Trend putovanja svetom kao izraz narcizma

Da li je trend koji se sastoji u tome da ljudi uglavnom uobičajenih zanimanja napuštaju posao kako bi se bez ikakvog razloga uputili na duga putovanja po svetu u mnogim slučajevima primarno narcistički motivisan? To je primetno od početka dvehiljadedesetih, što je koincidiralo sa lakoćom pribavljanja informacija i komuniciranja kroz široku rasprostranjenost pristupa vaj-faju, lakoćom navigacije koju su omogućile Gugl mape i onlajn rezervacijom smeštaja. Oni obično nisu postigli mnogo u svojoj profesiji, nemaju porodicu koja bi ih obavezivala, i do sada su živeli uglavnom anonimnim, prozaičnim životom, te su odlučili da se ponovo osmisle kao svetski putnici.

On više ne radi od devet do pet, nije više zarobljen u rutini, činom lične hrabrosti odlučio je da uzme svoj život u svoje ruke i upusti se u daleko putovanje, čiji cilj je, konačno, i samospoznaja.

Postao je inspiracija za druge, koji mu čestitaju na njegovoj odvažnosti.  Uskoro će imati brojne priče o svojim iskustvima u dalekim zemljama, koje će obično počinjati sa ’kada sam bio u…’. Imaće priliku da zadivi svoje poznanike svojim kulturnim znanjem iz prve ruke, svojom svetovnošću, smelošću, nesputanim individualizmom, otvorenošću uma i avanturističkim duhom. Radi se o svojevrsnoj samo-romantizaciji svog života. Posle nekoliko godina može čak pretendovati na slavu novog Marka Pola (iako jednog koji unapred rezerviše svoj smeštaj na Bukingu i putuje daleko udobnije i višestruko brže nego na konju). Obično aktivno objavljuje video snimke i fotografije svojih putovanja na Youtube-u i na društvenim mrežama, u stilu ’vidi gde sam’, iza čega je obično jedno neizgovoreno ’a, gde si ti?’

On je postao istraživač, radoznao i nekonvencionalan, koji širi svoj horizont. On je nomad koji ne podnosi skučenost stanovanja na jednom mestu.

Putovanja donose društveni kapital. Jednom stečen, status svetskog putnika mu gotovo garantuje da će biti interesantan sagovornik u svakom društvu. Uvek ima spremne anegdote, materijal za upoređivanja; u stanju je da demonstrira svoju superiornost nad drugima na području doživljenog i viđenog – ’Ja sam tamo bio, i mogu ti reći da…’

Takođe, kao neko ko je iskusio kako se jela izvorno spremaju u njihovoj postojbini, postaće arbitar u pitanjima stranih kuhinja. Druge će u tajlandskom restoranu u njegovom gradu moći da prevare, ali ne i njega, jer on tačno zna ukus autentičnih tajlandskih jela, usled čega pred svojim poznanicima tokom večere lamentuje nad razvodnjenom verzijom hrane koju su im poslužili, svestan ujedno da im ne može u potpunosti preneti u čemu se sastoji razlika – da sos nije dovoljno ljut, da je pirinač nevešto skuvan i lepljiv – jer oni nisu jeli u lokalnim restoranima u Čijang Maju, te se moraju prosto osloniti na njegovo svedočanstvo, na njegov sud i autoritet po tom pitanju. Ako, pak, oni – sa njihovim neznalačkim nepcima – pokažu da su sasvim zadovoljni jelom, moraće da slegne ramenima, odmahne glavom, i nađe utehu u činjenici da je makar pokušao da ih prosvetli.

Ono što je u prošlosti bilo rezervisano za malu manjinu ljudi, čija su zanimanja zahtevala takva putovanja – poznati glumci i filmski režiseri, profesionalni sportisti, državnici itd., postalo je demokratizovano. Čak i mnogi pripadnici niže srednje klase mogu da uštede dovoljno da sebi priušte bar godinu dana tumaranja (ako je potrebno, mogu zaraditi nešto novca od povremenog rada na putu ili putem rada na daljinu).

Kod trenda putovanja svetom, u nekim slučajevima, radi se, međutim, i o eskapizmu i begu od opšte dosade u ovoj infantilnoj, debilnoj epohi, kao i begu od osećaja besmisla. Mnogi koji se upuste u takva putovanja to čine kako bi pobegli od neke situacije u svom privatnom životu u mestu u kojem žive, ili kako bi na neko vreme odložili životne odluke.

Neki obilaze i slamove gradova u zemljama trećeg sveta, verovatno voajerski fascinirani prizorima neslućene bede, i kako bi mogli svom repertoaru iskustava i avantura da dodaju i boravak na takvim mestima. Otprilike – ’eto, nisam ja putovao samo na lepe, uređene turističke destinacije podešene za hedonizam, ne – jer ja uostalom i nisam turista već putnik – već sam zalazio i u zanemarena, ekstremno siromašna mesta kako bih iz prve ruke video kako se teško tamo živi i stekao autentična iskustva u interakciji sa lokalnim meštanima. Zašto sam to činio? Zato što sam autentični pustolov.’ Naravno, oni znaju da će se na takvim mestima zadržati najduže par sati, nakon čega će se vratiti u svoj udoban smeštaj. Poseta slamu im daje podsticaj da više cene sve pogodnosti stanovanja u savremenom gradu i u objektu od čvrstog materijala povezanom na vodovod, kanalizaciju i električnu mrežu.

za P.U.L.S.E: Bojan Viculin

  Bojan Viculin, Društvo, narcizam, Psihologija, Putovanja, Sociologija