Svet igre: Pina Bauš, jedina i jedinstvena

Dvadeset pet godina rada čuvene nemačke umetnice obeleženo je upornošću, jednostavnošću, strpljenjem i osobenim koreografskim jezikom

Od svojih prvih koraka ka profesiji koja će je proslaviti i grad Vupertal uvesti u svetski poznate pozorišne centre, Pina Bauš (1940-2009) ispoljila je osobine koje je i danas krase. To su: upornost, jednostavnost, strpljenje, predanost poslu i članovima trupe, metodičnost u ostvarivanju zamisli, nepriznavanje nemogućeg i neizvodljivog.

U konkurenciji sa već poznatim koreografima – Džonom Gerhardom Bonerom, Pina Bauš kao potpuna nepoznata početnica osvojila je prvu nagradu na internacionalnom takmičenju u Kelnu, 1969. godine, sa koreografijom ‘U Vetru’. Sledila je, kao nagrada, državna stipendija za rad u američkoj Džulijard muzičkoj školi, potom rad u američkim kompanijama Pola Sansarda i Done Fojer, Novom američkom baletu i baletu Metropoliten opere. Od 1963. godine, stalno je u Nemačkoj, verna vupertalskoj sceni.

Carstvo u Vupertalu

Razloga za čvrstu vezu s Vupertalom je imala, Arno Vistenhofer, intendant vupertalskog pozorišta, imao je dobar instinkt kada je u poečtnici prepoznao buduću Pinu Bauš. Predložio joj je ugovor i bio uz nju čak i u trenucima kada se činilo da doživljavaju potpuni neuspeh. Takvih situacija je bilo. Koreografija ‘On je uzima za ruku i odvodi u zamak, ostali ih slede.’ – Magbet, jedna od retkih čije proizvođenje nije bilo u Vupertalu, izazvala je veliki skandal. Naručena od Nemačkog društva poštovalaca Šekspira, kao koreografija ‘Magbeta’ na prvom izvođenju izazvala je najveće proteste Šekspirovih obožavalaca. Očekivala se koreografija koja prepoznatljivo prati Šekspirovu dramu.

Umesto toga, Pina Bauš je postavila koreografiju koristeći napomene reditelju: ‘U tom trenutku, on je uzima za ruku…’ i dalje sledila krajnje uopšteno situacije iz ove tragedije. Sedokosi profesori su u toku izvođenja protestovali, vikali, sporili se sa ovima koji su htel da odgledaju predstavu do kraja.

U Kini, prilikom gostovanja, pitali su je: ‘Zar vi to zovete baletom?’ Samo dve godine kasnije, ličnosti koje su postavljale neugodna pitanja pojavile su se u Vupertalu s molbom da im se odobri studiranje. Vupertal je bio i ostao uz Pinu. Posle desetogodišnjeg rada, velikog broja nagrada i mnogobrojnih priznanja na međunarodnim gostovanjima, Pina Bauš se žalika da joj ne odgovaraju pozorišni uslovi: mala baletska sala i činovničko radno vreme. Trupa je tada već uveliko bila konsolidovana, i dušom, i telom uz Pinu.

Grad Vupertal je jedan stari bioskop preuredio u radno carstvo u kome se moglo raditi samostalno, bez portira koji u određeno vreme gasi svetlo, sa magnetofonima i uređajima kojima su upravljali sami igrači. U to doba Pina je prihvatila još jedno zaduženje. Postala je direktorka škole svog svog čuvenog i poštovanog profesora Kurta Josa – Folkvang škole u Esenu.

Pina Bauš je počela sa trupom od pet odanih članova. Tokom godina broj se povećavao –

Vernost je obostrana. Prvi scenograf je bio Pinina ljubav iz škole, Holanđanin Rolf Borcih. Sarađivalis u sve dok ih njegova smrt nije 1980. godine rastavila. Od 1980., Pina sarađuje sa Petrom Pabetom, scenografom, i Marion Coto, kostimografom. Pina drži do običaja da pravi jednu predstavu godišnje. Gostovanja po svetu prihvatila je kao mogućnost da održava stari repertoar, dok neki od njenih vernih članova igrača, kao na primer Jan Minarin, smatraju gubitkom vremena koje bi mogli bolje iskoristiti radeći kod kuće sa Pinom.

Od 1978. godine, njene koreografije se zasnivaju na muzičkim kolažima u koje umeće zvuke, šumove, pevanje, kikot i govor, strogo pazeći na distancu od drame. Njen moto je: Igrati protiv straha’, a najviše obrađivana tema je usamljenost. Ne priznaje koreografiju kao pravljenje koraka i pokreta, već kao rad glavom. Svoj metod rada ne smatra nekom priznatom i obrazloženom teorijom – on je njen ključ rada i njoj odgovara. Kada počinje da radi, ne počinje sa pokretima, već razgovorom i mnoštvom pitanja svojim igračima.

Njene koreografije obišle su sve kontinente, dobila je najveća priznanja iz oblasti umetnosti, sve do Francuske legije časti. Nije neinteresantno pomenuti temu ‘Plavobraodog’ Bele Bartoka. Beograđani su oduševljeno i bez rezerve prihvatili Pinin ‘Magbet’, 1979.