Kad god je Mark Tven otvorio usta izašlo bi nešto neobično. Podvale, šale, anegdote, gadosti i nedoslednosti. Otezao je u govoru – njegova majka je to nazivala „sporogovor“ – i rečenice su mu bile dugačke i vijugave. Jedan novinar je ovo opisao kao „malu testeru koja lagano brusi u truplu“. Drugi su govorili da zvuči pijano.

Obožavao je da priča: sa prijateljima, novinarima, grupama zaljubljenih obožavalaca koji su punili amfiteatre da ga čuju. Držao je čuvene večernje zdravice i ređao duhovite dosetke koje su se citirale u sutrašnjim novinama. Znao je da govori čitavu noć, najbolje ako je pri ruci imao dovoljno cigara i viskija. Uvek je imao mišljenje o velikim i malim temama i bio je prepun ideja za nove knjige i nove poslovne poduhvate. Često je imao problema da zaspi i pio je da umiri živce. Ali pričanje mu nikad nije predstavljalo problem.

Govorio je do samog kraja. Poslednjih godina života, kada je počeo da piše autobiografiju, Tven je rešio da to uradi uglavnom diktirajući. Sedeo je u krevetu, glave poduprte jastucima, i satima verglao i evocirao uspomene, dok je njegova stenografkinja sve to beležila. Kada je završio, imao je preko pet hiljadu kucanih strana.

Rezultat je „Autobiografija Marka Tvena“, čudovište koje je sto godina proganjalo tvenologe. Zastrašujući obim ove knjige i njena razobručena struktura zbunili su i razbesneli generacije istraživača koji su kopali po arhivama u nadi da će pronaći završene memoare, da bi umesto njih pronašli tri metra visoku hrpu hartija punih meditacija, uz poneko pismo i isečak iz novina. Tven je zahtevao da se njegovi detaljni memoari ne objavljuju dok ne prođe jedan vek od njegove smrti, dakle od 1910. godine, kako bi mogao slobodno da progovori o svima i svemu. Ali nije mogao da odoli i ne objavi nekoliko odlomaka u North American Review pre nego što je umro. Tokom decenija od tada još neki delovi su procureli kako su razni urednici čeprkali po Tvenovim papirima i otkrivali odlomke koje su smatrali da zaslužuju da se objave.

Međutim, kompletna verzija pojavila se 2010, na stogodišnjicu Tvenove smrti, kada jeUniversity of California Press objavio prvi od planirana tri toma. Knjiga nije bila namenjena široj publici. Sadržala je skoro dve stotine stranica napomena, stručni uvod, kao i veliku kolekciju prvobitnih Tvenovih skica za autobiografiju. I pored toga, „Autobiografija Marka Tvena: Prva knjiga“ prodata je u više od pola miliona primeraka. Tven bi bio ponosan. Kao iskusan samoreklamer, izveo je vrhunsku kampanju sa onog sveta.

Iako se prva knjiga dobro prodala, dobila je neke neočekivano oštre kritike. Na naslovnoj strani New York Times Book Review, Garrison Kilor nazvao ju je „vrećom otpadaka“ i „jakim argumentom zašto pisci treba da spale svoje beleške“. Adam Gopnik ju je ocenio kao „nepovezanu i uglavnom začuđujuću gnjavažu“ u New Yorkeru. A u Washington Postu, Džonatan Jardli je napisao kako je imao utisak da sedi „zaključan u sobi sa brbljivim starcem… koji je očaran zvukom sopstvenog glasa i ne pokazuje ni najmanju nameru da se zaustavi“. Lako se može zamisliti da bi Tven u uživao u tome. Biti šiban od kritičara i prihvaćen od strane običnih čitalaca njemu je bilo dobro poznato. Čitaoci su prepoznali njegovu genijalnost mnogo pre stručnjaka toga vremena, pa iako je ponekad žudeo za pohvalama recenzenata, voleo je da prkosi i provocira establišmet kad god je mogao.

Sada smo dobili drugi nastavak autobiografije i male su šanse da će ova knjiga preobratiti bilo koga kome se nije svidela prva. Knjiga počinje tamo gde je prethodni tom stao i čine je diktati od aprila 1906. do februara 1907. Stil je isti kao u prvom tomu: Tven sledi svoju misao gde god ga povede i prati je sve dok mu ne dosadi. Druge autobiografije „strpljivo i predano prate planirani i zadati tok,“ kaže on na početku. Njegova knjiga, nasuprot tome, predstavlja „veseli izlet“.

