Ukroćena smrt – Filip Arijes

Ukroćena smrt – Filip Arijes

Nove humanističke nauke — i lingvistika — uvele su u upotrebu pojmove dijahronija i sinhronija koji će nam možda biti od pomoći. Kao mnoge činjenice mentaliteta, koje karakteriše trajnost, i stav pred smrću može nam se učiniti skoro nepromenjenim tokom dugih vremenskih perioda. On čak izgleda potpuno ahroničan. Ipak, u nekim trenucima, dešavaju se promene, najčešće spore, ponekad neprimetne, u današnje vreme nešto ubrzanije i svesnije. Teškoća istoričara je što treba biti osetljiv na te promene a, istovremeno, ne biti opsednut njima i ne zaboraviti ulogu inertnosti koja umanjuje stvarne domete inovacija.

Ovo obrazloženje nije suvišno i služi da bih objasnio u kakvom sam stanju duha odabrao predmet za svoja četiri predavanja. Prvo od njih će biti situirano pretežno u ravni sinhronije. Ono se odnosi na dugi niz vekova, na hiljade godina. Nazvaćemo ga ukroćena smrt. S drugim predavanjem ući ćemo u dijahroniju: koje su to promene u srednjem veku, računajući od XII veka otprilike, počele da modifikuju ahroničan stav prema smrti i kakav smisao možemo dati tim promenama? Najzad, dva poslednja predavanja biće posvećena savremenim stavovima, kultu grobljâ i grobnica, zabrani bačenoj na smrt u industrijskim društvima.

Počinjemo od ukroćene smrti. Upitajmo se najpre kako su umirali vitezovi u junačkim pesmama i u srednjovekovnim romanima.

Pre svega, bivali su upozoreni: ne umire se pre vremena potrebnog za spoznaju sopstvene smrti. Smrt je mogla biti strašna, kao kuga, ili iznenadna: nju je trebalo, u svakom slučaju, predosetiti kao nešto izuzetno; o njoj se nije govorilo. Normalno je, međutim, čovek bivao upozoren.

»Znajte«, kaže Goven, »da neću živeti ni dva dana.«

Kralj Ban je nesrećno pao; kad se osvestio opazio je da mu rujna krv teče iz usta, iz nosa, iz ušiju. »On pogleda u nebo i jedva izgovori: ,Ah, Gospode, pomozite mi, jer vidim i znam da je kraj blizu’.« (Vidim i znam).

Na Ronsevou, Rolan »oseća da ga smrt celog obuzima. Od glave mu se spušta ka srcu«. On »oseća da je njegovo vreme isteklo«. Tristan takođe oseća da mu život nestaje i »shvata da će brzo umreti«.

Pobožni monasi ponašaju se isto kao vitezovi. U Sen-Martenu de Turu, u X veku, posle četiri godine zatočeništva, neki časni pustinjak »oseća«, priča nam Raul Glaber (Raoul Glaber) »da će uskoro napustiti ovaj svet«. Isti autor pripoveda kako je drugi monah, pomalo lekar, koji je negovao ostalu braću, osetio da mora da požuri. On više nije imao vremena: »Znao je da mu je smrt blizu.«

Ukroćena smrt

Naglasimo da je upozorenje dolazilo preko prirodnih znakova ili iz intimnog ubeđenja, mnogo češće nego putem natprirodnog ili magijskog predosećanja. To je bilo nešto vrlo jednostavno što je nadživelo stoleća, što srećemo i u naše doba, u najmanju ruku nešto što je ostalo da traje u industrijalizovanim društvima. To »nešto« je podjednako nepoznato u verovanju u čudesno, kao i u hrišćanskoj pobožnosti: to je spontana spoznaja. U njoj nije postojala mogućnost obmanjivanja i pretvaranja da se ništa nije videlo. Godine 1491, usred humanističke renesanse — koja se po lošoj navici suprotstavlja srednjem veku — u urbanizovanom svetu, vrlo dalekom od onog Rolanovog ili Tristanovog, neka juvencula (devica — prim, prev.), vrlo mlada, lepa, koketna devojka, zaljubljena u život i njegova zadovoljstva, pogođena je bolešću. Da li će ona tada, uz saučesništvo svoje okoline, da se »zakači« za život, igrajući komediju, praveći se kao da uopšte nije svesna ozbiljnosti svog stanja? Ne! Ona se doduše buni, ali njen revolt ne liči na odbijanje smrti. Cum cerneret infelix juvencula, de proxima situ imminere mortem. Cum cerneret: kad je videla, nesrećna devojka, da je smrt blizu i da je neumitna … Tada, u očajanju, dade svoju dušu đavolu.

U XVII veku, Don Kihot, mada luckast, ne pokušava da umakne smrti u snovima u kojima, zapravo, živi svoj život. Naprotiv, znaci koji prethode smrti vraćaju ga razumu: »Nećako« — kaže on vrlo razborito — »osećam da sam blizu smrti«.

Sen-Simon priča o gđi de Montespan da se plašila smrti. Ona se, u stvari, mnogo više bojala da neće biti upozorena na vreme, a isto tako — vratimo se našoj temi — da ne umre sama.

»Išla je na počinak razgmuvši sve zastore, sa mnogo upaljenih sveca u sobi, sa čuvarkama pored sebe, koje je htela da vidi, svaki put kad bi se probudila, kako razgovaraju, doteruju se ili jedu, da bi se uverila kako nisu pospale.«

No, uprkos svom strahu, 27. maja 1707. shvatila je da će umreti i izrekla poslednju volju.

Tako su iste reči prelazile s generacije na generaciju, nepromenjene, kao poslovice. Nalazimo ih i kod Tolstoja, u vreme kad je njihova jednostavnost već bila narušena. Ipak, Tolstojeva genijalnost je u tome što ih je ponovo otkrio. Na svojoj samrtnoj postelji, u seoskoj stanici, Tolstoj je ječao: »A mužići? Kako li to umiru mužići?« Međutim, mužići su umirali kao Rolan, Tristan, Don Kihot: oni su znali. U Tolstojevoj priči »Tri smrti« stari kočijaš umire u kuhinji krčme, uz veliku zidanu peć. On zna. Kad ga jedna dobra žena zapita ljubazno šta mu je, on odgovara: »Smrt je tu, eto u čemu je stvar.«

To se dešavalo mnogo puta u racionalističkoj i pozitivističkoj Francuskoj, i u romantičarskom, egzaltiranom XIX veku, kao u slučaju majke M. Pužea (М: Pouget): godine 1874. ona dobi »kolerinu« (jednu tešku bolest). Kroz četiri dana reče: »Idite potražite mi sveštenika, ja ću vas obavestiti kad bude trebalo.« A posle dva dana: »Idite i recite svešteniku da mi donese poslednje pomazanje.« Zan Giton (Jean Guitton) koji je pisao o ovome slučaju 1941 — komentariše:

»Vidimo kako su Pužeovi u ta davna vremena (1874!) prelazili s ovog sveta na onaj drugi, kao praktični i jednostavni ljudi, dobri posmatrači znakova, najpre u sebi samima. Oni nisu žurili da umru, ali kad bi videli da im se primiče sudnji čas, umirali su bez žurbe i odugovlačenja, tačno kako je trebalo, poput dobrih hrišćana.«

Međutim, i ostali, nehrišćani, umirali su s istom jednostavnošću.

Znajući da mu je kraj blizu, samrtnik je preduzimao potrebne mere. Sve bi se potom odvijalo jednostavno, kao kod Pužea ili Tolstojevih mužika. U jednom svetu koji je bio ispunjen čudesima, kao svet Romana okruglog stola, smrt je bila sasvim jednostavna stvar. Kad Lanselot, ranjen i izgubljen, primeti »da je izgubio i telesnu snagu« on zna da će uskoro umreti. I šta tada čini? Vrši gestove koje mu nalažu prastari običaji, ritualne gestove koji moraju da se čine kad dođe vreme umiranja. On odlaže svoje oružje i ispruža se mirno na zemlju: trebalo bi, u stvari, da to bude u postelji (izraz »ležeći u bolesničkoj postelji« ponavljače se tokom više vekova u testamentima). Zatim ispruža ruke u obliku krsta — to već nije uobičajeno. Ali, evo i nove navike: ispružen je tako da mu glava bude okrenuta na Istok, prema Jerusalimu.

Kad Izolda pronađe mrtvog Tristana ona zna da će i sama uskoro umreti. Tada leže pored njega, okrenuta ka Istoku.

U Ronsevou nadbiskup Tirpen čeka smrt ležeći: »Preko grudi, tačno po sredini, ukrstio je svoje bele ruke, tako lepe.« To će biti položaj nadgrobnih statua počev od XII veka. (U prvobitnom hrišćanstvu, umrli je bio predstavljen ispruženih ruku, u položaju molitelja.) Čovek očekuje smrt ležeći ispružen. Ovaj ritualni položaj su opisali liturgisti XIII veka. »Samrtnik«, kaže biskup Gijom Diran de Mend (Durand de Mende), mora biti ispružen na leđima tako da mu lice bude okrenuto nebu. Ovaj položaj nije više isti kao kod Jevreja koji nam je poznat iz opisa u Starom zavetu: Jevreji su se okretali prema zidu da bi umrli.

Tako pripremljen samrtnik može da pristupi izvršenju poslednjih delova tradicionalnog ceremonijala. Uzmimo primer Rolana iz Pesme o Rolanu.

Prvi čin je žal za životom, prizivanje (tužno, ali vrlo diskretno) dragih bića i stvari, kratak prikaz, sveden na nekoliko slika. Rolan »poče da se priseća mnogih stvari« (»de plusieurs choses à remembrer le prist«). Najpre, »tolikih zemalja koje je junak osvojio« (de tant de terres quil a conquis, le vaillant), pa onda mile Francuske, ljudi iz svog roda, Karla Velikog, svog gospodara koji ga je othranio, i svojih drugova (»compains«). Ali nijedne misli ni za majku ni za verenicu! Prizivanje je tužno, dirljivo. »On plače i uzdiše i ne može da se umiri.« Ali ova bolećivost ne traje dugo — kao ni potonje jadikovanje preživelih. To je samo jedan trenutak u ritualu.

Posle tužbalice u kojoj se žali za životom, dolazi traženje oproštenja od drugova, od prisutnih — uvek vrlo brojnih — koji okružuju samrtnikov krevet. Olivije traži od Rolana oproštenje za zlo koje mu je protiv svoje volje učinio: »Opraštam vam ovde i pred Bogom. S tim recima pokloniše se jedan drugom.«

Samrtnik preporučuje Bogu one koji će ga nadživeti: » … da Bog blagoslovi Karla i milu Francusku, a pre svih Rolana, njegovog druga«. U Pesmi o Rolanu nema govora o ukopu i o izboru ukopa: biranje pogreba pojavluje se kao tema tek u pesmama nastalim posle ciklusa Okruglog stola.

Došao je i čas da se zaboravi na svet i da se misli na Boga. Molitva se sastoji iz dva delà. Prvi je kajanje: »Bože, tvojom milošću, priznajem krivicu za svoje grehe …« skraćena verzija budućeg confiteora.

»Olivije glasno izgovara svoje pokajanje, sklopljenih ruku, podignutih ka nebu, i moli Boga da mu dâ Raj.«

To je gest pokajnika. Drugi deo molitve je preporučivanje duše (commendacio animae), parafraza jedne vrlo stare molitve, pozajmljene, možda, od Jevreja iz Sinagoge. U francuskom jeziku od XVI do XVIII veka ove molitve nazivaju se recommendaces …

»Oče istiniti, koji nikada ne lažeš, ti što oživljavaš Lazara među mrtvima, ti koji si spasao Danila od lavova, spasi moju dušu od svake opasnosti…«

U tom trenutku odvijao se jedan religiozan čin (ili bolje, eklezijastički) — odrešenje. Davao ga je sveštenik koji je čitao psalme, Liberu, kadio trup i prskao ga svetom vodicom. Ova molitva bila je ponavljana i nad mrtvim telom, u trenutku ukopa. Mi je zovemo »odrešenje«. Ali ta reč nikada nije bila upotrebljavana u običnom govoru: u testamentima se govorilo recommendaces, Libera …

Kasnije, u Romanima Okruglog stola, samrtnicima se daje Hristovo telo (Corpus Christi), pričešće. Poslednje pomazanje je bilo rezervisano za kler i davano je svečano monasima u crkvama.

