Verner Hajzenberg: Pozitivizam, metafizika i religija

Obnova međunarodnih veza u nauci ponovo je u Kopenhagenu okupila stare prijatelje – atomske fizičare. U rano leto 1952. godine sazvano je tamo savetovanje o građenju velikog evropskog akceleratora. Ja sam bio beskrajno zainteresovan za te planove, jer sam se od tako velikog akceleratora nadao eksperimentalnim razjašnjenjima o pitanju da li se zaista, kako sam pretpostavljao, pri sudaru dveju elementarnih čestica na visokim energijama mogu stvoriti mnoge takve čestice i da li zaista postoje različite vrste elementarnih čestica koje se, slično stacionarnim stanjima atoma ili molekula, razlikuju svojim svojstvima simetrije, masom i vremenom života. Mada mi je dakle predmet savetovanja bio važan u svakom pogledu, neću ovde iznositi sadržinu rasprava, nego samo razgovor koji sam tom prilikom vodio sa Nilsom [Borom – prim. ured.] i Volfgangom [Paulijem – prim. ured.]. I Volfgang je iz Ciriha došao na sastanak. Sedeli smo sva trojica u maloj zimskoj bašti, koja se prema parku graničila sa Borovim stanom, i razgovarali o staroj temi: da li je kvantna teorija u stvari potpuno shvaćena i da li je tumačenje koje smo joj ovde dali pre 25 godina postalo u međuvremenu opštepriznato misaono dobro fizike.

Nils ispriča: “Pre kratkog vremena održan je ovde, u Kopenhagenu, sastanak filozofa, na koji su, u prvom redu, došle pristalice pozitivističkog pravca. Predstavnici bečke škole igrali su važnu ulogu. Pokušao sam da pred tim filozofima govorim o kvantnoj teoriji. Posle mog predavanja nije bilo opozicije niti teških pitanja, ali moram priznati da je upravo ta okolnost bila za mene najstrašnija. Jer, ako niste najpre zaprepašćeni, onda niste ni shvatili kvantnu teoriju. Verovatno je moje izlaganje bilo tako slabo da niko nije uvideo o čemu je reč.”

Volfgang primeti: “Razlog tome nije morao bezuslovno biti u tvom slabom izlaganju. Jer u vjeruju pozitivista spada i zahtev da se činjenice prime, takoreći, na neviđeno. Koliko znam, kod Vitgenštajna možeš pročitati i nešto poput sledeće rečenice: ‘Svet je sve što se događa’. ,Svet je celokupnost činjenica, a ne stvari’. Ako čovek počinje time, primiće bez oklevanja i teoriju koja predstavlja upravo te činjenice. Pozitivisti su naučili da kvantna mehanika tačno opisuje atomske fenomene; prema tome, nemaju razloga da joj se odupru. Ono što mi tu još dodajemo, kao što je komplementarnost, interferencija verovatnoća, relacije neodređenosti, crta zasečena između subjekta i objekta, itd., pozitivisti smatraju nejasnim lirskim dodatkom, vraćanjem u prednaučno mišljenje, brbljanjem; u svakom slučaju, ne mora se uzimati ozbiljno, a u najboljem slučaju nije štetno. Možda je takvo shvatanje logički sasvim zaokruženo u sebi. Samo što ja onda više ne znam šta znači ‘shvatiti prirodu’.”

“Pozitivisti bi valjda rekli”, pokušah da dopunim, “da je shvatanje istoznačno s umećem pre-računavanja unapred. Ako umeš unapred da proračunavaš samo sasvim osobene događaje, shvatio si tek mali delić; ako umeš unapred da proračunaš mnoge različite događaje, shvatio si i dalja područja. Postoji kontinuirana skala između shvatiti-sasvim-malo i shvatiti-gotovo-sve, ali nema kvalitativne razlike između umeti-proračunati-unapred i shvatiti.”

“A zar ti smatraš da takva razlika postoji?”

Da, uveren sam u to”, odgovorih, “i čini mi se da smo o tome već jednom govorili, pre trideset godina, na izletu biciklima na Valhenskom jezeru. Možda bih ovo što mislim mogao objasniti jednim poređenjem. Kad vidimo avion na nebu, možemo s izvesnim stepenom sigurnosti izračunati gde će on biti posle jednog sekunda. Najpre ćemo prosto produžiti putanju u pravoj liniji; ili, ako već uočimo da avion opisuje krivulju, uračunaćemo i tu krivinu. U tome ćemo u većini slučajeva imati uspeha. Ipak, time još nismo shvatili putanju. Tek ako smo prethodno razgovarali sa pilotom i od njega dobili objašnjenje o nameravanom letenju, shvatili smo tu putanju.”

Nils je tek upola bio zadovoljan. “Možda će biti teško takvu sliku preneti na fiziku. Meni se dešava da se sa pozitivistima veoma lako složim o onome što oni hoće, ali manje lako o onome što oni neće. Dopustite da to malo podrobnije objasnim. Ceo taj stav koji smo tako dobro upoznali osobito iz Engleske i Amerike, a pozitivisti su ga, u stvari, samo još uklopili u sistem, ima svoje korene u etosu sa početka novovekovne prirodne nauke. Dotad su se naučnici interesovali samo za velike svetske povezanosti [sinteze – prim. ured.] i objašnjavali ih nadovezujući se na stare autoritete, pre svega na Aristotela i na crkveno učenje, ali su veoma malo marili za pojedinosti date iskustvom. Usled toga proširilo se svakojako sujeverje, zamućujući sliku pojedinosti, a nije bilo napretka ni u krupnim pitanjima, jer se starim autoritetima nije mogla dodati nikakva nova naučna građa. Tek u 17. veku odlučno su se odvojili od autoriteta i okrenuli iskustvu, to jest eksperimentalnom ispitivanju pojedinosti.

“Priča se kako su se naučna društva, na primer Kraljevsko društvo u Londonu, u početku bavila suzbijanjem sujeverja na taj način što su eksperimentima opovrgavali tvrđenja iz nekakvih magijskih knjiga. Tako se, na primer, tvrdilo da jelenak, ako ga uz određene bajalice u ponoć stavite u sredinu kruga ocrtanog kredom na stolu, ne može izići iz tog kruga. Nacrtali su, dakle, kredom krug na stolu, stavili bubu u sredinu, pridržavajući se tačno propisanih bajalica, pa onda posmatrali kako buba čilo i veselo istrčava iz kruga. Osim toga, članovi nekih akademija morali su se obavezati da nikad ne govore o velikim povezanostima, nego da se bave samo pojedinim činjenicama. Teorijska razmatranja o prirodi odnosila su se stoga samo na pojedine skupine pojava, a ne na povezanost celine. Teorijska formula shvaćena je više kao uputstvo za rad – kao što u današnje vreme, na primer, u džepnom priručniku za inženjere možete naći korisne formule za izvojnu čvrstoću šipke. I poznata Njutnova izjava da samom sebi izgleda kao dete koje se igra na morskom žalu i obraduje se kad s vremena na vreme nađe neki uglačaniji belutak ili lepšu školjku nego obično, dok se veliki okean istine neispitan prostire pred njim – i ta izreka izražava etos novovekovne prirodne nauke sa njenih početaka. Razume se da je Njutn stvarno učinio kudikamo više. Umeo je matematički da formuliše zakonitosti na kojima počiva jedna čitava velika oblast prirodnih pojava. Ali o tome ne treba ni govoriti.

“U toj borbi protiv ranijih autoriteta i sujeverja na području prirodne nauke ljudi su, razume se, ponekad i otišli dalje. Tako su, na primer, postojali stari izveštaji koji su svedočili da je povremeno padalo kamenje s neba, a to kamenje čuvano je po nekim manastirima i crkvama kao relikvija. Takvi izveštaji odbacivani su u 18. veku kao sujeverje, a manastiri su pozivani da bace to kamenje bez ikakve vrednosti. Francuska akademija je čak jednom donela odluku da više ne prima izveštaje o kamenju palom s neba. Čak ni ukazivanje na činjenicu da se, na izvesnim starim jezicima, gvožđe definiše kao materija koja povremeno pada s neba, nije moglo da odvrati Akademiju od te njene odluke. Tek kad su kasnije, prilikom pada jednog većeg meteora, mnoge hiljade komadića meteorskog gvožđa pale u blizini Pariza, Akademija je morala da odustane od daljeg opiranja. Ovo sam hteo da ispričam samo kao primer duhovnog stava na početku razvoja novovekovne prirodne nauke; a svi mi znamo kakvo je obilje novih saznanja i naučnog napretka proizišlo iz tog stava.

“Pozitivisti sada pokušavaju da postupak novovekovne prirodne nauke obrazlože i, takoreći, opravdaju jednim filozofskim sistemom. Ukazuju na to da pojmovi primenjivani u ranijoj filozofiji nemaju isti stepen tačnosti kao pojmovi prirodne nauke, i smatraju da pitanja koja su tamo postavljana i o kojima se raspravljalo često nemaju nikakvog smisla, da je reč o prividnim problemima kojima se ne treba ni baviti. Sa zahtevom da se teži krajnjoj jasnoći u svim pojmovima ja se, naravno, mogu saglasiti, ali zabrana razmišljanja o opštijim pitanjima, zato što tamo nema jasnih pojmova u ovom smislu, nikako mi ne ide u glavu; jer pri takvoj zabrani ne bi se mogla shvatiti ni kvantna teorija.”

“Kad tvrdiš da se tada kvantna teorija ne bi više mogla shvatiti”, zapita Volfgang, “hoćeš li time da kažeš kako se fizika ne sastoji samo od eksperimentisanja i merenja, na jednoj, i matematičkih formula, na drugoj strani, nego da se na rubu između toga dvoga moramo baviti pravom filozofijom? Što će reći da tamo, služeći se običnim prirodnim jezikom, moramo pokušati da objasnimo šta se u stvari zbiva pri toj igri između eksperimenta i matematike. Pretpostavljam, takođe, da sve teškoće u poimanju kvantne teorije iskrsavaju upravo na tom mestu, preko kojeg pozitivisti većinom prelaze ćutke, a čine to stoga što se tu ne može operisati preciznim pojmovima. Eksperimentalni fizičar mora biti kadar da govori o svojim ogledima, i pri tom on de facto primenjuje pojmove klasične fizike, o kojima već znamo da nisu tačno po meri prirode. To je osnovna dilema, i ona se ne sme prosto ignorisati.”

“Pozitivisti su”, dodadoh, “izvanredno osetljivi na postavljanje svih pitanja koja, kako oni kažu, imaju prednaučno obeležje. Sećam se jedne knjige Filipa Franka o zakonu uzročnosti, u kojoj se pojedina pitanja ili formulisanja stalno odbacuju uz prekor da je reč o reliktima iz metafizike, iz prednaučne ili animističke epohe mišljenja. Tako se, na primer, biološki pojmovi ‘celine’ i ‘entelehije’ odbacuju kao prednaučni, a nastoji se dokazati kako iskazima u kojima se ti pojmovi obično primenjuju ne odgovaraju sadržine koje bi se dale proveriti. Izraz metafizika tamo je, takoreći, samo pogrdna reč kojom će žigosati potpuno nejasne tokove misli.”

“To sužavanje jezika ni meni, naravno, nije po volji”, ponovo uze reč Nils. “Ti poznaješ Šilerovu pesmu ‘Konfucijeva izreka’ i znaš da u njoj volim osobito one retke: ,Samo obilje vodi jasnoći, a u ponoru prebiva istina’. Obilje ovde nije samo obilje saznanja, nego i obilje pojmova, raznih načina kojima se govori o našem problemu i o fenomenima. Jedino ako se o čudnim odnosima između formalnih zakona kvantne teorije i posmatranih fenomena govori stalno različitim pojmovima, osvetljavajući ih sa svih strana, jasno izlažući njihove prividne unutarnje protivrečnosti, može se izazvati promena u strukturi mišljenja, koja je pretpostavka za shvatanje kvantne teorije.

“Na primer, stalno se ponavlja kako kvantna teorija ne zadovoljava, jer dopušta samo dualistički opis prirode komplementarnim pojmovima ‘talas’ i ‘čestica’. Onaj ko je kvantnu teoriju zaista shvatio, ne bi uopšte došao na pomisao da ovde govori o dualizmu. On će teoriju osetiti kao jedinstven opis atomskih pojava, koji samo tamo gde se za primenu na eksperimente prevodi na običan jezik može izgledati veoma različit. Kvantna teorija tako pruža sjajan primer kako je sasvim mogućno jednu stvar shvatiti potpuno jasno, a u isti mah znati da se o njoj može govoriti samo u slikama i poređenjima. Slike i poređenja – to su ovde u suštini klasični pojmovi, dakle, i ,talas’ i ,čestica’. Oni ne odgovaraju tačno stvarnom svetu, a delimično se nalaze u komplementarnom uzajamnom odnosu i stoga protivreče jedni drugima. Pa ipak, budući da pri opisivanju fenomena moramo ostati u prostoru običnog jezika, pravom stanju stvari možemo se približiti jedino posredstvom tih slika.

“Verovatno je sasvim slično i kod opštih problema filozofije, osobito metafizike. Primorani smo da govorimo u slikama i poređenjima koji ne odgovaraju tačno onome što zaista mislimo. Ponekad ne možemo izbeći ni protivrečnosti, ali se ovim slikama ipak nekako približavamo pravom stanju stvari. A samo stanje stvari ne smemo odricati. ,U ponoru prebiva istina’. To ostaje istinito baš kao i prvi deo rečenice.

“Malopre si pomenuo Filipa Franka i njegovu knjigu o uzročnosti. I Filip Frank je tada učestvovao na kongresu filozofa u Kopenhagenu i održao predavanje u kojem se krug problema oko metafizike, kako kažeš, javljao u stvari samo kao pogrdna reč ili bar kao primer za nenaučni način mišljenja. Morao sam posle da zauzmem stav prema predavanju, pa sam rekao otprilike ovo:

“Pre svega, ne uviđam zašto bismo predmetak meta- smeli stavljati samo ispred pojmova1 kao što su ‘logika’ ili ‘matematika’ – Frank je govorio o metalogici i metamatematici – a ne i pred pojam ‘fizika’. Prefiks meta- treba samo da nagovesti da je reč o pitanjima koja dolaze za tim, dakle, pitanjima o osnovima dotične oblasti; a zašto se ne bi smelo tragati za onim što dolazi, tako reći, iza fizike? No ja bih radije počeo sasvim drukčije, kako bih objasnio svoj sopstveni stav prema tom problemu. Pitam: ,Šta je stučnjak?’ Mnogi će možda odgovoriti da je stručnjak čovek koji veoma mnogo zna o dotičnoj struci. Međutim, ja tu definiciju ne priznajem, jer mi u stvari nikada ne možemo znati mnogo o nekoj oblasti. Radije bih to formulisao ovako: stručnjak je čovek koji poznaje neke od najgrubljih grešaka što ih možemo činiti u dotičnoj struci, pa stoga ume da ih izbegava. U ovom smislu, dakle, nazvao bih Filipa Franka stručnjakom za metafiziku, jer svakako ume da izbegava neke najgrublje greške u metafizici’. Ne znam da li je Frank bio oduševljen ovom pohvalom, ali ja to nisam mislio ironično, nego sasvim pošteno. Za mene je u takvim diskusijama, pre svega, važno da ne pokušamo da prosto rečima savladamo ponor u kom prebiva istina. Mi nigde ne smemo učiniti sebi posao lakim.”

Uveče istog dana, nastavili smo taj razgovor samo Volfgang i ja. Bilo je to vreme belih noći. Vazduh topao, sumrak traje gotovo do ponoći, a sunce, ispod samog horizonta, preplavljuje grad prigušenom plavkastom svetlošću. Rešili smo se da pođemo u šetnju po Dugoj liniji, izduženom keju u luci, gde većinom pristaju brodovi radi istovara. Na jugu Duga linija počinje otprilike tamo gde na jednoj steni uz obalu sedi bronzana statua male Male sirene iz Andersenove bajke, a na severu se završava pristanišnim nasipom, isturenim u lučki basen, na kojem mali svetionik obeležava mesto za ulaz brodova. Isprva smo pogledom pratili brodove kako u sumračnoj svetlosti odlaze i dolaze, zatim Volfgang započe razgovor pitanjem:

“Jesi li bio zadovoljan onim što je Nils danas rekao o pozitivistima? Stekao sam utisak da si ti prema pozitivistima u stvari još stroži od Nilsa, ili, tačnije rečeno, da tebi lebdi pred očima sasvim drugi pojam istine nego filozofima toga pravca; i ne znam da li bi Nils bio spreman da prihvati pojam istine koji si ti nagovestio.”

“To, razume se, ne znam ni ja. Nils je odrastao u jednom vremenu kada je bio potreban velik napor da bi se čovek odvojio od tradicionalnog načina mišljenja građanskog sveta 19. veka, osobito od misaonih tokova hrišćanske filozofije. Pošto je učinio taj napor, on će uvek zazirati od upotrebe jezika starije filozofije ili čak teologije, bez ograđivanja. No kod nas je to drukčije; nama posle dva svetska rata i dveju revolucija nije više potreban nikakav napor da bismo se oslobodili bilo kakvih tradicija. Meni bi – a u tome se slažemo i sa Nilsom – izgledalo potpuno apsurdno kad bih sebi zabranio pitanja ili misaone tokove ranijih filozofija zato što nisu bili izraženi preciznim jezikom. Ponekad, doduše, imam teškoća da shvatim šta se ovim misaonim tokovima htelo reći, pa onda pokušavam da ih prevedem na modernu terminologiju i pogledam da li sad možemo dati nove odgovore na njih. Međutim, ništa me ne sputava da opet pokrenem stara pitanja, kao što me ne sputava ni da se služim tradicionalnim jezikom neke od starih religija. Mi znamo da je kod religije reč o jeziku slika i poređenja, parabola, koji nikad ne mogu tačno da predstave ono što se htelo reći. Ali, na kraju krajeva, u većini starih religija, koje potiču iz razdoblja pre pojave novovekovne prirodne nauke, u pitanju je ista sadržina, isto stanje stvari, koje treba prikazati upravo u slikama i poređenjima, a [koje je] u samom središtu povezano sa problemom vrednosti. Pozitivisti su možda u pravu kad tvrde da je danas često teško dati neki smisao takvim poređenjima, ali ipak ostaje zadatak da se taj smisao shvati, jer on očigledno znači presudan deo naše stvarnosti, ili da se možda izrazi nekim novim jezikom, ako se starim jezikom više ne može iskazati.”

“Kad razmišljaš o takvim pitanjima, odmah mi je jasno da ti ne leži pojam istine koji polazi od mogućnosti proračunavanja unapred. Ali kakvo je tvoje poimanje istine u nauci o prirodi? Ti si ga malopre, u Borovom domu, nagovestio poređenjem sa putanjom aviona. Ne znam kako shvataš takvo poređenje. Šta bi u prirodi trebalo da odgovara nameri ili zadatku pilota?”

“Reči kao namera ili zadatak potiču iz ljudske sfere, i u odnosu na prirodu mogu se u najboljem slučaju shvatiti kao metafore. No možda ćemo dalje stići pribegavši opet onom našem starom poređenju Ptolomejeve astronomije i učenja o planetarnim pokretima od Njutna naovamo. Prema merilu istine, za proračunavanje unapred Ptolomejeva astronomija nije bila gora od docnije Njutnove, ali, upoređujući danas Njutna i Ptolomeja, imamo utisak da je Njutn putanju sazvežđa u svojim jednačinama kretanja formulisao obuhvatnije i tačnije, da je, tako reći, opisao nameru po kojoj je sazdana priroda. Ili da uzmemo primer iz današnje fizike. Kad učimo kako principi održanja, na primer, energije ili naelektrisanja imaju sasvim univerzalan karakter, da premašuju sve oblasti fizike, a nastaju usled svojstava simetrije u osnovnim zakonima, onda je blizu pameti reći da su te simetrije presudni elementi plana po kojem je priroda stvorena. Pri tom sam potpuno načisto s tim da su reči plan i stvorena opet uzete iz ljudske sfere, pa stoga mogu u najboljem slučaju važiti kao metafore. Ipak, razumljivo je i da nam jezik ovde ne može staviti na raspolaganje vanljudske pojmove, kojima bismo se bliže primakli zamisli. Šta treba, dakle, još da kažem o svom prirodnonaučnom pojmu istine?”

“Da, da, pozitivisti mogu, naravno, sada prigovoriti da trabunjaš koješta i ponositi se, u uverenju da se njima tako nešto ne može desiti. Ali gde ima više istine, u nejasnom ili u jasnom? Nils navodi: ,U ponoru prebiva istina’. Međutim, postoji li ponor i postoji li istina? I ima li taj ponor neke veze sa pitanjem o životu i smrti?”

Razgovor se prekinuo za kratko vreme, jer je na nekoliko stotina metara od nas klizio veliki putnički brod, koji je, sa svojim mnogim svetiljkama, u svetloplavom sutonu izgledao kao iz bajke, gotovo nestvaran. Sanjario sam nekoliko trenutaka o ljudskim sudbinama što se možda odigravaju iza osvetljenih prozora brodskih kabina, zatim su se Volfgangova pitanja u mojoj mašti pretvorila u pitanja o brodu. Šta je u stvari brod? Masa gvožđa s električnom centralom, razvodnom mrežom i sijalicama? Ili izraz ljudske namere, obličje obrazovano kao plod međuljudskih odnosa? Ili posledica bioloških prirodnih zakona, koji kao predmet za svoju stvaralačku snagu nisu ovog puta upotrebili samo molekule belančevine, nego čelik i električnu struju? Predstavlja li, dakle, reč namera samo odraz te stvaralačke snage ili prirodnih zakona u ljudskoj svesti? I šta znači reč samo u ovom kontekstu?

Odatle se monolog opet okrenuo opštijim pitanjima. Da li je sasvim besmisleno iza organizujućih struktura sveta u velikom zamisliti neku “svest” čije su to “namere”? Naravno, i tako postavljeno pitanje predstavlja počovečenje problema, jer je reč “svest” proizišla iz čovekovih iskustava. Taj pojam se, dakle, ne bi smeo upotrebiti izvan čovekovog područja. No, ako se toliko ograniči, bilo bi nedopušteno govoriti, na primer, o svesti životinje, ali ipak imamo utisak da takav način govora sadrži izvestan smisao. Osećamo kako smisao pojma “svest” postaje širi i u isti mah maglovitiji kad hoćemo da ga primenimo izvan čovekovog područja.

Za pozitiviste postoji jednostavno rešenje: svet treba podeliti na ono što se može jasno reći i na ono o čemu se mora ćutati. Znači, ovde bi trebalo ćutati, ali valjda nema besmislenije filozofije nego što je ova. Jer gotovo ništa ne možemo jasno reći. Ako izdvojimo sve što je nejasno, preostaće verovatno samo sasvim nezanimljive tautologije.

Lanac ovih misli prekinuo je Volfgang nastavljajući naš razgovor.

“Malopre si rekao da ti nije stran ni jezik slika i parabola kojim govore stare religije, i da stoga ne bi mogao prihvatiti ograničavanja pozitivista. Nagovestio si i da razne religije svojim veoma različitim slikama, po tvom mišljenju, smeraju, naposletku, na gotovo isto stanje stvari koje je – tako si to formulisao – u samom središtu povezano sa problemom vrednosti. Šta si time hteo da kažeš, i kakve veze ima to ,stanje stvari’ – da upotrebim tvoj izraz – sa tvojim pojmom istine?”

“Problem vrednosti – to je pitanje o onome što činimo, čemu težimo, kako treba da se ponašamo. Pitanje, dakle, postavlja, čovek i u odnosu na čoveka; to je pitanje kompasa po kojem treba da se upravljamo kad tražimo svoj put kroz život. Taj kompas je u raznim religijama i shvatanjima sveta dobio veoma različita imena: sreća, Božja volja, smisao, da pomenem samo neka. Različitost imena ukazuje na veoma duboke razlike u strukturi svesti onih ljudskih skupina koje su svom kompasu dale taj naziv. Svakako, neću da umanjujem te razlike, ali ipak imam utisak da je u svim formulacijama reč o odnosu ljudi prema središnjem poretku sveta. Mi, naravno, znamo da stvarnost, za nas, zavisi od strukture naše svesti; oblast koja se može objektivisati samo je malen deo naše stvarnosti. Ipak, i tamo gde se pita za subjektivnu oblast središnji poredak deluje i uskraćuje nam pravo da likove toga područja posmatramo kao igru slučaja ili samovolje. Istina, u subjektivnoj oblasti, bilo pojedinca ili naroda, može doći do mnogih poremećaja. Mogu, takoreći, demoni vladati i isterivati svoje besove, ili – da se izrazim više prirodnonaučno – mogu početi da deluju delimično poreci koji se ne podudaraju sa središnim poretkom, koji su odvojeni od njega. Međutim, na kraju ipak uvek prodre središnji poredak, ono Jedno, da se izrazim u skladu s antičkom terminologijom, sa kojim jezikom religije stupamo u vezu. Pita li se za vrednosti, izgleda da zahtev glasi: treba da postupamo u smislu tog središnjeg poretka, upravo da bismo sprečili poremećaje koji mogu nastati usled odvojenih delimičnih poredaka. Dejstvo onog Jednog ispoljava se već u tome što mi sve što je sređeno osećamo kao dobro, a sve što je poremećeno, zamršeno i haotično – kao zlo. Prizor grada razorenog atomskom bombom čini nam se stravičnim, ali se radujemo ako je ljudima pošlo za rukom da se neka pustinja pretvori u cvetno, plodno zemljište. U prirodnoj nauci, središnji poredak se poznaje po tome što, najzad, možemo primenjivati metafore kao što je ‘priroda stvorena po tom planu’. I na tom mestu je moj pojam istine povezan sa stanjem stvari na koje se misli u raznim religijama. Nalazim da se o svim tim povezanostima može misliti kudikamo bolje otkako smo shvatili kvantnu teoriju, jer u njoj možemo na apstraktnom matematičkom jeziku formulisati jedinstvene poretke obuhvatajući veoma prostrane oblasti; ipak, u isti mah uviđamo kako smo, kad običnim jezikom hoćemo da opišemo dejstva tih poredaka, upućeni na poređenja, na komplementarne načine posmatranja, koji se mire sa paradoksima i prividnim protivrečnostima.”

“Da, taj model mišljenja sasvim je razumljiv”, odgovori Volfgang, “ali šta si imao u vidu onom napomenom da središni poredak uvek prodre? Taj poredak postoji ili ne postoji. Šta treba da znači to ‘prodre’?”

“Imao sam u vidu nešto sasvim banalno, to jest činjenicu, na primer, da posle svake zime ipak na livadama cveta cveće i da se posle svakog rata gradovi opet izgrađuju, da se, dakle, haotično uvek pretvara u nešto sređeno.” pozitivizam-metafizika-8Neko smo vreme išli ćutke jedan pored drugog i ubrzo stigli da kraja Duge linije. Otuda smo nastavili put uskim nasipom, isturenim u lučki basen, do malog svetionika. Na severu je svetla crvenkasta pruga iznad horizonta još pokazivala da sunce, ne odveć duboko ispod te linije, kreće ka istoku. Obrisi zgrada u lučkom basenu ocrtavali su se sasvim oštro. Pošto smo neko vreme stajali na kraju nasipa, Volfgang me zapita prilično neposredno:

“Veruješ li stvarno u nekog ličnog boga? Znam, naravno, da je teško dati jasan smisao takvom pitanju, ali pravac pitanja svakako je saznatljiv.”

“Smem li to pitanje formulisati drukčije?” upitah. “Onda bi ono glasilo: možeš li, ili može li se, središnjem poretku stvari ili zbivanja, u koji se ne može sumnjati, prići tako neposredno, stupiti s njim u vezu tako neposredno kao što je to mogućno kad je u pitanju duša drugog čoveka? Ja ovde izričito upotrebljavam reč duša, koja se teško može protumačiti, kako me ne bi pogrešno razumeo. Ako tako pitaš, odgovorio bih: da. I mogao bih, budući da ovde nisu važni moji lični doživljaji, da podsetim na čuveni tekst koji je Paskal uvek nosio uza se, a koji je počinjao rečju ‘Vatra’ 2, iako taj tekst ne bi važio za mene.”

“Misliš li, dakle, da središnji poredak može biti prisutan s istim intenzitetom kao i duša nekog drugog čoveka?”

“Možda.”

“Zašto si upotrebio reč duša, a nisi govorio prosto o drugom čoveku?”

“Zato što reč duša upravo ovde označava središnji poredak, središte kod jednog bića koje u svojim spoljašnjim pojavnim oblicima može da bude veoma raznoliko i nepregledno.”

“Ne znam da li tu mogu da te pratim do kraja. Ne smemo precenjivati ni svoje sopstvene doživljaje.” “Svakako. Ali i u prirodnoj nauci se pozivamo na sopstvene doživljaje ili na tuđe, ako su nam verodostojno saopšteni.”

