U dvorištu Maltežanina i Huga Prata

U Veneciji postoji mesto po imenu Corte Del Maltese o de Bocca d’orada (dvorište Maltežanina ili zlatnih ustiju), Korta pomorca sa malte, znaju mnogi. Zlatna usta možda pripadaju jednoj brazilskoj prvosveštenici kandomble kulta koja je uz to i velika dama, što nikako nije manje važno. Na svojim beskrajnim putovanjima mornar je sreo mnogo lepih devojaka. Svaka je bila posebna i imala “ono nešto”, zlatousta je jedina koja je imala sve. I Hugo Prat kaže da je ona “sinteza svega što jednu ženu čini poželjnom”, a njemu se u tim stvarima može verovati.

Prat je lik Korta Maltezea kreirao 1967. i tada je ovaj tek jedan od Monahovih gusara. Po mišljenju kralja Eskondide nije bio čak ni za zapovednika jer je suviše samostalan i neposlušan, šta više “jedan prevratnik”, ocena se pokazala kao proročanska.

Korto je prvo osvojio vlastiti serijal, a preko njega i nepodeljenu naklonost ljubitelja stripa. Zatim je svakom novom epizodom pridobijao poklonike i među onima koje “priče u slikama” pre njega nisu naročito zanimale. Zaintrigirao je modne kreatore koliko i psihologe. Lepi mornar sa minđušom u levom uhu postao je ikona popularne kulture ali i tema nekoliko stotina eseja, čak i doktorskih disertacija. Pratu su se javljali “najrazličitiji ljudi, mali veliki, krupni, sitni (koji) svi misle da su Korto i veruju da imaju isti izraz u očima”. Žene su slale pisma sa svojim fotografijama i zahtevale nove mornareve avanture. O Maltežaninu se pričalo mnogo više nego o njegovom tvorcu. Godine 1993. Prat je morao da prizna “On je postao ličnost, on je pravi junak! A ja tu služim samo za vezu, da posredujem između njega i čitalaca, posebno čitateljki”.

Ovaj vapaj starog maestra (tada mu je bilo 67, umro je dve godine kasnije) iza koketnog tona i fine ironije skriva ponos stvaraoca na svoje delo. Ako je “Korto Malteze” bacio u senku prethodna Pratova ostvarenja i prigušio pun razmah potonjih tu nema za čim da se žali. Prat je bio veoma svestan da je tek sa Maltežaninom ušao u red onih najvećih, takođe je odlično znao vlastitu ulogu, junak mora da ima uz sebe “pesnika sa zlatnim ključem pod jezikom”, da bi dospeo u Edenski vrt.

Maltežanin je sin slavne ciganke Nine Gibraltarske i jednog mornara iz Kornvola. Poreklo ga dvostruko oslobađa-niti je ograničen racionalnim poimanjem realnosti (tipičnim za čoveka zapadnog sveta), niti je vezan za jedno mesto. Mudrost neprimerenu mladalačkom dobu primio je od svog pravog oca. Prat ga je stvorio kao zreo čovek zašao u petu deceniju i preneo mu svoje bogato i raznovrsno iskustvo. 

S takvim nasleđem Malteze kreće u potragu za izgubljenim svetovima i skrivenim blagom (Prat je posvetio Henriju Stokpulu, piscu novele). Više puta je govorio i o svom dugu mnogo poznatijim autorima knjiga o južnim morima -Melvilu, Stivensonu i Konradu.). Plovi vodama okeana i brazilskih reka zaustavljajući se tek da bi okončao neku zakulisnu špijunsku igru ili pomogao revoluciju Kangaserosa. Ne mogu da ga zaustave međunarodne kriminalne organizacije ni (mnogo opasnije) lepe devojke opterećene porodičnim prokletstvom. On se ležerno upućuje tamo gde ništa više nije sigurno i sve postaje moguće.

Iz “Balade o slanom moru” Korto i neizbežni Raspućin su isplovili u društvu jednog malog Maora, onog koji je (prateći svojim čamcem ajkulu) jedini stizao tamo gde je naumio. Time je u nove mornareve avanture ušla magija. U “Baladi…” tek skromno nagoveštena dečakovim navigacionim metodom, već u “Karipskoj sviti” igra važnu ulogu. Snovi, astrološki znaci, čitanje iz karata i iz vatre, te vudu rituali pokreću zbivanja koliko i istorijsko-političke činjenice. Pustolovina Kaina i Pandore Hrovensor odigrava se u predelima poznatim sa geografskih mapa. Tristan Bantam i njegova polusestra Morgana kreću se dimenzijama koje nauka nije verifikovala. 

Prat je “Baladu o slanom moru” posvetio Henriju Stokpulu, piscu novele “Plava laguna”. Više puta je govorio i o svom dugu mnogo poznatijim autorima knjiga o južnim morima-Melvilu, Stivensonu i Konradu. 

U nekim poznijim Kortovim albumima tajna znanja, mistična iskustva i ezoterične doktrine još su bitniji elementi. Pratova ambicija nije bila da afirmiše okultne discipline, on pojedine segmente iz njih koristi s ciljem da podtakne onu “pravu” unutrašnju magiju u čitaocu. “Ja sam skeptik”, kaže on “ali verujem u ono što ti fantazija može dati, čime te poezija može obdariti”. 

Čudno je da je i Maltežanin od iste građe, još jedan skeptični vernik. On veruje u slobodu i heroizam, ali je skeptičan prema životu i ne pripada nikome i ničemu, izuzev avanturi. 

Uz svo poštovanje prema osećanjima obojice, ne bi trebalo zaboraviti na ironiju. 

Bez svog blagog cinizma Korto Malteze bi bio previše romantičan za ukus modernog čitaoca. I u Pratovom odnosu prema (pomalo zastarelom) pustolovnom žanru, ironija je od velikog značaja. On nije izbegavao ni najistrošenije stereotipe, originalnim pristupom i ironijskom distancom davao im je neočekivanu snagu i svežinu. U “Sviti” Tristan Bantam sanja kako ga očeva senka vodi do kamenog diska, u snu zna da kroz njega mora proći sam. Provukavši se (kao Alisa kroz ogledalo) na drugu stranu ulazi u milenijumima staru zemlju Mu. Tu sreće samog sebe (svog dvojnika). Zatim domorodci žele da ga žrtvuju da bi na povratku u svoj svakidašnji život ostao u vezi sa njihovom dimenzijom. Onirički prikaz ovog sna zauzima četiri table i njime je “potraga za izgubljenim svetom” oko koje se pletu dve epizode započeta i završena. Time je polazna žanrovska konvencija ispoštovana i priča nastavlja dalje da plete slojevite psihološke i značenjske odnose. Na sličan način je kasnije tretiran jedan još oveštaliji stereotip ” lov na zlato”. Uostalom Tristan se sa svoje ekspedicije vratio sa nekim blagom. Prestalo je da ga muči pitanje šta bi mu bledi prijatelji iz Engleske rekli o tamnoj koži njegove polusestre. Postao je član zajednice veće od one koju čine pitomci londonskih klubova. Stekao je nove prijatelje. Na primer Korta, a taj je već našao načina da se naruga njegovim dometima i tako nas spasi patetike. Uz svo poigravanje konvencijama i unošenje jakih kontemplativnih linija. Pratovi stripovi ostaju u registru avanture, oni čuvaju uzbudljivu klimu pustolovine.

U osnovi svega je ipak priča, a kako je naracija ostvarena kroz crtež Pratov grafizam je odgovoran za ritam i ravnotežu onih raznovrsnih elemenata zadatih scenarijem. Pada u oči da je većina kvadrata realizovana perom i četkom, kontrast između čiste, precizne linije i tamnih površina diktira njihovu dinamiku i intezitet. Četkicu je Herman nazvao “oružjem fantaste”. Mnogi crtači su zazirali od njene upotrebe, osećajući da im crtež izmiče kontroli onog časa kad sa detaljisanja olovkom pređu na širi potez. Prat koristi četkicu da izvuče senke, ali i sasvim samostalno; čitave table se zasnivaju na crnim masama apstraktnih formi i tek oivičenih olovkom. Grafička analiza nije dovoljna da bi se ocenila slojevitost crtačkog pristupa, potrebna je i psihološka. Prat često “stavlja” ornamente u pozadinu, ponekad ih izbacuje u prvi plan. Oni su zanimljivi sami po sebi, dočaravaju kulturni kontekst ambijenta i sugerišu psihologiju likova. Možda, zbog potcenjivačkog odnosa prema stripu, retki su crtači, čak i oni veliki, koji bar ponekom tablom nisu pokušali da dokažu svoju virtuoznost ili smelost eksperimentatora žrtvujući pritom kontinuitet celine. Sa Pratom je upravo suprotno – kvadrati za koje se na prvi pogled čini da su tek ovlašno skicirani i nemarno izvedeni pokazuju se u kompoziciji kompletne priče kao savršeno opravdani i promišljeni, šta više majstorski. Da tako je i Korto svoju plemenitost skrivao pod maskom ravnodušnosti. Kada je kreirao Maltežanina Prat je bio potpuno formiran kao autor. Od tada se njegov crtež kretao ka sve većoj slobodi u izrazu i ka lakoći sintetisanja, komponovanja različitih postupaka i pristupa. Ovih ima toliko da se može govoriti o orkestraciji. 

Konačno, muzički termini iz naslova albuma o kojima je ovde reč nisu slučajno izabrani.

“Balada” je vizuelni roman, “Svita” zbirka kratkih priča u slikama. Svaki od dvanaest albuma sa Maltežaninom kao glavnim junakom ima drugačiju strukturnu organizaciju i posebnu atmosferu, svaka od priča je zaokružena i sasvim autonomna. Sve zajedno, one opet grade jedinstvenu sagu o životu Korta Maltezea, onoga koji je pokušao da u burnim vremenima ide za linijom koju je u detinjstvu usekao na svom dlanu. U velikoj Pratovoj kompoziciji posvećenoj mornaru ili snu čoveka o slobodi more je neizbežnou prvom planu. Koncert je otvoren muzikom na vodi. 

Čarobnica iz Brazila će razumeti da “Zlatna usta” iz imena onog mesta u Veneciji ipak nisu njena već pesnikova. A dvorište, Maltežaninovo ili Pratovo, svakome je otvoreno.

Hugo Prat

Rođen je u blizini Riminija. Ubrzo se njegova porodica preselila u Veneciju. Svedočanstvo koje je Prat ostavio o ranim godinama svog detinjstva 1 veoma je poetizovano. Pitanje je koliko se umetnicima u tim stvarima može verovati, ali nema sumnje da je zauvek ostao “Venecijanac u srcu”.

Kada mu je bilo deset godina obreo se u Africi: otac,vladin službenik, dobio je nameštenje u Etiopiji koja je tada bila italijanska kolonija. Živeli su u Adis Abebi, a Hugo je često posećivao obližnje selo u kome je imao drugove. Sviđala mu se sestra jednog od njih, mnogo godina kasnije setiće se da joj je ime bilo Fala Mariam.2 Priče danakilskih kamilara i fascinantni afrički pejsaži presudno su odredili razvoj Pratove imaginacije. Rat koji je uskoro počeo isčupao je ljude iz njihovih stalnih boravišta i uobičajenog načina života. Pred Hugom i njegovom etiopskom drugaricom neprekidno su defilovala nova lica i različite uniforme. Haos i besmisao velikih ljudskih sukoba biće tema kojoj će se Prat stalno vraćati. Više od toga, fabue “Ane iz džungle” (1959), “Balade o slanom moru”, “Karipske svite” (1970) i još nekih njegovih stripova mogu da se svedu na jednu rečenicu-dvoje dece doživljavaju čudesnu pustolovinu u egzotičnim krajevima baš u vreme kada počinje svetski (ili lokalni) rat.

Godine 1942. Prat se s roditeljima vratio u Italiju. Kapitulacija ih je zatekla u logoru. Mladi Hugo je gutao avanturističku literaturu i svaku priliku je koristio da ode u bioskop. Ponekad je gledao i po tri-četiri filma dnevno. Jedan britanski vojnik sa kojim se sprijateljio povremeno mu je doturao stripove. Momka koji je u to vreme i sam počeo da crta prve “priče u slikama” naviše je impresionirao “Red Beri” Vila Gulda.  

Studije na Venecijanskoj Akademiji lepih umetnosti nisu odvratile Prata od namere da se profesionalno bavi stripom. Iako su njegovi rani radovi “As pik” (1946) i “Ljudi iz džungle” (1949) prilično dobro ocenjeni, bilo mu je jasno da u posleratnoj Italiji neće moći da napravi neku veliku karijeru.

Na poziv jednog izdavača iz Buenos Airesa 1950 se obreo u Argentini. Uopšteno se smatra da se tek u tom periodu oslobodio vidnog uticaja američkih crtača, a posebno Miltona Kanifa.3Stripove “Narednik Kerk” (1953), “Erni Pajk” i “Fort Viling” već odlikuje Pratov prepozantljivi grafički stil i ličan pogled na svet. Njih će potom samo nadograđivati.

Neko vreme je predavao na Univerzitetu u Sao Paolu. Dok je živeo u Baiji jedna lepotica iz komšiluka uvela ga je u kandomble kult i objasnila mu ko je bio Ogun Feraj. “Zlatoustu” je, dakle, prvi upoznao Prat, tek docnije će joj poslati Maltežanina.

Hugo je proputovao celu Južnu Ameriku. Upio je njenu istoriju, predele i ljude. Neki od pisaca sa kojima je tada drugovao uskoro će postati svetski slavni protagonisti “Latino-američkog buma” u književnosti. Snažan uticaj koji su na njega ostavile Borhesove priče (i još više shvatanje književnosti) Prat je dugo nosio u sebi. Kada je desetak godina kasnije upotrebio neke borhesovske motive i postupke, ovi su bili tako zrelo integrisani u njegov vlastiti svet da se moglo govoriti isključivo o još jednom osobenom palimpsestu.

Prat se vratio u Evropu 1964 i posle kraćeg radnog boravka u Londonu. Skrasio u rodnoj Italiji. Objavljivao je u nekoliko časopisa, a jedan je ime dobio po njegovom starom stripu “Sgt Kirk”. Godine 1967 plasirao je tri vrlo kvalitetna ostvarenja “Kapetan Kormoran”, “O’Hara pod srećnom zvezdom” i “Balada o slanom moru”. Ovo poslednje je naročito zaintrigiralo publiku i kritiku. Ocenjeno je kao nova forma “literature u slikama” uporedljiva jedino sa romanom.

Strip je kao oblik umetnosti nipodaštavan od samog nastanka. Početkom šesdesetih stvari su počele da se manjaju. Platna pop-artista izvela su strip ikonografiju iz sveta masovne kulture i povela je u elitnije galerije. Ubrzo potom u Evropi nekolicina intelektualaca i umetnika, naročito onih iz sveta filma, pružila je (uglavnom načelnu, ali snažnu) podršku potcenjenom mediju. Pratov pun stvaralački zamah poklopio se sa rađanjem te nove kulturne klime.4

Iz “Balade” kao matične luke malteški mornar je isplovio u vlastiti serijal. Prva epizoda pod nazivom “Tajna Tristana Bantama” objavljena je 1970-te u francuskom nedeljniku “PIF”. U dvanaest albuma čiji je glavni junak Korto Malteze Prat je sintetisao i poetološki razvio sva svoja prethodna dostignuća. Raznorodni uticaji iz kniževnosti i likovnih umetnosti, a posebno oni iz tradicije filma i stripa, tu su transformisani i izbrušeni u kamenčiće koji ovom složenom mozaiku dodaju tek poneku nijansu ili značenjski sloj.

Prvo, ogromna popularnost Maltezeovih avantura, a zatim i poodmakle godine sprečile su Prata da se u većoj meri posveti onim zamislima koje se nisu odnosile na sagu o mornaru. Rad na novim Kortovim epizodama prekidao je tek u nekoliko navrata: 1973-će je u belgijskom “Tin-Tinu” objavio pet nastavaka “Pustinjskih škorpija”, početkom osamdesetih je za “Comic art” kreirao “Jezuitu Džoa”, a jedan od poslednjih scenarija “Indijansko leto” prepustio je mlađem kolegi Milu Manari.

U istoriji devete umetnosti Pratu je mesto među velikanima, 1984-te on je i zvanično bio proglašen za najboljeg svetskog strip autora. Rezimei onog što se dešavalo tokom druge polovine 20-tog veka, tek će uslediti. Proces osmoze medija, onih sa vekovnom tradicijom i ovih novih, sasvim mladih, tek je otpočeo. Nije neophodno čekati neke nove revalorizacije vrednosti da bi se opus Huga Prata procenio u kontekstu širem od onog koji čini strip scena. Prat je jednostavno umetnik, jedan od onih koji su obeležili naše doba.

Autor: Mićun Ristić

Duhovni razvoj

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

1) U predgovoru “Priče o Veneciji”. back

2) Lik nazvan tim imenom pojavljuje se u jednoj epizodi albuma “Etiopljani”. back

3) Prat je uvek isticao da je glavni podsticaj da se bavi stripom primio od Kanifa. U mladosti je čak pokušao da ga imitira. Zaustaviti se na konstatovanju uticaja baš i nije neki domet. Korektna analiza bi trebalo da se pozabavi onim što je odbačeno koliko onim što je prihvaćeno, a akcenat stavi na stepen transformacije preuzetih elemenata. Recimo samo da je, uporedo sa osvajanjem zanatskog majstorstva, Prat uvek razvijao i svoju estetiku -na planu poetike on je superioran. Za ostalo bi bio potreban poseban tekst. Nadahnuti Pratov predgovor za reprezentativni izbor Kanifovog strvaralaštva izraz je poštovanja koje jedan veliki autor upućuje drugom. back. 

4) S druge strane, Prat je vrlo samosvesno zauzeo izvesnu distancu prema “duhu vremena” u kom je stvarao. Odjeci drastičnih promena koje su u stripu (poglavito evropskom) počele da se odvijaju krajem šesdesetih i kulminirale sredinom sedamdesetih osećaju se i danas. Radikalan pristup temama nasilja, politike i seksa, te pokušaji da se razbije klasična naracija otvorili su nove prostore devetoj umetnosti. Što se tiče pojedinačnih ostvarenja iz tog vremena malo je onih koja nam se ne čine limitirana preteranim eksperimentisanjem i nastojanjem da se izražajnost pojača po cenu priče, pa i elementarne razumljivosti. Prat je video dalje od svojih savremenika. Ni po čemu se ne primećuje da je “Balada o slanom moru” nastala pre trideset godina. Čitaocu koji se ne zamara datumima ona s pravom može da se učini sasvim moderna. U kratkoj istoriji stripa već je klasična. back

  Hugo Prat, Korto Malteze, Strip, Umetnost