Šta je danas stvarnost? –  Da li je ovo stvaran svet?

Pre samo par decenija je ovo bilo jedno čisto filozofsko pitanje koje nema veze sa svakodnevnim životom. Koga je pre par godina zanimalo da li je ovo što vidimo stvaran svet ili neka iluzija? Samo filozofe. Koga je zanimalo da li živimo u stvarnom svetu ili nekoj kompjuterskoj simulaciji? Samo filozofe. Ipak, za samo početnih par godina 21. veka, ovo pitanje je prestalo da bude „teorijsko“. Nije više otvoreno samo filozofima u kabinetima, već se sada postavlja svima. Kako danas određujemo šta je stvaran svet?

Srbija tehnološki kasni za ostatkom sveta. Tu nema ničeg novog i zato za nas možemo reći da se i dalje nalazimo u nekom svetu za koji bi rekli da je stvaran. Probudimo se, operemo zube, doručkujemo, popijemo kafu, idemo na posao, vratimo se kući, večeramo, izađemo sa društvom ili gledamo neki film i na kraju dana – zaspemo. Sa vremena na vreme promenimo rutinu, ali to je naš život koji se odigrava u stvarnom svetu.

Međutim, na Zapadu već postoje drugi svetovi. Ne paralelni, nego drugi, simulirani svetovi. Tehnologija menja sve, ali da li menja i stvarnost?

Onima koji su igrali video igrice je poznato da one igrača uvuku u jedan novi svet. Čak je i roditeljima poznato da se deca potpuno otcepe od ovog sveta dok igraju igrice. Nekada se toliko udube da zaboravljaju da jedu, piju vodu i odu do toaleta. U Južnoj Koreji, gde je gejming izuzetno popularan, ljudi završavaju u bolnici usled toga što ih igrice toliko uvuku da zaborave da spavaju i piju vodu. Zabeleženo je čak i nekoliko smrtnih slučajeva.

Međutim, svako će reći da video igre nisu stvaran svet. Dok ih igramo sedimo u ovom svetu i koliko god one bile dobro urađene, ne mogu nas fizički premestiti u neki novi svet. Ljudi još od 50-ih godina pokušavaju da simuliraju stvarnost, ali u tome nisu uspevali…. do skoro.

Danas je virtuelna stvarnost (engl. virtual reality; VR) dobro poznata. Od nedavno smo usavršili ovu tehnologiju koja u osnovi kompjuterski generisan scenario koji simulira iskustvo. Stave se naočare i sa njima ulazimo u komjutersku simulaciju u kojoj možemo raditi različite stvari u zavisnosti od toga za šta je programirana. Možemo samo gledati film koji se dešava svuda oko nas ili igrati igricu. VR simulacije koristi i vojska Sjedinjenih Američkih Država da bi obučila ljude. Dakle, ako obična video igra čoveka toliko „udubi“ u novi svet da zaboravi da jede, da li ga VR stavlja u novu stvarnost?

Mnogi i dalje nisu ubeđeni da VR menja naš koncept stvarnosti. Rekli bi, „da, on igra igricu u nekoj virtuelnoj stvarnosti, ali je to ipak samo virtualni svet i on je i dalje fizički prisutan u ovom svetu“. Međutim, tako se nama čini. Dok mi kažemo da je on ovde sa nama, on se nalazi u nekom drugom svetu. Možda se nalazi u dnevnoj sobi, ali se njemu čini da je u srednjovekovnom dvorcu ili na svemirskom brodu gde se bori sa vanzemaljcima. Nije li njegova percepcija ono što odlučuje da li je nešto stvaran svet ili nije za njega?

Kako bi izbegli filozofske teze koje nisu poznate svima, uzmimo primer iz popularne kulture. Na samom kraju prošlog veka je izašao film Matriks u kom glavni lik, Neo, otkriva da se nalazi u kompjuterskoj simulaciji. Ali, on je otkrio da se ne nalazi u stvarnom svetu tek kada je čuo za simulaciju. Šta bi se desilo da niko nikada u Matriksu nije otkio da se nalaze u simulaciji? Možda bi mi kao gledaoci znali da jesu u simuliranom svetu, ali likovima iz filma bi se činilo da se nalaze u stvarnom svetu.

Uostalom, mi znamo da se nalazimo u stvarnom svetu, jer nismo imali nekog ko je otkrio da je ovo oko nas simulacija. Zamislite da se nalazimo u komjuterskoj simulaciji, ali nemamo pristup crvenoj piluli koju je Neo uzeo. Nama se svet u kom se nalazimo čini kao stvaran, a budući da sami odlučujemo šta je stvaran svet za nas, to znači da je ovo stvaran svet – iako je u stvarnosti simulacija.

Reiki Kavaraha je objavio seriju „lakih romana“ Sword art online. Ovde ljudi bivaju zatvoreni u MMORPG igrici (engl. Massive Multiplayer Online Role Playing Game; masovna višekorisnička mrežna igra igranja uloga) koju igraju u virtuelnoj stvarnosti. Oni su toliko dugo u svetu igrice da se neki i zaljubljuju u ostale igrače, ali i osećaju kada nešto dodiruju. U potpunosti se nalaze u novoj stvarnosti – žive u kućama, trguju, rade… Žive normalne živote iako se njihova tela nalaze u bolnici na infuziji kako bi se održala. Šta ako jednog dana stvarno možemo ovo da uradimo? Imajmo na umu da trenutno postoji performans Biti sa Hamletom (engl. To be with Hamlet).

Ovo je jedinstven preformans. Uz glumce zajedno može ići grupa od čak 15 ljudi koji će se međusobno videti dok zajedno sa Hamletom idu na avanturu. Suoče se sa duhom Hamletovog ubijenog oca i otkrivaju zaveru… Sve se ovo radi uživo. Nije u pitanju nešto što je isprogramirano, već je u realnom vremenu. Ako danas već imamo tehnologiju da ovo uradimo, zamislimo gde ćemo biti za nekih 15-ak, 30-ak ili 50-ak godina.

Zamislite da jednog dana godišnji odmor možete da provedete tako što uključite infuziju, legnete u krevet, stavite naučare i uđete u novi svet gde možete da živite danima ili nedeljama? Verujem da se u ovom slučaju većina slaže da oni koji tako provode odmor idu negde. Oni su u nekom drugom svetu. U osnovi bi ovaj postupak i bio premeštanje našeg centra kognicije. Mi bi promenili stvarnost u kojoj živimo na određeno vreme. Filozof Edvard Kastronova i upozorava da kako provodimo sve više vremena u virtualnom prostoru dolazi do postepene „migracije u virtualni svet“. Što je i tačno, portali danas zamenjuju klasične novine, digitalni marketing postaje dominantniji od tradicionalnog, kupovina se vrši online. Samo je pitanje vremena dokle migracija u virtuelni svet ne postane potpuna.

Međutim, danas samo možemo da igramo igrice i gledamo filmove u virtuelnoj stvatnosti. Još nismo došli do toga da možemo da živimo u virtuelnom prostoru. Neke plaši izmeštanje centra kognicije, a neki jedva čekaju da pređu u virtuelnu stvarnost i da barem na kratko iskuse život kakav nikada ne bi mogli da imaju. Ali, daleko od toga da nama tehnologija već ne menja stvaran svet. Osim VR-a, postoji i AR (engl. augmented reality) – proširena stvarnost.

Princip proširene stvarnost je da postoji direktan pogled fizičkog sveta u kom su kompjuterski generisani dodatni elementi. Drugim rečima, tehnologija kombinuje informacije iz fizičke realnosti sa digitalnim elementima i objedinjene ih prikazuje na displeju. Recimo, uključite kameru na telefonu i skenirate dnevnu sobu, a na ekranu vam se pojave kompjuterski generisane slike koje vise na zidovima, ali kojih nema u stvarnosti. Banalan primer. Danas na tržištu postoje aplikacije za mobilni telefon koje mogu da čitaju i prikazuju proširenu stvarnost, ali su nočare za gledanje proširene stvarnosti već dizajnirane. One nisu naučna fantastika, već ih ima na tržištu.

Kroz njih čovek može da gleda stvaran svet u kom su dodati elementi koji su komjuterski generisani. Dakle, kroz par godina ćemo moći da se šetamo ulicom, a i da nevidljiv prostor gde nema ničega bude ispunjen nečim. Recimo, virtualni promo baneri. Reklame koje lete. Mnogi bi rekli da ove reklame nisu deo stvarnog sveta, ali zašto? Poenta reklame je da bude pročitana i vi je kroz te naočare čitate, dakle kako nije „stvarna“?

Proširena stvarnost je relativno nova tehnologija, ali je itekako iskorišćena. Nju koriste umetnici, marketing eksperti, arhitekte… Poznata kompanija Ikea je iskoristila AR da omogući zainteresovanim kupcima da pogledaju kako bi nameštaj koji žele da kupe izgledao u njihovom stanu pre same kupovine. Dakle, sa telefonima možemo pogledati kako će naša soba izgledati pre nego što kupimo sofu koju ćemo u nju staviti, ali ipak će mnogi reći da to i dalje nije promenjena percepcija stvarnosti.

Uloga sofe je da se na njoj sedi i ne može se sedeti na kompjuterski generisanoj sofi. Međutim, šta je sa stvarima za koje nije potreban fizički kontakt? Namena reklama je da ih pročitamo, dakle AR reklama je u osnovi stvarna. Isto važi i za umetnička dela. Da li je AR umetničko delo nastalo deo stvarnosti?

Centar za urbani razvoj koji se nalazi u Beogradu već duže vreme iskorišćava proširenu stvarnost za promociju kulturnog nasleđa. Uradili su animirani prikaz boginje Hekate napravljenu u proširenoj stvarnosti. Da li je ova statua stvarna ili ne? Moguće je da se u Beogradu, na sadašnjoj raskrsnici ulica Jevremove i kneginje Ljubice na Dorćolu, nalazio tokom Rimskog perioda hram Hekate. Ukoliko bi se postavio marker koji omogućava da se u AR pogleda statua Hekate, da li je to pravi spomenik ili nije?

Fizički on nije prisutan, ali ako ga pogledamo kroz telefon ispred nas stoji statua. Ako sada nije to stvarnost, da li će jednog dana kada budemo imali konstatno sočiva koja nam omogućavaju da vidimo proširenu stvarnost ta statua biti stvarna? Na slici gore je prikazana žena koja čita tablu sa natpisom, a pored nje se nalazi u proširenoj stvarnosti figura Konstancija II koju je isto uradio Centar za urbani razvoj. Da li postoji ta statua Konstancija? Nama da. Ona izgleda kao da ga ne primećuje. Dakle, njoj ne. Ali, šta ako svi imamo naočare koje nam omogućavaju da vidimo prikaz u svakom tenutku. Da li onda Konstancije postaje stvaran?

Teško da će se svi složiti. U svakom slučaju moramo priznati da tehnologija menja naš svet u potpunosti. Ona polako počinje da menja i sam koncept stvarnosti. Ne postoje više samo apstraktni filozofski misaoni eksperimenti, već postoje paradoksi iz svakodnevnog života. Ono što je juče bila naučna fantastika polako postaje svakodnevnica. Danas nismo sigurni šta je stvarnost, a kako vreme odmiče, kako tehnologija napreduje, pa, ko zna. Ono što je juče bila zamisao, danas se dešava. Izmiče nam osnovna sigurnost toga šta je zapravo stvaran svet.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Filozofija, Nauka, stvarnost, virtuelna stvarnost