Ulogujte se / Kreirajte profil

Triptih iz Njujorka

.

Become a Patron!

.

Bouvjievim stazama – kroz poetske didaskalije.

Avgust 2018. Washington Square park.

*

Topao i sparan letnji dan, pada sitna  natapajuća  vodena prašina. Žena, muškarac i dečak  sede na klupi  pored velike fontane u parku.

„Pa dobro, jesmo li te malopre pitali jesi li gladan?“

pita žena dečaka trudeći se da ne izgubi strpljenje.

„Jeste.“ kaže dete.

„Pa što me sad zezaš?“

„Pa ne zezam te, mama. Stvarno sam gladan.“

„Joriš, ne mogu da verujem!“

kaže žena očajno. Muškarac se smireno uključuje u raspravu.

„Razumemo da ti je dosadno, ali sada kad smo već ovde, predlažem da mama najpre pogleda park, a odmah posle toga idemo da jedemo. Ok?“

„Ok.“

predaje se dečak  i pomazi mamu po kosi.

„Pa to ti sve vreme pričam! Joriš, pileeee! U Bowievom smo parku, zamisli! Jupiiii!“

Žena jako poljubi dete, a potom se baci muškarcu u zagrljaj i šapnu mu:

„Hvala ti, spasao si mi život!“

I otrča, put trijumfalne kapije parka tragajući za pričom, koju je Bowie tu otkrio i opet sakrio.

*

Univerzitetska četvrt Nju Jorka. Puno ljudi u parku, najviše mladih. Fontana šušti, čuje se ljudski žagor i teška zvona Judson Memorial crkve. Deca u najlonskim kabanicama  igraju se oko spomenika Garibaldiju.

Prolaze ljudi sa kišobranima, bez kišobrana, razgovaraju, čekaju nekog, fotografišu se, gledaju u mobilni, pišu, voze bicikl, šetaju pse, trče.

Smeju se.

Smeju.

„Slikovnica!“

pomisli žena  i od meraka sede na klupu.

„Bowie, Bowie, svakad li si opasan mačak bio.“

Otkopča kaiš od cipele. Osta tako da sedi na klupi u parku, pod sitnom letnjom kišom da leči rane sveta. 

Žena namešta maminu šamiju oko ramena, koju je vezala kao pionirsku maramu. Proverava jesu li joj obe minđuše na mestu, (često joj se gube pošto ih najviše voli, Bowieva munja,  Minja joj ih napravila ), ustaje sa klupe  i kreće ka momcima.

U tom trenutku na scenu ulazi gospodin  sedamdesetih godina, u elegantnom letnjem sportskom sivom odelu, kratkih pantalona. Na glavi ima sivi kačket od tankog tvida, širokog oboda, i poveće crne naočari za sunce.

Ona i on  idu jedno ka drugom. 

„Ovaj se krije od nekoga.“,

pomisli žena i u tom trenutku se saplete o otkopčan kaiš cipele.

„Krivo si progovorila.“

Pomisli opet i nekako se izbori da se ne prostre gospodinu pred noge. On kreće ka njoj da joj pomogne, ali kasni koju sekundu – ona već stoji pravo. Podiže glavu da mu se zahvali i skameni se.

Ona stoji tako ukočena, samo se velike crvene minđuše u obliku Bowievog blica,  na njenim ušima klate.

„Jebo te, ovaj isti Bowie.“

Pomisli, ne verujući.…

„Thank you. It’s ok.“

uspe nekako da mu se obrati.

Lice sedamdesetogodišnjaka sa naočarima  ostaje ukočeno u pravcu njenog lica nekoliko sekundi duže  nego što pristojnost u takvim okolnostima nalaže. 

„Gleda u mindjuše.“

Pravda žena neznanca. Usta ispod naocara se razvlače u osmeh, Otkrivaju besprekorne zube, i neznanac odlazi sa scene. Žena ostane da stoji, na sred parka  nepomično. Park se okreće kao karusel.

„Ovo kao u nekom njegovom spotu!“

pomisli i u sebi pljesnu rukama od oduševljenja. (Spušta se na zemlju). Žena kreće prema muškarcu. Dečak se u međuvremenu zaigrao  sa golubovima u nekom ćošku u parku.

„Tako brzo?“

pita je muškarac.

„Tako brzo.“

„I?“

 „Našla sam šta sam htela.“

„I šta je to bilo?“

„Slikovnica.

To je odgovor. Srećno društvo koje postoji u jednom delu planete i tako pokazuje lepotu ljudskog roda. Muškarac i žena se grle. Dečak dotrčava. Želi da krenu, dosadno mu je otpočetka.

„Hajde da se fotografišemo.“

kaže žena ponosno, kao da je osvojila park.

„Na, dobro.“

kažu obojica njoj za ljubav. Ona ih od sreće opet zagrli. Jedna prolaznica vidi tu scenu, Pita ih:

„Shall I take foto of you?“

„Oh, that’s great! Yes! You are reading my mind! Thank you so much!“

„Oh, you are welcome! Cheese!“

„Ahahaha, još ista fora sa sirom.“

šapuće žena muškarcu. Smeju se. Prolaznica se takođe smeje,  ne zna kako da fotografiše. Žena objašnjava, prolaznica opet kaže „cheese!“ i vraća foto aparat. Pozdravljaju se srdačno, kao da se znaju sto godina. Dečak otrči.

„Znaš šta? Upravo sam videla muškarca koji je isti Bowie.“

Kaže mu ona.

„Aida.“

Odgovara joj kratko.

„Kunem ti se, isti Bowie!

 I gledao me je u minđuše.“

„Na, ja.“

Reče muškarac, ne želeći da joj kvari radost. Žena potrči za dečakom,  uzima ga za ruku, drugom rukom uzima muškarca, počne da skakuće i da peva:

„Mali Džon i Robin Hud veseli drugari“

Izlaze sa scene, pada akšam. Doleću milioni svitaca koji svetle. Sa cugova se spušta velika Bowieva munja. Svici sleću na nju. Crvena munja zasvetli u sumraku, kao neka velika  zlatna  ojica.

Za P.U.L.S.E Aida Kožar

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.