Snovi u pripovetkama Filipa Davida i Vlade Uroševića

Filip David i Vlada Urošević istaknuti su pisci u oblasti žanra književne fantastike na širem južnoslovenskom prostoru. Svojim zbirkama fantastičnih priča javljaju se u približno isto vreme, na samom početku šezdesetih godina dvadesetog veka. Za Davida se svakako može reći da je jedan od utemeljivača fantastične proze u modernoj srpskoj književnosti, dok je Urošević jedan od najistaknutijih prozaista nove makedonske književnosti u domenu ovog žanra. Kod obojice pisaca fantastično je prisutno u najrazličitijim vidovima, a naročitu pažnju zavrednjuje ono koje je u vezi sa snovima i košmarnim i somnibulskim svetom. Snovi u njihovim pričama predstavljaju savršenu potku za razvijanje fantastike.

San kao „proizvod uzburkane mašte“ Cvetan Todorov smešta u jednu od dve grupe tzv. „izvinjenja fantastičnog“, kada san omogućava prirodno objašnjenje natprirodnih pojava na kraju priče. Međutim,  zanimljivo je da je svrha sna kod pisaca o kojima je ovde reč sasvim drugačija. U njihovim pripovetkama san se neće naći u funkciji razrešenja zagonetke fantastičnog, već će se nametnuti kao deo nje. Simptomatično je, dakle, da se san ovde ne javlja kao stereotipno sredstvo odbacivanja čudesnog, nego kao njegova potvrda, svojevrstan dokaz njegovom postojanju.

Vlada Urošević kao pripovedač blizak je Borhesovom načelu stvaralaštva. U njegovim pripovetkama dominira tajanstveno i čudesno, iracionalna stvarnost, i fantastično se u njih utkiva iz imanentnih svojstava trivijalnih predmeta, jednostavnih i svakidašnjih. Pišući o Uroševiću u kontekstu novije srpske književnosti, Milan Đurčinov je istakao da je Borhesovo načelo neumitne sveprisutnosti i vanvremenskog univerzalizma u jezgru piščevih intencija.

San kao intermedijalni svet dominira u mnogim Uroševićevim pripovetkama, a događaji u njima, koliko god izgledali neverovatni, neobični i onespokojavajući, čini se da, do samog kraja, mogu dobiti racionalno objašnjenje. U nekolikim njegovim pričama naići ćemo na jednu zanimljivu pojavu – permutovanje jave i sna. Poznato je da su u snu mogući mnogi događaji neverovatni u prirodnom svetu, pa ipak, u pričama kakve su „Čudovište u podrumuˮ i „Unutrašnji prostorˮ (zbirka kratkih fantastičnih priča Događaji) dolazi do probijanja granice koja san deli od jave, te ono što je inače svojstveno snu – bitno određuje stvarnost. Čudovišta, u prvoj priči, kao akteri svojstveni natprirodnom svetu, deo su svakodnevice i moguće je boriti se protiv njih na javi. Umesto da san na kraju preuzme funkciju dezautentizacije, pa da čudesni događaj dobije prirodno objašnjenje, dešava se neočekivano: san će neobičnom događaju dati isto tako neobično rezrešenje – javiće se kao potvrda postojanja najtrpirodnog u stvarnosti. Na ovaj način su ponovo izneverena očekivanja čitaoca. Neobičan je i indikativan i početak priče „Unutrašnji ponorˮ: 

Posle dugih snova o tome, odjednom otkrivate da znate da letite. 

Ako se ovom uvodu konfrontira sam kraj: Ali, kada se uveče umorni vratite u svoju sobu, počinje košmar: iz noći u noć sanjate kako hodate zemljom, a to je nepodnošljivo teško i užasno – postaje jasno da je na dalu specifična permutacija svetova, karakteristična za fantastično: natprirodno je inkorporirano u prirodni svet, a ono što je karakteristično i uobičajeno za svakodnevni život postaje svojstvo sna i pretvara se u košmar.

Kratka priča „Posledica nepažnjeˮ takođe donosi prodor neprihvatljivog u okvir svakodnevice, pri čemu je presudni korak ka natprirodom napravljen tek na kraju. Prizor sa kojim se susrećemo teško se može objasniti poznatim i priznatim zakonima prirode. Fantastično ne samo da ne biva objašnjeno, nego tek na kraju  dostiže kulminaciju; zato opravdano ovu priču svrstavamo u mrežu tzv. ja–tema, o kojima govori Cvetan Todorov. Da se ovde radi o grupi tema pogleda, potvrđuje neobjašnjiva, tajanstvena, čak mistična  pojava noža, koji niko od prisutnih ne vidi nakon smrti glavnog lika, osim njegove žene. Događaj u priči do tog trenutka mogao bi dobiti i racionalno objašnjenje, iako se čini neverovatnim. Mogao bi biti opravdan tek pukom koincidencijom, a ono što je samo naizgled natprirodno lako bi se moglo objasniti snom, koji je u središtu priče. To bi nas navelo da priču smestimo u podžanr fantastično čudnog, jer bi ono sa čim smo se susreli bio samo rezultat uzburkane mašte, sna, pri čemu bi “izvinjenje fantastičnog” proisteklo iz jedne puke slučajnosti. Fantastični događaji vezani za natprirodnu smrt junaka priče koji umire u snu, mogli bi biti dezautentizovani posredstvom intermedijalnog sveta – sna. Međutim, da je fantastika ovde i te kako prisutna i potvrđena, naslućujemo već po načinu na koji je san doveden u vezu sa stvarnošću. San ovde nije stereotipno sredstvo dezautentizacije, jer na kraju priče shvatamo da junakova smrt u snu nije puki sinhronicitet. Pojavi noža kao krajnje čudesnog elementa (sredstva), prethodi san. Najpre imamo čudesnu priču o snu glavnog junaka, a zatim, kako se bliži kraj, pisac sve dublje zalazi u fantastično, da bi na kraju ono potpuno preovladalo (Nije trebalo da kazuje svoj san ženi […] jer već sledeće večeri, čim započe spuštanje užetom, ukaza se ženska ruka iz tamnog, malog prozorčića u zidu i približi nož užetu). I eto nas u žanru fantastičnog! Do fantastične pojave istog tog noža na javi, smrt junaka kao posledica srčanog udara bila bi sasvim prihvatljivo i logično objašnjenje.

Kada je reč o fantastičnim pričama Filipa Davida, one često počivaju na principu paradoksa i karakteriše ih krajnje iznenađujući završetak, kako za junake, tako i za čitaoce. Okultno i čudesno često je u vezi sa prikazanim pejzažom, koji uglavnom odlikuje prisustvo ruševina, nepoznatih ulica, napuštenih zamkova ili tajanstvenih konačišta. U opisu prirode neretko dominiraju pusti predeli ili mračne šume, a nevreme, sablasna noć i zagonetni zvuci, prigušeni ili nejasno artikulisani glasovi, savršeno su pogodni za prisustvo fantastičnih pojava, događaja i junaka. Upravo zbog ovih karakteristika, kao Davidov književni uzor spominje se Edgar Alan Po. Elementi horora sa jedne strane i detektivske priče sa druge, između ostalog, čine ga bliskim ovom velikom američkom piscu.

U pripovetkama Filipa Davida granica između jave i sna često je nejasna, i upravo iz nje i proističe srž njegove fantastike. Često i sam čitalac biva uvučen u ovu neobičnu i uzbudljivu igru snovidnog i realnog, neprestano iščekujući prihvatljivo razjašnjenje. I sami junaci  priča ne uspevaju da dođu do odgovora, pa najčešće ostaju izgubljeni negde između stvarnosti i snova, što na kraju po njih uvek ima tragične posledice. Ovu nedoumicu najbolje ilustruje sledeći odlomak iz Davidove pripovetke pod nazivom Četiri priče, organizovane poput Dekamerona ili Hiljadu i jedne noći,  a izgovara ih jedan od glavnih junaka, u priči indikativnog naslova „Sanˮ: 

Uvek postoje dve mogućnosti. Ili si budan ili sanjaš. Kada si budan, želiš da spavaš i sanjaš; kada sanjaš, želiš da se probudiš. Uvek postoje dve staze, staza sna i staza jave, i obema se ide istovremeno. Nikada se ne zna kojom se upravo hoda, nikada se ne zna šta je zapravo buđenje, a šta ulaženje u san. 

Glavni junak razapet je između dva sveta i svaki mu izgleda podjednako moguć i poznat, a svako buđenje čini mu se kao ulazak u drugi san. U takvom prepletu sna i jave nalazi se uporište fantastičnog.

U drugom delu pripovednog kvarteta („Ukradena muzikaˮ), u kome dolazi do smene pripovedača/junaka, elementi fantastike se između ostalog zasnivaju na buđenju koje donosi promenu identiteta. U poslednjoj od Četiri priče na zanimljiv i upečatljiv način tematizovana je veza sna sa smrću, odnos između Hipnosa i Tanosa. Smrt ovde odista biva personifikovana i dobija stereotipna antropomorfna svojstva: u vidu prilike s tamnom kapuljačom navučenom preko glave, iz koje su, kao dve žeravice, virile oči, u kočiji u kojoj se vozi i glavni junak, Smrt progovara i postavlja mu uslov: živeće do trenutka dok ne utone u san. Junak se neperestano trudi da odoleva snu, koji ga prati čas kao opojni glas žene, čas kao predivna muzika. Završetak priče ostaje otvoren, ali je sasvim izvesno da će se na kraju udružiti Hipnos i Tanatos, slatki san i hladna smrt.

 U Snu o ljubavi i smrti sve tri ključne odrednice iz naslova pripovetke (Hipnos–Eros–Tanatos) na čudesan su način dovedene u  vezu. Da bi se došlo do istine, mora se preći granica racionalnog, a susret sa natprirodnim uvek donosi kobne posledice. Ovoga puta to je suočavanje sa Azrielom, anđelom smrti, koji junakovu ženu preotima u njenom sopstvenom snu nakon brojnih opsedanja, dok glavni junak, u potrazi za istinom, i sam postaje zatočenik istog. Autentičnost priče potvrdiće njen kraj – putnici sanjari, gotovo identične sudbine kao i naš junak, okupljeni na železničkoj stanici, čekaju voz koji nikada neće doći u predeo opšteg džinovskog sna.

Za Davidove kazivače skaza je karakteristično da su oni sami neposredni svedoci fantastičnih dešavanja – obično poseduju neki dokaz koji na kraju pripovedanja otklanja sve sumnje u istinitost ispripovedanog. Pisac na ovaj način snaži efekat fantastičnog, pažljivo i promišljeno gradeći jedan neobičan, nesvakidašnji svet, čime postupno zadobija poverenje čitalaca. Svaki elemenat fantastičnog u funkciji je bogaćenja semantike. Neprestanom smenom naratora i likova, preplitanjem sna i jave, smenjivanjem tema, autor dinamizuje tekst, uspevajući da u prozi postigne poeziju.

San kao sredstvo fantastike u pripovetkama Filipa Davida i Vlade Uroševića ima, zaključujemo, veoma specifičnu ulogu, i njegova svrha nije u postizanju dezautentizacije, nego da pre svega potvrdi autentičnost sveta konstruisanog u priči. Junaci su često zarobljenici sopstvenih ili tuđih snova, stvarnost se neretko pretvara u košmar, povremeno se i natprirodna bića uvode u prirodni svet, a san se, gotovo uvek, prepliće ili sa javom ili sa smrću. Kod obojice pripovedača natprirodni svet je konstruisan i autentizvan posebnim narativnim postupcima, a zatim transformisan u deo prirodnog sveta, što nas upravo dovodi do žanra fantastičnog. Filip David i Vlada Urošević se u svojim pričama, datim u izrazito fantastičnom ključu, potvrđuju kao pravi majstori u oblasti ovog žanra.

Za P.U.L.S.E Marija Mirković

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Filip David, Književnost