Susreli se Kolektivno i Individualno, Kolektivno poče da diktira a Individualno, šta će, sedne i sluša.

Središnji pojam Jungove psihoanalize ukazuje na takozvane “opšte predstave” proistekle iz kolektivno nesvesnog. Trudeći se da što dublje zađe u psihu pojedinca i naroda, Jung objedinjuje duhovno iskustvo i nasleđe, kako bi pronikao u srž čovekove individualnosti. Nesporno je da što više naginjemo „Evropi“ i njenim aktuelnim vrednostima, obigravajući oko nje ko dete oko fila za kolače, sve se više udaljavamo od sistema vrednosti koji su nekad determinisali naš identitet. Bauljajući gluvonemo interaktivnim spektaklom opštih zabluda, rasipamo ono malo identiteta što smo stekli tokom silnih godina političke konfuzije.

Prošlog oktobra je uprkos stezanja kaiševa, ispadanja zuba i obrtanja gaća održan još jedan sajam knjiga. Upoznati s mojom “dijagnozom” prijatelji me svake godine, kako bi ispunili prazan hod između dva piva, golog para nogu ili preglasne pesme, šta god prvo naiđe, pitaju da li sam posetila buvljak pisane reči.

Poslednje iskustvo s ovom manifestacijom kolokvijalno bih mogla podvesti pod „Ne ponovilo se!“. Podsetilo me je na vašar, na kom se umesto omamljujućeg mirisa sveže štampe, pronosi miris luka. Nisam mogla da, posmatrajući sav taj napor kolektivnog maloumlja, ne pomislim da bi najprikladniji slogan mogle biti plagirane reči velikana književnosti: „Univerzalna istorija beščašća“. Umesto studenta koji je došao da „pozajmi” knjigu ili posvećenog filologa koji traži „baš taj prevod”, okruživali su me bračni drugovi s bebama u kolicima i nafrakane mlade dame sumljivog muzičkog ukusa. Na stranu zabrinjavajuću neodgovornost staratelja odojčadi, kako s bezbednosne, tako i s epidemološke strane, ono što je zaista poražavajuće je razlog njihovog dolaska. Grozničava otimačina instant literature, po pijačnom sistemu tri za sto, navodi na pomisao da bi bolja investicija bila 2u1 kafa, da se malo podivani o uspesima prošlim i beznađima budućim. Sajam nije više potreba pojedinca za obogaćivanjem individualnog duha, već je postao sastavni deo medijski iskreiranog životnog stila pomodarskih karakteristika. Na razglasu se, na opštu narodnu radost, proneo svojevrstan melos, kakav se može čuti ako ste radoznalo pustili disk koji se dobija uz prašak za veš, a razuzdana horda se bezglavo uputila ka štandu popularnog izdavača na najavu vremešne tete s neprikladnim dekolteom. Iz prikrajka sam posmatrala situaciju, pokušavajući da odgonetnem uzroke ovog apriornog gubljenja srazmere osnovnog i sporednog u bilansu kulturnog nasleđa. Uspeli su književost da svedu na potrošačku obligaciju, tako je plasirajući mladima. Umesto da ih pothranjuju ljubavlju prema pisanoj reči, porodica i institucije, usled etičke erozije, instrumentalizuju umetnost kreirajući dosad najopasnije psihohemijsko oružije kontrolisanja masa, koristeći ga za ukidanje svega što je „izvan“ kontrole, dostižuči time vrhunac ironije.

Ovaj trend se nastavio, samo što je sad dobio još banalniju dimenziju. Ranije su bar samoprozvane polupismene spisateljice imale pristojnosti da unajme nekog ogoljenog intelektualca, te da mu plate da unizi svoj vokabular, time uzdižući njihov. Danas je to nepotrebno, sad je, kako pričaju žene u brijačnici, dovoljno da se ukoriči besmislena bulumenta napućenih čukljeva, dubokih šliceva i kratke pameti i eto ti biznisa! Čujem da je ove godine neke i „poplava izbacila“, pa su ostvarili zapažen uspeh plasirajući svoja motivaciona prosjačenja. Kiosk literatura je prodrla u svakodnevni govor, a sad ovladava neiskazanim mislima. Ne kažem da su Džojs ili Flober za svakoga, ali akcenat moramo staviti na kulturnu nadgradnju, odbacujući, da se neoplatonistički izrazim, sve ono nedostojno mladog uma. Reč umetnost postala je značajnija od nje same, a razgovori o njoj neretko se vode u njenom odsustvu. Premisa kolektivnog postala je odomaćena forma među akademicima koji, čvrsto se ograđujući od gelera medijskog idiotizma, nečastivosti u izdavalaštvu i gologuzana u dnevnoj štampi, direktno saučesnički delaju u porađanju ovog čudovišta. Rezultat bojažljivog uzmicanja, pasivnog odobravanja i prebacivanja odgovornosti na prvog komšiju je što su i sami počeli da rone po istom plićaku. Odgovornosti se odriču mnogi, zaboravljajući na neoborivu istinu da je umetnik taj koji podražava prirodu, a društvo umetnika. Dok legije prostakluka formiraju javnu reč i misao, čini se da je upravljenost prema izrazu otišla na predugu puš-pauzu, a tiha pozadinska melodija logičkog rezonovanja stavljena na stand by i zamenjena onom-padajućih snova.

Izlazak iz režima prošlosti izrodio je izlizani termin tranzicija i dok se intelektualna elita džaftari oko toga da li je to naša prošlost il budućnost, u sadašnjosti se aktualizovao raskošno groteskni sadržaj koji buja, udobno smešten u grčevitom zagrljaju nacionalne osvešćenosti, samim tim i ostrašćenosti. Stvorena je jedna nacionalna dimenzija postojanja-kolektiv bez perspektive. Visoka politika se svela na aforizam, a neretko i neprikladan vic, a u praksu ulazi retorika koju volim da zovem „Odpevaj im malo“-uspešna diverzija s teme uz vrcavu strofu pastoralnog tipa. Zato ne skrećite s teme, već čitajte svojoj deci, iako nisu čitali vama, branite ih od mediokriteta, dajte im šansu za kvalitetnijim životom!

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Psihologija, Sandra Lokas, Sociologija