Stopama čudovišta: Eric, priča o odrastanju

Stopama čudovišta: Eric, priča o odrastanju

Svi razmišljaju o tome da promene svet, a niko ne razmišlja o tome da promeni sebe.

Lav Tolstoj

U Njujorku osamdesetih kriminal se širi poput katrana nezaptivenim kanalima podzemlja, noćnih klubova i njujorške policije. U šarolikom gradu, amblemu američkog kotla, marginalizovane grupe i pojedinci koegzistiraju. Oni su veliki i mali, bogati i siromašni, moćni i slabi. Negde između, za vazduhom, u gradu punom smoga, vapi jedna tročlana porodica: tata Vincent, mama Cassie i dečak Edgar.

Vincent je lutkar i kreativni genije dečje emisije Good Day, Sunshine, rađene po uzoru na Ulicu Sezam. Cassie, Cassandra, prikazana je kao majka, saosećajna, borbena „sa smeđim očima i velikom smeđom kosom“. Ona „miriše na kafu, cigarete i cveće“ i samo usputno saznajemo da je predavač. Edgar je spoj vrlina i slabosti svojih roditelja, manje obojen lično, više prikazan kao neoboriva istina uspona i padova jedne porodice. On je takođe i nanadmašno uzdarje života, vrednost koja ostaje nakon fizičke, moralne i svake druge smrti. A kad ga grad proguta, nije nestalo samo jedno devetogodišnje dete, već i privid jedne „normalne“ porodice, zdravo uređenog grada, odgovorne policije i uzornog oca.

Ovo je priča o odgovornosti i korupciji čoveka; ovo je takođe priča o traumama iz detinjstva i transgeneracijskom prenošenju istih. Iz trauma se rađaju čudovišta koja obitavaju u čoveku i samo su retki dovoljno dobri, milostivi, hrabri i drugačiji, što je ujedno i moto dečje emisije, da im pogledaju u oči, to jest da se pogledaju u ogledalu.

Be good.

Be kind.

Be brave.

Be different.

U potrazi za sinom Vincent se upliće u lavirint krivice i pitanja. Njegova zajedljivost kulminira razdorom: u braku, prijateljstvu, na poslu. Vincent je zapravo usamljeni dečak, vizionar, nadaren za crtanje kao i Edgar, zapostavljen od strane svojih bogatih roditelja. Njegov uglađeni otac sa „bitnim“ zanimanjem nikada se nije interesovao za sina koliko za novac i ugled, tako da je i sam Vincent zaboravio nesrećnog dečaka željnog ljubavi i pretvorio se u svoj najveći strah – bezobzirno čudovište.

Čudovišta su, naime, jedan od glavnih motiva serije. Vincentovo je personifikacija njegovih strahova i savesti. Javlja se kao lik koji ga prati u potrazi za sinom i ujedno oslikava potpuni pad čoveka zavisnog od alkohola, droge i svakog drugog vida potiskivanja bolne realnosti. Međutim, kao nit nade, provlači se ljubav prema sinu. Čak i kad je sebe doveo u stanje potpunog rastrojstva, redukujući svoje postojanje na najniže ljudske potrebe u smradu i oskudici, on ustaje vođen jedinim dobrom koje je u životu postigao – sinom.

Nasuprot motivu čudovišta motiv je doma. Edgar odlazi od kuće sam i uplašen nakon što je prethodno veče prisustvovao nemilosrdnoj svađi roditelja. Njegov dom nije sigurna luka, već mesto na kom vrebaju čudovišta. Edgar pokušava da se oslobodi svog straha tako što će se sprijateljiti sa njima. Poput svog oca, on uranja u svet mašte, koji oživljava na svojim crtežima. Vincent pronalazi crteže svog sina i po njegovom nacrtu izrađuje lutku koja će mu ga vratiti. Štaviše, on je ubeđen da će se Edgar vratiti kad vidi „svoje“ čudovište, Erica, u emisiji. Ta ideja vodilja postaje njegova opsesija, nažalost podjednako jaka i pogubna koliko i alkohol, da kroz potragu gubi podršku prijatelja, Cassie i konačno, sebe.

Edgarovi crteži su svojevrsna mapa njegovog mikrosveta. Kroz njih Vincent upoznaje i prepoznaje svet svoga sina. Zadirući sve dublje u grad i sebe, kako fizički tako i duševno, Vincent gubi kontakt sa realnošću. Proces je destruktivan, ali i jedina mogućnost da prizna sebi da donekle nosimo krivicu svojih roditelja, ali odnekle smo sami kreatori svojih čudovišta. U tom procepu sav njegov strah i bes okreću se protiv njega samog – Vincent, usamljeni dečak i Vincent, otupeli otac ulaze u klinč, a to je neophodan činilac da se suoče sa svojim čudovištem. Nijedan lik nije jednodimenzionalan, dobar ili loš. Svi oni nose svoja čudovišta, tuge i tegove, baš kao lutkari lutke. Možda suprotnost dobru ne mora nužno biti zlo, već obamrlost, odsustvo osećanja i osećaja prema bližnjem (Elif Šafak). Otuda dobri ljudi čine ili dozvoljavaju loše, a od zlih ih razlikuje isključivo namera.

Njujork je u ovoj seriji prikazan kao grad podzemlja i grad sunca. Poput čudovišta, on predstavlja ono „od čega zaziremo, čega se najviše plašimo, ali i ono najbolje u nama“. U podzemnim kanalima žive zaboravljeni – beskućnici, narkomani, dileri, „ugašeni“ umetnici, i to samo dva metra pod zemljom. Simbolično predstavljaju sve ono od čega se „ugledan građanin“ ogradio. Kao kontrast napuštenom, prikazan je gradonačelnik sa svojim ljudima, među kojima je i Vincentov otac. Oni ukljalnjaju đubre sa ulica, pri čemu đubre poprima dvojako značenje i otkriva licemerje ljudi koji zloupotrebljavaju svoj položaj. Mesto susreta ova dva sveta predstavlja klub Lux. On, uostalom, zauzima i centralno mesto istrage u kom deluje lanac (ilegalne) prostitucije. Upravo na ovoj ravni dolazi do spoja dva sveta, kako u jednom gradu, tako i na nivou ličnog.

Slabosti čoveka su smeštene u perspektivu. S jedne strane, imamo detektiva, Afroamerikanca i homoseksualca, koji živi sa partnerom obolelim od side. Biti dvojako stigmatizovan poput njega nije nimalo lako u kontekstu osamdesetih godina u Americi. Međutim, ono što je u suprotnosti sa dvema istorijski negativno konotiranim prirodnim kategorijama jeste da je detektiv Mikey častan, pouzdan i odgovoran. Dakle, jedna doslovno crna ovca Njujorške policije raskrinkava korumpirane kolege, a upravo u Luxu (lat. svetlost) pronalazi „baklju“ kojom će rasvetliti zločin. S druge strane, moćnici vode grad u svojim besprekorno opeglanim odelima dok iza sjaja skupocenog nameštaja i zveckanja najskupljeg escajga glas podzemlja šapuće istinu.

„Poverenje je povređeno, ali ljubav i nada ostaju“ poruka je koji likovi serije – majke izgubljenih sinova, tvorci i gledaoci TV emisije Good Day, Sunshine i odgovorni građani Njujorka zastupaju. Oni priželjkuju svet, u prevodu grad, u daljem prevodu dom, u kom pojedinac može da se oseća bezbedno. U takvom svetu očevi imaju vremena za svoje sinove. Za svakog meštanina postoje po jedna vrata iza kojih se otvara dom, a čudovišta ne stanuju u ormarima ni pod krevetom, već šetaju slobodno. U takvom svetu svetlost i tama se smenjuju kao dan i noć, a čuvari doma vide i u mraku i umeju da sačuvaju ono zbog čega vredi živeti – dete (u sebi).

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević