju Sačmo i Iv Montan. Oko 300 jugoslovenskih ustanova sarađuje sa 650 u zapadnim zemljama.

Beograd se povezuje i sa zemljama Trećeg sveta, podržava njihovu borbu protiv kolonijalizma i pomaže im da se oslobode postkolonijalne traume. Na hiljade studenata iz afričkih i azijskih država dobijaju jugoslovenske stipendije i studiraju na jugoslovenskim univerzitetima. Dr Perišić zaključuje: „Partija demonstrira unutrašnju snagu da menja samu sebe. Ona je inicijator i nosilac promena koje podstiču i donose zaokret koji se iskazuje u načinu mišljenja, a manifestuje kroz moć kritičkog preispitivanja…“. Partija je snažno razvijala kulturni obrazac, od zaostalih seljaka je pokušavala da stvori radnike i srednju klasu, borila se protivu nacionalizama, uporno je ponavljala da su oni najveća opasnost za opstanak, da mogu uništiti društvo i državu, što se kasnije, uz akciju samih komunista, i uz podsticaj hitmena velikih sila specijalizovanih za rušenje „crvenih“, i – obistinilo.

Svet se menjao, promenio se i Slobodan Jovanović.

U kosmopolitskom gradu suočio se sa istinom nastanka Jugoslavije. Kada se pravila Jovanović je imao 50, kada je 1941. nestala 71, a kada je zauzeo konačan stav o njoj – 88 godina. NJegovo doba pred njim je palo na ispitu. Jovanović mu nije dao ni prelaznu ocenu. U oproštajnoj poruci je priznao da je živeo u svetu pogrešnih izbora, sa ljudima nedoraslim vremenu i događajima. Naravno, uvek su drugi pakao. Izbegao je suočavanje sa sobom. U razgovorima sa Kostom St. Pavlovićem 1944. je naglasio da je:

„S našim ljudima teško razgovarati, menjaju mišljenje od danas do sutra“, a godinu dana ranije je ustvrdio „Ne samo da su Jugosloveni podeljeni na Srbe, Hrvate i Slovence, ne samo da su Srbi podeljeni na stranke, već se ni radikali međusobno ne slažu, a i međ demokratama postoje razmirice“.

Jugoslaviju do 1941. poznavao je do temelja. Svaki osnivački dokument Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Slobodanu Jovanoviću je prošao kroz ruke. O svakom je dao svoje stručno mišljenje. Mnoge je predložio ili napisao sam. U sve političke igre je bio upućen, naročito srpske. U malom, mutnom, ali komplikovanom balkanskom kaleidoskopu poznavao je sve aktere permanentne jugoslovenske krize i sam je bio akter, prilagođavao se interesima tima za koji je igrao, fabrikovao je pravne konstrukcije kojima će se uvezati 13 miliona, uglavnom, ratnim događajima izbezumljenih duša. Terminološki je Hrvate i Slovence odredio kao „austrougarske Jugoslovene“. Pridev je tada izazivao prezir. Prezir ga je preplavio i kada je na poslednjem sastanku vlade u otadžbini, na Palama 1941, doživeo perfidnost izdaje vojnog i državnog vrha, njihovo žongliranje sa kapitulacijom i saznao za tajno kukavičko solo-bekstvo kralja u Grčku, bez i jedne reči, bez i jednog adio svojoj vladi, vojsci, narodu. U Londonu je tokom rata bio predsednik vlade bez države u vihoru rojalističko-politikantskih sujeta i ludila. Bavio se do pedesetih godina iluzionizmom oživljavanja njegove Jugoslavije, kada je svaki pokušaj Stejt departmenta i Forin ofisa da se konstituišu usled nesloge „aktera“ propadao, čak je i uporni, odani i oduševljeni Kosta St. Pavlović izgubio volju da beleži njihove razgovore, započete još od juna 1941. godine.

Jovanović je u „Jednom prilogu“ doveo u pitanje poznati kliše:

Mi smo kajmakčalanski pobednici i oslobodioci Hrvata i Slovenaca, tih austrougarskih sužnjeva, a oni su nezahvalni i bestidni separatisti, mada bez nas ne bi postojali, još nas i mrze; Pašić je stvorio Jugoslaviju. Londonska priča je dosta drugačija: Srbi su tada pokazali hroničnu „oskudicu psihološke pronikljivosti“. I kao Srbi i kao Jugosloveni nastupali su tako nadmeno, osiono i isključivo, da su svima ogadili Jugoslaviju. Naduveni pobedničkim optimizmom smatrali su da sve znaju i mogu, da imaju kompletno saznanje i prošlosti i budućnosti, da su avangarda na Balkanu, i bili su „ne samo iznenađeni, nego upravo sablažnjeni“ kada su Hrvati i Slovenci tražili da se o državnom uređenju raspravlja obazrivo, postepeno i sa strpljenjem, da se saslušaju i njihovi predlozi. Jovanović tu aroganciju i nestrpljenje tumači za njega neospornom činjenicom da su Srbi tada bili „u dobu dinarske psihoze“, dakle, plahoviti, pa su pred teškoćama „brzo padali u jarost i hteli da ih naprečac savlađuju jednom navalom iz sve snage“.

Ono što nam Jovanović ne govori jeste da su „plahovitost i jarost“ bile pojavne strane jedne ostrvljene volje za moć iza koje su stajali već izračunati profiti. Šta ‘oće ti Hrvati, bečki konjušari, ruše nam državu na samom početku!? Unutrašnji neprijatelji! Separatisti! Na megdan! Na megdan! Pa šta kome Bog da i sreća junačka! Jovanović tvrdi da se to borbeno raspoloženje širilo „više u javnom mnjenju nego među političarima“. Da bi u ovo poverovali, morali bi smo da budemo mnogo naivni, ipak, ne može Slobodan Jovanović Baju i političare, pa i sebe među njima, amnestirati od odgovornosti, jer se javno mnjenje, kao i uvek, loži štampom i drugim tajnim kanalima, a iz centara one iste ostrvljene volje za moć i već izračunatih profita.

Naravno, ujedinjenje se predstavljalo kao veličanstvena simfonija „vekovnih težnji naroda“, zagrljaj bratstva, mada mnogi u tim narodima jedva da su znali za postojanje onih drugih. Zajednička država je pravljena tri godine navrat-nanos i zbrda-zdola i odmah je u nju ugrađena prevarna neravnoteža, konflikt, što će je činiti nestabilnom do kraja.

Jugoslavija je stvorena iz straha. Zapad se uplašio revolucije. Oko Sovjetskog Saveza i Nemačke gradio je od Crnog mora do Baltika sanitarni kordon. Pašić i Karađorđevići su radili po nalogu Velikog Kapitala da se uspostavi bedem protiv boljševika i revolucije. Bila je doista – veštačka versajska tvorevina, ne jedina koja će u budućnosti protresti Evropu, konglomerat ljutih i nezadovoljnih naroda, a među njima je i srpski narod, narod kajmakčalanski pobednik, bio obespravljen i marginalizovan. Onih 50.000 imućnih uživalo je u svom bogatom solipsizmu i fiks-narativu. Oni jesu vladali, ali nisu bili narod.

Paradoksalno, i Kraljevinu SHS su stvorili revolucionari, odnosno, kako to Jovanović tvrdi, srpski i hrvatski nacionalisti, a psihološki profil im je izrastao iz njihove „glavne navike da podrivaju i ruše Habzburšku monarhiju“. Doduše, sarkastičan je Jovanović, nije to bio neki opasan posao, jer je Monarhija bila sklona padu i već je padala, tako da im i nije bila potrebna velika revolucionarna energija. Ali im nije nedostajao revolucionarni idealizam, zagovarali su „etničko jedinstvo“. Parola „etničko jedinstvo“ pored toga što je bila nemoguć projekat, bila je i smokvin list i skrivala je suprotstavljene nacionalne i ekonomske interese. Međusobno su se u početku obmanjivali, a kasnije su prešli na otvorenu grubu igru, ucene i ubistva. Nevolja sa revolucionarima jeste što oni, kako je primetio Če Gevara, nikada ne daju ostavku. I gotovo nikada ne napuštaju svoje metode. Zato se u jugoslovenskoj skupštini dimio barut i kresali pištolji, a u revolucionarnoj akciji i sam kralj je pao u Marseju, kao i njegov kolega Ferdinand u Sarajevu.

Kada je Austrougarska počela da se raspada, narodi su krenuli u stvaranja samostalnih nacionalnih država. Balkanske komšije imale su svaki svoj državni plan. U Zagrebu se 1918. formiralo Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba. A Srbija je očekivala da će se proširiti i izaći na more, kako su joj Englezi obećali. Sudarili su se kod Sarajeva i kome će pripasti BiH. U međuvremenu revolt poniženih i uvređenih se pojačao, proširio i produbio sa Oktobarskom revolucijom. Ogromnu teritoriju Nemačke i Austrougarske je preplavila masa frajkora, u Sloveniji i Hrvatskoj su ih nazivali „zeleni kadar“ (krili su se po šumama). Revolucionarno gnevni, dobro naoružani, vojni begunci bez komande, bez iluzija, ogorčeni, besni na ceo svet, na poraz, a pre svega na plutokratiju, valjali su se u talasima od Rusije do Francuske. Masovno su početkom dvadesetih formirali fašističke grupacije. SANU je nedavno objavila, urednik je Kosta Čavoški, studiju „Vidovdanski ustav“ akademika Aleksandra Fire u kojoj primećuje da je „zeleni kadar predstavljao za buržoaziju Hrvatske i Slovenije onog neprijatelja koji je svojom snagom naterao da se baci u zagrljaj srpske buržoazije i zatraži hitnu pomoć srpske vojske“. Činodejstvovali su i Italija i Mađarska sa teritorijalnim pretenzijama.

Ni sa ujedinjenjem te revolucionarne mase se nisu stišale. Zeleni kadar je, piše dalje Fira, „delimično izmenio svoj oblik i transformisao se u potencijalnu oružanu silu seljaštva koja je ponekad provaljivala snagom vulkanskih erupcija“. Iz tog grotla izaći će i ustaše i komunisti i haesesovci. U masama su bili i kriminalci, hajduci, razni provokatori koji su terorisali lokalno stanovništvo. Srpska vojska u mnogim krajevima i mestima nije bila prijateljski dočekana, bila je crvena marama u haosu, samo im je još ona trebala, štitila je bogatune, predstavljala državu koja niti je bila njihova, niti su mogli da je pojme. Mnogi Hrvati i Slovenci su je doživljavali kao okupatorsku vojsku i da je okupacija iz Beča zamenjena okupacijom iz Beograda. Eksplodirale su muške fantazije i strahovi – kako sačuvati žene od ovih stranaca, neće li oni od njih napraviti kurve. Srpski vojnici su se kroz balkanske ratove i u Solunu promangupirali, ratnicima je već bilo prešlo u naviku osvajanje tuđih žena. Odium sa vojske prelazio je na domicilne Srbe, produbljavala se latentna nacionalna i verska netrpeljivost. Razlike u veri, u opštoj kulturi, u istorijskim predanjima, u projekcijama budućnosti, zapisao je Jovanović, bile su sve očiglednije. Bio je to, ne samo sudar civilizacija, već i sudar strahova i sudar sanjanih profita.

Zajednička država se nije još ni konstituisala a protiv nje je izbio niz vojnih i seljačkih pobuna: u Mariboru, Varaždinu, Bjelovaru, Zagrebu, Sisku, Mariji Bistrici, Donjoj Stubici, Moslavini… Povodi su slabija ishrana hrvatskih i slovenačkih vojnika u odnosu na srpske, netaktičan odnos srpskih oficira, a seljake je na noge digao zakon koji je propisivao opštu vojnu obavezu i rekviziciju stoke za vojnu komoru. Pobune su ugušene bezobzirno, vojnom silom i u krvi. Kakva je ljubav posle toga mogla da se očekuje prema Beogradu, Srbiji i Srbima? Stranke su sve to iskoristile za beskrupuloznu međusobnu borbu, demagoški potpaljujući stanovništvo. Građanske stranke su napadale komuniste, mada oni nisu bili inicijatori pobuna, ali su i hrvatske stranke jedva dočekale da za sve optuže Beograd i povrate izgubljeno poverenje širokih hrvatskih masa. Na seljački revolt novostvorena država je išla silom centralizma i batinom. Beograd i Srbe je to činilo još omraženijim.

