Kada neko spomene Njujork, verovatno vam dosta stvari padne na pamet, a još verovatnije je umetnost jedna od njih. Čak i ljudi koji nikada nisu bili u Njujorku znaju za Metropoliten muzej, MoMA ili Vorholov čuveni portret Merilin Monro. Sve je to Njujork, baš kao što su Njujork i Empajer stejt bilding, Metsi ili džinovski pacovi koji špartaju po prljavim mračnim sokacima i razvlače smeće po podzemnim železnicama.

Međutim, pre samo sto godina Njujork je bio totalna kulturna i umetnička zabit. Pre Prvog svetskog rata, Njujork je bio totalno nevažan. Amerika tada još uvek nije imala status globalne supersile. U to vreme je, zapravo, samo jedan grad dominirao svetom umetnosti i kulture, i taj jedan grad bio je Pariz, koji je uspeo da okupi sve najveće muzeje, najuglednije trgovce i najznamenitije umetnike iz celog sveta. Pikaso i Dali iz Španije, Fudžita iz Japana, Man Rej iz Njujorka, Modiljani iz Italije, svi su oni Parizom bili privučeni kao leptiri sjajem ulične svetiljke, isto onako kao što će svi najveći umetnici tri decenije kasnije biti opijeni i Njujorkom.

Tako su i svi cenjeniji jugoslovenski umetnici koji su želeli da podignu svoj ugled morali da otputuju u Pariz, a Ljubica Sokić, Marko Čelebonović, Peđa Milosavljević, Ivan Meštrović, Oton Gliha ili Petar Dobrović samo su neki od njih.

Upravo njih trojica i njima slični, pobegavši od nemačke okupacije, nastanili su se u Njujorku da se iz njega više nikad ne vrate. U Njujorku je u to vreme već bilo otvoreno nekoliko značajnih muzeja, a pored toga je on bio i dom industrijske elite spremne da finansira kulturne institucije i umetnike. Karnegi, Rokfeler, Astor, Vanderbilt, svi su se oni predali revnosnoj izgradnji kojekakvih galerija, muzeja, pozorišta i opera.

A kada su kupovali umetnička dela, kupovali su ih iz Evrope. Tako su se pored Metropolitena istakla još dva muzeja koja će definisati njujoršku umetničku scenu, a možda i umetničku scenu čitavog sveta kakvu danas poznajemo: Muzej moderne umetnosti, ili MoMA, i Muzej Vitni. Oba su osnovale bogate žene.

Muzej moderne umetnosti 1929. godine osnovala je Ebi Rokfeler, supruga milijardera Džona Rokfelera. MoMA je u to vreme predstavljala pravi avangardni iskorak, jer su se, kao po nekom nepisanom pravilu, do tada u muzejima više izlagala dela mrtvih nego živih umetnika. Dela savremenih umetnika pre su sakupljali imućni trgovci i kolekcionari kako bi ih potom izlagali u svojim kućama. Kao muzej koji je u potpunosti posvećen izlaganju savremene umetnosti, MoMA je u tom smislu zaista bila revolucionarna.

Međutim, za stvaranje američke umetničke scene i zasebnog američkog tržišta bilo je neophodno otvoriti još jedan veliki muzej, i taj muzej bio je Vitni. Za to se postarala Gertruda Vanderbilt Vitni, ćerka milijardera Kornelijusa Vanderbilta, koja je i sama bila vajarka. Do 1929. sakupila je 700 dela američkih umetnika i Metu ponudila celu svoju kolekciju, ali ju je on odbio s obrazloženjem da za američku umetnost nema mesta u tako ozbiljnom muzeju. Zato je Gertruda odlučila da otvori sopstveni muzej. Vitni je tako odigrao krucijalnu ulogu u procesu dizanja interesovanja za američku umetnost.

Sa otvaranjem ovih dvaju muzeja otpočinje period posleratnog procvata. Kada je izbijanje Drugog svetskog rata gotovo sve viđenije evropske umetničke trgovce “oteralo” u Njujork, oni su tamo zatekli publiku koja je već bila voljna da tu umetnost plati, možda čak i više nego pariska. Međutim, u to vreme je između pojmova “umetnost” i “evropska umetnost” još uvek stajao znak jednakosti, pa su tako prve dve velike izložbe u MoMA bile posvećene Van Gogu (1935) i Pikasu (1940), i taj trend se održavao još mnogo godina nakon Drugog svetskog rata.

Apstraktni ekspresionizam je sve promenio. Stavljajući naglasak na individualni izraz i emocionalni intenzitet, AbEx ga je sredinom pedesetih prikazao kao dominantni umetnički pokret. Umetnici kao što su Džekson Polok, Vilem de Kuning i Mark Rotko ponudili su nešto novo i originalno, ali u isto vreme i izrazito američko, jer na njihovim velikim platnima kao da su se ogledali njujorška grandioznost i ludilo.

Situacija se odjednom okrenula naglavačke, i Evropa je počela da se oseća staromodnom. Njujork više nije predstavljao samo glavno umetničko tržište, već je postao i srce umetničke scene.

A onda su se tokom 1960-ih i 1970-ih godina pojavili novi pokreti i dodatno učvrstili umetnički status Njujorka. Talas pop-arta s Endijem Vorholom na čelu, kao i minimalizam i konceptualna umetnost, dobrano su uzdrmali dominaciju AbEx-a. Vorhol je sam kreirao identitet njujorške umetničke scene kakvu danas poznajemo, i na neki način pomogao u stvaranju definicije umetnika 21. veka. Takođe, Vorhol je na njujorško tržište stupio otprilike u isto vreme kada se pojavio i fenomen umetničke galerije. Istina, one su u tom trenutku već postojale u većini zapadnih prestonica, ali su uglavnom služile kao izložbeni prostori trgovaca i kolekcionara.

Međutim, sredinom 50-ih i ranih 60-ih godina, Njujork je toliko vrveo od mladih umetnika da je neki novi način izlaganja njihovih dela bio neophodan. Tako su se pojavile nove, drugačije umetničke galerije, među kojima je najznačajnije spomenuti galeriju Leo Kasteli. Umetnici koji su sarađivali sa Leom ubrzo su shvatili da će dalji tokovi njihovih karijera u velikoj meri zavisiti od Lea, pa je na zgužvanoj i haotičnoj umetničkoj sceni Njujorka ta galerija (i njoj slične, koje su kasnije otvarane) javnosti i trgovcima omogućila da razumeju, proberu i uporede.

Sredinom osamdesetih, galerije su počele da kombinuju poslovnu pamet trgovaca s idejama Lea Kastelija. Tako se u moru imena pojavljuje i jedno posebno – ime Larija Gagosijana. To je svet umetnosti Njujorka kakav poznajemo: prostrana bela umetnička galerija puna elegantno obučenih ljudi koji pijuckaju šampanjac i kupuju dela vredna stotine hiljada dolara.

Ove galerije, koje se danas nazivaju megagalerijama, ubrzo su počele da kupuju manje galerije i otvaraju svoje radnje u svetskim prestonicama. Manje galerije više nisu mogle da opstanu, pa su samim tim i ove velike postajale sve veće. Ali to je, na kraju krajeva, u gradu kao što je Njujork i bilo očekivano.

Posle akcija i obveznica, umetnost je postala novi vid robe. Prošli su dani divljeg eksperimentisanja u studijima Sohoa. Pošto su cene nekretnina eksplodirale a broj galerija počeo da opada, umetnici u Njujorku više nisu imali mogućnosti za istraživanje i eksperimentisanje. Ovaj trend se tokom protekle decenije dodatno ubrzao, a proboj svetskih aukcijskih kuća na tržište savremene umetnosti samo je potpomogao taj proces. Sotheby’s i Christies su sada toliko uspešni na ovom primarnom tržištu da je čak i megagalerijama teško da održe korak. Zbog toga one sada moraju da prodaju umetnine koje dolaze sa sekundarnog tržišta, istog onog koje je do pre dve decenije bilo rezervisano za aukcijske kuće.

Umetnička tržišta doživljavaju procvat i u Kini, Japanu, Koreji, i sada je Njujork taj koji počinje da se oseća staromodnim. Marina Abramović je 2010. godine kreirala najuspešniju izložbu u istoriji MoMA – „The Artists Is Present“ – učvrstivši ideju da umetnici budućnosti više nisu isključivo američki belci.

Za mlade srpske umetnike, grad koji nikad ne spava više nema onu privlačnost koju je nekada imao. Baš poput Pariza nakon Drugog svetskog rata, tako i Njujork danas ima svetliju prošlost nego budućnost.