Strip dnevnik ili drugim očima

Strip dnevnik ili drugim očima

Oduvek sam voleo da čitam dnevnike dakako lične.

To jest voleo sam da čitam dnevnički pristup pisanju. Onaj najiskreniji mogući. U kome pisac piše sebi, onom sebi koga samo on može da vidi i misli da poznaje. Što je kao razgovor sa samim sobom u prisustvu svedoka, koji mož biti njegova savest ili zamišljeni čitalac. Razgovor nalik introspekciji u prisustvu psihoanalitičara, psihoterapeuta… Izabrani ritual ili seansa u kome sa svakim novim susretom, koji izgleda kao da nema jasan početak i kraj, uvek iznova vidimo sebe na drugi način, drugim očima. Želja za neki drugi strip senzibilitet može da poprimi oblik strip dnevnika, crtanja i pisanja kao stila pripovedanja. Retko viđenog ostvarenja u svetu  mahom standardizovanog strip imidža.

Strip dnevnik

Možda zato što strip autor sebe očekivano vidi najpre kao virtuoza koji je zaljubljen u mimezis izražen kroz neki od očekivanih žanrovskih obrazaca. Crtežom i bojom crtač ilustruje scenario, retko kada izražavajući samim crtežom svoj doživljaj života. Crtači stripa uglavnom za slobodu izražavanja ne mare mnogo, jer su je se unapred dobrim delom sebe odrekli. Strip je za njih u prvom redu posao doduše kreativne prirode. Pojam umetnosti nije pojam kojim su strip crtači posebno opterećeni.  Umetnost doziva slobodu mišljenja i pevanja koja je u svakom društvu uglavnom neisplativa i nezahvalna delatnost. Zar možemo živeti od slobode stvaralaštva stripom u neslobodnom  svetu?

“Grbe u vrtu” Dino Bucati/ Đorđe Milović

I zar je potrebno da prethodno sve svoje snage usmerimo u pravcu stvaranja neophodnih uslova i temelja za društvo ili bar kuću u kojoj bismo mogli da slobodom stvaramo svoja viđenja takozvanog života? Takozvanog, jer moguće je da se u ostvarenoj slobodi u autoru stripa probudi zaspala sumnja u istinitost postojanja samog života. Ko zna?

Sloboda je možda najlepša, najzavodlivija i najzagonetnija dama koju možemo sresti na putu ispisivanja, iscrtavanja strip dnevnika. U trenucima kada je autor stripa u celosti prepušten samom sebi, ona je sklona da mu postavlja prilično neočekivana pitanja. Pitanja na koja mu, tako bez oslonca, nije ni malo lako dati najbolji odgovor.  Znam to, jer sam i sam jedan od malobrojnih koji je odavno prepušten samom sebi. Mada ne u meri koliko bi hteo i kako bi hteo. U svetu u kome živimo imati pravo na privatnost koliko i na samoću ili usamljenost je retka privilegija, rezervisana samo za izabrane. Ne toliko isključivo za bogate.

Naravno, uvek je lakše ići utabanim stazama, stazicama, putevima i putićima.  Upotrebom kolonijalnog  jezika koristoljublja, poslovno isplativim. Svako vreme pa i ovo u kojem smo se ne svojom voljom zatekli zahteva apsolutnu pokornost, smisao za pokornost i podaništvo Mamonu i manje više, vulgarnom materijalizmu svetovne vlasti. U svim oblicima, pa i u obliku stripa. Stripova koji moraju biti isplativa vrsta robe i sredstvo a ne svrha po sebi; kao na primeru strip dnevnika. Odnosno stripa kao spoznaje i samospoznaje kao jedine svrhe. U prisustvu čitaoca, ne tek konzumenta, po mogućstvu. Onog čitaoca koji zajedno sa autorom stripa postavlja sebi dakako samom slična pitanja.

Dnevnik postavlja zasigurno vrlo zahtevna pitanja, baš kao i sloboda. Baš kao i svaki dobar učitelj, primorava nas da na grafički-literarno istančan način naoštrimo noževe svog pospanog duha i učimo  da u borbi između pitanja i odgovora sami nađemo možda ne najbolji odgovor, ali sigurno onaj koji će nas bar za neko vreme ispunjavati tokom leta kroz strip dnevnik.

Živeti od slobode se naravno ne može. Iako ono što nije sloboda ne bi moglo da se nazove lepim i dobrim životom, svak se hteo-ne-hteo, zarad isplativosti neslobode vezuje ili okiva lancima nametnutog izbora kao jedinoj soluciji primerenoj odraslom čoveku. Jer je takozvana delimična sloboda verovatno samo pojam kojim se licemerno skriva suštinska nesloboda svih. Svih koji su normiranim, standardizovanim okvirima postkolonijalnog tehno-kapitalizma pristojno plaćeni za ulogu poslušnog ili pokornog člana društva neslobodnih ili naizgled slobodnih građana. U takvim okvirima pisanje i crtanje strip dnevnika može biti nepromišljena i neisplativa digresija koliko i svaka autentičnost može biti gotovo neprimećena.

Primeri dnevničkog pristupa stripu postojali su najpre tokom sedamdesetih godina prošlog nam veka u Francuskoj u izdanju Les Humanoides Associes u mesečnicima Metal Hurlant(…) i u izdanjima belgijskog izdavača Kasterman (Casterman), časpisu A suivre (…), Italiji i još nekim uglavnom evropskih izdavača. Duh tog buntovničkog ili postbuntovničkog vremena osetio se i na našim tada još jugoslovenskim kulturnim prostorima (o čemu sam već pisao na ovom portalu).

“Priče o nevidljivom” Victor Mora/Luis Garsia

Novcem se moglo kupiti sve, pa i  sloboda. Danas pogotovo. Ali da li možemo biti slobodni stvaraoci nezavisno od novca? Zar novac već samom svojom prirodom ne vezuje(ili okiva)? Novac u obliku zemlje, teritorije, nacije, kulture ili jezika? Putevi slobode ili oslobađanja postoje, ali obično ne tamo gde ih tražimo i naravno da nikada nisu poklonjeni pa još i plaćeni (isplativi na očekivan način).

Plata za slobodu i oslobađanje može da liči na zrak sunca prolećnog jutra, ili na kišu u pravo vreme, na susret na neočekivanom mestu u neočekivano vreme, na odavno željeni ostvareni san… Moguć u nekom drugom svetu viđenom drugim očima. Ali ne u ovom svetu neslobode ili takozvane delimične slobode.  

 A za svet slobode mogu se boriti samo hronično neprilagođeni.

Sad baš pišem o tome u svom dnevniku za izdavača koji se zove „Drugim očima“. Mada još nije osnovan, ali mogu da ga vidim i zamislim.

Njegov duh skriven sanja neki drugi strip.

Drugim očima.

 

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments