Koještarije Vilijema Borouza

‘U S.A.D moraš da budeš ili devijantan,
ili ćeš umreti od dosade’
Vilijam Borouz

Odakle krenuti ?

Stili Den i Bodisatva? Tom Vejts? Alen Ginzberg? Dzek Keruak? Gas Van Sent i Dragstor kauboj? Nil Kasidi? Opijum? Bob Dilan? Možda smrtonosno-kobna igra Vilijem Tel ? Vilijem Li? Kurt Kobejn? Majkl Strajp? Homoseksualizam?…

Lista prijatelja i poznanika bi bila poduža , a situacije vec poznate i ispričane. O ovom mizantropu harizmatičnog glasa i intrigantne pojave skoro se sve zna.

Teško je pronaći i otkriti još nesto novo o Vilijem Borouzu.

Fotografu Piter Rosu/Peter Rossu je to možda i uspelo. Napravio je priču bez reči o materijalnom svetu Vilijema S. Borouza fotografišući Borouzove lične stvari koje je nazvao ‘koještarije’, birajući ih po sopstvenom nekom osećaju i izboru, koje su od 1997. godine, kada je Borouz umro, ostale netaknute i sačuvane u Borouzovom apartmanu, nekadašnjoj svlačionici bez prozora u YMCA , poznatijoj kao ‘bunker’/‘The Bunker’.

I te naizgled nevažne, smešne, bez neke materijalne vrednosti stvari, koještarije, kako ih je Piter nazvao, možda najbolje objašnjavaju još jednu neotkrivenu stranu osobe za koju smo mislili da o njoj skoro sve znamo.

Koje su to koještarije koje su skrenule pažnju Piter Rosu?

Kako ste uopšte došli na ideju da fotografišete Borouzove koještarije?

Vilijem Borouz je dugo godina živeo u apartmanu u bivšoj svlačionici u zgradi YMCA iz 1880. u Njujorku, u ulici Boveri . Apartman nije imao prozore i zvali su ga ‘Bunker’. Kada je Borouz umro, 1997. naš zajednicki prijatelj, Dzon Djorno/ John Giorno, održavao je apartman onako kako ga je Borouz ostavio, sa svim zatečenim stvarima u njemu. Deo apartmana se danas koristi za budističko učenje, a apartman je neobična mesavina budistickih ornamenata, tepiha, slika, jastuka i skulptura i Borouzovog namestaja i kolekcija.

Da li je soba još uvek netaknuta?

Spavaća soba je ista kao kada je Borouz spavao u njoj, sve su stvari na istom mestu. Djorno apartman održava, povremeno dolaze umetnici i prijatelji i učitelji Budizma koji drže seanse .

Da li su stvari koje ste fotografisali vraćene ponovo na isto mesto?

Proveo sam ceo dan birajući šta ću da fotografišem. Izabrane koještarije sam stavljao na trpezarijski sto u kuhinji u kojoj sam improvizao studio i tamo fotografisao. Svaku stvar sam vratio na svoje mesto.

Kako ste izabrali stvari za fotografisanje?

Većina njih se sama nametnula. Kako odoleti a da ne fotografisati knjigu sa naslovom ‘Medical Implications of Karate Blows’? Ili mašinu za kucanje sa njegovim imenom na njoj? Pikado sa strelicama koji visi na zidu u njegovoj spavaćoj sobi?

Kako ste odlučili kako da postavite stvari za fotografisanje , ugao, svetlo…?

Stavio sam sebe na ispit, pokušao sam da pronadjem njihovu originalnost i specifičnost. Tražio sam nešto što ima istorijsku i emocionalnu vrednost za vlasnika. Cipele jesu samo cipele, ali ove sa rupom na djonu je samo jedan čovek nosio. Samo zamislite gde su sve te cipele bile i koga su sve sretale, pogotovu 70-tih i 80-tih godina u Njujorku?

Da li je fotografisanje svakog komada izvan konteksta i okoline pokušaj da odvojite stvari od čoveka? Da li stvari treba da pričaju priču?

Mislim da je interesantna činjenica da ja tačno znam gde svaka stvar stoji u sobi i kako soba izgleda. Poznato mi je svetlo, tišina u sobi, betonski debeli zidovi, a to posmatraču ovih fotografija nije. Zato posmatrač može svoju maštu da stimuliše sa svakim fotografisanim predmetom. A to se možda ne bi desilo da su ove koještarije fotografisane u svom prirodnom okruženju.

Ja pokušavam da gledajući u ove fotografije odvojim ove stvari od onoga što znam, ili mislim da znam o Barouzu. Ali, strelice, nunčuke, ‘The Magical Art of Karate’ – nekako mi se čine odgovarajućim za čoveka koji je usmrtio svoju ženu igrajući se Vilijem Tela. Da li ste vi bili iznenadjeni? Zar vam ove koještarije koje je Borouz čuvao do kraja svog života ne govore nešto što naslućujete, imaju smisla?

Ja nikada nisam sreo čoveka i zaista nemam načina da saznam šta za njega te koještarije ustvari znače. Mnoge deluju kao potvrda i objašnjenje o mitu koji se stvoren o njemu i njegovom portretu u javnosti . Ali ja zaista ne znam da li je on uopste voleo igračku od papira u vidu propelera, da li je voleo da skuplja stare prekrivače, ili je bio opsednut čisćenjem starih cipela. Možda ništa od svega ovoga. Možda Dzon Djorno zna. Možda niko ne zna. Pokušao sam da pronadjem u svakoj stvari nešto unikatno, bez obzira na njenu istoriju i vezu sa vlasnikom. Dopao mi se požuteli i delikatni papir starih magazina , dopali su mi se oblici metkova, dopao mi se materijal i boje na starom prekrivaču.

‘Koještarije’ su zaista odličan izraz koji objašnjava ovu malu kolekciju. Ali šta to čini ‘koještarije’ različitim i efektnijim od sitnica, ličnih stvari? Šta ove koještarije govore o nama ili o Borouzu?

‘Koještarije’ mi nekako odgovaraju za izbor koji je napravljen bez nekog reda i važnosti, mada meni nije važno kako ih zovemo. Ja koristim ‘kojestarije’ mog dede u svakodnevnom životu i na taj način ne samo da održavam sećanje na njega . Ali za vas, to su samo koještarije, nisu sećanja. Ove stvari izvesno dokumentuju šta je ovog čoveka interesovalo, mada niko od nas ne može to da zna do koje granice. Možda sam izabrao stvari koje baš odgovaraju njegovoj slici u javnosti, koja je već stvorena mojoj glavi ? Zašto nisam izabrao kauč, ili lampu, ili trpezarijske stolice?

Ako biste mogli da izaberete jednu stvar iz Borouzove kolekcija, šta bi to bilo?

Komplet četki i imalina za čišćenje cipela. Moje cipele su u strašnom stanju.