“Možda nije trebalo da pitam ovako. Međutim, radije bih se vratio na naš početni problem, na pozitivističku filozofiju. Ona je tebi strana, jer kad bi hteo da se držiš njenih zabrana, ne bi mogao da govoriš o svim tim stvarima o kojima si upravo govorio. No zaključuješ li iz toga da ta filozofija uopšte nema nikakve veze sa problematikom vrednosti? Da u njoj načelno ne može biti nikakve etike?”

“U prvi mah to tako izgleda, ali je jamačno ovde istorijski obrnuto. Ovaj pozitivizam o kojem govorimo i na koji danas nailazimo izrastao je iz pragmatizma i iz etičkog stava koji mu pripada. Pragmatizam je učio pojedinca da ne sedi skrštenih ruku, nego da i sam preuzme odgovornost, da se potrudi oko najprečeg, ne pomišljajući odmah na poboljšanje sveta, i da tamo gde mu dostaju snage radi delotvorno za bolji poredak na malenom području. Na ovom mestu mi pragmatizam izgleda čak nadmoćniji od mnogih starih religija, jer stara učenja ipak lako navode na izvesnu pasivnost, na to da se čovek povinuje na izgled neminovnome, gde bi sopstvenom aktivnošću mogao poboljšati još mnogo štošta. Da se mora početi u malome, ako se želi poboljšati u velikom, svakako da je dobro načelo u oblasti praktičnog delanja; pa čak je možda i u nauci ovaj put pravilan na duge staze, samo ako se ne gubi iz vida ona velika povezanost. U Njutnovoj fizici svakako je delotvorno bilo i jedno i drugo: brižljivo proučavanje pojedinosti i pogled na celinu. Pozitivizam u svom današnjem vidu pada, međutim, u tu grešku što neće da vidi veliku povezanost, što nju – sada ja možda preterujem sa svojom kritikom – svesno drži u magli; u najmanju ruku, nikog ne podstiče da o njoj razmišlja.” “Tvoja kritika pozitivizma meni je, kao što znaš, sasvim razumljiva. Ali još nisi odgovorio na moje pitanje. Ako u tom stavu, u toj mešavini pragmatizma i pozitivizma, postoji neka etika – i ti si svakako u pravu kad kažeš da ona postoji i da se u Americi i Engleskoj vidi trajno na delu – odakle ta etika uzima kompas po kojem se upravlja? Tvrdio si da kompas, na kraju krajeva, uvek potiče samo iz odnosa prema središnom poretku; ali gde nalaziš taj odnos u pragmatizmu?”

“Tu se slažem sa tezom Maksa Vebera da etika pragmatizma u krajnjoj liniji vodi poreklo od kalvinizma, dakle, od hrišćanstva. Pitamo li u ovom zapadnom svetu šta je dobro, a šta zlo, šta je vredno težnje, a šta zaslužuje osudu, uvek ćemo naći hrišćansko merilo vrednosti i tamo gde se već odavno ne možemo više služiti slikama i parabolama te religije. Ako se jednom sasvim ugasi magnetska snaga koja je usmeravala taj kompas – a ta snaga ipak može da potiče samo od središnjeg poretka – bojim se da se mogu desiti veoma stravične stvari, koje premašuju čak i koncentracione logore i atomske bombe. Ali mi nismo hteli da govorimo o toj mračnoj strani našeg sveta, i možda će središnja oblast u međuvremenu na nekom drugom mestu opet postati vidljiva sama od sebe. U nauci je svakako onako kako je rekao Nils: sa zahtevima pragmatičara i pozitivista u pogledu brižljivosti i tačnosti u pojedinostima i krajnje jasnoće u jeziku rado ćemo se složiti. No, njihove zabrane moraćemo prekršiti; jer, ako se više ne bi smelo govoriti ni razmišljati o velikim povezanostima, bio bi izgubljen i kompas po kojem se možemo upravljati.”

Uprkos poodmaklom času, uz nasip je još jedanput pristao neki brodić, koji nas je vratio do Kongens-Nitorva, odakle smo lako stigli do Borovog doma.

(Iz knjige “Fizika i metafizika“ V. Hajzenberga)

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Fizika i metafizika, Nils Bor, Verner Hajzenberg, Volfgang Pauli