Studentski protesti 2024/2025 kao generacijska pobuna i sukob dva organizaciona principa

Pripadnici zumerske generacije koji protestuju su tokom odrastanja bili izloženi većem broju informacija i količini sadržaja nego deca i adolescenti tokom bilo koje prethodne epohe u ljudskoj istoriji. Ta ogromna proliferacija sadržaja svih oblika onemogućila je održavanje autoritativnog narativa i stava po bilo kom svetonazorskom, društvenom ili političkom pitanju (a često i po značajnom broju činjeničkih pitanja).  Kako je to stanje stvari njihovo polazište, može se pretpostaviti da su generalno manje autoritarni od prethodnih generacija i stoga i manje skloni da prihvate, kao i da uopšte manje razumeju autoritarne modele ponašanja, što bi objasnilo njihove uglavnom ravnodušne reakcije na tipične pretnje režima, njegovih sledbenika, kao i prosto ljutitih prolaznika.

Generaciju bumera karakteriše oslanjanje na televiziju, i u manjoj meri na novine visokih tiraža, kao izvor istine. U njihovim formativnim godinama televizor je zauzeo mesto prozora u svet, i oni su još kao tinejdžeri navikli da se iz tih zvaničnih i kontrolisanih izvora informacija informišu o društvenim i političkim događajima i pitanjima. Izveštaji o takvim pitanjima, pristupi njima i njihova rešenja bumerima su posredovani putem tih i takvih izvora informacija, većinom putem televizije. To je objašnjenje za njihovo poverenje u državni sistem; oni su navikli da se neko – šef države ili važan državni funkcioner – pojavi na televiziji i saopšti ispravno tumačenje društvene realnosti i razrešenje aktuelnog društvenog, političkog ili ekonomskog problema. (Otud među njima i tvrdnje poput: ‘Kako znam? Pa, rekli su na televiziji/ te-ve dnevniku/ piše u novinama.‘)

To je kod njih podsticalo pasivno držanje prema važnim društvenim pitanjima. Oni su naviknuti da očekuju da odgovor na njih da neka viša instanca.

Zumeri, su, s druge strane, preko interneta saznali da o svim svetonazorskim i društvenim pitanjima postoji mnogo različitih stavova, u vezi kojih, pritom, postoji niz argumenata za i protiv, kao i  mnoštvo perspektiva iz kojih se mogu posmatrati. Osim toga, televizor – tradicionalno glavni kanal diseminacije zvaničnih narativa – nakon polaska u peti razred osnovne škole verovatno više nisu ni gledali. Iz tih razloga, zumeri su manje podložni političkoj propagandi nego njihovi roditelji i bumeri.

U ovim protestima reč je i o sukobu dva načina organizacije: studenti su organizovani kao mreža, dok su režim i stranke koje ga čine organizovani izrazito hijerarhijski.

Mreže su pretnja za hijerarhije. Mreže su izomorfne – svaki deo je istovetan svakom drugom delu. One svojim članovima daju jednaku moć i jednak pristup informacijama.[1] Hijerarhije, s druge strane, karakteriše izrazita nejednakost po tim i drugim pitanjima.

Mreže imaju kraće vreme reagovanja nego hijerarhije. One brže primaju i distribuiraju informacije nego hijerarhije.[2] Hijerarhije se sporije i teže prilagođavaju promenama.

Na fundamentalnom nivou, govor svih generacija starijih od milenijalske generacije zumeri koji protestuju uglavnom ne razumeju. To je ono što državni zvaničnici bumeri i ikseri ne shvataju. Govor ministarke prosvete, tipične bumerke, je temeljno nerazumljiv za njih. Govor autoritarnog administrativca, iksera koji je do nedavno simulirao funkciju premijera, je uglavnom nerazumljiv za njih. Pretnje hrvatskom, albanskom, zapadnom opasnošću oni ne razumeju.

Srbija je pretežno zemlja penzionera. Pobuna studenata je i pobuna za prava jedne manjine, naime, generacija rođenih nakon 2000. godine. Jer one su duplo ili više nego duplo malobrojnije od generacija rođenih pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Zumeri koji su na strani režima po pitanju protesta su, stoga, izdajnici sopstvene generacije.

Otkud kod ove generacije studenata odlučnost u nameri da dovedu do krupnih promena u Srbiji (u pogledu uređenosti i vladavine prava)? Jedan od važnih faktora je okolnost da je emigracija u neku od bogatijih i uređenijih zemalja EU za njih manje privlačna opcija nego što je bila za iksere i milenijalce. U proteklih sedam-osam godina je smanjena razlika između ekonomskog standarda EU i Srbije, i u EU ima manje karijernih prilika nego do pre pet ili deset godina. Važni faktori u tom pogledu su i masovna imigracija iz nekompatibilnih kultura i time uzrokovan porast nasilnih krivičnih dela u bogatim zemljama EU i smanjena kompetitivnost EU u odnosu na pre svega Kinu i SAD.

Takođe, srpski zumeri imaju mnogo manje razloga za očajanje i za rezignaciju usled prilika u Srbiji nego što su ih imali ikseri koji su adolescenciju i/ili mladost proveli u uslovima nemaštine, masovnog osiromašenja stanovništva, internacionalnih sankcija i izolacije, koji nisu mogli da putuju i koji su usled svega toga bili uskraćeni za mnoga iskustva.

Samo naizgled paradoksalna je okolnost da je ova pobuna nastupila u vreme najvišeg ekonomskog standarda (stopa zaposlenosti, prosečna plata, opseg i raznovrsnost dostupnih proizvoda) u Srbiji u proteklih bar četrdeset godina. Odsustvo realne opasnosti od siromaštva je studentima i drugim građanima koji ih podržavaju i učestvuju u blokadama i protestima pružilo manevarski prostor i izvesnu dozu neopterećenosti potrebne da se odvaže na ovakav društveni angažman u otporu prema aktuelnoj upravi.

Oni su započeli sa svojom pobunom, između ostalog, zato što nisu znali ono što ‘znaju’ upućeni pripadnici ranijih generacija: da su krupne promene nabolje u autoritarnoj, korumpiranoj i u velikoj meri nemeritokratskoj srpskoj državi nemoguće zato što je stanovništvo većinom slabo obrazovano, zatucano i podaničko.

[1]      S. Vaknin, Network vs. Hierarchy as Organizing Principles in Business and the Economy, 2015.

[2]      Ibid.

za P.U.L.S.E  Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, protesti, Srbija, studenti