Skreće s puta gde god vidi cirkus ili novo uzbuđenje bilo koje vrste, i retko čeka da se predstava završi, nego se pakuje i nastavlja dalje čim vidi najavu za neku drugu.

Ova tehnika je bila glavna odlika Tvenovog stila od samog početka. On je „pisao kao što je mislio i kao što svi ljudi misle, bez redosleda, bez računa o tome šta je bilo pre ili šta će doći posle“, govorio je njegov blizak prijatelj i najveći kritičar Vilijam Din Hauels. Ovaj stil toka svesti jednim delom potiče iz njegove ljubavi za govornu reč. Odrastao je slušajući bajke i priče robova i pokušavao da u svoju prozu ugradi žargonsku spontanost govora.

Rezultat je bila svojevrsna „kontinuirana nepovezanost“, kako bi rekao Hauels, koja je Tvenu omogućila da ostvari bogati književni potencijal američkog narodnog jezika. Doprineo je stvaranju književnosti običnog života, stvaranju umetnosti od materijala koji je dugo smatran isuviše trivijalnim ili vulgarnim da bi ga ozbiljno shvatili čuvari takozvane ozbiljne kulture. U svojoj autobiografiji, rasplinuti tok koji je oduvek karakterisao njegovu prozu oslobođen je svake pretenzije na zaplet ili strukturu i postiže svoj najčistiji oblik. To ne znači da je ovo štivo uvek zanosno, ali otkriva nam zašto je Tven revolucionaran pisac. Ako se prepustite zvuku njegovog glasa, teško je odoleti zadovoljstvu koje vam nudi Tvenovo društvo. Možda je njegov narativ labav, ali barem nikada ne gubi iz vida svog protagonistu. „Ova autobiografija je ogledalo i ja se sve vreme u njoj ogledam“, piše on. Prizor mu se najčešće dopada. U vreme kada počinje da diktira svoju autobiografiju, on je svetski poznata ličnost i ne stidi se da prizna koliko uživa u svom uspehu. Ne pokušava da prikrije zadovoljstvo činjenicom da je nekoliko njegovih starih pisama prodato na aukciji za veću svotu od pisama Teodora Ruzvelta i Abrahama Linkolna. Novinari ga proganjaju za intervjue; ljudi ga prepoznaju na ulici. Kada drži predavanje na Barnardu, jedno „slatko stvorenje“ mu prilazi i guguče na uvo, „Kako vam se dopada to što ste glavna njujorška lepotica?“ „Bilo je to tako istinito i toliko prijatno da sam se sav zajapurio i nisam mogao ništa da izustim“, piše on.

Tvenova taština i sloj ironije na kojoj ona počiva čine njegovu autobiografiju naročito aktuelnom. Ironično samoljublje je manje-više naš današnji nacionalni standard, ali Tven je bio ispred svog vremena. Bio je jedna od prvih savremenih američkih poznatih ličnosti, ikona ranog doba masovnih medija nastalih u decenijama nakon Američkog građanskog rata. Vešto je negovao svoj imidž – davao intervjue, pozirao za fotografije – i postao pop-kulturni miljenik. Pronašao je način da bude ambiciozan i samouveren a da ne izgubi smisao za humor, i oblikovao svoj javni lik tako da je naterao ljude da navijaju za njega. Taj lik često susrećemo na ovim stranicama, i on podseća na naratora Tvenovih publicističkih dela „Naivčine na putovanju”, „Sedam godina pustolovina” i „Život na Misisipiju“. Do trenutka kada je počeo da diktira autobiografiju, u sedamdesetoj godini, Tven je usavršio veštinu samoprezentacije. Vrlo oprezno bira šta želi da otkrije. „Mogu da se prisetim hiljadu i po do dve hiljade incidenata u mom životu kojih se stidim, ali nijedan od njih se dosad nije saglasio da ga prenesem na papir“, priznaje on.

Odlaganje objavljivanja za jedan vek nije navelo Tvena na naročito ispovedni ton. Niti je zbog ovog odlaganja postao mnogo kontroverzniji. Reklamna kampanja za „Autobiografiju Marka Tvena“ igrala je na kartu da je, kako piše na zaštitnom omotu druge knjige, Tvenov tekst bio „previše provokativan da bi bio objavljen za njegovog života“. Tven zaista iznosi neke stvari u ovoj knjizi koje nije mogao da kaže dok je bio živ, uključujući i to da Hrista naziva prevarantom, zagrobni život obmanom, boga sadističkim ludakom, a hrišćanstvo „pokvarenim, krvavim, nemilosrdnim, pohlepnim i grabljivim“. Ali Tvenova nenaklonjenost religiji bila je javna tajna među onima koji su ga poznavali, i ateizam u ovoj knjizi neće zaprepastiti nikoga ko je upoznat sa njegovim delima.

Čini se da stogodišnja zabrana nije imala toliko veze sa očuvanjem Tvenovog ugleda koliko sa željom da se poštede osećanja mnogih koje u knjizi napada. Spisak je dugačak. On savršeno pamti davne uvrede i ima beskonačan rezervoar jetkosti za one koje smatra da su ga uvredili ili prevarili. Ali želi da bude siguran da će njegove žrtve – i njihove žene i deca – biti pokojni pre nego što ih iskasapi toliko surovo koliko smatra da treba. Posebnu mržnju gaji prema izdavačima, naročito Čarlsu Vebsteru, njegovom rođaku koji je rukovodio Tvenovim neuspešnim izdavačkim poduhvatom – „jedan od najvećih bilmeza koje sam u životu upoznao“. „Prilike koje je imao da ispadne magarac a nije ih iskoristio bile su toliko retke da bi u nekoj kraljevini time stekao pravo na orden“. Druga velika meta je Bret Hart, nekadašnji prijatelj koji je doživeo kratak i spektakularan književni uspeh pre nego što mu se karijera potpuno raspala. Tven analizira svaku Hartovu manu zaprepašćujuće detaljno, od njegovog izbora kravata do njegovih brojnih nedostataka kao pisca, muža i oca.

Tvenov bes je neumoljiv. On zasipa tela svojih neprijatelja rafalnom paljbom i onda kada bi jedan metak ili dva bili sasvim dovoljni. Na kraju, bes sagoreva sam sebe i on se okreće drugim temama. Srećom, njegova ljubav može biti podjednako intenzivna kao i gnev, i nežno govori o svojim prijateljima i porodici, naročito o svojoj voljenoj ženi Livi, koja je umrla 1904. Najsnažniji delovi ove knjige tiču se upravo njene smrti, kada se Tven, dve godine kasnije, priseća „najveće katastrofe mog života“.

Livi je stalno bila lošeg zdravlja i Tven se uvek trudio da brine o njoj. Godine 1902, u pedeset šestoj godini, otkriveno joj je srčano oboljenje i naredne dve godine provela je u krevetu, dok su njen muž, deca i sestre zabrinuto obletali oko nje. Lekari su smatrali da bi uzbuđenje moglo da joj pogorša stanje. Strogo su ograničili vreme koje je Tven mogao da provede s njom – ponekad čak i na dva minuta dnevno. Razdvojeni zidom, Tven i Livi su uglavnom morali da razgovaraju preko pisama, kao na početku njihovog udvaranja. On bi joj pisao poruke i gurao ih pod njena vrata, a ona bi mu otpisivala rukom – „u prvo vreme nadugačko, ali kako su meseci prolazili i ona gubila snagu, pisala je svoju dnevnu ljubavnu poruku drhtavim slovima na komadićima hartije“. Uveče 5. juna 1904, Tven je sedeo na njenom krevetu, opisujući joj toskansku vilu koju je nameravao da kupi u nadi da će joj tamo oporavak biti udobniji. „Prekoračio sam dozvoljenih petnaest minuta – što je bilo strogo zabranjeno“. Kada se nekoliko sati kasnije vratio da joj poželi laku noć, bila je mrtva.

Tven se nikada nije oporavio. Postao je sklon sumornim izjavama o „prokletom ljudskom rodu“ i kosmičkom pesimizmu uopšte. Njegove preostale godine delovale su mu posthumno, što mu je po svoj prilici olakšalo da napiše autobiografiju kao da je već mrtav. Zakopao je svoj glas u ogromnu gomilu teksta, tako da i vek kasnije ljudi još uvek mogu da ga čuju kako govori – što je jedina vrsta zagrobnog života koja ga je zanimala. Do trenutka kada je umro, od srčanog udara 1910. godine, iscedio je sve što je mogao iz ovog sveta i nije tražio još. „Isprobao sam ovaj život“, piše on, „i sada mi je dosta.“

Ben Tarnoff, The New Yorker, 13.11.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Mark Tven