Nakon poslednje molitve, ne preostaje ništa drugo sem da se sačeka smrt, a ona nema više nikakvog razloga da kasni. Tako Olivije kaže: »Srce ga izdalo, telo mu se svalilo na zemlju. Grof je mrtav, nije mogao da produži svoj ovozemaljski boravak.« Ako bi se desilo da smrt dolazi sporo, samrtnik je čekao u tišini: »On izgovori (svoju poslednju molitvu) i posle toga ne prozbori ni reci više.«

Zaustavimo se tu i izvucimo neke opšte zaključke. Prvi je već izveden: smrt se čeka u krevetu, »počinuvši na samrtničkoj postelji«.

Drugi zaključak je da je smrt javna i organizovana ceremonija. Nju organizuje lično samrtnik, koji »predsedava« i dobro poznaje protokol. Ako bi mu se desilo da nešto zaboravi ili namerno izostavi, dužnost prisutnih, lekara i sveštenika, sastojala se u tome da ga podsete na red, hrišćanski i običajni, istovremeno. Isto je s javnim ceremonijalom. Samrtnikova soba pretvarala se u javno mesto. U nju se slobodno ulazilo. Lekari s kraja XVIII veka, koji su otkrivali prva pravila higijene, žalili su se na prisustvo gomile ljudi u sobama samrtnika. Još na početku XIX veka prolaznici, koji bi na ulici sreli malu povorku sveštenika sa pričešćem za bolesnika, sledili bi je i ulazili za njom u bolesničku sobu. Značajno je bilo prisustvo rođaka, prijatelja, suseda. Dovodila su se i deca: do XVIII veka nije se mogla zamisliti samrtnikova soba bez dece. Kad samo pomislimo na napore koji se danas čine da se deca odvoje od svih stvari vezanih za smrt!

Najzad, poslednji zaključak, najvažniji: jednostavnost s kojom su obredi smrti bili primani i izvršavani, ceremonijalno, doista, ali bez dramatizovanja, bez preteranog uzbuđivanja.

Najbolju analizu ovog shvatanja potražićemo kod Solženjicina, u Odeljenju za rak. Efren je mislio da o tome zna više nego njegovi preci:

»Stari nisu u svom životu nogom kročili u grad, nisu se ni usuđivali, dok je sâm Efren znao da jaše u galopu i da puca iz pištolja već u 13. godini… a sad, evo … Pri- sećao se načina na koji su umirali njegovi stari, u svom zapećku, tamo… isto kao Rusi, kao Tatari, ili kao Udmurti. Bez buke, bez problema, bez zavaravanja da neće umreti: svi su prihvatili smrt smireno (podvukao autor). Ne samo da nisu odugovlačili sa časom svođenja računa već su se za njega pripremali unapred, polako, i pri tom određivali kome će pripasti kobila a kome ždrebe… i gasili su se, sa izvesnim olakšanjem, kao da se radilo samo o tome da promene svoju izbu.«

Bolje se ne može reći. Tako se umiralo vekovima i milenijumima. U jednom svetu podložnom ргоmenama tradicionalni stav pred smrću liči na inertan i kontinuiran masivni blok. Prastaro shvatanje po kome je smrt istovremeno bliska, blaga i indiferentna suprotstavljeno je našem shvatanju po kome smrt izaziva strah, tako veliki da se ne usuđujemo više izgovoriti ni njeno ime. Zato ću na ovom mestu tu vrstu bliske (intimne) smrti nazvati ukroćena smrt. Neću da kažem kako je smrt ranije bila divlja; hoću, naprotiv, da pokažem da je upravo danas ona postala divlja.

Obradićemo sada drugi vid nekadašnje intimnosti sa smrću: koegzistenciju živih i mrtvih.

To je nov i iznenađujući fenomen. On je bio nepoznat u vreme paganske, pa i u vreme hrišćanske antike. Nama je potpuno stran do kraja XVIII veka.

Uprkos saživljenosti sa smrću, stari su se pribojavali mrtvaca i držali su ih što dalje, po strani. Ukazivali su veliku pažnju grobovima: naša saznanja o starim prehrišćanskim civilizacijama potiču iz proučavanja predmeta koji su u njima nađeni. Međutim, jedan od ciljeva pogrebnih kultova sastojao se u sprečavanju pokojnika da se vrate i uznemire žive.

Svet živih morao je biti odvojen od sveta mrtvih.

U Rimu je zakon Dvanaest tablica zabranjivao pokopavanje u gradu (in urbe). Reč funus označava istovremeno mrtvo telo, ubistvo i pogreb: funestus označava skrnavljenje koje se čini nad lesom. Na francuskom je odatle izvedena reč »funeste« (zlokoban, prim, prev.).

Stoga su groblja bila smeštena izvan grada, uz iviciu puteva, kao Via Appia u Rimu, kao Myscamps u Arlu.

Sveti Jovan zlatousti osećao je istu odbojnost kao i njegovi paganski preci kad je u jednoj propovedi podbunjivao hrišćane da se suprotstave novom, još neutemeljenom običaju:

»Pazi da nikad ne napraviš grob u gradu. Šta bi ti radio kad bi drugi počeli da polažu mrtve, ne samo tu gde ti sam jedeš i spavaš, već i na Hristove udove«,*  tj. u crkvu.

Međutim, mora biti da se običaj koji napada sveti Jovan Zlatousti raširio i učestao, uprkos zabranama iz kanbna i crkvenog prava. Mrtvi će ući u gradove iz kojih su bili udaljeni tokom milenijuma.

Ovaj običaj je uveden, ne toliko sa hrišćanstvom, koliko sa kultom mučenika, koji je afričkog porekla. Mučenici su bili pokopavani u vangradskim nekropolama, zajedničkim za hrišćane i pagane. Mesta koja su proslavili mučenici bila su, sa svoje strane, privlačna za ukope. Sveti Paulin je prebacio telo svoga sina u blizinu mučenika iz Aekola u Španiji kako bi mladić »bio spojen sa mučenicima vezom groba i kako bi u blizini krvi svetaca mogao crpsti onu vrlinu koja prečišćava naše duše kao vatra.«

»Mučenici«, objašnjava jedan drugi autor iz V veka, Maksim iz Torina »čuvaće nas, koji živimo u svojim telima, i preuzeće brigu o nama, u trenutku kad budemo napustili telo. Ovde nas sprečavaju da padnemo u greh, tamo nas čuvaju od užasnog pakla. Eto zašto su naši preci vodili računa da spoje naša tela i kosti mučenika.«

Ovo povezivanje je počelo na vangradskim grobljima gde su bili položeni prvi mučenici. Na mestu svečevog veroispovedanja dizana je bazilika, koju su opsluživali monasi i oko koje su hrišćani tražili da budu pokopani. Iskopine rimskih gradova iz Afrike ili iz Španije pružaju nam izuzetan prizor nečega što je na drugim mestima potonja urbanizacija uništila: višeslojne gomile kamenih sarkofaga kojima su okruženi zidovi apside najbliži ispovedaonici. Ova gomila sarkofaga svedoči o snazi želje ljudi da budu pokopani blizu svetaca, ad sanctos.

Došao je i trenutak kada je nestalo razlika između predgrađa, gde se pokopavanje vršilo ad sanctos, i između grada, oduvek zabranjenog za ukope. Poznato nam je kako se to odvijalo u Amijenu u VI veku: biskup, sveti Vast (umro 540. godine), izabrao je za svoj grob mesto izvan grada. Ali kad su nosači hteli da ga podignu, nisu mogli ni da pomere trup koji je iznenada postao pretežak. I tada arhisveštenik zamoli sveca za dozvolu »da telo odnesu na mesto koje smo mi (tj. sveštenstvo iz katedrale) spremili za sebe«. Izgleda da je dobro protumačio svečevu želju jer je telo namah postalo lako. Da bi sveštenstvo moglo da izmeni tradicionalnu zabranu i da omogući čuvanje svetih grobova u katedrali morale su mnoge stare zabrane sasvim da oslabe.