Slovenija i Hrvatska su bile privredno razvijenije od Srbije. Ti „austrougarski robovi i sluge“, kako im se podsmevala beogradska bulevarska štampa, mnogo bolje su živeli nego stanovnici nezavisne pijemontske Kraljevine. Srbija je bila i devastirana ratom sa ogromnim ljudskim žrtvama. U novu državu Srbija ulazi sa 70, a Slovenija i Hrvatska sa 960 fabrika. Poljoprivredni posedi u Srbiji su bili usitnjeni, za razliku od Hrvatske gde je bilo velikih gazdinstava sa uslovima za masovnu kapitalističku proizvodnju.

Kako je izgledao glavni grad tog utopijskog Pijemonta u trenutku kada su se sa celog teritorija okupili političari da prave zajedničku državu?

Beograd je pred rat imao 90.000 stanovnika, a u ratu je spao na 48.000. Već 1921. živelo je 112.000, deceniju kasnije 260.000, a pred rat 314.000 stanovnika. Od 1919. do 1922. bila je zavedena rekvizicija stanova. U Beograd su se doseljavali iz Like, Korduna, Bosne, Hercegovine, Stare Srbije. I kao u ranijim doseljavanjima stizala je nekvalifikovana radna snaga, bez struke, na hiljade pečalbara. U policiju, žandarmeriju i stranke na vlasti koje su davale posao i karijeru ulazilo se masovno. Grad je dobijao u masi, ali ne i u veštinama. Raslo je telo, ali ne i mozak. Trčkaralo se od jutra do mraka za bednu napojnicu, posao se gubio brže nego što se dobijao, na sirotinji je živela bezimena armija „gazdarica“ i „gazda“ i sama na granici bede. Stotine sitnih zanatlija je kuckalo i krparilo, sitni trgovci i piljari su snabdevali njih i mnogobrojno činovništvo. Zagreb, Osijek, Varaždin i LJubljana su bili najznačajniji industrijski centri u Kraljevini. Zlata Vuksanović Macura u studiji „Život na ivici, stanovanje sirotinje u Beogradu 1919 -1941“ piše da „uprkos idealizovanim predstavama koje se gaje o međuratnom Beogradu kao gradu impulsivnog uspona čiji je populacioni rast bio praćen arhitektonskim i urbanističkim kvalitetom, stotine fotografija, planova i pisanih dokumenata pokazuju sasvim drugačiju sliku svima onima koji pristaju da je vide – bio je to sirotinjski grad, grad čatrlja i avlijskih zgrada, grad haotične i prostorno neusklađene gradnje, loše infrastrukture i neracionalnog korišćenja otvorenih predela“.

U Beogradu i Srbiji između dva rata vladala je izuzetna socijalna i ekonomska nejednakost. U celoj Srbiji pred Drugi svetski rat bilo je oko 50.000 imućnih građana, naspram šest miliona slabostojećih zajedno sa Vojvodinom i Makedonijom. Oko 90 posto Beograđana pripadalo je sirotinji, a 80 posto je živelo ispod linije siromaštva. Vile imućnih Beograđana sa imanjima i po nekoliko hiljada kvadratnih metara podizane su isključivo na Topčiderskom brdu i delom Dedinja. Najprestižnije stambene i poslovne zgrade su dizane u strogom centru uz veliku korupciju, ali tu se nalazila i najveća bruka i sramota grada tzv. Kuzmanovićev prolaz između Kolarčeve i Dečanske ulice. Oko centra i Krunskom ulicom građene su urbane vile, a na Kotežu, Neimaru, Profesorskoj koloniji srednje imućan sloj zidao je solidne jednoporodične zgrade. Svim ostalim objektima ondašnji istraživači su davali imena: udžerice, ćumezi…

Mnogi iz zapadnih krajeva kojima je Beograd blistao u snovima „magičnom svjetlošću pijemonteškog svjetionika na otoku Utopiji kao maksimala južno-slavenskog narodnog i socijalnog spasenja“ kada su ga konačno posetili bili su šokirani bedom, nehigijenom i zaostalošću. Hvatali su prvi voz da što pre pobegnu. Kako je takav urbani artefakt, sa takvim nekvalitetnim životom mogao da ovlada i imponuje narodima kojima su Beč i Budim bili uzori carskih gradova? Da li je u takvom artefaktu uopšte bilo moguće da se začne i formira projekat koji bi smisleno objedinio celu zemlju?

Kada danas razni istoričari, ideolozi uzdižu tu državu i društvo i žele kontinuitet trebalo bi ih upitati sa kojim slojem žele kontinuitet? Da li sa milionskim masama siromašnih ili sa 50.000 dobrostojećih? Trebalo bi ih upitati i da li su sigurni da bi se oni sa svojim porodicama našli u ovoj drugoj grupi povlašćenih?

Krleža nam je bio naklonjen, njegov opis Beograda iz 1925. godine neće se dopasti, ali je tačan:

Pre 15 godina mirisalo je na abdulhamidovsku ćetenhalvu, sada je grad ćevapčića i jogurta, uprkos karucama a la Daumont, skupocenim limuzinama i „švajcarskim“ fasadama hotela, pun još drvenih pekara i arnautskih aščinica, bulevarska štampa je revolverska i nepismena: afere se uzvikuju po ulicama, a ton javnih razgovora kreće se na ivici britve i krvne osvete. Takvi smo, i nikada nas niko neće podjarmiti, ali ni urazumiti… Generali vode zavereničku politiku, a poverljiva veza s jednim generalskim telefonskim brojem znači nekoliko solidnih čaršijskih transakcija ili sitnih ukaza, unosne robe za specijaliste radikalskog ili dvorskog jedinstva. Krade se, kolje se, ubija, a buknu li gdegod agrarni nemiri, prebacuju se baterije i konjaništvo vozovima u zonu nereda i uspostavlja se red ognjem i mačem, u ime Reda, Rada i Zakona.

Jugoslavija je bila kapitalistička zemlja zaostala u razvoju, jedna od najzaostalijih u Evropi. Toliko zaostala da je bila na granici da bude feudalna. Kada se u literaturi o ovoj državi naiđe na izraze „krupna buržoazija“, „krupni kapital“ to treba uzeti cum grano salis. Jer taj „kapitalizam“ nije imao onaj obim, sistem, dinamiku, prodornost zapadnog kapitala, niti industriju, industrijsko radništvo, tržišta koji bi ga činili u pravom smislu modernim kapitalizmom. Bili su u većini bogataši, tajkuni, na korupciji ili monopolu, malo je bilo krupnih preduzetnika koji su svojim poslovima modernizovali i unapređivali celu naciju. Od 1919. do 1941. u Beogradu je u različitim granama i vrstama industrije bilo samo 107 industrijskih preduzeća. I u toj industriji bilo je zaposleno svega 15,7 posto radnika, uključujući i poslodavce i činovnike.

Krupni kapital Zapada je dao prevashodni i urgentni zadatak da se zaustavi revolucija, boljševici, što je kralj Aleksandar poslušao i Obznanom zabranio Komunističku partiju Jugoslavije. Mada je tim aktom grubo narušio samu buržoasku parlamentarnu demokratiju i naneo veliku nepravdu širokim slojevima sopstvenih podanika. Evropa se nije oglasila povodom te uzurpacije. Uprkos tzv. „belom teroru“ na izborima 28. novembra 1920. godine za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS na kojima su učestvovale 22 stranke, Komunistička partija je dobila dvesta hiljada glasova (58 mandata), Radikali 284 hiljada (91 mandat), Demokratske 320 hiljada (92 mandata), HRSS 230 hiljada (50 mandata), Zemljoradnici 151 hiljadu (39 mandata) i Slovenska ljudska stranka 111 hiljada (27 mandata). Da nije bilo nedozvoljenih agitacija, nepotpunih i netačnih biračkih spiskova, agitacije policijskih i državnih činovnika, falsifikovanja – izborni rezultati bi bili, smatra Aleksandar Fira, drugačiji i vrlo dramatični i za Radikale i za Demokrate koji su zastupali malobrojnu finansijsku buržoaziju i interese velikosrpskih grupa okupljenih oko dvora, te srednje slojeve sitne buržoazije. I jedna i druga stranka su, nasuprot raširenom republikanizmu, bile za monarhističko uređenje i pun centralizam i unitarizam. Ta država je sve do propasti reprodukovala veliku socijalnu nejednakost i sama stvarala buntovne nezadovoljnike i komuniste, a proganjala je i zatvarala i lidere građanskih stranaka.

Od 1918. do 1921. trajao je provizorijum u kojem se dogovaralo o funkcionisanju zajedničke države i donosio ustav. Jovanović priznaje da su Hrvati i Slovenci imali veću političku veštinu, više smisla za političke igre, dok su Srbi bili postojano grubi, direktni, doslovni i bespotrebno nasedali na provokacije. Hrvati su igrali „pasivno“, prepuštali Srbima akciju, i uspevali su kao džudo majstori da, koristeći energiju njihovog zaleta, Srbe prebace preko sebe i slože ih na pod. Da bi ostvarili svoje ciljeve, Hrvati su vešto nalazili saveznike, bilo u svetu, bilo kod drugih naroda u zemlji. Srbi su smatrali da sve mogu sami i da im saveznici nisu potrebni. Ponavljaće se isti obrazac i u posleratnom periodu sve do raspada SFRJ. U Habzburškoj monarhiji, objasnio je Jovanović, Hrvati su se politički izveštili, a Srbi su preneli „dosta iskustva iz buna i zavera“. Pred političkim veštinama Hrvata „bili su zbunjeni“, i pred onim što su Hrvati postavljali kao igru, Srbi su nestrpljivo dolazili do zaključka da zajednički život nije moguć.

U trogodišnjem periodu provizorijuma bili su, akademik Fira otkriva, zloupotrebljeni izvršni organi, Konstituantu je sastavila vlada, a ne narod, i „bezobzirno je forsiran srpski element na račun ostalih nacionalnosti“. Kruna, centralizam i zakon o vojsci su nametnuti „nepravnim metodama grubog pritiska“, tako da je ustav, sumira Fira, sublimirao političko-pravnu koncepciju srpske buržoazije, odnosno radikalno-demokratske koalicije. Hrvatska republikanska seljačka stranka, iako se na kratko povinovala Vidovdanskom ustavu, ostala je trajno opredeljena za republiku, a ne za monarhiju, i za konfederaciju, a ne za unitarnu državu.

Verovatno je konfederacija bez krune i jeste bila najbolje političko rešenje, ukoliko bi uspeli da se dogovore oko granica i oko Bosne i Hercegovine. Možda bi bili izbegnuti kasniji međunacionalni sukobi, genocidi i progoni. U londonskim reminiscencijama i Slobodan Jovanović zaključuje da bi Srbi bolje sačuvali nacionalne interese da nisu ulazili u unitarnu Jugoslaviju, u kojoj su, po njemu, zapravo izvršili „nacionalnu demobilizaciju“, a 1939. bili nadigrani stvaranjem Hrvatske banovine. Kako objasniti, međutim, da su bili nadigrani i nedavnih devedesetih? Odgovor daje Slobodan Jovanović. Posle komunizma, preporučivao je Jovanović, Srbi nikako više ne bi smeli da prihvate diktaturu nijednog čoveka, niti jedne stranke. Diktatura umrtvljuje lične energije, tako postignuta nacionalna disciplina ne traje dugo.

I poslednja poruka Slobodana Jovanovića sa ivice groba jeste:

„Disciplina iz slobodnog uverenja, koja postaje stalni sastojak nacionalnog karaktera, može biti plod samo celog jednog vaspitnog sistema. Uspeh nas Srba u utakmici s drugim nacijama Jugoslavije ne zavisi samo od naše nacionalne discipline, već i od stepena naše kulture. Kulturi se mora posvetiti naročita pažnja.“

Dakle, ili kultura ili će nas nadigravati, i pitanje je da li ćemo, i kako, opstati u svetu vrlo brzih promena i sve snažnijih i ekspanzivnijih nacija.

Piše: Momčilo Đorgović

Danas online

  Istorija, Kraljevina Jugoslavija, Politika, Slobodan Jovanović, Sociologija, Srbija