Kada crtač stripa postane tek zanatlija, radnik (nalik robu u robovlasničkom sistemu) nužno, tokom vremena, zaglupljuje. Uprkos svojoj najintimnijoj želji da vlada svojim životom i bude sam kovač svoje sudbine, njegovi stvarni  kreativni potencijali kao što su oni grafički, likovni, pripovedački, čak i oni literarne prirode progresivno zakržljavaju.

Stvarne čovekove sposobnosti, nezavisno od profesije kojom se nevoljno ili voljno bavi, ostaju uglavnom za života nerazvijene. Njegovo istinsko biće, zapostavljeno drema u hladnom podrumu neosvešćenog. U antičkoj Grčkoj i Rimu rob je radio za  gospodara i bio njegova svojina nalik životinji s kojom je gospodar mogao da raspolaže po svom nahođenju. U današnjem dobu koje se razmeće svojim „napretkom”, mnogi se najmanje mogu pohvaliti svojom slobodom i nezavisnošću, uključujući i strip crtače. Odnos između gazde, urednika i strip crtača uglavnom je primer onoga što je još Karl Marks u svoje vreme okarakterisao kao otuđeni rad. Rad u kapitalističkom sistemu vrednosti nužno je otuđen rad, baš kao što je, prema Aristotelu, kontemplativni život (vita contemplativa) najviši oblik aktivnosti. Ukoliko bi ostvarivanje optimalnih mogućnosti čoveka bio njegov životni cilj, utoliko bi ostvarivanje optimalnih kreativnih potencijala autora stripa trebalo da bude njegov životni cilj. Poslušna (podanička) podobnost uvek stvara utisak da je mnogo lakše živeti nezavisno od tereta odgovornosti. Crtaču stripa ili “autoru stripa” takođe.

U osnovi, radna etika savremenog društva od najranijeg detinjstva uči da se voli ono što se mora. Kada se, bez mnogo otpora i sumnje, na vreme usvoji ta svuda proklamovana etika, velike su šanse da će se pojedinac uklopiti u “postojeći sistem uspešnih” bez mnogo problema.

Profesionalni crtač stripova je ona persona  koja je dobila časnu ulogu da zanatski što veštije dočarava dramske situacije, atmosferu, likove, kao i osnovnu ideju scenarističkog zapleta. Crtač stripa je, pre svega, onaj koji zamišlja;  grafički zamišlja (s)mišljeno. Sanja otvorenih očiju koje mu je dao njegov gazda koji zastupa sebe to jest svoje drage čitaoce, kupce. Sanja strip kadrove kao i strip kompozicije koje imaju svoju imanentnu logiku, vizuelno-stripski pravopis, podređen logici osnovne ideje. Ono što prodaje priču je najpre scenario, ili bolje reći, prigodno podešen scenario, usklađen sa aktuelnim stripskim trendom ili trendovima, potom crtež koji je na koncu u skladu sa bojom danas uglavnom digitalnom. To je poznato svakom agentu koji želi da vas proda urednicima koji rade za gazdu. Molim lepo. Ukoliko želite da budete strip profesionalac, morali biste da ispunite profesionalne i radne norme, kao i prećutna ili otvorena očekivanja. A ne da negde u lavirintskim dubinama vlastitog ja stvaralači  tragate za odgovorom na pitanje šta je umetnost i to još umetnost stripa. Možete, izvolite, ali, naravno, to se ne plaća.

Ovde ne ovoj slici imam previše crnog, ili previše beline, pita se ne svojim očima crtač dok procenjuje svoju rukotvorinu. Ovaj profil na tabli prvoj, slici četvrtoj, (kadru, prizoru) izgleda da nije isti kao onaj na tabli desetoj, slici drugoj.  A tek na tabli šestoj? Da li da sve to popravljam ili da sve radim ponovo, pita se u kompulzivnom strahu da posao neće stići da obavi na vreme. Radni rokovi ga i danas  primoravaju da noćas ostane budan možda i do pet ujutro. Jer on je u svetu stripa (odavno, odnedavno?) našao svoje uhlebljenje. Osim toga on, crtač stripa (koga mnogi nazivaju autorom) ima i porodicu koju mora da izdržava. Snosi i on deo odgovornosti prema sebi koliko i prema drugima, ne samo glavni urednik i Gazda. Nije li ova linija ovde previše krivudava; objekti moraju da izgledaju kao da ih je lenjirom iscrtao arhitekta. Ali ja nisam arhitekta, kaže opet  crtač, „autor“ sebi samom; ja sam crtač „autor“ i volim linije nacrtane rukom. Ali francusko-belgijski (ili možda ipak američki), strip standardi zahtevaju samo takav pristup arhitekturi. Takođe strip da bi bio uzdavaču možda isplativ, mora da bude žanrovski uobličen, kako bi urednici koji rade za gazdu znali u koju ediciju da vas smeste. U žanr avanture, vesterna, horora, sajns fikšna… nikako u žanru života, kako voli da kaže izvesni Đ.M. Zar da zbog njega pravimo novu ediciju? Nek se prilagođava kao i ostali na one koje već imamo iako ga prilagođavanje ne interesuje. Žanrovi, razume se, imaju izvesne okvire i standarde koje ne bi bilo poželjno dovoditi u pitanje. Jer, u načelu, najbolje je takozvanom autoru da ništa ne dovodi u pitanje. Autor, to jest profesionalni crtač stripa nije kvalifikovani mislilac, on je plaćen da bude „vešta ruka”, koga poznavaoci i dušebrižnici nazivaju umetnikom, strip umetnikom, možda čak i legendarnim strip umetnikom ako ne i klasikom atripa.

Da li se u najnovijoj epizodi zna unapred da li će  junak ovog strip serijala preživeti,  i  da li je zaplet priče krajnje predvidljiv, nije važno. To jest, važno je, možda čak i najvažnije; u strip serijalu naročito iz „Bonelijeve fabrike stripova“,   da glavni protagonista, junak, mora  opet da preživi svaku smrtno opasnu situaciju, pogotovo smrtno opasnu. Jer, zaboga miloga, kakav bi to bio junak ukoliko opet ne bi ne samo preživeo sasvim smrtnu sizuaciju, već i domišljato nadigrao pa čak i nadmudrio svog starog (možda novog) smrtnog neprijatelja. Strip serijal, (pogotovo Bonelijevskog tipa, to jest, amerikanizovane filmske industrije nalik stripu), ne bi imao nastavak. Produkcija koja i u savremenoj digitalnoj fazi ima i kod nas njabolji tiraž, prosto zato što u ovoj nazovi državi amerikanizovanih provincijalaca ima u najvećem broju.

Ako biste se igrom slučaja, ili onako igre radi, našli u sitauciji da sami, iako niste profesionalni scenarista, nego puki konzument i ljubitelj, smislite zaplet za novu epizodu okoštaloj crno-beloj formi bonelijevskog pripovedanja u nekoj popularnijoj francusko-belgijskoj verziji strip serijala, verujte mi na reč, vi biste to smislili. Možda čak i bolje. Ali, avaj, vi niste homo faber za strip gazdu; vi ste homo faber za nekog drugog gazdu, i nemate vremena za još jednog gazdu, na vašu veliku žalost. Takođe je nevažno da li opet ima previše morbidnih scena (za sve od sedam do sto sedam kilograma, megabajta i godina), i da li u stvari odražavaju bolesnu psihologiju “autora”, urednika, ili Gazde. Ili, najpre, sasvim bolesno srce društva u kome nažalost  svi moramo da živimo i oboljevamo. Svi su, naravno, odavno operisani od tereta odgovornosti, samim tim što u ulozi uposlenika, najamnika koji postaju neminovno tek karika u lancu potisnutih moralno-etičkih ili estetskih pitanja baš kao i “autori stripa”. Ta strana medalje je obično sporedna u društvu krize – i globalne krize stripa, odnosno globalnog pada tiraža. Šta bi inače mogla biti kriza stripa viđena iz ugla, pre svih, gazde? 

Zar tupava poslušnost i podobnost svih sistemu privida i obmane koji nije zaobišao ni strip(ove)?  Zar upotreba stripova koja se javnosti predstavlja kao žilavost, vitalnost medija može da se nazove krizom? Hajte, molim vas! Ali nije li oduvek bilo tako, pita me (pre nekoliko dana) homo faber, crtač stripa, kao da stvarno želi da zna odgovor.

Sećam se svog iskustva sa stripom Cavaliere Rouge (Crvena konjica), nastalog prema istoimenom romanu Isaka Babelja, za koji je scenario napisao poznati strip scenarista Žan Pjer Peko (Pecau). Prethodno sam dobio pismo, poziv od posrednika, agenta za domaće tržište i strip crtače koji rade za Parisku izdavačku kuću Delcourt, gospodina Kopeckog, sa pitanjem da li sam zainteresovan za saradnju, na šta sam odgovorio potvrdno, znajući da nisam u situaciji da biram posao. Prvo što sam prema scenarističkom predlošku trebao da likovno/grafički predstavim bio je pejzaž nabujalog potoka u Ukrajini početkom dvadesetog veka kroz koji upravo jure kočije za koje je pričvršćen mitraljez “Maxim” i kočijašem koji šiba četiri konja što je sve propraćeno mnoštvom teksta upisanog na francuskom, iako ja ne znam francuski. Babeljove priče sabrane u roman (ukoliko je to “roman”) čitao sa usput, budući da je svojevremeno štampan i kod nas. Čitava priča se događa u vreme ukrajinsko-ruskog građanskog rata. Tema građanskog rata opisana na tako eksplicitan način nikada me nije posebno zanimala. Gnušao sam se i još se gnušam svega u vezi s tim. Na prvoj tabli prve slike morao sam da predstavim ljudske leševe donekle zarasle u travnjak, kao što mnogi noviji stripovi u modernom tehno dobu danas počinju. Mislio sam, što i danas mislim, da postoji mnogo zanimljiviji način da se započne priča sa temom građanskog rata od načina sa kojim je priču započeo poštovani gospodin Peko. Sveden na “izvršioca radova”strip (od 134 table) uspeo sam da dovršim za nepunih godinu dana, koji je trebalo da se pojavi pred čitaocima u Francuskoj 2018. povodom sto godina od oktobarske revolucije, ali je zbog teškoća oko nalaženja ruke koja bi trebalo da čitko upiše tekst, strip izašao iz štampe nekoliko meseci kasnije.

Ocene nisu bile loše za likovnu izvedbu, što se ne bi moglo reći za Pekoov scenario. Strip se nije najbolje prodao. Izdavač me je uskoro angažovao za još dva projekta, horora pod velom vesterna, ali je gazda odlučio da čitav projekat obustavi.

Otuđeni strip, ili ništa. Biraj, rekoh sebi. Odabrao sam strip sa licem slobode. Kao da mogu da biram. Zato me godinama skoro nigde nema. Ja nisam izvršilac zamišljenih radova. Ja sam autor koji misli svojom glavom. Što se dovoljno vidi na primeru mog dosadašnjeg strip opusa kao i eseja o stripu. Autorski strip (onaj slobodni) je mrtav. U skladu sa tržišnom logikom duha kapitalizma, dakako.

Ako uglavnom jeste oduvek bilo tako, šta oni koji tvrde da obožavaju ili poznaju strip, u stvari, obožavaju ili poznaju?

Radna etika je odavno etika sveta u kome živimo. Zašto i kako bi baš svet stripa bio izuzet iz njega? Zar postoji nešto izvan rada i novokomponovanog feudalnog ropstva koje se tehnološki progresivnim jezikom i maskom još naziva neoliberalnim kapitalizmom? Crtači stripa se, naravno, ne pitaju ništa. Njihovo je da ćute i rade. I osmehuju se zadovoljno-tupim osmesima sa forografija i festivala stripa. I pri tom redovno izjavljuju (na odlasku sa  festivala) da je sve, kao i obično, bilo na vrlo visokom nivou organizovano. Zar bi festivali, kao i (prethodnih godina) strip mesečnici, trebalo da tematski obrađuju (tematizuju) i kritički promišljaju  izvesna bitna pitanja vremena u kome kao „autori“ i ljudi žive? Pitanja slobode u kapitalizmu, ili čak pitanja istine, istine i lepog, kao i istine lepog, na primer.

Uspešni autori su crači i “autori” koji rade na pozornici ekonomije, profita i poželjnih vrednosnih normi. Nije, stoga, ni malo slučajno što strip odnosno stripovi cirkulišu najpre u zemljama kao što su Belgija, Francuska, Severna Amerika, Italija… bivšim kolonijalnim silama. Kultura je, kao prema nekom prećutanom receptu, bila (od kog ono doba?), višak i stvar prestiža. Fusnota na pozornici društva. Pa zašto (kako) to ne bi bio i strip? To jest, fusnota fusnote?

Strip poistovećen sa stripovima obično je igrao (i još igra) ulogu odraza globalnog stanja bolesnog, nepotrebno je reći još i društva, u kojem je kultura, kao stvar prestiža, danas postala suvišna.

Budući strip autor biće robot ili kiborg koga čitaju isti takvi čitaoci. Nezamislivo je nemišljeno koje se već događa. Poluljudi ili neljudi proizvode filmovane sličice koje nazivaju stripovima na papiru koji će uskoro biti pristupačan samo malobrojnim.

Nalik krugu krugova, prizoru prizora, stripa kao simulakruma stripova i vice versa.

Bivstvovanje je odavno izjednačeno sa imanjem. Onaj među retkima koji bude u poziciji da bude  tehničko-tehnološki usavršen, taj će imati i pristup svemu. Osim samom sebi. I to u zemljama koje to mogu sebi da priušte.

Homo faber kao program u telu kiborga ili robota koji raspolaže određenim brojem informacija o “autoru stripa”.

Napredak (Progres) ne zna za cenu.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  crtež, Đorđe Milović, kultura, Strip