Razlika između grobljanske opatije i katedrale bila je, znači, izbrisana. Mrtvi, već odavno pomešani sa stanovnicima narodskih četvrti predgrađa koja su nicala oko opatija, prodrli su tako i u istorijsko srce gradova.

Ubuduće neće više biti razlike između crkve i groblja.

U srednjovekovnom jeziku reč crkva nije označavala samo crkvenu zgradu već i celokupni prostor oko crkve. Uobičajeno je da izraz »parohijalna crkva« označava brod, zvonik i groblje (chimitir). U dvorištu ili atrijumu crkve, koji je takođe bio posvećen, držale su se propovedi, delila se sveta tajna, održavala procesija za vreme verskih praznika.

U isti mah, u crkvi su se obavljali i ukopi duž zidova, u blizini ulaza, in portion, ili ispod trema, sub stillicidio. Reč groblje označavala je posebno spoljni deo crkve, atrium ili aître. »Aitre« je jedna od dve reči iz govornog jezika kojima se označavalo groblje (cimetiere), a reč cimetiere pripadala je do XV veka gotovo isključivo latinskom jeziku kojim se služio kler. Tirpin požuruje Rolana da dune u rog kako bi kralj i njegova vojska došli i osvetili ih, oplakali i pokopali u crkvenom groblju (aître). Ova reč je nestala iz modernog francuskog jezika. Ali njen germanski ekvivalent se zadržao u engleskom, u nemačkom i holandskom: churchyard.

Postojala je i jedna druga reč koja se u francuskom upotrebljavala kao sinonim: kosturnica (le charnier). Nalazimo je već u Pesmi o Rolanu: carnier. Zadržala se u svom najstarijem obliku, najbližem latinskoj reci carnis, u narodnom govoru: (»une vieille carne«) (staro mesto, trulež) i bez sumnje je još pre Rolana pripadala nekoj vrsti argo govora koji je služio da označi ono što klasični latinski nije imenovao, a što je u crkvenom latinskom označavano učenom grčkom rečju, cemeterium. Može se zapaziti da je u antičkom mentalitetu nadgrobna građevina — tumulus, sepulcrum, monumentum — bila važnija od samog prostora koji je zauzimala, semantički manje bogatog.

U početku je reč kosturnica (charnier) bila sinonim za groblje (aître). Na kraju srednjeg veka označavala je samo deo groblja, tj. galerije koje su se protezale duž crkvenog dvorišta i u kojima su bile gomile kostiju. Groblje Nevinih u Parizu u XV veku je bilo »veliko groblje zatvoreno kućama zvanim kosturnice u kojima su slagani mrtvaci«.

Lako je, prema tome, zamisliti groblje u srednjem veku, pa i u XVI i XVII veku — sve do doba prosvećenosti. To je po pravilu četvrtasto crkveno dvorište, čiji jedan zid obično čini jedna strana crkve. Uz ostale tri strane su bile arkade ili kosturnice. U njihovim usecima ljudske kosti i lobanje bile su umetnički raspoređene: traženje dekorativnih efekata pomoću kostiju dostići će vrhunac u XVIII veku, u baroknim i makabrističkim prikazivanjima, koja još uvek mogu da se vide, na primer, u Rimu, u Crkvi Kapucina ili u Crkvi della Orazione e della Morte koja se nalazi iza palate Fameze: lusteri i ornamenti su u ovim crkvama pravljeni isključivo od kostiju.

Odakle su poticale kosti tako izložene u kosturnicama? Najvećim delom iz ogromnih zajedničkih raka, zvanih »sirotinjske jame«, širokih i dubokih više metara u koje su slagani leševi, samo ovlaš  ušiveni u mrtvačke pokrove, bez kovčega. Kada bi se jedna rupa napunila zatvarala se, a otvarala neka stara, iz koje bi se najpre suve kosti odnele u kosturnicu. Zemni ostaci bogatijih pokojnika, koji su pokopavani u unutrašnjosti crkvene u zasvođenim podrumima, već neposredno u zemlju ispod ploča na podu — otpremali bi se, takođe, jednog dana u kosturnice. Nije bilo ni govora o modernoj ideji da se mrtvac smesti u neku vrstu sopstvenog prebivališta, čiji će on biti vlasnik (ili bar dugogodišnji stanar) kako bi imao svoje boravište iz kojega ga niko ne može isterati. U srednjem veku, kao i u XVI i XVII veku, poreklo kostiju bilo je od malog značaja, samo ako su se nalazile u blizini svetaca ili u crkvi, blizu Bogorodičinog oltara ili blizu sakramenta. Telo se poveravalo crkvi. Bez ikakvog je značaja bilo šta će crkva učiniti sa njim, pod uslovom da ga zadrži u svom posvećenom krugu. Činjenica da su mrtvi ušli u crkvu i u njeno dvorište nije sprečila pretvaranje ovih prostora u javna mesta. Pojam azila i pribežišta potiče iz ove neogrebne funkcije groblja. Za jednog leksikografa, kakav je bio Di Kanž (Du Cange), groblje nije moralo biti samo mesto na kome se obavljaju sahrane, već je moglo biti, nezavisno od svake pogrebne odrednice, mesto azila i bivalo je čak defi- nisano pojmom azylus circum ecclesiam. Tako su u tom azilu nazvanom groblje, gde su ponekad i sahranjivani mrtvi, počele da se podižu i naseljavaju kuće. Groblje je tada označavalo, ako ne baš četvrt, o ono ostrvce kuća koje su uživale izvesne fiskalne i krunske privilegije. Napokon, taj azil je postao mesto susreta i skupova kao Forum kod  Rimljana, kao Piazza Major ili Corso u mediteranskim gradovima, da bi se na kraju tu razvila trgovina i da bi se na njemu plesalo i igralo, prosto iz zadovoljstva što se svi nalaze zajedno na okupu. Duž kosturnica su se ponekad nalazile prodavnice sa robom. Na groblju Nevinih (des Innocents) u Parizu pisari su nudili svoje usluge.

Godine 1231. ruanski koncil zabranio je da se igra na groblju ili u crkvi, pod pretnjom ekskomunikacije. Jedan drugi koncil iz 1405. zabranjuje plesanje na groblju, igranje bilo kakvih igara, zabranjuje pantomimičarima, žonglerima, prikazivačima maski, muzičarima i šarlatanima da obavljaju svoj sumnjivi zanat.

Ali, evo gde se u jednom tekstu, čak iz 1657. godine, pokazuje kako se u blizini pogrebne povorke smatra »nepriličnim« prisustvo »pet stotina besposličara koji se vide ispod galerije«. Usred te gužve (javni pisari, izrađivači rublja, knjižari, pre- prodavci toaletnih proizvoda) trebalo je vršiti ukop, otvarati grob i dizati iz njega leševe koji se još nisu sasvim raspali, pri čemu su se, čak i na najvećoj hladnoći, iz grobljanskog tla širili kužni zadasi.26 Iako se, dakle, na kraju XVII veka počinju primećivati znaci netolerancije, mora se priznati da su se ljudi u toku više od jednog milenijuma savršeno bili prilagodili jednoj vrsti promiskuiteta između živih i mrtvih.

Prizor mrtvačkih kostiju koje izviruju na površinu zemlje, kao lobanja u Hamletu, nije delovao na žive ništa impresivni je od ideje o sopstvenoj smrti: oni su bili intimni sa mrtvima isto toliko koliko su se srodili sa sopstvenom smrću. To je prvi zaključak na kojem treba da se zadržimo.

Filip Arijes

ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU OD SREDNJEG VEKA DO NAŠIH DANA

D.O.M.I.N.E na sajtu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments