Kada ljudi prvi put čuju termin „bioetika“ u njihovim mislima se pojavljuju svakakve zastrašujuće slike. Možda ludi naučnik, a možda lekari i genetičari Trećeg rajha. Istina, šira javnost se plaši stručnih termina koji zvuče „složeno“ – nuklearna fizika, atomski raspad, nezasićeni uranijum, genetički modifikovani organizmi… Mada, bioetika nije zastrašujuća grana nauke ili filozofije, već niz tema koje su bitne za svakodnevni život.

Bioetika je disciplina koja proučava ljudsko delovanje u odnosu na život. To je interdisciplinarno razmišljanje o temama ljudskog zdravlja, smrti, života, okoline, odnosa prema životinjama, razvoja nauke, politike i ekonomije u kontekstu života. Sa sve bržim napretkom medicine, biologije i tehnologije, naravno da se pojavljuju razni etički problemi. Teme kojima se bioetičari bave su genetički inženjering, reproduktivna psihologija, reproduktivne tehnologije, upotreba i zloupotreba medicinskih i mentalno-zdravstvenih tretmana, samoubistvo i prava pacijenta.

Teško da postoji filozofska disciplina koja je relevantnija za svakodnevni život svih nas od bioetike. Naravno, i u okviru nje postoje teme koje su apstraktnije od drugih. Uzmimo kao primer to što će se na tržištima širom sveta uskoro pojaviti automobile kojima nije potreban vozač. Ovi automobili će smanjiti gužve i teške saobraćajne nesreće, ali nesreće se uvek dešavaju. Već se desilo da je jedno ovakvo vozilo u Arizoni ubilo čoveka.

Dakle, šta treba da imamo na umu kada programiramo „funkciju sudara“? Da li automobil mora da čuva vozača? Da li mora da se potrudi da smanji broj žrtvi, pa makar i na račun vozača? Zamislimo scnenario: vozimo se u ovom automobilu, ispred nas je autobus, sa leve strane drugi automobil, a sa desne strane motorciklista. Desi se katastrofa i autobus nagolo zastane, šta treba naš automobil da uradi? Da li da udari u autobus i time poštedi društvo, ali ugrozi nas? Da li treba da pokuša da spasi vozača tako što će udariti motorciklistu (najmanje rizika za vozača, ali najviše za okolinu)? Ili, možda naš automobil udari u drugi auto koji je neka „zlatna sredina“ po pitanju ugroženosti nas i društva?

Osnovna ideja je da se smanji šteta, ali za koga? Za nas ili okolinu? Da li je etički korektno da automobil postupa tako što će spasiti život vozaču, pa makar tako što će ugroziti živote nekoliko ljudi u tom procesu? Ili, još komplikovanije: isti scenario, ali sa desne strane je motorciklista koji nosi kacigu, a sa leve motorciklista koji ne nosi kacigu. Ako idemo po principu da se izazove manje štete, onda će automobil morati da udari motorciklistu sa kacigom, jer je manji rizik da će nastradati. Međutim, to znači da kažnjavamo ljude koji poštuju pravila. Ali, ako udarimo u čoveka bez kacige, onda ništa od našeg principa smanjenja štete.

Uber vozilo bez vozača odgovorno za smrt osobe u Arizoni

Naravno, pravi problem sa ovim je to što ako mi vozimo automobil, u slučaju da se ispred nas naglo zastavi autobus šta god uradimo je naša reakcija. Ukoliko automobil upravlja, onda je u pitanju isplanirana odluka. U sušti, ukoliko dođe do smrtnog ishoda, ako mi upravljamo onda je to ubistvo iz nehata, ali automobil je isprogramiran da ubije – to je ubistvo sa predumišljajem. Velika razlika, a ovaj „teorijski“ problem će uskoro postati stvaran budući da ćemo kroz par godinama na ulicama susretati automobile bez vozača.

Druge teme bioetike su nam mnogo poznatije, a neke su čak i vrlo kontroverzne – abortus, kao jedan od primera. Ovakve teme su vrlo aktuelne trenutno u društvo koje je podeljeno po tom pitanju.

Sve teme bioetike su kontroverzne. Pomenućemo neke od njih ovde i uvidećete da je teško da se bilo koja veća grupa ljudi dogovori o svim njima. Uvek će biti neko ko se ne slaže. Na primer, da li je moralo da se alternativni lekari reklamiraju navodeći da njihovi lekovi uvek izleče pacijenta, iako to nije slučaj? Korišćenjem takvih izraza oni izazivaju kod pacijenta placebo efekat – veruju da će im biti bolje i bude im bolje. Očigledno je da je u pitanju nešto što nije etički korektno. Oni svesno ne govore istinu, ali zbog te laži će se kod nekih pacijenata javiti pozitivni efekti. Oni će verovati u te laži i „izlečiti se“ bez leka, dok ako alternativni lekari otvoreno kažu da verovatno neće uspeti, onda ne može doći do placebo efekta, jer ni pacijent ni doktor ne veruju da će biti bolje.

Uzmimo drugi primer, ovog puta vezan za smrt. Kada se naš kućni ljubimac teško razboli, kada znamo da nema leka i da će se samo mučiti, mi ga vodimo kod veterinara da ga uspava. Ovo je stvar koju radimo iz milosti. Zamislite da znate da će vaš voljeni ljubimac patiti danima, nedeljama ili čak mesecima, i na kraju svejedno umreti, zar ne želite da mu pomognete da izbegne to? Mada, zašto to ne postoji u slučaju čoveka? Zar ukoliko znamo da će naša voljena osoba patiti mesecima, biti u užasnim bolovima, boriti se za svaki dah koji uzima, zar ne želimo i njoj da pomognemo da izbegne muke? Šta više, nije li sebično da je teramo da prolazi kroz agoniju kako bi što duže bila sa nama? Nije li malo okrutno to što teramo osobu da bude u bolnici i da se uzaludno bori za život ukoliko znamo da će tu borbu na kraju izgubiti?

Ukoliko osoba ima rak u finalnoj fazi, nije li normalno da joj pomognemo da izbegne one poslednje, najbolnije trenutke? Ipak tako manje pate i osoba i oni koji brinu za nju. Naravno, ukoliko lekari krenu da iz milosti oduzimaju živote oni direktno krše Hipokratovu zakletvu – I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti. Ali, šta ako sama osoba želi da okonča život? Šta ako lekar pacijentu kaže kako da poveća dozu morfina? U ovom slučaju je lekar asistirao u samoubistvu, ali je osoba svejedno želela da skrati sebi muke. Možda ne odluči da poveća dozu toliko da bude fatalna, ali zašto da pacijent u bolnici nema pravo da oduzme sebi život? Nije li malo čudno kako to pravo ima van bolnice, ali u njoj ne sme? Može da izađe na ulicu i izvrši samoubistvo, ali ne može da ga uradi u bolnici. Apotekar će mu prodati lekove kojima će sebi oduzeti život, ali mu lekar tu istu stvar neće dozvoliti.

Logo Centra za bioetičke studije

Naravno, tu su i sve teme vazane za farmaciju. Tu je i problem ljudskog uticaja na klimatske promene. Klima se uvek menja, tako da ukoliko mi i imamo uticaja, šta je tu toliko strašno? Klima nije stabilna, ona je izazivala masovna izumiranja. Biocentrizam tvrdi da sve žive stvari imaju urođenu vrednost, dok suprotno tome je antropocentrizam koji čoveku daje prednost. Kako odlučiti između ove dve ili naći kompromis između njih? Nije pošteno ni da čovek radi sve za svoju korist niti da sve radi za prirodu bez mnogo koristi za sebe.

Teme bioetike su od izuzetnog značaja za život, jer su upravo njime bave. Nisu teme kojima treba da se bave samo profesori u kabinetima daloko od žiže javnosti.Teme bioetike se nalaze u centru javne politike. Kao disciplina nema dugu istoriju, kod nas u Srbiji je čak i vrlo slabo zastupljana. Ali, to se treba promeniti. Osnovna odlika bioetičara je što se pozivaju na razum i argumente, ne emocije i osećanja.

Sve teme koje smo pomenuli u nama izazivaju emocije. Povređuje nas patnja životinja, ne volimo da razgovaramo o smrti, religijska uverenja utiču na naš pogled na svet, ali bioetičari su filozofi. Ne dozvoljavaju da im takve stvari zamagljuju sliku. Život danas je komplikovaniji nego ikada ranije, jer nauka, medicina i tehnologija nisu postale samo alatke koje se koriste u dobre svrhe. One su oruđe, ali i oružje. To kako se odnosimo prema prirodi će nas možda jednog dana koštati i naše planete. A možda i naše vrste. Vredi setiti se Platona koji je lepo rekao u Državi: ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Bioetika, Društvo, etika, Filozofija