Strip kao sredstvo (ni crno ni belo)

Život je strujanje kome se moramo prepustiti. U kome se moramo utopiti. U koliko  želimo da shvatimo  samo to strujanje, struja će proći mimo nas.

Ekonomija je moć upotrebe života, sa čovekom, ili detetom, kao primarnim resursom. U socijalizmu ili kapitalizmu, ili nekoj drugoj ideološkoj matrici. Filozofi dobro žive jer su usklađeni sa tom strujom. Ne mori ih glad za odgovorom. Osim gladi za retorikom. Suviše su siti da bi pitali zašto. Zato ja nisam među filozofima. Ali sam među gladnim. Zato često pitam zašto. Zašto je crno crno, a belo belo, zašto su dobri momci loši, a loši momci dobri, zašto zlo izgleda masama privlačnije od dobra, i tako dalje.

Napredak štampe je znatno uticala na strip, to jest stripove. I njegov imidž. Crtež je trebalo dobro da se otisne, i zato se vremenom težilo ka što ekspresivnijem izrazu. Posle Vinzora Mek Keja, došli su crtači kao što su Milton Kanif, Aleks Rejmond ili Herold Foster. Čester Guld, ili Čarls Šulc, Brent Parker, kao i mnogi drugi stripovi sličnog usmerenja. Ali strip je bio samo sredstvo. Dodatak američkoj dnevnoj štampi kojoj je pravio profit dotičnoj štampi. Reći za ovde pomenute autore među mnogim klasicima američke dnevne štampe da su kasici, isto je kao reći da su novinari koji su pisali kolumne za dnevnu štampu, pisci klasici koji su zadužili istoriju književnosti.

Oni su nesumnjivi grafički klasici koji su izvršili ogroman uticaj na američke i evropske crtače i scenariste, ali i shvatanja stripa, donekle je uzdrman formiranjem francusko-belgijske strip scene, pretžno posle drugog svetskog rata. Što je revitalizovana istorija stripa. Ili renesansa.

Strip je, hteo on to ili ne, umetnost ali primenjena. Čiju istina  još niko nije dovodio u pitanje. Nije postojala svest o njoj. Već isključivo tiraž i kako ga ostvariti. Kao i  uglavnom danas. Nije bilo dovoljno to što crtež interpretira život. Bilo je neophodno i da ga kopira. Prvo izumom fotografije. Malo kasnije i filma. A strip je, veruje se, ono što je univerzalno, to jest komunikabilno, svima prihvatljivo i jasno. Kao da strip, kao takav po svojoj prirodi, za koju retko ko pita, ne može da bude izrazito poetičan, ili filozofičan ili čak hermetičan.

Život je predstava. Ništa nije u sebi ili sobom samim. Nešto izgleda kao crna hronika a nešto kao sportski izveštaj. Ovo o čemu danas govorim izgleda kao strip u crno-belom ruhu Ne znam zašto, ali meni danas ovaj strip u kome crno nije dominatnije od belog izgledaju kao crteži iz sveta lepog. Crno u belom ili belo u crnom izgleda kao grafički par snova. Evo jednog primera: pored sklada između crnog i belog, tu je sklad kompozicije.

Ali ko još među današnjim čitaocima može to da vidi? Ko je onaj koji je toliko obrazovan, stripski obrazovan, da može da vidi sklad cnobelog crteža? Crteža koji ima svojstava duhovne vrednosti? Jer doziva sklad, Concordia idiomatum; svetost gornjeg koliko i sveta donjeg, tumačenog u ključu metafizičkog prosedea. Zen u umetnosti crtanja tušem, posebno u smeru kjaro skuro, što znači izrazito ekspresivno crno-belo. Na tako opisanim ili interpretiranim vrednosnim okosnicama, zasigurno ne počiva prodaja stripa, ili stripova. Što najpre zanima urednike kao i izdavače. Doajen i klasik američkog stripa Aleks Tot (Alex Toth) u stvari je istovremeno doajen i klasik istorije stripa kao raskoraka.

Ekspresivni crnobeli izraz je svojstvo crtača rođenih u boji noći. Neshvatljiva grafička virtuoznost uglavnom se manifestovala na tablama stripa koje su bile potpunom  raskoraku sa  scenarističko-literarnim zapletima priča, kraće ili duže,  uglavnom serijalističke forme. Kao i ne primeru njegovih prethodnika kao što je, među mnogom primerima, bio Frenk Robins, najpoznatiji po novinskom stripu Džoni Hazard, koji je bio nastavljač klasika Miltona Kanifa (Stiv Kenjon, Teri i Pirati), ili Noela Siklesa, koji su takođe deo pomenute istorije raskoraka u stripu. U Američkom novinskom (sindikatskom) stripu sam strip, per se, nije nikada bio bitan samim sobom. Strip je u njihovom izdanju bio samo sredstvo za čitalačku zabavu, dodatak koji pravi tiraž dnevnoj štampi, dete i posledica američkog načina života i , pre svega, kapitalističke ideologije nastale u osvit osnivanja Američkog ustava i Američkog way of life, 1787. u Filadelfiji.

Upravo iz tih razloga, potpuno izvitopernim, strip je sebe video kao fragment pop kulture tipično američkog načina života. Ubrzanog i do srži površnog. Čuvari svetog grčkog logosa koji se nesumjivo ogleda u reči, izgovorenoj i pisanoj, u svojstvu strip izdavača, posredovali su bez svesne namere, o nekritički usvojenoj nesumnjivoj bitnosti razumevanja pojma logos, kao i nesumnjivoj nebitnosti ne samo crtačkog pisma, već, dobrim delom, i onog slikanog (slikarskog). Mislioci su umni ljudi koji svoju umnost saopštavajuu izgovorenom i pisanom obliku.  To što su Stari grci marginalizovali  ranije kulture koje su bile poznate i po crtačkim obeležjima (Nikejske, Mikejske…), zaboravljeno je u vreme nastanka američke dnevne štampe koja je zaslužna za nastanak dnevnih strip kaiševa, ali i nedeljnih strip strana ili tabli, na kojima počiva ne samo istorija, tako shvaćenog, stripa, već i istorija stripa kao sredstva, koliko i stripa kao raskoraka u svom biću. On, strip, je manje važan segment ne samo američke kulture, već i one evropske provenijencije, budući da se i danas kao klasici i trajne vrednosti stripa najpre uzimaju američki strip najamnici koji su zarađivali crtajući virtuozne crnobele strane ili table prema scenarijima koje su uglavnom pisali verovatno novinari u izdavačkim novinskim kućama. Scenarijima koji a prori nisu imali bio kakve veće literarne ili pripovedačke pretenzije, osim da budu predložak za crtača čiji je radni zadatak bio da virtuozno grafički predstavi, interpretira, da ne kažem ilustruje pojednostavljenu scenarističku potku priče.

Tako je na primeru Džoni Hazarda u čijim brojnim nastavciam možemo da pratimo kako je agent Hazard po ko zna koji put udaren kundakom u potiljak, ili je naglo iskočio iz brzog voza jureći zločinca, ili bezbroj neutemeljenih ali zbilja virtuzno nacrtanih filmsko-stripskih kadova, pošto je neko kraće vreme ležao u nesvesti, on ošamućen ustaje i ponovo, kao da je udarac kundakom u glavu, odnosno u potiljak za njega dečja šala na koju nema vremena da obraća pažmju, jer avantura bez naročitog smisla ili utemenjenja mora da se nastavi, jer reč je ovde o stripu u nastavcima. Najvažnije je da je strip vizuelno grafički medij koji je još jednom potvrdio svoju takozvanu bit pihvaćenu nekritički od strane amerike pop-kulturne matrice i šou biznisa: najvažnije je da pevačica dobro izgleda i  da, po mogućstvu, ima lep glas, to jest, da zna da peva, a za umetnost ko još mari ako ona nikome nije isplativa.

Umetnost je odavno tržišno neisplativa oblast. Pogotovo u Severnoj Americi, kolevci demokratije i građanskih  prava i sloboda. Strip zato nema prirodno, u skladu sa pravom i zakonom, građansko pravo na slobodu izražavanja. On je u kalupu duboko izvitopernog američkog načina života. Ili najamnička preterivanja u produkciji Marvel komiksa, ili strip kao sredstvo isplativosti unutar američkog novinskog sindikatskog stripa. Koji je i danas pretežno predstava o tome šta strip, to jest stripovi jesu.

 On, strip, kao i sve u američkom načinu života, čedo je simulacije i simulakruma, što bi rekao svojevremeno Žan Bodrijar. Koji je za sebe samog rekao: Ja sam laž.

Strip je za mene kao autora moje duhovno dete. Ako bih uspeo da prodam svoj strip, uspeo bih da prodam i svoje duhovno dete. Što bi se, posebno u ovom ćorsokaku Evrope, smatralo nesumnjivim uspehom. Onaj koji piše ove redove, a koji piše kroz autora ovog napisa, ostao je možda izvan simulacije i simulakruma, možda tragično zaljubljen u istinu.

Koja je, kao i strip, per se, umetnost. Iako nevidljiva, (što bi rekao izvesni Skot Mek Klaud.)

Uostalom, ako je crno crno zato što je belo belo, onda ni belo nije belo ni crno nije crno. Sve je iluzija naših čula. Ali ne nekom drugom mestu u kome strip nije sredstvo.

Kao ni čovek, ni priroda ili bilo šta drugo. To mesto je, izgleda, duhovne prirode (za kojim retki iskreno tragaju).

Mesto, u osnovi, ne čisto zabavno-materijalističke prirode.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Strip