Španija 1982.

Generacija koja je neslavno prošla na Mundijalu u Nemačkoj dobila je neočekivano dobru šansu da se iskupi već u sledećem ciklusu za EP 1976. Novi selektor bio je Ante Mladinić, a sastav je bio gotovo isti kao i na prethodnom Mundijalu. Od novih igrača možemo izdvojiti Dinamovog Džonija, Žungula iz Hajduka, vedetu “Parnog valjka” Momčila Vukotića i Džemala Hadžiabdića iz Veleža. Kvalifikaciona grupa je bila po meri, uz našu reprezentaciju tu su još bili i Šveđani, Norvežani i Severni Irci. Jugoslavija je relativno lako prošla kroz grupu, sa 5 pobeda, a jedini poraz doživela je na vrućem terenu u Severnoj Irskoj. U kvalifikacijama se posebno istakao Josip Katalinski sa četiri pogotka. U četvrt-finalu, žreb nam je dodelio ekipu Velsa, koja je bila ubedljivo prva u svojoj grupi, ispred Austrije i Mađarske. Prvi meč se igrao u Zagrebu, i završen je pobedom našeg tima od 2:0. Goste je šokirao Vukotić već u 1. minutu, a sudbinu im je zapečatio Popivoda u 54. Revanš u Velsu bio je prilično zanimljiv. Katalinski je doveo naš tim u vođstvo, sa bele tačke u 19. minutu, a Velšani su izjednačili pred kraj poluvremena, golom Evansa. Bio je to konačan rezultat meča – 1:1. Međutim, meč je obeležen poništenim golom Tošaka, zatim promašenim penalom Jorata (odbranio Marić), da bi se na kraju frustriranost Velšana ispoljila masovnim utrčavanjem publike u teren, sprovođenjem naših igrača do svlačionice uz pomoć policije, i “bliskim susretom” Jerkovića sa jednim od domaćih navijača. Ipak, naš tim se zasluženo plasirao na finalni turnir, a našoj zemlji je ukazana velika čast dodeljivanjem domaćinstva ovog velikog sportskog dogadaja. Bila je to velika šansa za našu reprezentaciju da konačno dođe do svog prvog velikog trofeja.

Na ovaj svojevrsni Final Four pored domaćina Jugoslavije plasirale su se i reprezentacije Nemačke, Holandije i Čehoslovačke. Žreb je spojio Holanđane i Čehe, a Jugoslavija je imala susret sa neizbežnom sudbinom u vidu reprezentacije Nemačke.

17.06. na punoj Marakani, sastali su se stari rivali. U prvom poluvremenu, na terenu kao da je postojao samo jedan tim. U 19. minutu Popivoda – 1:0, u 32. Džajić – 2:0. Nemci su bili razbijeni. Jugoslavija je igrala kao u transu, promašeno je još nekoliko sjajnih prilika, Džajić je po levom krilu izluđivao Fogtsa, činilo se da ovog puta Nemci nemaju nikakvu šansu da se vrate. Po tvrdnji mnogih bilo je to najbolje poluvreme koje je reprezentacija odigrala u istoriji. Na našu žalost fudbalski mečevi se sastoje iz dva poluvremena, pa su u drugom Nemci promenili stvari na terenu. Promene su doneli rezervisti, Floe i Diter Miler. Ovaj prvi je smanjio rezultat u 65. minutu, da bi Miler desetak minuta pred kraj doneo Nemačkoj produžetke. Ako je ono prvo poluvreme bilo najbolje u istoriji, onda je ovo drugo bilo svakako jedno od najgorih. I to je naš specijalitet. Šta se dogodilo sa “Plavima” u drugom poluvrmenu ostaje misterija za mnoge koji su gledali taj meč. U produžecima Nemačka je iskoristila psihološku prednost i lako postigla još dva pogotka (het trik Ditera Milera) i plasirala se u finale, gde ju je, neočekivano, čekala Čehoslovačka. Jugoslavija je u Zagrebu igrala i meč za treće mesto, koji je, ovog puta sasvim očekivano, izgubljen od Holanđana rezultatom 2:3, posle produžetaka. U finalu, Česi su iznenadili i Nemce, i posle penala osvojili vrednu titulu. Šampionat se pamti po čuvenom penalu Antonjina Panenke, kojim je Češka došla do pobede.

Kod nas se pamti po još jednom razočaranju jedne, bili smo u to ubeđeni, fenomenalne generacije.

Zatim su usledile kvalifikacije za SP u Argentini 1978. Tim su vodile razne komisije, a sastav je osvežen sa nekoliko novih imena, kao što su Svilar, Borota (lutalo se golmanima), Boljat, Aca Trifunović, Nenad Stojković, braća Sušić, Sead i Safet, Halilhodžić, i na kraju Miodrag Kustudić. Bila je to vrlo teška grupa, sa Rumunijom i Španijom. Izgubili smo prva dva meča u grupi, 0:1 u Španiji i 0:2 kod kuće sa Rumunima. Zatim smo odigrali čuvenu utakmicu u Rumuniji, u kojoj nam je trebala pobeda od dva gola razlike da bi ostali u igri do poslednjeg kola, kada su u Beograd trebali da dodu Španci. Bila je to jedna luda utakmica u koju je naš tim posle raznih peripetija i promena rezultata na kraju dobio rezultatom 6:4! Blistao je Safet Sušić koji je postigao 3 pogotka, po jedan su dali Mužinić, Trifunović i Filipović. Došao je na red ključni mec protiv Španije, na Marakani, u kome nam je bila potrebna pobeda opet od dva gola razlike za plasman u Argentinu. Bila je to verovatno i najružnija utakmica u istoriji našeg tima. Na terenu je vladala opšta tuča izmedu igrača oba tima, sudija je nekoliko puta prekidao utakmicu zbog mučnih dešavanja na i oko terena. Španci su dobili utakmicu sa 0:1 i otišli na Mundijal, a meč se pamti prvo po poništenom golu Hatunića, koji je ovaj postigao udarcem sa pola terena, a da nikom nije bilo jasno zbog čega, a kraju se desio i veliki incident kada je, prilikom izmene, španski igrač Huanito pogođen flašom u glavu. Na kraju, bilo je to još jedno loše iskustvo za naš tim, a sledile su kvalifikacije za EP 1980. u Italiji.

Reprezentaciju je ponovo preuzeo Miljanić, a tim je već bio gotovo potpuno promenjen, u odnosu na onaj iz 1974. Kvalifikaciona grupa za EP je bila gotovo potpuno ista kao i u onim za SP 1978. Ponovo Španija i Rumunija, a dodatak je bila još i reprezentacija Kipra. Ništa bolje nismo prošli ni ovog puta. Počelo je porazom od Španije u Zagrebu (1:2), a zatim je izgubljen i mec u Rumuniji (2:3). Potom smo pobedili sve četiri utakmice do kraja, ali to nije bilo dovoljno za plasman. Najbolji strelac u ovim kvalifikacijama bio je Zlatko Vujović sa 4 gola, a čak četvorica golmana su čuvala našu mrežu. Španci su otišli na EURO, a šampion je bila Nemačka.

Konačno, posle 8 godina, naši su se kvalifikovali za Španiju 1982. Tim je u tom momentu bio već potpuno reformisan, a značajna promena bila je veća uloga koju su imali igrači iz inostranstva, što se do tada dešavalo veoma retko, gotovo da je bilo zabranjeno. Grupa u kvalifikacijama nije bila ni malo laka. Bili su tu uvek dobri Italijani, zatim Danci sa puno internacionalaca, Grci koji su učestvovali na EP 1980. i autsajderi iz Luksemburga. Ekipa je igrala veoma dobro, zabeležene su četiri pobede, i po jedan remi i poraz (od Italije 0:2). Jugoslavija je završila kao prva u grupi, ispred Italije i te dve zemlje su se kvalifikovale za završni turnir u Španiji. Na golu se ustalio Pantelić, koji je dva puta čak bio strelac (sa penala), odbranom su komandovali Nenad Stojković i Zajec, u navali su igrali prekaljeni asovi Šurjak, Pižon Petrović, Safet Sušić, a posebno se istakao sa 7 golova Zlatko Vujović.

Kao i prethodna generacija i ova je ispraćena u Španiju sa velikim očekivanjima. Čak je i svetska štampa često ubrajala ekipu Jugoslavije među favorite. Koliko je kod nas euforija uzela maha vidi se i po tome što je na poslednjem treningu pred odlazak na SP bilo celih 30.000 navijača, a FSJ je prvi i poslednji put u svojoj istoriji odredio i premije za eventualno osvajanje Mundijala!

Tim je bio spoj najboljeg kod kuće i najboljeg iz inostranstva. Miljanić je u Španiju vodio sledeće igrače (po brojevima): 1. Dragan Pantelić (Bordeaux, Fra), 2. Ive Jerolimov (Rijeka), 3. Ivan Gudelj (Hajduk), 4. Velimir Zajec (Dinamo), 5. Nenad Stojković (Partizan), 6. Zlatko Krmpotić (C.Zvezda), 7. Vladimir Petrović (C.Zvezda), 8. Edhem Šljivo (Nice, Fra), 9. Zoran Vujović (Hajduk), 10. Zvonko Živković (Partizan), 11. Zlatko Vujović (Hajduk), 12. Ivan Pudar (Hajduk), 13. Safet Sušić (Sarajevo), 14. Nikola Jovanović (Budućnost), 15. Miloš Hrstić (Rijeka), 16. Miloš Šestić (C.Zvezda), 17. Jure Jerković (Zurich, Sui), 18. Stjepan Deverić (Dinamo), 19. Vahid Halilhodžić (Nantes, Fra), 20. kapiten Ivica Šurjak (PSG, Fra), 21. Predrag Pašić (Sarajevo) i 22. Ratko Svilar (Antwerp, Bel).

Žreb je bio sasvim dobar po nas. Uz Jugoslaviju u grupi E su još bili i Honduras, Severna Irska i u to vreme neizbežni Španci. Računalo se na siguran prolaz, a mnogi su već videli naš tim u polufinalu. No, Miljanić nije otišao na prvenstvo bez ikakvih problema. Prvo, zamerano mu je da nije dobro sproveo pripreme, odnosno da reprezentacija nije igrala sa ozbiljnim rivalima. Zatim je imao problem i sa Pantelićem, koji je imao eksces u Francuskoj sa navodnim udaranjem sudije, kao i sa Sušićem, koji je u to vreme odlazio iz Sarajeva i bio je potpisao ugovor sa dva kluba, pa je i FIFA morala da interveniše. Na kraju, stvorio se i čuveni problem sa sponzorima. Svi naši igrači su imali pojedinačne ugovore sa proizvođačima sportske opreme, da bi onda savez sklopio ugovor sa Adidasom i naterao sve igrače da nose opremu ovog proizvođača, što je dodatno zakuvalo odnose na relaciji tim-rukovodstvo.

Pod bremenom svih tih problema naš tim je izašao na megdan Severnoj Irskoj, 17.06. u Saragosi. Meč koji je pre prvenstva smatran za rutinski posao za nas završio se sa skromnih 0:0. Bila je to loša i dosadna utakmica, bez mnogo prilika za gol. Nacija je bila razočarana, no sledio je duel sa domaćinom Španijom, u kome su se mogle ispraviti sve greške iz prvog meča. Meč se igrao pred prepunim tribinama stadiona Luis Cazanova u Valensiji i bio je to potpuno drugačiji meč od onog sa Ircima. Jugoslavija je počela nadahnuto, brzo, i već u 10. minutu poveli smo 1:0. Petrović je centrirao sa desne strane na peterac, tamo je potpuno sam bio Ivan Gudelj i glavom lako savladao Arkonadu. Već u 14. minutu Španci stižu do izjednačenja, posle jedne od najvećih sudijskih grešaka u istoriji Mundijala. Zajec ruši jednog španskog igrača, videlo se to “iz aviona”, barem metar van kaznenog prostora, ali danski sudija Sorensen pokazuje na belu tačku. Uzaludni su bili protesti naših igrača, Lopez Ufarte je namestio loptu na “kreč” i – promašio.
Cela zemlja je odahnula u tom trenutku, međutim sudiji Sorensenu se svidela glavna uloga na ovom meču, i dosudio je da se penal ponovo izvede, zbog toga što je golman Pantelić ranije napustio gol-liniju. Istina, ovaj to zaista jeste uradio, izašao je skoro do linije peterca pre nego što je Španac izveo udarac, ali posle onakvog penala Sorensenova odluka činila se kao neverovatna drskost, tj. očigledna želja da se pogura domaći tim. Teško je bilo našim igračima da nastave meč kao da se ništa nije desilo, međutim oni su nastavili sa napadima i do poluvremena su stvorili nekoliko lepih prilika koje nisu iskorišćene. U drugom poluvremenu se nastavila otvorena borba, sa puno lepih poteza i dobrih prilika na obe strane, a bolje su se u toj igri snašli Španci. U 66. minutu, posle jedne gužve u našem šesnaestercu, Saura je bio najspretniji i uspeo da ćušne loptu u mrežu i dovede domaće do potpunog preokreta – 2:1. Naši su pokušavali do kraja da stignu bar do boda, ali nisu u tome uspeli, dok su Španci pretili iz kontranapada koje je u par navrata sjajnim intervencijama zaustavljao Pantelić.

Ipak, i posle ovog poraza Jugoslavija je još uvek imala šansu za prolaz u drugi krug. U poslednjem kolu trebala nam je pobeda nad Hondurasom, uz uslov sa Irci ne pobede Španiju. Meć protiv Hondurasa ispostavio se mnogo teži nego što je iko očekivao. Naš tim je napadao svim silama, promašivao neverovatne šanse, a Honduras se predstavio kao vrlo opasna ekipa, koja je koristila veliki broj naših igrača u napadu i izvela nekoliko veoma opasnih kontranapada. Nekoliko puta su igrači Hondurasa izlazili sami ispred Pantelića, ali je ovaj čudesnim intervencijama ostao nesavladan. Kada se činilo da ćemo prokockati i poslednju šansu, dogodio se penal za naš tim. U 88. minutu, rezervista Šestić je u slalomu prošao nekoliko odbrambenih igrača protivnika, ušao u kazneni prostor gde ga obara jedan igrač Hondurasa i sudija pokazuje na belu tačku. Siguran izvođač bio je Petrović, i ostalo je samo da sutradan sačekamo ishod meča između Španije i Severne Irske. Na našu žalost Španija je uspela da izgubi od Iraca, i tako je zbog bolje gol-razlike (njihovih 3:3 prema naših 2:2) eliminisala naš tim sa turnira.

Epilog se dogodio na beogradskom aerodromu gde su igrači izviždani od razočaranih navijača, a jedini koji je pobrao aplauze bio je Dragan Pantelić. Najviše je podbacio onaj od koga se najviše i očekivalo – Safet Sušić. Selektor je podneo ostavku a dobar broj igrača više nije zaigrao u “dresu najdražih boja”.

Šampionat je obeležila Italija i njen najbolji igrač i strelac – Paolo Rosi. Bilo je to prvo prvenstvo sa 24 učesnika, a format takmičenja je bio ponovo izmenjen. Posle takmičenja u grupama, formirale su se nove, četvrt-finalne, grupe, sa po tri ekipe u svakoj, a pobednici tih novih grupa su išli u polufinale. Bilo je čak pet debitanata (Kuvajt, Alžir, Kamerun, Honduras i Novi Zeland), a ponajviše su nedostajali Holanđani. Na ovom Mundijalu se prvi put pojavila buduća mega-zvezda, Dijego Maradona, koji je neslavno, crvenim kartonom, završio turnir. U ekipi Severne Irske pojavio se mladi (17 godina i 41 dan) Norman Vajtsajd, koji je u meču protiv Jugoslavije postao najmlađi igrač u istoriji Mundijala. Italijani su prošli grupu bez pobede, a Englezi su eliminisani u četvrt-finalu iako nisu izgubili ni jedan od pet odigranih mečeva. Puno bure diglo se oko meča Nemačka-Austrija 1:0, za koji se sumnjalo da je namešten jer je jedino taj rezultat odgovaro obema reprezentacijama, a na uštrb najvećeg iznenađenja – Alžira.

Meč turnira nesumnjivo je bilo polufinale između Nemačke i Francuske. Palo je pet golova u produžecima, Toni Šumaher je divljački startovao na Batistona i prošao bez ikakve kazne, a na kraju je drama rešena jedanaestercima. U finalu Italija je zasluženo pobedila Nemce sa 3:1, čak uz jedan promašen penal (Kabrini, prvi put u finalu Mundijala).

U drugom delu teksta pojedinačno su predstavljeni igrači koji su putovali u Španiju 1982.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu