Kralj Edip se može čitati kao prvi primer zapleta urađenog u stilu detektivske priče. Kuga vlada u Tebi. Razlog je božji bes (Apolon je u pitanju) a povod besa je nerazjašnjeno ubistvo ranijeg kralja, Laja, na čije mesto je izabran Edip, koji se oženio Lajevom udovicom, Jokastom. Edip taj „najbolji od svih ljudi“, pokazao je veliku mudrost onda kada je odgonetnuo čuvenu Sfinginu zagonetku („šta hoda ujutru na četiri noge, u podne na dve i uveče na tri?“ – odg. čovek) i oslobodio Tebu od opasnog čudovišta. Edip želi da dođe do istine i da tako oslobodi grad od kuge. Neće odustati ni onda kada je upozoren da mu istina donosi propast i da ispod naizgled uspešne životne priče leži užas tajne pretskazane kletvom. Korak po korak u istrazi, Edip saznaje da je on neznani ubica prethodnog vladara – i još gore- da je prethodni vladar bio njegov pravi otac – i još gore – da se, ne znajući, Edip oženio sopstvenom majkom…

Pouka tragedije kralja Edipa je da se smrtan čovek, bez obzira na vrline, ne može odupreti volji bogova niti sudbini koju nosi zla kob. Tamo gde je prisutno traženje istine, tj. mudrosti kaže Niče, tu je blizu i protivrirodna grozota, jer „mudrost je zločinstvo izvršeno nad prirodom“. Ljudska obest ili oholost, čiji je osnov moć, ne pomažu. Iza njih vreba „vir pun jada“. Svaku ljudsku pobedu vreba „izdaja“ koju je pripremila zla sudbina. Srećnim se ne može opisati niko ko još nije video svoj poslednji dan, jer se nikada ne zna kakav i koliki jad ga čeka u sledećem času, na ovom svetu kojim, skriveni, vladaju ćudljivi bogovi. A bogovi nikome ne duguju objašnjenje za ono što čine.

 

 

Priča o Edipovoj sudbini imala je mnoga tumačenja. Aristotel je Kralja Edipa smatrao za najbolji primer dramske strukture koja kroz mešavinu „pobožnosti“ i „užasa“ omogućava gledaocu da upozna katarzu. Frojd je na osnovu ove tragedije razvio teoriju o „Edipovom kompleksu“ – vezanosti sina za majku i podsvesna ljubomora i mržnja prema ocu. J.P. Vernan ukazuje da je „čudovište“ – sa četiri, dve i tri noge – o kome je govorila Sfingina zagonetka, u stvari sam Edip, koji je pomešao red stvari, tri stupnja ljudskog života, odnosno kulturne obrasce društvenog kontinuiteta, postao vladara preko reda, počinio incest. A. Gatalica podvlači činjenicu da Edip nije na kraju drame, poput drevnih heroja kažnjen/nagrađen smrću, već beskrajnim lutalačkim životom slepca, prognanika i bednika. Robert Grejvs (Grčki mitovi) tumači da pripovest sadrži elemente drevnih zbivanja iz vremena prelaska matrijarhata u partijarhat: običaj pogubljenja prethodnog vladara i ženidbe kraljicom – sveštenicom „Velike Boginje“, koja je bila simbol vlasti. U ovom slučaju neuspešni Edipov pokušaj da uvede muški red nasledstva završio se samoubistvom velike sveštenice i njegovim progonstvom.

 

U „Edipu na Kolonu“, poslednjem Sofoklovom delu (imao je 90 godina kada ga je pisao) pružila se prilika ostarelom autoru da uzvisi kraj iz kog je potekao – naselje Kolon kod Atine („o bogata slavna, zemljo opevana, pesmom je dočarana tvoja lepota“) kao i samu Atinu i njenog legendarnog vladara Tezeja („U gradu gde se ljubi pravde, i ništa se protiv zakona ne radi“). U ovoj tamnoj priči („iz sumraka hita nesreća, iz svitanja stiže nesreća, u podne nesreća…“) o slepom izbeglici Edipu, koji, prognan iz Tebe, praćen samo kćerima Antigonom i Ismenom, pokušava da u svetoj šumi atinske države pronađe mir i svoj kraj, tj. smrt, ostareli Sofokle koristi priliku da iznese misli o životu i o ljudskoj sudbini („ko od života traži mnogo, kratkih rukava taj ostane“; „nećemo život učiniti velikim na rečima, nego samo na delima“). Čovek je kao hrid koju tuku talasi nevolja, koji pati i bez svoje krivice, jer, kako se kaže u zaključku hora: „niko bez muke nije živeo“. Uoči smrti, Edip će odbaciti one koji su mu nekada bili bliski (Tebanski vladar Kreont, Edipov sin Polinik, koga će prokleti) da bi mir našao među Atinjanima, a svoj odlazak u Had prikriti od svih, osim od atinskog vladara Tezeja, koji će ga otpratiti do nepoznate granice podzemnog sveta.

 

 

I glavna tema „Antigone“ je suprostavljanje božanskog i onog ljudskog. Oholosti vlasti (hubris) s jedne strane, oličene u tebanskom vladaru Kreontu, suprostavlja se Antigona (Edipova kći) koja i pored vladareve zabrane želi da po svaku cenu sahrani mrtvo telo svog brata Polienuka, jer se radi o poštovanju drevnih božanskih naredbi i tradicije. Kreontova vladarska oholost na dva načina gazi volju bogova: on zabranjuje sahranjivanje mrtvaca, a uz to naređuje da se još živa osoba zatvori u grob (kazna Antigoni zbog kršenja vladareve naredbe). „Stradam, što svetu ispunih dužnost“, tuguje Andromeda. Ali nemesis, osveta bogova brzo će se obrušiti na Kreona i njegov dom. „Sreća podiže i sreća svakada strovaljuje i srećen ko i nesrećne“. Kreontov sin, koji je bio veren za Andromedu, ubija se, a za njim i njegova majka – Kreontova žena.

 

 

Iako nas skoro dva i po milenijuma deli od Sofolovih drama, one sadrže i danas vrlo aktuelne, gotovo dnevne teme, poput pitanja izbeglice ili odavanja pošte mrtvom neprijatelju (masovne grobnice i potraga za telima nestalih žrtav ratova su vrlo aktuelne teme).

 

Ako bismo u celokupnoj istoriji umetnosti tražili nekog autora koga bi, imajući u vidu njegov život i delo, mogli nazvati „srećnim čovekom“, Sofokle bi ušao u najuži izbor. Živeo je vrlo dugo (neverovatnih 90 godina za to vreme, kada su pedesetogodišnjaci smatrani starcima), bio je imućan i iz imućne porodice, obrazovan, vrlo omiljen i cenjen od svojih sugrađana (više puta biran je u Atini na visoke dužnosti, poput čuvara državne blagajne, „stratega“, tj. komandanta u vojsci, sveštenika i dr). Proveo je život u vreme procvata Periklove Atine i bio vrlo uspešan i cenjen kao pisac tragedija (više od pola veka pobeđivao je sa svojim delima na Dionisijevskim svečanostima). Ostavio je brojno potomstvo, od kojih je najmlađeg sina dobio sa mladom ženom (heterom) već pod svoje stare dane. Njegovi sinovi i unuci su nastavili tradiciju pisanja tragedija, a unuk istog imena mu je posmrtno izveo njegovu poslednju tragdiju „Edip na Kolonu“. Čak mu je i smrt došla u povoljnom trenutku – dovoljno rano da ne vidi poraz voljenog grada u Peloponeskom ratu.