“The Joshua Tree” U2 – Pustinja, pustoš i uteha
“The Joshua Tree” je u suštini imigrantska priča – četvorica momaka iz Irske krenula su u potragu za Amerikom, a ono što su otkrili ostavilo ih je i okrepljenima i ogorčenima. Stihovi su sabrani u mali “roman” koji prikazuje njihovu sve veću socijalnu svest, dok su koreni drveta Džošua čvrsto zasađeni u bluzu, jevanđelju i tradiciji.
Suština ovog albuma, objavljenog na današnji dan (9. mart) 1987, oblikovana je američkom i irskom narodnom tradicijom. Pustinja, pustoš i uteha predstavljeni u metafori nazvanoj The Joshua Tree prikazuju napuštenost neizmernog, vanvremenskog pejzaža; naciju napretka i agresora, na mestu gde snovi i nasilje koegzistiraju. Fizička pustoš pustinje takođe je povezana sa prazninom duše, koja se rehabilituje u duhovnom trijumfu malog osamljenog drveta, koje se i samo izgubilo u prostranstvima neprijateljske i neistražene teritorije. Ovo drvo može preživeti vrlo teške uslove. Opstaje bez vode. Njegove grane su vapaj za nadom, posežu ka nebu poput ljudskog tela u molitvi. Tokom procesa stvaranja albuma pustinja je izazivala vatru mašte U2, posebno Bonovu koji se priklonio ideji o pustinji kao metafori politike Reganove ere. Iako Bono u početku nije bio siguran da li piše o Americi ili Irskoj, pustinja mu je ukazivala put, kao i drvo Džošue.
“Where the Streets Have No Name” je sunce koje izlazi nad drvetom Džošua. Oslobađanje. Sporo buđenje. Ova pesma omogućava svakom članu benda U2 da pronađe svoju ulogu, a zatim da udruženih snaga, u ritmičnom naboju, postave scenu za epski album. Preciznije, pesma govori o Severnoj Irskoj. Bono Vox je u intervjuima pričao da u Severnoj Irskoj možete da otkrijete čovekovu religiju, novčani prihod i opšta verovanja jednostavno znajući u kojoj ulici živi. Granice su podeljene religijom i bogatstvom, tako da poznajući nečiju ulicu možete mnogo toga saznati. Zbog tih globalističkih podela ljudi, Bono je napisao pesmu u kojoj su ulice bez imena.
Bubnjar grupe Larry Mullen Jr. pohvalio je producenta Daniela Lanoisa zbog njegovog interesovanja za ritmičnije aspekte benda. Dok je prethodni producent Steve Lillywhite isticao Bonov glas i Edgeove gitare, Lanois se usredsredio i na zvuk perkusija, navodeći Mullena da bude kreativniji. “I Still Haven’t Found What I’m Looking For“, jedna od najpoznatijih pesama U2, nastala je upravo iz saradnje Mullena i Lanoisa. Lanois je zapazio bubanj koji je tapkao, a koji je Mullen snimio za demo pesmu pod nazivom “The Weather Girls“. Lanoisu se dopao ritam i podstakao je bubnjara da nastavi da ga usavršava. Bonou se dopala ideja i uz asistenciju Lanoisa počeo je da istražuje gospel teme.
“With or Without You” se fokusira na ljubavnu vezu. U ovoj pesmi Edge je koristio uređaj za distorziju gitare nazvan infinite guitar, koji će kasnije postati veliki deo onoga što karakteriše njegov zvuk, i zvuk benda uopšte. Na ovu ljubavnu priču nadovezuje se “Bullet The Blue Sky” koja nosi političku poruku i napisana je posle Bonovog putovanja u ratom razoreni deo El Salvadora. Bono se bunio protiv SAD-a zbog njihovog stava o pitanjima sa kojima se suočava Centralna Amerika.
Lirski pristup u pesmi “Running to Stand Still” je podjednako precizan kao i muzički. Ta primamljiva složenost pretvorila je ovu priču o paru zavisnika od heroina koji žive u oronuloj stambenoj zgradi u Dablinu u jedan od najboljih nabora u kori drveta Džošua. I dok su u pesmi “Running to Stand Still” koristili uzburkane, često univerzalne slike da bi uokvirili ćorsokak narkomana, prikaz u narednoj pesmi “Red Hill Mining Town” je daleko sadržajniji i neposredniji, opisujući raspad braka usred otuđene 1984. godine.
U najgorem slučaju, pustinja je neplodna pustara lišena života. Ali ako odlučite da mislite pozitivnije, to je široko otvoreno platno sa puno mogućnosti. Tu nastaje “In God’s Country” sa svojim „pustinjskim nebom“, „pustinjskom ružom“ i rekama koje će možda „uskoro presušiti“. Prva verzija “Trip Through Your Wires” je bila malo više u bluz fazonu, dok je na albumu dobila eklektični pristup, sa primesama bluza. “One Tree Hill” je pesma o Gregu Carrollu, Bonovom prijatelju i asistentu benda na turneji po Novom Zelandu 1985. Inače, One Tree Hill je vulkansko ostrvo u Oklendu na Novom Zelandu koje je Carroll pokazao Bonou. 1986. Carroll je stradao u saobraćajnoj nezgodi i njegova smrt je ostavila dubok trag u zvuku benda.
Za pesmu “Exit” Bono je pomenuo „Ovo je pesma o religioznom čoveku … koji je postao veoma opasan čovek i nije mogao da razotkrije misterioznu ruku ljubavi“.
Priča o nastanku završne (i najeksperimentalnije) pesme na albumu “Joshua Tree” je, tokom godina, dobila više verzija. Bono u nekim navodima tvrdi da je to inspirisano njegovim putovanjem u Salvador i Nikaragvu 1986. godine, u drugim tvrdi da je to nastalo kao rezultat susreta sa čileanskim umetnikom/aktivistom iste godine. Zemlje u Centralnoj i Južnoj Americi razorene građanskim ratom i terorisane od strane diktatora imale su zajedničko iskustvo. Mladi studenti i disidenti protestovali su protiv ovih brutalnih režima, a mnogi od njih su kasnije nestajali, posle čega su bili mučeni, ubijani i sahranjivani u neobeleženim grobovima u džungli. Ceo ovaj događaj inspirisao je Bonoa da napiše pesmu “Mothers of the Disappeared“.
Kako album teče, u prazninu pustinje ulaze mešavina duhovnog olakšanja i filmske moći. Nijedan drugi album U2-a nije toliko politički i duhovno sažet kao “The Joshua Tree“. Intimnost i izražajna snaga idu ruku pod ruku, gde se širom otvoreni prostori Amerike susreću sa najbližim pitanjima srca. U2 ima dugu i progresivnu karijeru koja traje već četiri decenije, a “The Joshua Tree” predstavlja njen vrh koji se izvrsno održava posle trideset i kusur godina.
Izvor: Balkanrock
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
“The Joshua Tree” U2 napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →