“Veliki Getsbi” ili povest o američkom snu (F. Skot Ficdžerald)

„Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost“ (Veliki Getsbi)

Još mogu da se prisetim – bilo je to davne 1974. godine – one gungule i uzbuđenja koji su vladali na beogradskom FESTU zbog premijernog prikazivanja holivudskog hita „Veliki Getsbi“ sa tadašnjim harizmatičnim zvezdama Robert Redfordom i Mijom Farou u glavnim ulogama (režija Dž. Klejton, scenario F.F. Kopola). To je bila već treća filmska ekranizacija Ficdžeraldovog kultnog romana, nakon koje je usledio i jedan TV film (2000), a zatim još jedna, za sada i poslednja, možda najuspelija verzija (2013) u režiji talentovanog Baza Lurmana (Romeo i Julija, Mulen Ruž, Australija) sa briljantnim glumcem Leo Dikaprijem, koji doduše nema onu muškoliko-lepuškastu pojavu R. Redforda – ali možda više u Holivudu i nema takvih muškaraca poput Redforda, baš kao što ni u njegovo vreme nije više bilo mačo – glumaca koji su ličili na Gregori Peka, Hamfri Bogarta ili Klerk Gebla.

Malo je, čini mi se toliko prirodno „fotogeničnih“ literarnih dela kakvo je Ficdžeraldov roman „Veliki Getsbi“ (objavljen 1925 godine) koji je tako verno prenet na veliki ekran, u meri da su razlike između naših predstava na osnovu knjige i scena iz filma samo u manjim detaljima. Ovi filmovi su, čini mi se čak i prevazišli svoj uzor, verovatno zbog karaktera romana, dobrim delom zasnovanog na vizuelnom (ko može zaboraviti ono Getsbijevo belo odelo) i glamuru (sva ta razuzdana masa „lepih i prokletih“, divno obučenih muškaraca i žena, što plešu po travnjacima Getsbijevog imanja i kuće-palate, oni ogromni ormari prepuni raznobojnih košulja, toalet u zlatu…).

Ovo je romantično-tragična povest iz vremena američke prohibicije, kada se brzo bogatilo i još brže propadalo, sve uz muziku po kojoj su ovo doba američkih dvadesetih godina XX veka i njegova literatura i zapamćeni kao „doba džeza“. „Veliki Getsbi“ je pripovest o čoveku „koji je stvorio samog sebe“ (self-made man) iz izmaštane slike – „nejasni obrisi Džeja Getsbija postali su suština jednog čoveka“ – da bi njegova tragična sudbina na kraju samo svedočila o uzaludnosti napora, iluziji ljubavi i neumitnosti prolaznosti, koja je, u vidu zle sudbine, u ovom slučaju došla neočekivano brzo.

Skot Ficdžeraldu su neki zamerili da je uglavnom pisao o visokim slojevima američkog društva – o raspusnim bogatašima i razmaženim lepoticama („Lepi i prokleti“, „Blaga je noć“, „Ova strana raja“) ali zar nije svaka književnost samo varijanta priče o ljubavi ili o smrti bića koja pate i vole, bez obzira na okolnosti. Roman je kratak, strukturisan vrlo precizno u devet poglavlja sa ključnim momentima radnje koji se dešavaju u skoro matematički podeljenim razmacima. Ispričan u lakom, melanholičnom tonu, roman sadrži slike i rečenice- posebno one o ljubavi Getsbija prema Dejzi -koje se dugo pamte:

„Mislim da ga je najviše uzbuđivao njen glas, sa onom talasastom, grozničavom toplinom, jer njega nije mogao da odsanja – taj glas je bio besmrtna pesma…“

„Znao je da kada poljubi ovu devojku i kad zauvek preda svoje neizrecive vizije njenom prolaznom dahu, njegova misao neće više nikada igrati kao misao Boga. Zato je čekao, osluškujući još malo muzičku viljušku koju je neko udario o zvezdu. Zatim ju je poljubio. Na dodir njegovih usana, ona se rasvetala poput cveta i snoviđenje je bilo potpuno“.

„Nikada nisu bili bliskiji u tom mesecu ljjubavi, niti su dublje međusobno opštili nego kada je ona nemim usnama ovlaš prešla preko ramena njegovog sakoa ili kada je on dotakao kraj njenih pristiju, nežno kao da je zaspala.“

Romantika i tragičnost Getsbijeve ličnosti leži u činjenici da je sve ostvario, bogatstvo i uspeh, zbog ljubavi jedne prelepe, ali razmažene i površne žene zbog koje će, na kraju, on besmisleno stradati, a da ne ostane niko da ga iskreno ožali, osim otac i sused koji priča ovu priču.

Roman u vreme prvog izdanja nije dobio posebno dobre kritike niti se dobro prodavao. Trebalo je da Skot Ficdžerald napusti ovaj svet (1940), kako to često biva, pa da „Veliki Getsbi“ postepeno dobije status velikog, kultnog američkog dela u kome se dodiruju i prepliću različite žice američkog kolektivnog sna o društvenom usponu, moći, novcu i tragičnoj ljubavi. Popularnost „Velikog Getsbija“ ipak više svedoči o samoj američkoj civilizaciji sazdanoj istovremeno na grandioznom i na efemernom. Radi se, rekao bih, o elegantno napisanom kratkom romanu koji u odnosu na velike američke pisce i njihova vrhunska ostvarenja ipak više deluje kao čaša osvežavajućeg pića tipa „sajder“ (cidre, jabukovača) u odnosu na neko visokokvalitetno vino ili žestoki viski ili burbon sa sodom i ledom.

I na kraju, još jedan izuzetan paragraf iz romana – poslednja Getsbijeva slika, uoči kraja (jer pred ambisom što čeka i preti, za utehu ostaju samo reči):

„Mora da je kroz zastrašujuće lišće pogledao u ono čudno nebo i zadrhtao kada je otkrio kako je ruža groteskna i sunce surovo na tek iznikloj travi. Jedan novi svet, materijalan i nerealan, gde se neočekivano kreću bedne utvare koje udišu snove kao vazduh…kao ona pepeljasta fantomska figura, koja klizi prema njemu kroz nakazno drveće…“

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

  Duško Lopandić, F. Skot Ficdžerald, Književnost, Veliki Getsbi