Sve o Beogradu

ЦРКВА НА ТАШУ ГРАЂЕНА ПО УЗОРУ НА ГРАЧАНИЦУ

Када се данас погледа савремено уређен Ташмајдански парк на челу са Црквом Светог Марка, грађеној да подсећа на манастир Грачаницу, тешко је замислити да су пре 60, 70 година на том истом месту пролазила стада оваца, а сељани довозили канте пуне млека и сира.

Црно-бела фотографија из јуна 1948. године сведочи о овој не тако давној историји Таша. На њој се види некадашња зграда аутобуске станице „Ласта” која се пружала испред данашњег улаза у Цркву Светог Марка и одакле је својевремено полазио аутобус до аеродрома.

Ако одете у још даљу историју Таша, изненадиће вас да се управо ту, у јесен 1806. године, Карађорђе улогорио и подигао шатор. После Другог српског устанка кнез Милош Обреновић, подижући српску варош у Савамали, наредио је око 1826. да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан. На месту где се налази данашња Црква Светог Марка, 1830. године прочитан је султанов хатишериф о признавању аутономије Србији унутар турске царевине. Како би симболично обележио тај простор, кнез Милош је подигао цркву, али је она у бомбардовању Београда 1941. године срушена до темеља.  У њеној близини саграђена је Црква Светог Марка позната и по томе што је у њеној крипти сахрањени краљ Александар и његова жена Драга Машин.

– Сећам се кад смо још као омладинци уређивали парк после рата. На Булевару су били остаци порушених кућа, што је била честа и језива слика послератног Београда. Нас неколико младића је желело да иза гимназије направи спортске терене. Таш и данас чува успомене на нашу младост – прича деведесетогодишњи суграђанин са почетка Таковске који није хтео да каже име, али је открио да је био и председник општине Палилула.

ОД БИСЕРА АРХИТЕКТУРЕ ДО НЕУГЛЕДНЕ ЗГРАДЕ

Зграда Поште 6 код Главне железничке станице у Савској улици некада је била најлепше здање у савском амфитеатру, а данас је неугледна грађевина у коју Београђани погледају само када их занима тачно време и тренутна температура, јер се ти подаци очитавају на дисплеју постављеном на згради.

Палата Поште саграђена је 1929. године и по многим критичарима представљала је врхунац стваралаштва архитекте Момира Коруновића. Пројектована је у српско-византијском стилу који је једини аутентични правац у архитектури настао на овим просторима. У истом стилу изграђена је и зграда Музеја ПТТ у Палмотићевој и стари ДИФ у Делиградској улици.

Палата је претрпела велика оштећења у нацистичком и савезничком бомбардовању, да би након Другог светског рата доживела потпуну реконструкцију. Архитекта Павле Крат, направио је нови пројекат, по коме је здање скраћено за два спрата, а са фасаде су скинути сви декоративни елементи и орнаментика. На запрепашћење многих тадашњих Београђана, најлепше здање у савском амфитеатру након рата је претворено у безличну четвртасту грађевину правих линија, која се никако није уклапала у постојећи амбијент.

Лепота и величина некадашње палате су неисцрпне теме разговора љубитеља старог Београда. У јавности су се често појављивали коментари званичника који су обећавали да ће обезбедити средства и
финансирати потпуну обнову фасаде на Пошти и вратити јој предратни изглед.

– Могуће је извести такве радове, али је битно одрадити посао максимално професионално. Архитекта који би радио пројекат реконструкције, морао би добро да познаје српско-византијски стил, као и да примени технологију и материјале тог времена. Адаптацијом овог објекта, град би био богатији за још једну зграду рађену у националном стилу, па би свакако овакву иницијативу требало подржати, јерБеоград је то заслужио – каже Ненад Грујић, професор Архитектонског факултета.

И ПРЕ ПОЛА ВЕКА СЕ САСТАЈАЛИ „КОД КОЊА”

Да ли је чувени београдски израз „код коња“ настао још 1882. године приликом откривања споменика кнезу Михаилу или након Другог светског рата као комунистички подсмех краљевској династији или је пак у питању жаргон настао 50-их година прошлог века.

Када је децембра 1882. године споменик кнезу Михаилу, који је израдио чувени скулптор из Равене Енрико Паци, свечано откривен, читава београдска елита тог времена остала је забезекнута, а скандал је дуго био једна од главних тема многих историјских и уметничких истраживања. Наиме, чињеница да је велики војсковођа приказан без шапке и са дугом брадом, разочарала је и непријатно изненадила већину
окупљених јер су војсковође у то време приказиване са капом и нипошто нису смели да буду необријани.

Убрзо се Београдом пронела вест да је Паци извршио самоубиство због оштре критике народа, али је касније потврђено да је умро природном смрћу у Фиренци. Историчари, међутим, имају друго објашњење због чега је уметник израдио гологлавог кнеза.

– Споменик кнезу Михаилу израђен је по угледу на коњаничку статуу Марка Аурелија. Највероватније да је Паци, због веристичког израза и статуе коју је користио као модел изоставио шапку, мада постоји низ других теорија – каже Небојша Дамјановић, кустос саветник Историјског музеја Србије.

Као и данас, главно састајалиште био је Трг републике, коме је требало смислити интерни назив. Већина старијих Београђана тврди да је термин „коњ“ настао у кафани „Дрина“ поред споменика, у монденском састајлишту 50-их година, када омладина све више почиње да се оскреће западној култури. Момци су возили веспе и носили шимике, а девојке широке сукње са жипонима и еспадриле. Једни су сматрали да термином „код коња” млади исказују свој став према режиму и Републици, други да се подсмевају краљевској династији, а највише је оних који верују да је у питању чист жаргон и практичност у говору јер је реч „коњ” звучнија него споменик или кнез Михаило.

Данас споменик кнезу Михаилу Обреновићу није у најбољем стању. Иако је недавно уређен и очишћен, опет је ишврљан и исписан графитима. Око њега су рупе, а у централном делу Трга републике налазе се испуцале жардињере и асфалт.

ЗДАЊЕ САГРАЂЕНО ДА БУДЕ НАЈЛЕПШИ ДВОР СРПСКИХ ВЛАДАРА

Када је подигао Стари двор око 1882. године, краљ Милан Обреновић желео је да превазиђе све дотадашње резиденције српских владара. Његова мисија и данас се сматра успешном јер Стари двор, а садашња Скупштина града у Улици краља Милана, и даље носи епитет једног од најлепших престоничких здања.

Историја Старог двора бурна је колико и политичка историја Србије која се у њему одигравала. На месту данашњег здања првобитно је почетком 19. века подигнут Стари конак у коме је живео познати уставобранитељ Стојан Симић. Његовој кући нема ко се није дивио, будући да су око целих Теразија тада биле пољане и блатњави путеви, а око Конака је од коњских запрега често остајало ђубриште.

У Београду је тада живело свега 15.000 становника. Држава је 1843. од Симића откупила Конак и предала га на употребу кнезу Александру Карађорђевићу. И то је био први двор ове династије у Београду. По повратку на престо 1859. године, двор је користила династија Обреновић. Након убиства краља Александра Обреновића и Драге Машин, овај део Старог двора познат као Симићево здање, срушен је како не би будио ружне успомене или можда инспирисао неке нове заверенике.

– Од 1903. године Двор је поново резиденција династије Карађорђевић. Они га напуштају по проглашењу Краљевине Југославије и селе се у двор на Дедињу, јер наводно нису желели да свако ко прође Улицом краља Милана завирује у њихове одаје и гледа шта се унутра дешава. Двор је оштећен и у Првом светском рату и у шестоаприлском бомбардовању 1941. године, тако да је од првобитне архитектуре задржао само основу – прича за „24 сата” историчар Чедомир Антић.

Све до педесетих година прошлог века, дворска башта а данашњи Пионирски парк, била је затворена за јавност. Тек када су срушене његове зидине и висока капија, Београђани су поред Таша добили још једну зелену оазу у центру града. У Старом двору су се од 1919. до 1920. године одржавале седнице привремене Народне скупштине, а све време до 1941. дворске забаве и пријеми високих страних гостију.

УЛИЦА КОЈА ЈЕ ПРЕ ДВА ВЕКА БИЛА УЛАЗ У БЕОГРАДСКУ ВАРОШ

Ушушкана између Косанчићевог и Топличиног венца, с крајем испод Бранковог моста, Поп-Лукина улица и данас је место где можете срести старе Београђане. Они је и даље називају Варош-капијском, како је симболично именована када је пре два века представљала улаз у београдску варош.

У овој улици су се штампале прве српске новине и писали закони, а анегдоте о легендама Варош-капијске улице још се преносе с колена на колено. Поп-Лукина улица остаће упамћена и по првој пекари која је отворена у том крају. Била је то радња извесног Грубера, који је дошао из Земуна и прославио се по најбољим бутер-кифлама са шољом млека. Око четири сата по подне, у време ужине, кад деца излазе из школе, улицом би се прочула пиштаљка, а за децу је то био омиљени знак – иде „пек” (пециво).

Док је имала калдрму, Поп-Лукина је увек била весела улица. Зими би се претварала у клизаоницу, на чијој су се падини деца санкала и грудвала. Лети је била шетаоница и у њој би се поваздан чула граја младих Београђана. Поједине стамбене зграде грађене су још 1925. године, а новије после рата, педесетих година. Апотека „Варош капија” у броју шест такође је стара више од пола века – прича за „24 сата” староседелац улице Раде Вуковић, који ту живи 63 године.

Кућа у броју 14 некада је припадала ковачу Штајнлехнеру. Чувени занатлија на кров је поставио ковача у природној величини, с кожном кецељом око врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке државе, надзидан је кров и, на општу жалост, скинут је ковач. У кући је живео и Јован Хаџић када је боравио у Београду ради писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња опозиција.

У време сукоба Срба и Турака у Београду 1862. године, када је на Чукур-чесми убијен један српски дечак, капија на месту данашње Поп-Лукине улице, а тадашњег улаза у београдску варош – срушена је. Део око Саборне цркве до Варош-капије и ниже према Сави касније је постао центар Српске кнежевине.

Први продавац књига живео у Поп-Лукиној – Како је Поп-Лукина улица некад била средиште друштвеног живота престонице, кућу у њој пожелео је да сазида и Глигорије Возаровић, први књиговезац и књигопродавац у Београду. У Београд је дошао на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Његова кућа налазила се у броју 18, а касније је срушена.

БЕОГРАДСКИ САЈАМ – ЈЕДАН ОД ТРИ У СВЕТУ КОЈА ЛЕЖЕ НА РЕЦИ

У време када је грађен, између 1954. и 1957. године, Београдски сајам сматран је чудом послератне архитектуре. Био је познат као место које страни пословни партнери прво посете кад дођу у Београд, а у Хали 3 Жућко је ушао у анале кошарке постигавши на једној утакмици 99 поена.

Пројекат Београдског сајма донео је славу његовим творцима архитекти Милораду Пантовићу и инжењерима Бранку Жежељу и Милану Крстићу. Стране колеге дивиле су се идеји централне хале која са куполом распона 97,5 метара доминира целим комплексом, а светски медији Сајам су прогласили ремек-делом српског градитељства. Скромност на страну, Београдски сајам је великим делом прошлог века био доминантан у региону. У њему су игране спортске утакмице, одржавана такмичења, свирали први рокенрол бендови, а од сајамских изложби било је свега: од технике и књига до аутомобила и намештаја. На Сајму су, осим „Силуета”, наступали рокенрол бендови „Елипсе” и „Црни бисери”.

– Били смо први Сајам у региону који је увео специјалне, тематске изложбе, што је у то време сматрано авангардном одлуком. Код нас су засебно одржавани сајмови аутомобила, књига, технике, намештаја и у Југославију су доводили на хиљаде странаца – прича за „24 сата” Бранислав Крмар, који 36 година ради на Сајму.

Један од куриозитета Сајма осим тога да је један од три светска сајма који се налази на реци, везан је за каријеру чувеног кошаркаша Радивоја Кораћа Жућка. На утакмици Купа европских шампиона против шведског Алвика, постигао је 99 поена. Поред њега, само је Вилт Чемберлен дошао до 100 невероватних поена на једној званичној утакмици.

ОД ПРВЕ ГРАДСКЕ ПАЛАТЕ ДО РЕСТОРАНА ВАПИЈАНО

За више од 120 година постојања, кафана „Руски цар” била је неми сведок многих градских дешавања: некада се ту пила кафа на шамлицама, пикао се и фудбал крпењачом, промицале су ту даме у хаљинама са фишбајнима, а штрафта у Кнез Михаиловој била је ударно градско место за све врсте техника завођења.

Када је 1890. године Макса Антонијевић, власник једне од најпознатијих јувелирница у граду, купио плац са кафаном на углу Кнез Михаилове и Обилићевог венца, наденуо јој је име „Руски цар” по Александру ИИ Романову. Овај наочити господин ни слутио није да ће ова зграда убрзо постати симбол престонице.

Две-три деценије касније у Београду почињу да се граде прве вишеспратнице. На такав потез одлучује се и Максин син Милутин и на месту старе кафане гради палату. Тако 1926. године Београд добија  велелепно здање на којем се није штедело. Намештај је био од масивног дрвета, завесе од свиле и чипке, а сви лустери од кристала. „Руски цар” постао је стециште државника, трговаца, јувелира, поета, глумаца…

– Мој деда Марко је често ишао код „Руског цара”, где се дружио са глумцем Миливојем Живановићем, али и другим млађим глумцима, Виктором Старчићем, Љубинком Бобић… – присећа се Београђанин Александар Латиновић чији је деда имао радњу у близини кафане.

Негде пред Други светски рат у „Руском цару” наступала је и фамозна плесачица Жозефина Бекер, али ускоро рат затвара и врата „Руског цара”. И тако је било све до 1958. године када је у том простору отворен експрес-ресторан „Загреб”. Годинама је „Загреб” био синоним за јефтин ручак, а чувен је био и по сутлијашу с циметом.

Током осамдесетих година прошлог века „Загреб” постаје једна од најомиљенијих летњих башта у граду где се понекад чекало са стране и по сат времена док неко не устане. У последњој деценији 20. века кафани је враћено име „Руски цар”.

Коначно, пре неку недељу „Руски цар” је затворио врата, а његова унутрашњост ускоро ће бити прилагођена захтевима новог закупца, ланца ресторана „Вапијано”, познатог по пастама и пицама. Жућково ћоше у част Радивоја Кораћа – Шездесетих година прошлог века Кнез Михаилова је била место где се увече окупљала и кошаркашка елита града предвођена легендарним Радивојем Кораћем. Популарни Жућко стајао је увече преко пута „Руског цара” са својим друштвом. Како су кошаркаши висином одскакали у маси, многи Београђани су састанке заказивали „код кошаркаша”. Град се легенди одужио тако што је то место званично добило име „Жућково ћоше”.

ОД СИМБОЛА ГРАДА ПОСТАЛА ЗАБОРАВЉЕНА УЛИЦА

Осим што је била позната по најбољој ћетен-алви и сладоледу у граду, Балканска улица је важила и за ону где можете пронаћи све – од игле до локомотиве. За већину ствари говорило се „наћи ћеш то у Балканској”, а уместо данашње Паметне зграде, заштитни знак биле су занатлије с породичном традицијом.

Смештена у срцу Београда близу Железничке станице, Балканска улица била је прва којом су нови Београђани пролазили након силаска са воза. Бројне занатске, трговачке и угоститељске радње које су се у Балканској низале једна за другом осликавале су динамичан живот велеграда. Старији суграђани памте да је у горњем делу улице радио чувени мајстор Воја, који је за свечане прилике шио одела по италијанској моди.

Одмах испод хотела „Москва” био је легендарни Лесковчанин, познат по најбољим пљескавицама. Преко пута пуном паром је радио биоскоп „20. октобар”. Данас је од биоскопа остала празна, запуштена зграда која је пуштена да пропада. Приватници су, додуше, вратили сјај заборављеним радњама, али то више нису старе занатлије као некада. Балканска улица је утихнула. Чак се њени станари, осећају заборављени овде.

Балканска је једна од ретких улица које се од 1872. нису замериле ниједној власти, па су сачувале име. Њен моћан назив потиче од Балканског полуострва, али је од средишта занатства и трговине који је била, данас само замрла улица са лепом историјом.

ДРУГИ ЖИВОТ ЗГРАДЕ БИГЗ-а

На самом дну Сењака, наспрам бивше Фабрике хартије Милана Вапе (зграда „Југошпеда”), 1940. године изграђена је једна од импозантнијих грађевина у Београду. Некада су се иза врата зграде Државне штампарије, познатије као БИГЗ, рађале искључиво књиге, а данас ту можете свратити због музичара, сликара или неких других уметника који ту имају атељее.

Наиме, када је осмислио зграду која већ седам деценија доминира Мостарском петљом и околином, Драган Брашован је имао идеју да се, сагласно с временом у коме траје, она прилагођава и превазилази га мењајући првобитну намену. У томе је чини се и успео јер зграда која је изграђена у облику штампарске машине и ћириличног слова П, не престаје да „ствара” нове и другачије уметничке садржаје.

– Отац је радио у штампарији. Никада га нисмо виђале ујутро јер, када би мама коначно успела да из кревета истера сестру и мене, тата би већ увелико правио лектире, романе, уџбенике. Сретали бисмо се обично на ручку, када би се за столом помешали мирис домаће супе са кнедлама и лепка из штампарије – присећа се Милица Соколовић.

Данас овим чудним сплетом ходника и степеништа ходају неки други људи, уметничке душе, због којих ово здање и те како дише и пулсира. Данашњи власник зграде Графичког предузећа БИГЗ (Београдски издавачко-графички завод) годинама већ квадратне метре издаје у закуп. На 25.000 метара квадратних и 10.000 метара ходника зграде поред штампарије налазе се разна складишта, канцеларије трговаца и агенција, радио-станица, музички студији и ликовни атељеи, занатске и уметничке радионице…

Унутрашњост зграде која личи на огромну урбану сваштару постала је центар градских дешавања. На њеном врху можете попити чашу вина, док слушате тонове џеза или се добро изиграти који спрат ниже. Тако је згради популарног БИГЗ-а удахнут нови живот. Зграда је ремек-дело југословенске модерне. Зграда БИГЗ-а је једно од најпознатијих архитектонских остварења југословенске модерне. Некадашња Државна штампарија, у доба Југославије БИГЗ, запошљавала је скоро 3.000 људи. Током деведесетих година прошлог века зграда је пропадала заједно са БИГЗ-ом. Данашњи власник зграде је „Бета партнерс”.

УЛИЦА СА НАЈЧУВЕНИЈОМ БЕОГРАДСКОМ КАФАНОМ

Француском улицом, једном од ретких која није мењала своје име добијено у знак захвалности тој земљи, шетале су многе поете, глумци, корачали су војници, мајори и капетани, а у белешкама Моме Капора неретко су записиване догодовштине из њеног броја 7, где је чувени ресторан „Клуб књижевника”.

Зграда у којој је „Клуб књижевника“ подигнута је још 1884. године, а књижевници и остали градски уметници на овој адреси окупљали су се од краја Другог светског рата.

„Ту сте током ноћи могли да сретнете не само писце и песнике него и политичаре, новинаре, хирурге, спортисте, амбасадоре, глумце и манекене, људе које никада раније нисте видели, али и оне које сте малопре срели у култној кафани у улици ниже“, забележио је у својој књизи „Београд за почетнике“ Богдан Тирнанић.

Ово је било место где су градски шмекери водили своје даме на фамозну кремпиту без које није ваљало заспати. Кажу да када се, након пролећне шетње Калемегданом, у повратку преко главне градске
штрафте, појавите са својом госпођицом на овим вратима, састанак се може сматрати успешним.

– Клуб се отварао око осам увече. Тада смо сви увелико кружили околним улицама, а све да бисмо на време стигли и заузели неки од столова. Међутим, некада ни то није вредело. Једноставно, знало се ко су градске дасе, због којих бисмо ми, клинци, аутоматски скакали са столица уступајући им место без поговора – присећа се Београђанин Александар Симић, који је живео у овом делу града.

Сваког 1. августа традиционални колективни годишњи одмор запослених изазивао је жал међу Београђанима, јер неко време неће моћи свој сто да поделе са дописним члановима Српске академије наука и уметности, секретарима комитета или неким вајаром, све док их јутарња свађа око састава фудбалске репрезентације не растави. Наспрам овог клуба, налази се још један, некада Централни клуб Југословенске народне армије, а сада Дом Војске, чији је сат на торњу годинама био један од оријентира у главном граду. И не само то, у сали овог клуба многи Београђани прославили су своје венчање. У Француској улици од 1890. године био је и дом оснивача радикалне странке, познатог српског државника и политичара Николе Пашића.

УЛИЦА КОЈУ СУ ПРОСЛАВИЛИ ГЛУМЦИ АТЕЉЕА 212

Светогорска улица, која се пружа од Кондине до Таковске, а старијим Београђанима позната као Улица Лоле Рибара, чува причу о првим радио-таласима емитованим у Београду, али и легенду о непоновљивим представама Атељеа 212: „Краљ Иби”, „Радован ИИИ”, „Маратонци трче почасни круг”, „Чудо у Шаргану”, „Живео живот Тола Манојловић”…

У Београду је још 1914. године одлучено да се подигне Занатски дом, у коме би просторије имале све до тада основане занатске установе. Рат и немаштина овај пројекат одлажу до 1933, када ће у зграду на углу Светогорске и Хиландарске поред занатлија бити усељени хотел и биоскопска сала. Након завршетка Другог светског рата, Радио Београд је 1947. године пресељен у зграду „Задруге”, где је и данас.

У Светогорској се налази и позориште Атеље 212, које је свој живот започело 12. новембра 1956. премијерним извођењем Гетеовог „Фауста” у малој сали старе зграде „Борбе”, са само 212 столица у гледалишту (отуд и име театра).

– У средини где се, по традицији, позориште оснивало тек када му се подигне зграда Атеље 212 је намерно основано на улици и узело под кирију сиротињску двораницу у приземљу „Борбе”, где се под идеалним условима могло сместити цирка 212 столица, плус канцеларија Мире Траиловић и решо на коме ће Зора Колаковић (касније краљица Викторија у представи Боба Вилсона) кувати легендарну бесплатну кафу – написао је Богдан Тирнанић у „Београду за почетнике”

Улазнице су биле јефтине, а до њих се тешко долазило јер је свако желео, и по неколико пута, да погледа представе у којима су бриљирали: Зоран Радмиловић, Драган Николић, Милован Бутковић, Мира Бањац, Ташко Начић, Бора Тодоровић, Петар Краљ, Светлана Бојковић… По завршетку представа глумци су се окупљали у „Српској кафани”. Почетком осамдесетих година прошлог века сваког првог јануара они би преузимали улогу келнера и послуживали госте кафане. Ова традиција била је зачетак идеје о Улици отвореног срца.

ПАЛАТА “АЛБАНИЈА” НИКЛА НА “УКЛЕТИМ ГРОБОВИМА”

Палата „Албанија”, која је један од најчешћих мотива на београдским разгледницама, била је први облакодер на Балкану, а име је добила по кафани из 19. века на чијим је темељима саграђена.

ОБЛАКОДЕР – Подигнута је на месту некадашње жуте куће изграђене од ћерпича и дрвета, познатије као „Кафана код Албаније”. Она је од средине 19. века представљала седиште боемског живота престонице, а интриге око њеног имена никада нису решене. Неки су говорили да је име добила у знак захвалности према Албанији која је у Првом светском рату допустила нашој војсци да се повуче преко њене  tериторије.

Међутим, постоји и прича о извесном угоститељу Михајлу Костићу који је рачуне у оближњој кафани „Албанез” потписивао „код Албанеза Скендербега”. Он је 1896. године прешао да ради у кафану Албанија”, али се не зна да ли је затекао то име по доласку или је хтео да на стари углед привуче муштерије.

Како је кафана била оронула и загушљива, тадашња власт је 1938. године одлучила да је сруши и на њеном месту изгради Хипотекарну банку Трговачког фонда Краљевине Југославије. Било је најављено да ће градња можда бити одложена због могућег рата, али радове на првом балканском облакодеру након што су они почели, неколико пута је одлагао протест грађана који су били у неверици да ће се нова грађевина саживети са амбијентом.

– Деда је причао да нико није могао да замисли тако нешто. Људи су константно тражили да се радови прекину. Причали су о подводним водама, о уклетим гробовима, а откривање костију мамута при
копању темеља, додатно је унело нервозу међу Београђане – прича за „24 сата” Јелена Васић, чији је деда радио у оближњој пекари.

Ипак, кад је градња почела, а доње галерије се напуниле водом, у новинама су се појавили наслови како нова зграда тоне. Пројектант зграде Ђорђе Лазаревић шаљиво је одговарао да је „приземље сишло у подрум, а иначе све је у реду”.

Изградња највише зграде на Балкану завршена је 20. октобра 1939, а Немачка је већ напала Пољску. Палата је оштећена у априлском бомбардовању, али је након рата обновљена. Од тада се на њој, осим светлећих реклама, власника локала у приземљу и новог декоративног осветљења, такорећи ништа није мењало. Преживела и савезничку бомбу од пола тоне – Занимљиво је да се у земљотресу 1940. године срушио хотел „Карлтон” у Букурешту, зграда слична „Албанији”. С друге стране, први београдски и балкански облакодер преживео је и савезничку бомбу од скоро пола тоне.

УЛИЦА КРАЉА МИЛАНА НЕКАДАШЊИ СИНОНИМ ЗА ЛУД НОЋНИ ПРОВОД

Улица краља Милана, па Маршала Тита, Српских владара и, најзад, опет Краља Милана део је исте београдске калдрме од Теразија, па све до Славије, коју су пре подизања зграда звали Крагујевачки друм. У њој су живели српски кнежеви и краљеви, један нобеловац, а Душко Радовић је из ње свакодневно желео Београду добро јутро…

Да сте пред крај 19. века ушетали у Стари двор, видели бисте отмену дворану за балове. Двор Обреновића, који је изграђен по ослобођењу Србије, био је након тога дом Карађорђевића, па влада ФНРЈ, Савезно извршно веће, а од 1961. Дом Скупштине града Београда.

Напаћен у ропству, Београд двадесетих година минулог века поче лудо да се забавља. По подрумима су настајали барови, по салама „дансинзи”, кафанске свираче заменили су салонски оркестри и џезери и цео Београд поче да игра. Градске даме и господа једва су чекали прилику да покажу своје нове тоалете, а краљева улица била је идеално место за то.

Ову улицу обележио је у једном периоду и чувени локал „Казбек” у Скадарској улици. Његов нестанак из броја 27 суграђани се присећају са сетом.

– „Казбек” кога се ми сећамо, који је био отворен осамдесетих година (и који и није дуго потрајао) само је сенка сенке некадашњег чувеног предратног локала – каже Марко Симић.

У Официрском дому, па потом у дому УДБ-е, а за оне млађе СКЦ-у, увек су премијерно приказивани филмови. Многи су се за само 30 динара шездесетих година 20. века нагледали филмова, а симбол тадашњег биоскопа био је чувени Раде Костур, мршави и високи цепач карата на улазу.

Иво Андрић је живео уз ову улицу, а њему у част плато испред зграде у којој је живео назван је Андрићев венац.

Београде, добро јутро – У овој улици свакога јутра око пет сати из правца „Касине” пред палату „Београђанка” стизао је један натмурен човек, који би се затим лифтом попео на њен последњи спрат и закорачио у просторије Студија Б. Онда би смишљао како да се обрати Београђанима. Тако је из пера Душка Радовића настајала чувена емисија „Београде, добро јутро”, која је почињала увек у 7.15.

ПИЈАЦИ КУМОВАО ЧЕШКИ ПИВАР ИГЊАТ БАЈЛОНИ

Бајлонијева пијаца на Дорћолу некада давно била је мочвара препуна комараца, а своју данашњу намену и име добила је захваљујући Чеху Игњату Бајлонију, који је у Београд донео револуцију у производњи пива.

По доласку у Србију 1855. године у потрази за бољим животом Чех Игњат Бајлони открио је, а затим и откупио малу ручну пивару у подножју Скадарлије. Ова фабрика међу првима је користила енергију  eлектричне централе, а производи ове мануфактуре већ 1900. на Светској изложби у Паризу освајају значајне награде. Модернизацијом производње пива у Београду у 19. веку овај чешки предузетник дебело је задужио Београђане, који у знак захвалности одлучују да некадашњу мочвару наспрам пиваре назову његовим именом.

На месту пијаце била је мочвара препуна маларичних комараца. Игњат Бајлони је исушује и између два рата ту ће никнути први „кванташ“. После Другог светског рата, када се на Бајлонију могло пазарити и на мало, пијаца добија званично име „Скадарлија“, које ни после 60 година нико не користи.

Овај крај Београда био је познат и по ледарима који су разносили табле леда по кућама и трговинама за оне који су имали фрижидере израђене од масивног дрвета обложене металом. Како су ове „ледене кочије” врло често тутњале око Бајлонија, многи дорћолски дечаци жудели су за бар једном вожњом. Београђанин Александар Латиновић био је један од срећника који је то и успео.

– За време летњег распуста сам испред своје зграде на тротоару понедељком и средом чекао татиног пријатеља чика Перу ледара. Имао је кола у облику велике зелене кутије у коју је могло да стане, чини ми се, око 400 килограма леда – присећа се Александар.

Крај око Бајлонијеве пијаце био је познат и по томе што су боеми из скадарлијских кафана ујутру ту лечили мамурлук. Јутра на Бајлонију често су се дочекивала уз бурек или погачице.

– Чињеница да је Змајко” поред пијаце могао да ради искључиво ноћу, будила је посебни жар унама. Ту бисмо по целу ноћ певали и бекријали – присећа се Александар Латиновић.

Битеф театар у несуђеној цркви – Једна од мистичнијих грађевина у граду свакако је Евангелистичка црква иза Бајлонија. Изградња је започета 1940. године, али је градња прекинута због рата који је убрзо избио. По завршетку рата зграда је национализована, а у њу су убрзо ушетали Архив Југославије и радионица Позоришта “Бошко Буха”. Крајем осамдесетих зграда је реконструисана и адаптирана за потребе Битеф театра.

ОД ЛИВАДЕ НАСТАДЕ НАЈЛЕПШИ ТРГ

Некадашња пуста ливада коју је пресецао само Цариградски друм (данас Булевар краља Александра) сада је један од најлепших београдских тргова – Трг Николе Пашића. За време комунистичке власти носио је име Трг Маркса и Енгелса, а обожаваоци певача Ђорђа Марјановића поносно су га звали и Трг ђокиста јер је у Дому синдиката њихов идол имао незаборавне концерте.

У првој половини 19. века овај део Цариградског друма постепено се претварао у улицу која се прво звала Сокаче код „Златног топа” (по истоименој кафани у близини), а затим Маркова улица. После Првог светског рата, на месту данашње фонтане био је смештен и суд за Срез београдски, познатији као сељачки суд, где је за време немачке окупације био злогласни затвор Гестапоа. Између два рата изграђене су зграде Народне скупштине (1936), Аграрне банке, затим зграда листа „Време” (касније „Борба”, па „Новости“), биоскоп „Београд”…

Трг је поплочан 1953. године, уклоњена је трамвајска окретница и изграђена једна од најпознатијих фонтана у граду. Шездесетих година прошлог века ту је био један од већих паркинга испред средишта радничких синдиката, Дома синдиката, у којем и данас ради истоимени биоскоп.

Деведесетих година Трг добија ново име, платане и споменик оснивачу радикалне странке и некадашњем председнику владе Србије Николи Пашићу.

Прича о великану наше музичке сцене Ђорђу Марјановићу везује се такође за овај градски трг. Повод је што је марта 1961. године, приликом доделе „Златног микрофона”, Ђорђе био „прескочен”, а награда је додељена Лоли Новаковић, Нади Кнежевић и Аници Зубовић. Револтирани неправдом, „ђокисти” су на два сата паралисали саобраћај на тргу испред Дома синдиката. Да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров легендарног „фиће” и певао са 7.000 својих обожавалаца. Делиријум је настао када је Ђорђе извео свој чувени потез, скинуо сако и бацио га у масу…

Светлећи споменик због несврстаних – Обелиск, обележје Прве конференције несврстаних земаља одржане 1961. године у Београду, сада се налази у паркићу пре почетка Бранковог моста ка Новом Београду, додуше, више не светли. Овај објекат био је привременог карактера и стајао је на тргу док је трајала прва конференција несврстаних. Када се манифестација завршила, ова макета је растављена, а обелиск је у новом издању и од трајнијег материјала изграђен на улазу у стари део града.

ОД ПИЈАЦЕ ДО АКАДЕМСКОГ ЦЕНТРА ГРАДА

Омиљени парк београдских академаца, Студентски, некада давно био је гробље, паркинг фијакериста, окретница трамваја, али и место где је градска раја први пут упознала – ћевапчиће.

Први градски трг у 16. веку био је турско гробље све док 1865. године није изграђено Капетан-Мишино здање. Ту је спонтано, настала и Велика пијаца, касније називана Пијаца код Главне полиције која је чак четрдесет једну годину, „живела” непосредно до гробља. На средини парка је 1880. подигнута чесма са обелиском. Када је крајем 19. века постављен Споменик Јосифу Панчићу, по којем ће парк добити име, из непознатих разлога, дуго је стајао прекривен саргијом, због чега ће га пролазници спонтано назвати Парк човека у џаку.

Београђани нису желели да се одрекну ове тржнице, па су се ту могли пазарити свакојаки производи све до 1926. Мада се изградњом парка пијачни простор свео само на тротоаре и простор испред Универзитета, популарност пијаце појачало је увођење трамвајске линије – окретнице број 1.

Како је „разуздани хор” фијакериста постројених испред Капетан-Мишиног здања, лармом и скаредним речима „ружио“ крај, а нарочито „школску младеж” Велике школе, 1867. године пијаца бива измештена у Јованову улицу, а тадашњи Панчићев сквер преименован је у Академски парк. На углу данашње Васине улице и Студентског трга, осим хотела „Македонија”, омиљена је била и кафана „Рајић”, позната по томе што је већ око 1860. прва у Београду нудила до тада непознат турско-лесковачки изум -ћевапчиће. Некадашња кафана „Уједињење” 1934. године постала је Београдска берза тј. Трговинска комора у којој је данас смештен Етнографски музеј.

Студенски трг у послератним годинама добија још једно велелепно издање. Коларчева задужбина која је изграђена из фонда овог добротвора је „пословница” ненадмашне акустичности и институција од изузетне важности за београдске културне баштине. На месту главног полицијског затвора „Главњаче”, средином прошлог века изграђен је Хемијски институт, тј. Природно-математички факултет.

ТЕРАЗИЈЕ СУ БИЛЕ ПОЗНАТЕ ПО СТОЧНИМ ПИЈАЦАМА

Док су градили куле за развођење воде, теразије, Турци ни слутили нису да ће још тада наденути име централној улици у срцу Београда. Овај део града, као крајња тачка Београда у време турске владавине, био је врло погодан за сточне сајмове и вашаре па су у те сврхе и постављене велике теразије по којима је овај трг назван.

Развој овог дела града почиње одлуком кнеза Милоша Обреновића да се српске занатлије, а нарочито ковачи и казанџије, иселе из Јатаган-мале (део око Железничке станице) и да куће и радње подигну на месту данашњих Теразија. Ко год је пристао да огради плац, добијао га је бесплатно.

Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда. Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде. Хотел „Париз“, који је саграђен 1870. на месту данашњег „Безистана”, срушен је приликом реконструкције трга 1948. године, а на месту „Душановог града“ била је кафана „Код златног крста“ у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа.

Одмах уз „Париз“ био је стари хотел „Касина“, саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије, а до 1920. године, ту су приређиване и представе Народног позоришта. Садашњи хотел „Касина“ саграђен је на истом месту 1922. године. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се култна кафана и биоскоп „Таково“.

Иако је изграђен још 1860. године, најстарији подаци о хотелу „Балкан“ потичу из 1876. када је у Београд због рата са Турцима, дојахао познати Италијан Ђузепе Барбанти-Бродано. Како је након мукотрпне потраге за конаком крочио у њега, оставио је и запис: „Име је величанствено, а спољашњост зграде одговара му!” Свакога дана у кафани хотела под дрвећем пио би одличну турску кафу.  У пролеће 1935. године, стара зграда је због дотрајалости срушена и на њеном месту издигао се данашњи „Балкан”.

„Москва” се звала „Палата Росија” – Хотел „Москва”, један од симбола Теразија, када је отворен 1908. године, звао се „Палата Росија”. Палату је отворио сам краљ Петар И Карађорђевић уз дворски оркестар. У њој су били смештени хотел, кафана, ресторан, станови за ренту и канцеларије београдске филијале Осигуравајућег друштва Росија. Хотел „Москва” саграђен је у стилу руске сецесије, уз вешто уклопљене елементе грчке антике. Временом, хотел „Москва” постао је најпознатији угоститељски објекат у Београду. Средином века проглашен је спомеником културе и под заштитом је државе.

НА МЕСТУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ БИЛА ЈЕ БАРА

Многи који данас дођу у Београд возом и први додир са престоницом имају на Железничкој станици, не знају, баш као ни многи Београђани, да је на том месту пре два века била огромна бара која је насипана скоро читав век. На данашњем Савском тргу смештени су перони Главне железничке станице и зграда поште.

На Савској јалији крајем 18. века било је само неколико трошних брвнара бостанџија и лађара. Велику бару прозвали су Бара Венеција. Њени становници нису могли да живе од великог броја маларичних комараца све док заједно са околним пашњацима није постала део плана кнеза Милоша да овај тада сеоски део града урбанизује. Тако је ту муњевито подигао Јатаган-малу, прво насеље уз Саву, и почео исушивање баре.

Кнез 1828. године почиње на овом простору да зида већи број државних грађевина. Прво конак за његове синове и парк, где је доцније било Министарство финансија, па Велику касарну, Шивару (која је најпре служила као артиљеријска касарна, а затим као Завод за шивење војне одеће), онда Велику пивару (Угао Адмирала Гепрата и Балканске улице) у којој је 1858. заседала Светоандрејска скупштина, па и саму
зграду Железничке станице.

Топлог 20. августа 1884. године на отварању Железничке станице појавило се више од две стотине званица из целе Европе, а наше је било тешко пребројати. Уз војну музику и заставе испраћен је први дворски воз до Земуна са краљем Миланом, краљицом Наталијом и престолонаследником Александром.

У околним улицама биле су старе типичне куће, са бунарима или чесмама на средини дворишта. Како је ту стизао свет са свих страна, понуда соба за издавање овде је била најбогатија. Лево од улаза била је од 1980. до 2009. године постављена локомотива која се налазила на челу специјалног Плавог (Титовог) воза који је за време постојања СФРЈ коришћен искључиво за превоз председника, његове супруге и високих државних службеника.

Пошта уништена у бомбардовању 1941. године – На месту поште на Савском тргу број 2, некада је такође била „кућа писама”. Наиме, једна од најлепших зграда престонице изграђена је негде између два светска рата, али је нажалост 1941. у бомбардовању уништена, а на њеним темељима настало је данашње здање.

ЛЕПОТИЦА КОЈА ЧЕКА НЕКЕ БОЉЕ ДАНЕ

Карађорђева улица, замишљена и грађена као елитни део града, и данас међу својим фасадама крије прво осигуравајуће друштво, прву позоришну представу, али и успомену на ратног хероја, учу Миладина, који је Савски мост спасао од рушења приликом ослобађања Београда 1944.

Карађорђевом већ деценијама тутње камиони и трамваји, а њени житељи као да више не верују у обећања разних министара о завршетку изградње обилазнице која би теретни саобраћај изместила са асфалта ове градске лепотице. Из Савамале српски устаници са Карађорђем на челу заузели су 1806. Београд и то уласком кроз Сава-капију (данас Велике степенице), те тако у сећање на овај догађај улица и доби име.

Од старина Карађорђева је била центар градских дешавања. Савска лука је условила изградњу ђумрукане (царинарнице), а затим су ту ницали и домови угледних јеврејских трговаца и градске господе. Кажу да је током изградње царине кнез Милош, у васпитне сврхе, поставио „ченгеле” поред градилишта као упозорење неимарима да не забушавају. Ова зграда била је коришћена за потребе управе царине, затим аустријског конзулата, да би 1841. у њој била одржана и прва позоришна представа у Београду.

Београдски мали пијац, који је, како каже песма, поплавила Сава, средином 19. века свакодневно је дочекивао дереглије трговаца из Босне. Извесни Ћира Христић финансирао је изградњу и постављање крста од црвеног мермера како би „када сиђу са брода, одмах увидели да су у хришћанској земљи”.

Почетком минулог века саграђена је за Луку Ћеловића велелепна палата Првог српског осигуравајућег друштва „Београдска задруга“ у којој је данас смештен „Геозавод”. Где је данас хотел „Бристол”, некада је био чувени Параносов хан, у каме је одседао Васа Пелагић, а који је срушен 1899. На његовом месту никао је нови хотел. У Карађорђевој је живео и уча Миладин Зарић који је према причама (али и једној епизоди „Отписаних”) пред крај Другог светског рата пресекао жице на експлозивним направама постављеним на старом Савском мосту и тако спречио минирање моста.

Кнез Михаило саградио Велике степенице – Годинама су се Београђани стазама и богазама пели са пристаништа до Калемегданске тврђаве. Крај мукама уследио је пошто је 1860. године кнез Михаило пратио сестру Перку Бајић до пристаништа. Схватио је тада муку грађана и о свом трошку наручио камене степенице и нову калдрму до Саве.

ТРГ РЕПУБЛИКЕ – НЕКАДА ПОЗОРИШНИ

Омиљено место за састанке заљубљених, Трг Републике, некада давно није уопште имао тако романтичан предзнак. У турско време ту су некада окупатори вршили егзекуцију „сиротиње раје”. Ипак, од изградње зграде Народног позоришта, 1868. године, Трг полако добија данашњи изглед и постаје центар престонице.

У прво време, управо због зграде позоришта, трг су називали Позоришним. У својој дугој историји био је и окретница трамваја, али и окупљалиште највећих имена српског глумишта, сликарства и књижевности…

Прво веће здање на овом простору била је Стамбол-капија, коју су изградили Аустријанци почетком 18. века и наденули јој ово име јер је водила до Цариграда (Истанбула). Најлепша капија у време када је град још био опасан шанцем, у народу је ипак остављала горак укус јер су испод ње Турци у своје време често вршили егзекуције „сиротиње раје“ и то набијањем на колац. А онда је 1866. нова српска власт срушила капију и три године касније ту изградила зграду Народног позоришта која ће до подизања споменика кнезу Михаилу стајати 30 година потпуно сама.

Те, 1868. године, иако се у већем делу града ђубре бацало по улицама и сокацима а Београђани муку мучили са недостатком канализације и пијаће воде, изграђено је Народно позориште. Представе су до тада, у недостатку простора, игране у гостионицама или у згради ђумрукане (царинарница), све док се у зиму 1868. није збило гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада, након чије је представе кнез Михаило обећао да ће сазидати театар. По позоришту овај Трг и добија прво име, Позоришни трг. Зграда је стално преправљана и дозиђивана, а 1986. године добија данашњи изглед.

Палата „Риунионе”, у којој се налази биоскоп „Јадран“, саграђена је 1930. године, а на простору данашњег Културног центра Београда, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне зграде. После рата уклоњене су трамвајске шине и окретница и премештен сквер. Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се данас налази Културни центар Београда, са две галерије, Тањугов прес центар и „Градска кафана“.

Позоришне критике писане у кафани „Дарданели” – Са изградњом позоришта почело је и постепено урбано формирање овог трга. На месту Народног музеја била је дугачка приземна зграда у којој се налазила и позната кафана „Дарданели“ у коју су свраћале патролџије, мали трговци и пиљари. На средини кафане била је велика плехана пећ, коју су гости сами ложили. За столовима без чаршава настала је и песма Војислава Илића „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира?”, а ту су писани и уводни чланци или позоришне критике одмах након одгледане представе. Кафана је срушена, а на њеном месту је 1903. подигнута Управа фондова (садашња зграда Народног музеја).

ПРВА ПЕШЧАНА ПЛАЖА У ГРАДУ ДОБИЛА ИМЕ ПО КАФАНИ

Једном давно, пре осамдесетак година, када је река Сава још била бистра, а са леве, новобеоградске стране био је песак и ништа више, некако је било природно да баш ту освану плаже. На делу између Бранковог и Старог савског моста никла је плажа „Ница“, где је спас од великих врућина налазило на стотине Београђана и њихових гостију.

Све је почело када су Данци тридесетих година прошлог века, преко Црног мора и Дунава, у град стигли бродом „Ситхавен“ и започели насипање новог дела града. У то, нешто романтичније време, на месту данашњег ресторана „Ушће“, постојала је кафана „Ница“ по којој је и прва пешчана плажа у граду добила име.

Након ослобођења у Другом светском рату „Ница” је била сваког лета омиљено место за одмор Београђана. На овој плажи викендом је знало да се окупи и до 100.000 Београђана! Морамо да запазимо да еколошка свест тадашњих Београђана није била на баш високом нивоу, па аналитичари бележе да је иза  њих, на песку, остајала гомила кора од лубенице. Плажа је, иначе, имала љуљашке, рингишпил, као и кабине за пресвлачење. Момци су се тада у модерним купаћим костимима „тарзанкама” и „маратонкама” шепурили пред градским фрајлама, а дечаци су до мрака играли жмурке и шуге. Најхрабрији, упркос забранама, скакали су са тек изграђених делова моста право у реку.

Међутим, како се у послератним годинама ударнички журило да прекоречна мочвара постане место за становање, овај део града убрзо је претворен у највеће градилиште у земљи: Нови Београд. Једног августа седамдесетих година прошлог века, пешчана плажа је избетонирана. Сава је, у међувремену, постала врло загађена и не баш препоручљива за купање. Новобеоградски момци спас од врућина тада траже у тзв. барама, мочварном делу Новог Београда који се простирао од данашњег Меркатора па до Сава центра. Изградњом Новог Београда и та забава је укинута, а Београђани отад све више посећују и данас главне градске плаже – Лидо и Аду Циганлију.

Жене су костимима покривале већи део тела – Мушке купаће гаћице закопчавале су се дугмићима, који су знали да изневере при изласку из воде, а Београђанке су се одлучивале за шарено штампано платно. Углавном су покривале већи део свог тела, а оне смелије у доњем делу купаћег имале су нешто налик сукњици.

Старији се сећају времена када смо се и ноћу из провода враћали кући без стрепње; када смо се упознавали лично, а не виртуелно, када смо се сналазили и договарали састанке и без мобилних телефона. У то време Београд је био другачији град – кроз Кнез Михаилову се пролазило колима, на Тргу Николе Пашића био је паркинг, а на обали Саве пешчана плажа (као Копакабана). Сећам се када се кућна врата нису закључавала; када смо у школи носили ђачке кецеље и на око били исти, а данас већ од првог основне се мерка ко какву гардеробу има, да ли је фирмирана или не. Сећам се када су учитељи, наставници, професери стварно били ауторитет… Сећам се и да смо се више дружили, посећивали, а данас се дописујемо мејловима, сазнајемо за рођендане, венчања па чак и сахране путем Фацебоока. Знамо бити неуротични ако заборавимо мобилни, а свет нам се руши ако га изгубимо! Па ниједан број, ни састанак не знамо – јер некад смо чак и више памтили јер се нисмо осланајли на технологију.

СЛАВИЈА ЈЕ НЕКАДА БИЛА ЛОВИШТЕ

Најпознатији кружни ток у Београду, Славија, свашта памти у својој дугој историји: јата дивљих патака и других птица, бели „порше” чувеног београдског фантома из осамдесетих година прошлог века, први сунчани сат…

Славија је име добила по истоименој кафани која се налазила на месту некадашњег биоскопа „Славија”, а данас је ту Паркинг сервис. После Другог светског рата Славија је преименована у Трг Димитрија Туцовића, а комунисти су посмртне остатке Туцовића преместили испод Славије и на центру кружног тока поставили бисту у част зачетника социјалдемократске странке и оснивача „Борбе“. После петооктобарских промена, тргу је враћено старо име – Славија.

Некада је Славија била најобичније ловиште дивљих патака и других птица. Цео плац данашњег трга, заједно са ненасељеним имањем које се издизало изнад њега, 1878. године купио је Шкотланђанин Франсис Макензи. Он је добро зарадио на овом послу јер је касније продавао издељене парцеле Београђанима уз услов да на њима граде објекте искључиво од чврсте грађе.

Убрзо је изградио Салу мира, која ће временом постати Социјалистички дом, а потом и кафану „Славија“. Иако су уочавали разлику између Шкотске и Енглеске, овај крај суграђани су, ваљда Макензију у инат, назвали Енглезовац.

Негде пред рат велетрговац Влада Митић одлучио је да у близини популарне кафане сагради повећу зграду робне куће. Међутим, би рат, дођоше комунисти и узеше му плац на коме је већ био ископан темељ. За ту легендарну рупу причало се свашта: да је ту некада био рудник злата, али и да су ту почињали неки тајновити подземни партизански пролази. Онда је почетком осамдесетих градска власт одлучила да рупу затрпа и подигне парк без дрвећа како хлад не би заклањао нови сунчани сат на његовом дну. Сат је 1992. демонтиран због полагања камена темељца пирамидалне Дафимент банке. Приликом полагања темељца власница Дафина Милановић убацила је у рупу, за срећу, неку хиљаду немачких марака. Ипак, банка је пропала, зграда никада није направљена, а овај простор и даље је популарна Митићева рупа.

Фантом у „поршеу” против спорих „тристаћа” – Током пролећа 1980. година Славија је била место на коме се десет вечери заредом свет окупљао не би ли видео чувеног фантома. Тада непознати младић је украденим белим „поршеом” свако вече јурио преко Славије пркосећи полицији у спорим „тристаћима”. Београђани су се забављали, а поноћне представе Владимира Васиљевића, тридесетогодишњег мангупа, окончане су тек када је полиција поставила ГСП-ов аутобус и тако га ухватила.

БРАНКОВ МОСТ ПРОМЕНИО ЧАК ЧЕТИРИ ИМЕНА

Камен темељац првог висећег моста у Београду на Сави постављен је 1934. и од тада је на својим плећима изнео два моста са чак четири имена, од којих једно незванично. Мостом су осим аутомобила пролазили трамваји, бициклисти, али и краљевске кочије.

Све је почело одлуком о изградњи новог друмског моста преко Саве, који ће повезати град са далеким Земуном и мочварним пространством испред, данас Новим Београдом. Са првим мајсторским потезима 1930. године стигло је и прво незванично име за мост – Земунски, по истоименој кафани у Карађорђевој у коју су градитељи волели да сврате.

Када је на отварању, четири године касније, 700 коњаника протутњало калдрмом првог висећег моста у престоници, названог по краљу Александру И Карађорђевићу, све што је тада било у Београду начичкало се на околне прозоре како би испратило ову невероватну свечаност.

Одлуком српске војне команде, са циљем успоравања фашистичких војних трупа, мост је 1941. године срушен динамитом. За време окупације, немачка војска изградила је привремени понтонски мост који је коришћен све до краја педесетих година прошлог века.

На преосталим стубовима порушеног моста, 1956. изграђен је нови, који је комунистичка власт назвала Мост братства и јединства. Међутим, да ли због дужине имена или из ината, ово име никада није наишло на одобравање суграђана, па је убрзо и заборављено.

Име Бранков прво се чуло на програму националне телевизије. Многи су ипак временом заборавили да је Бранков мост назван по Улици Бранка Радичевића на коју се наставља, а не по писцу Бранку Ћопићу који је 1984. извршио самоубиство скочивши са њега. Мост је 2005. добио и лифт за пешаке и бициклисте.

ПРВИ ЕЛЕКТРИЧНИ ТРАМВАЈИ ИШЛИ СУ УЛИЦOM КНЕЗА МИЛОША

У време кнежева и краљева, када је и настао, Топчидерски друм претендовао је да постане једно од најлепших београдских шеталишта. Ако замислите Улицу кнеза Милоша као равну и широку калдрмисану алеју украшену столетним храстовима, која преко Монополске фабрике (Вајфертове пиваре) води право до „Господарске механе” и Кнезовог конака, биће вам јасно и зашто.

Наиме, за време своје владавине, у 19. веку, кнез Милош Обреновић ударио је темеље урбаног живота Београда. После закона о грађевинарству, исушивања баре Венеције и насељавања тог дела града уз помоћ мајстора Николе Ивковића, званог Хаџи-Неимар, усеца и улицу која ће касније носити његово име. Затим у њој почиње да подиже државне институције, због чега ће је касније називати и дипломатском  лицом.

Поред “Москве”, “Малог Париза”, “Прага”… Београд има и “Лондон”. Предратни хотел на углу Улица кнеза Милоша и Српских владара временом је постао ексклузивни ресторан у који су 50-их, 60-их и 70-их година прошлог века свраћали сви виђенији Београђани. У последњој деценији 20. века ово култно место прво постаје Дафимент банка, а потом и коцкарница.

Преко пута “Лондона” била је прва фабрика обуће Томаса Бата, која је крајем 19. века створена из старе радионице једног опанчара. На овој раскрсници често су се могла видети озарена лица Београђана, који су са новим „батовкама“ (првим фабрички произведеним ципелама) на ногама излазили из „Бате“.

На овој раскрсници био је постављен и први семафор у граду. Прелажење са једног на други крај улице дуго је била најпопуларнија игра дечурлије, која су с искрама у широм отвореним очима изнова чекала светлећи знак. За ову улицу везана је и занимљивост из 1896. године. Тада је био одржан први шампионат у бициклизму са трасом од „Лондона” до Топчидера.

Кешањем до Топчидера – Годину дана од појаве „варошке железнице“ (првог трамваја на коњску вучу) трамвајџије су 1893. године најављивале пролазак прве електричне грдосије, која је јездила од Народног позоришта до Топчидера. Кажу да је због јединствене спортске дисциплине – кешања на задњи део трамваја – коју су смислили београдски мангупи, један од модела трамваја морао бити избачен из употребе.

ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ НИКАО ИЗ БАРЕ

Да ли сте знали да су по најпрометнијој окретници у граду некада пловили чамци? Да је име добила по реклами за кафану, као и да су се ту још у 19. веку Београђани редовно снабдевали свим неопходним намирницама? Реч је, наравно, о Зеленом венцу, којим почињемо серију прича “Старе слике Београда”.

Некада давно, вода која се сливала низ Призренску, и улицу са Варош капије, формирала је пространу устајалу бару у пределу данашњег Зеленог венца. Када се чика Манојло досетио да 1838. године, поред оног језера под Теразијама, направи механу, у којој су ондашња господа чиновници, али и остали, могли попити прво точено пиво у престоници, увезено чак из Земуна, ово “увеселително место” постало је омиљено састајалиште Београђана и њихових гостију.

Кнегиња Љубица, Таманија Обреновић и друге госпође обожавале су да у пролећне дане колима сиђу до Манојлове баште и провозају се чамцем по језеру. Мало даље, механџија је у свом подруму држао разноразна пића, да би у накнадно изграђеној двоспратној кући по турском укусу ту био смештен Суд округа београдског, а затим и “апсана” за осуђенике.

Неколико деценија касније, језеро је каналом, из овог дела града, “премештено“ у нешто нижу Бару Венецију (данашњу аутобуску и железничку станицу).

Домови најугледнијих градских породица почели су да ничу у новонасталим улицама око некадашњег језера. У Бранковој, у броју 1, скућила се и једна немачка породица, чија је домаћица широм отворила врата гостионице и изнад њих, уместо табле са именом фирме, окачила зелени лимени венац, по коме је потом цео кварт добио име. У овој кући, педесетих година 19. века, становао је адвокат Живко Недић, као и његов син, књижевни критичар Љубомир Недић, који се 1858. године ту родио.

Да је у овом делу града одувек постојала пијаца, говори и запис о оној између Бранкове и Југ-Богданове улице, око које су се 1847. године абаџије спориле са Управом вароши јер трговци “у њима неће да седе што су од Зеленог венца јако удаљени, па тиме и од пазара…”

ОД „КРАЈА ВАРОШИ” ДО ЈЕДНЕ ОД НАЈПРОМЕТНИЈИХ УЛИЦА

Обичај урбаног београдског друштва да често мења имена улица, Бранкову улицу, са два века постојања и свега два имена, чини чудноватим изузетком. У улици којом данас често пролазимо настала је Српска академија науке и уметности, клопотао је један од првих трамваја, а у луксузним становима правиле су се отмене забаве за ондашњу градску господу.

Крајња тачка младе кнежевине, пре век и по, био је овај елитни крај резервисан искључиво за државнике и дипломате, који су на велелепним здањима златним словима исписивали Станишић, Мариновић, Бранковић… Ипак, Господском је назива уредник „Новина сербских”, кад се, педесетих година 19. века, у кући Стојана Марковића, отвара прва књижара у Србији.

Дом васпитачице кнезове кћери, бивше хајдучке харамбашице Јеленке, био је центар друштвеног живота престонице 19. века. Необично луксузна кућа Матије Бана мамила је погледе и шапутања пролазника, а најпознатија зграда у овој улици свакако је била кућа Јована Мариновића, који је кућу завештао Српској краљевској академији, будућој Српској академији наука и уметности. Име песника Бранка Радичевића почетком 20. века почело је да стоји на почетку и крају ове улице.

Његови познати стихови „Кад си звезда селе моја“, посвећени Мини Караџић, према причи, настали су у некој од соба ове улице. Многи Београђани, међутим, мисле да су и улица и мост добили име по писцу Бранку Ћопићу, који је 26. марта 1984. године извршио самоубиство скоком са моста.

Некада су кроз Бранкову пролазили трамваји. Линија број 14 преко Саве возила је често целе породице у Земун на кремпите код Пере Глумца. После Другог светског рата, педесетих година прошлог века, београдски мангупи обожавали су да (пре изградње тунела) јурну низ Призренску, омиљеним „москвичем 402” у покушају да досегну брзину већу од 100 на сат.

Како је у седмој деценији прошлог века Београд вапио за бољим саобраћајним решењима, у овој улици направљен је чувени тунел (између Бранкове и Дечанске улице) и пешачки пролази ка „Зелењаку”, што су биле и последње измене у овој београдској улици.

Бисер архитектуре – Зграда „Беобанке”, поред које је аутобуска станица градског превоза у смеру ка Новом Београду, изграђена је 1960. године, када је као бисер архитектуре награђена чак шест пута. Легендарни „лејланди” – Они који су шездесетих година прошлог века користили јавни градски превоз, сигурно се сећају звука мотора легендарног „лејланд” аутобуса. Саобраћао је на линији 33 која је
редовно пролазила Бранковом улицом.

Нови Београд – Кућа на углу Гандијеве и Војвођанске улице у којој се налазила кафана “Код куме”. Слика је из 1935. године, са прославе Врбице. На згради се јасно и види тадашњи назив – “Гостиона Јадран”. Кафану је држао Жарко Вујић из Бежаније, а кућу и кафану је од њега купио Ћира Подкрајац. Стога је кафана једно време била позната по имену “Код Ћире”, а после Ћирине смрти “Код Куме” и већина Новобеограђана је памти по том називу. Зграда је касније срушена за потребе изградње Блока 64, а на том месту се данас, додуше у новој згради, поново налазе угоститељски објекти – посластицарница Бонђорно, кафе Ганди и др.

Објекат је подигнут око 1880. године као угаона палата са подрумом, приземљем и спратом, обликована у духу академске архитектуре 19. века. У време зидања био је један од најрепрезентативнијих објеката у овом делу Савске падине. Зграда је коришћена за потребе Пристаништа. Према подацима Документационог центра градског Завода за заштиту споменика културе, после Првог светског рата у објекту је био смештен и Музеј речног бродарства. Намеру да објекту врати музејску намену имало је „Југословенско речно бродарство” које је канцеларије у Браће Крсмановић закупљивало десетак година – све до 2003. То им није пошло за руком, а Музеј речног бродарства утемељили су у својој пословној згради у Улици кнеза Милоша.

Иако се здање у Улици браће Крсмановић 2 уобичајено назива Шпанска кућа, не зна се поуздано када је и због чега то име добило. Одговор на питање ко је „кумовао” згради не знају ни у општини Савски венац, ни у Заводу за заштиту споменика културе града, ни у Туристичкој организацији Београда. Без одговора су остали и у Гете институту и Институту „Сервантес”. Бројни историчари, историчари уметности и архитекте које смо контактирали кажу да у документима о Савамали нису наишли на податак да је објекат икад званично поменут под именом Шпанска кућа.

Свечари и њихови гости

Кад настане јесен и кад се сабере добра жетва, па се кошеви и амбари, подруми и тавани напуне зимницом, онда падне први снег и отпочну славе. Београђани су од све жетве пожњели једну кризу владе и буџет од једанаест милијарди. Кошева и амбара и немају, а подруми и тавани празни су им као суве шљиве, сем ако кукавци не морају сами себе по њима да склањају због невероватних кирија. Па ипак, отпочеле су славе. Михољдан, Свети Лука, Митровдан, Ђурђиц, Врачи, Арханђел Михаило већ су прошли. Отпочеле су славе и то још како отпочеле: као никада до сада.

Ударило неко лепо време, па жива згода за посете. А општина пустила у саобраћај аутобусе, који вам уз помоћ глатке калдрме и својих гипких федера за десет минута вожње истерају на нос сва послужења од
жита до сиктер-кафе. Кад се сиђете код другог свечара бар се не морати извињавати као некада:

– Ју, баш су вам дивни колачи! Јесте ли сами месили? Збиља! Е, ви сте велики мајстор. Баш да ми дате „рецепт”. Дивни су. Да знате како ми је жао, али ја не могу више ништа да окусим. Десет слава смо већ обишли и свуда послужења, послужења, послужења… Били смо и код кума Толе, и код начелниковице, и код прија Савке, и код Јовановићевих и где још не. И свуда нуде, нуде. Е, баш не могу више! Знате како
ми је жао!

Не морате се више тако извињавати и не гледајући у оно сирото девојче што пред вама држи сребрни послужавник од десет ока, па све дршће и трепће од страха да вам не испусти у крило два велика „афсоца”
са тортама, петиштанима, китикесом, гурабијама и читавим редовима чаша и чашица вина и ракије. Чудновати су ови општински аутобуси. Нема таквих нигде на свету. Сретнете, рецимо, један код Споменика. На уобичајеном месту видите натпис: Кнежев споменик, Губеревац, Топчидер. Седнете лепо у њега и помислите: у Милоша великог улици имам још пет слава. Почећу од Губеревца, па ћу онда редом.

Завалите се у наслоњачу и дремуцкате после силног вина, ракије и колача. Мало после тргне вас строги глас ново примљеног кондуктера, који од униформе носи само капу:
– Нови Ђерам, господо!
Ви се запрепастите. Искочите из омнибуса. Протрљате очи и запитате сами себе.
– Нисам ваљда толико пијан да не умем да читам.

Погледате у таблу и прочитате: Калемегдан-Славија-Чубура. Прекрстите се од чуда и загледате са друге стране, кад тамо, а оно пише: Славија-Вождовац. Позади обешена табла: Теразије-Ново гробље. На једном прозору пише: Славија-Пристаниште-Душанова улица, а на другоме: Славија-Тркалиште код Цареве ћуприје. Готови сте да поверујете да сте сасвим подлегли утицају вина и да вам играју натписи пред очима.

Али кад још једаред протрљате очи ви се лепо уверите да је све онако како вама изгледа и да је општина своје нове омнибусе са свију страна окитила таблама, од којих свака обележава други правац. И тако, уместо да посетите пет свечара у улици Милоша великог, љубазношћу општине одвезете се у Мали Мокри Луг где не познајете ни живе душе и где се на чистом свежем ваздуху лепо излуфтирате и отрезните.

Пекар

Име Томе Грубера не среће се ни у једном историографском раду о Београду и његовим знаменитим житељима. Човек који је био у служби четири српске крунисане главе и кога су, последњих деценија прошлог века, добро знали сви Београђани, човек који је, на свој начин, учествовао у чувеном “растурању” Српског народног позоришта у Новом Саду 1868. године и у довођењу у Београд новосадских глумаца Милке Гргурове, Лазе Поповића, Алексе Савића, Милеве Рашић, Љубице Коларовић, Димитрија Коларовића, Марије Поповић, Младена Бошњаковића, Ђорђа Пелеша, Марка Станишића, Јована Путића и Николе
Рашића и коме су пријатељи били Стева Тодоровић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Јован Ђорђевић, Корнелије Станковић, Стеван Сремац и многи други угледни Срби, одавно је заборављен.
Основни податак из биографије Томе Грубера, тачније његово занимање, једино је објашњење зашто је то тако.

Он је, наиме, био пекар.

У српску престоницу стигао је из Новог Сада 1867. године с лепом уштеђевином и одмах је, код Варош капије, отворио модерну пекару, у којој су припремане и продаване све врсте европских пецива. То је за Београд, с бурецима и питама као врхунцима пекарског умећа, представљало право чудо. О пекари је, после само неколико дана од отварања, брујао цео град.

Нова пекара и њен власник скренули су пажњу на себе и натписом у излогу “Проверите зашто смо скупљи од других!”, слоганом који ће, тек стотинак година касније, постати један од образаца агресивног
маркетинга.

Управо тада кнез Михаило почео је, због поправљања нарушеног угледа сужавањем слобода штампе и отпуштањима опозиционо расположених професора са Велике школе, да организује чувене балове, преузимајући церемонијал са дворова европских држава, а пециво, главно послужење, набављао је у Земуну, одакле је доводио и музику. Његов кувар Михаел узалуд је трагао за кајзерицама, врхунском балском понудом широм Европе, које је кнез Михаило посебно волео.

На измаку лета 1867. године, сазнавши да се у новој пекари код Варош капије припремају разна пецивао као и у Земуну, па и нека којих има “само у Бечу”, кнез Михаило је, ненајављен, посетио Тому Грубера, а када је у радњи видео и кајзерице позвао га је у Двор на вечеру, где му је лично уручио указ о постављењу за дворског пекара.

Титула “дворски пекар”, са свим што је уз њу ишло, стигла је, тако, и до Београда, као и многа друга обележја европског начина живота. Ова титула подразумевала је да њен носилац припрема у својој пекари хлеб и остале пекарске производе за дворске потребе и да на њој, на видном месту, као посебан знак признања и вишеструке заштите, држи истакнут краљевски грб. Бити дворски пекар значило је, наравно, бити најбољи, најтраженији, па и најбогатији пекар у држави. Они који су правили хлеб и пецива за владара, правили су их и за све најповлашћеније грађане. Тако је и Тома Грубер, убрзо, почео да испоручује своје призводе за пријеме и остале свечаности свима који су нешто значили у Београду и да стиче трајне пријатеље у најпрестижнијим варошким круговима.

Титулу “дворски пекар” задржао је и код краља Милана, краља Александра и краља Петра, а у пензију је отишао када је избио Први светски рат, поживевши још двадесетак година. Старост је провео у кући у Господској улици, коју је, желећи да станује у елитном крају, окружен знаменитим личностима, купио трошећи на њу највећи део уштеђевине.

Други део приче о првом пекару европских стандарда у Србији вијуга кроз позоришне сале и салоне. Још док је живео у Новом Саду, где је пекарски занат изучио код Александра Левицког, чији је брат Карло био дворски пекар у Бечу, Тома Грубер је заволео позориште и почео је да се дружи с глумцима. Његова миљеница била је велика Милка Гргурова, којој је, и у Новом Саду, а касније и у Београду, свакога јутра бесплатно, по ливрејисаном момку, слао свежа пецива. После премијера, уз пецива су, у кочијама, стизале и огромне корпе цвећа.

У великој ондашњој афери, када је једанаест првака Српског народног позоришта прешло у Београд, наневши тешку и дуго лечену рану новосадском позоришном животу, Тома Грубер је, изгледа, имао улогу
тајног посредника између “побегуља” и Управног одбора београдског Народног позоришта у изградњи. Било је важно да “ногу повуче” Милка Гргурова, а када је она то учинила на наговор Јована Ђорђевића и, вероватно, уз Томино учешће, за њом су кренули и остали.

Око овог спектакуларног “трансфера”, припреманог годину дана, ангажовао се и кнез Михаило, такође велики поштовалац театарске уметности. Бес Новосађана, који су сматрали да им је Београд преузео глумце на прљав начин, подмићујући их новцем из државне касе, није се стишао неколико година.

У првој модерној европској пекари у Србији, у пекари Томе Грубера код Варош капије, занат је изучило двадесетак пекара. Сви они су, између два светска рата, имали своје радње и правили су, као и Тома, најфинија пецива.

УА лопови 1953

А на улици пише “Човек са билтеном човек без поноса”. Старији се сећају да је америчка читаоница издавала месечни пропагандни билтен кога је сва храбрија реакција узимала. Могли сте и да се преtплатите на билтен па вам је стизао директно на кућу. Десно се види легендарни Меџед, једна од најбољих оријенталних посластичарница у Београду.

Та 1953. година остала је упамћена по Тршћанској кризи, Зона А и зона Б, Трст је наш!… Вероватно отуд и оно “Уа, лопови!” Учесници у демонстрацијама, су причали да, кад им је пукао филм кренули су на америчку амбасаду да је демолирају. Летеле су каменице, пуцала стакла… и кад је већ претило да протест измакне контроли неко је викнуо: “Тито говори на Славији!” Сви су потрчали на Славију, али кад су стигли – нигде никога! Схвативши су да су преварени крену назад, кад они тамо, а оно међутим! Народна милиција опколила америчку амбасаду, а на сред улице повучена бела линија иза које је било написано: “КО ПРЕЂЕ ОВУ ЛИНИЈУ – ДРЖАВНИ ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ!” И тако, пропаде им журка…

Кад је била криза око Трста причало о транспаренту на коме је писало “Пеле џукела”. Пеле је, ваљда, у то време био неки италијански премијер. У сваком случају парола је била убојита. Касније кад је убијен Патрис Лумумба неко се сетио ове пароле па су студенти викали “Чомбе џукела”. Ваљда је и Чомбе био неки председник. У задње време та реч се све редје чује али је број џукела осетно порастао. ПЕЛУ НА БАНДЕРУ и ТРСТ ЈЕ НАШ, две су главне пароле у Тршћанској кризи.  Касније смо ишли у Трст по фармерке, ролке и ветровке “танкерице”, нешто пре тога и по “шушкавце”. Већ је било овде речи о том виду спољнотрговинске активности.

Као што видимо, свака генерација поразбија стакла неке амбасаде или/и страног културног центра на овим просторима. А месечни билтен који је делила америчка амбасада преко своје читаонице у палати “Зора” звао се “ПРЕГЛЕД”. Сећам се да су имали одличне фотографије.

Колике крошње! Да ли ћемо икада опет имати такав дебели хлад на Теразијама? И где ли је завршила ова зелена светлећа реклама “АПОТЕКА” са надстрешнице Теразија 29? Стајала је ту пре рата. Хронолошки се по фотографијама може видети да је прво скинут знак BAYERA, а негде 60-тих и слова “АПОТЕКА”

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Beograd