Vinsent Van Gog + Gustav Klimt = drama o pojmu lepog

LICA :

-Gustav Klimt

-Vinsent Van Gog

-Sanja

PRVI ČIN

Na pozornici su ogromni štafelaj i tri stolice. Prva je raskošna sofa tapacirana maslinastim plišem sa pozlaćenim ivicama. Druga je drvena i skromna. Treća je mala aluminijumska stolica na rasklapanje. Svuda po podu su razbacane boje, četkice, krpe, boce sa terpentinom i uljem. Akteri sede na stolicama postavljenim u krug.

Gustav : Možeš li mi objasniti šta je za tebe umetnost?

Vinsent : Pokušaj da uredim svet sa kojim ne mogu izaći na kraj.

Sanja : Čitanje knjiga.

Crno-bela fotografija iz 1968-e.

Umetnost je način života.

Gustav : Moj prijatelj Adolf Los jednom je rekao “Sva umetnost je erotska”.

Sanja : Posledica udisanja istog vazduha sa Frojdom.

Gustav : U Beču je s krajem XIX veka erotika visila u vazduhu. Frojd je svaki uspravni predmet tumačio kao erekciju . Los je horizontalne linije povezivao sa ženom, a vertikalne sa muškarcem. Lako sam se uklopio. Preneo sam na platna simbole iz Frojdovog Tumačenja snova i naravno momentalno sam izazvao netrpeljivost u našem dekadentnom gradu.

Vinsent : Kako ste uopšte mogli da sledite tog čoveka?! Glas nemorala?!

Sanja : Da si bio u prilici da na vreme legneš na njegov kauč možda na kraju ne bi završio u overskim poljima sa metkom u grudima. Dočekao bi dugu starost sa oba uva.

Vinsent ustaje sa stolice i počinje da kruži po sceni pognute glave sa rukama na leđima.

Vinsent : Meni niko nije bio potreban. Mogao sam da živim bez žene, bez doma, bez dece. Bez sigurnosti, udobnosti i hrane. Mogao sam čak i bez Boga. Jedino što mi je ikada bilo neophodno za život jesu snaga i sposobnost za stvaranjem.

Sanja : Teške reči za sina protestantskog pastora. Teške reči za studenta teologije, za propovednika! Na kojem putu si izgubio svog Boga?

Vinsent : Sve zavisi od poimanja Boga. Boga kakvog je imao moj otac nikada nisam zaista ni upoznao.

Gustav : Ne razumem deo “…mogao sam da živim bez žene…”. Jednostavno ne razumem. Žena igra glavnu ulogu na svakom mom delu. Čak i kad je ne vidiš.

Ustaje sa stolice i zamišljen odlazi do praznog platna na  štafelaju.

Sanja : Sublimacija.

Gustav : Šta?

Sanja : Nagonska energija oslobođena kroz oblik neneagonskog ponašanja. Po meni glavna razlika vaše umetnosti.

Vinsent : Glavna razlika su motivi naše umetnosti.

Gustav : Glavna razlika proističe iz naših obrazovanja.

Sanja : Ti si hedonista u pravom smislu te reči. Želiš sve da okusiš ali polako I sa ogromnom dozom uživanja. Oslobađanjem nagonske energije postaješ virtuoz mirne ruke, ogromne koncentracije i hladne glave. Svako tvoje delo urađeno je promišljeno, na njemu svaka linija ima svoje određeno mesto.

Gustav : Moje slike nisu hladne.

Sanja : Njegove su toplije.

Gustav : Zašto tako misliš?

Sanja : Zao što kad gledam njegove slike osećam ogromnu energiju koju je zarobio u platnu. Osećam boju koja gori u ognju. Osećam drhtavu ruku i iskidane pokrete četkice od brzine. Da sve završi odmah. U pravom trenutku. Osećam afekat. Osećam potrebu. Ti si obično radio na više slika u isto vreme. Razapneš platna po studiju i onda polako. Naizmenično. Sloj po sloj.

Vinsent : Možda bih i ja radio po tom principu da sam imao više sredstava. Da sam imao bogate grofice koje bi me jurile da im naslikam portret.

Gustav : Pa možda bih i ja radio u njegovom stilu da sam celog života morao da zavisim od tuđe milosti. Od portreta bogatih grofica makar sam imao samostalnost.

Vinsent : Bez portreta grofica makar sam imao ličnost.

Sanja : Ne shvatajte ovo ozbiljno. Samo vam iznosim svoja razmišljanja. Nisu ni od kakve težine.

Pokunjeno se skuplja  na stolici i krši ruke.

Gustav : Pa izgleda sad da je moja umetnost bila komercijalna iako su se tada za moje ime uglavnom vezivali skandali.

Sanja : Ja tebe obožavam. Obožavam  Egipat u tvojim ornamentima. Obožavam  tvoje žene i svu čulnost kojom zrače.

Vinsent : U mojim slikama nema zlata ali u svakoj od njih je zarobljen delić moje duše.

Sanja : Znam. Videla sam jednom. Stajala sam pred tvojim autoportretom iz 1886-e.

Vinsent : I?

Sanja : I gledala sam te u oči dugo dugo dok nisam osetila. I počela da se tresem. I da plačem. I da plačem. I da plačem.

Vinsent : Čekaj, čekaj! Mart 2006-te godine. Neki grad na Z…Zagreb?

Sanja uzbuđeno skače sa stolice.

Sanja : Jeste!

Vinsent : Bio sam dirnut.

Sanja : I ja! Oko mene je bila ogromna gužva. Svi su se gurali da priđu. Ja sam samo stajala kao ukopana tačno ispred tebe. Gledajući te pravo u oči. Bez ijednog treptaja. Do tada sam samo čitala po knjigama glupu frazu “I vreme je stalo” ali u tom trenutku zaista jeste. Likovi su samo počeli da se okreću oko mene. Jedva su me izgurali napolje da se smirim. Međutim naleteli smo na citat iz tvog pisma o portretisanju I delićima duše. I opet počela da ridam kao malo dete. I dalje mi nije najjasnije šta se tamo desilo.

Zavesa pada.

DRUGI ČIN

Svo troje stoje pred platnom. Svako u svom delu slika. Stolice su sklonjene. Vinsent se saginje i nervozno meša boje po podu. Sanja svoje nespretno cedi na levi dlan. Gustav drži svoju paletu i odmereno posmatra svoje delo.

Gustav : Tamo se desilo to da si se uplašila od njegove ružnoće.

Gustav nastavlja da slika.

Vinsent : Avaj…nema poente objašnjavati se sa tobom.

Sanja : Molim te!

Vinsent : Nemam nikakvu potrebu da bežim od stvarnosti. Ni od toga kakav sam. Tvoj autoportret nismo imali prilike da vidimo ali ne znam zašto osećam da bi bio prepun sićušnih ornamenata u pozadini. Lice bi ti bilo kao fotografija zalepljena preko.

Sanja se smeje.

Vinsent : Znate li vi šta je pravo otelotvorenje istinitog? Neprivlačnost ljudi. Moj produkt je umetnost naroda za narod.

Gustav : Lepo upakovan izgovor za loše proporcije, prekratke ruke, ispijena lica. Zar nisi već jednom shvatio da je problem u tvojoj lošoj tehnici? Dosta vremena je prošlo. Imao si vremena za razmišljanje na pretek.

Vinsent : Te “greške” čime ih ti smatraš, to su glavne karakteristike mog viđenja lepog. Za mene lepo je ružno jer lepo je istina.

Sanja : Molim vas!

Svi se vraćaju svom poslu.Posle par minuta ćutanja.

Gustav : Volim suncokrete.

Vinsent : I ja.

Gustav : Moj suncokret je ritam bez kraja i početka.

Vinsent : Moj suncokret je zaslepljujuć! Smrt ili ludilo!

Gustav : Ne! Suncokret je sporo beskonačno kretanje.

Vinsent : Suncokret treba da plamti kao vatra.

Gustav : Suncokret treba da nosi auru mističnog.

Okreće se ka Sanji.

Gustav : Čiji su suncokreti lepši?

Sanja : Pa ne znam. Različiti su.

Vinsent : Jedan mora da je makar malo lepši.

Sanja : Uopšte ne mora.

Gustav : Ja sam stariji i ja kažem da mora.

Vinsent : Slobodno reci.

Sanja : Pa kažem da ne znam. Lepi su i jedni i drugi. Kad gledam ove tvoje osećam živost i titraje sunca koje se preliva po nima. Kad gledam njegove osećam spokoj i smiraj dana.

Vinsent : Pa šta je tu lepše?

Sanja : Meni su oba osećaja podjednako lepa.

Gustav : Meni je uvek najlepše sunce na zalasku.

Vinsent : Meni je uvek najlepše sunce u podne dok prži sve pred sobom.

Gustav : Tebi je sve fino strano.

Vinsent : Bedni su mi tvoji pokušaji da prezentuješ svet kroz svoj kaleidoskop kao da je to nešto najprirodnije. Bedni su mi tvoji pokušaji da zamažeš oči posmatrača!

Njih dvojica besni stoje uperenih četkica jedan prema drugom. Sanja u sredini prati pogledom njihov dijalog.

Gustav : Bedni?! Moji radovi su bogati ornamentima iz jednog jedinog razloga- straha! Horror vacui! Znaš li ti uopšte šta je to? Pitam se vredi li uopšte pričati sa tobom? U duši si prost kao oni ljudi sa tvojih slika kojih se jednostavno ježim!

Vinsent : Ti ljudi su živi. Opipljivi. Prestani da bežiš od stvarnosti skrivajući se iza savršenih lica tvojih portreta. Te žene nisu savršene. Ti si ih deformisao da budu takve i zato su ružne.

Gustav : Prvi put čujem da se neko ophodi prema idealnom sa toliko nipodaštavanja.

Gustav stišava glas, zbunjen, dok Vinsent počinje da grmi.

Vinsent : To nije nipodaštavanje. Shvati! Ta dogma antičkog ideala lepog svodi umetnost samo na puko kopiranje! Lepota i ružnoća nisu kategorije opšteg pravila! Lepota i ružnoća su deo individualnog sistema vrednosti!

Gustav : Ti meni držiš predavanja o antičkim idealima? Meni koji sam objavio rat klasičnim idealima lepote? Meni koji slikam samo smrt i seksualnost prerušene u cveće i žene? Da to je tipično antički. Naravno! Kako do sada nisam shvatio! Pa Nike sa Samotrake je u stvari sam Tanatos. Sletela je na zemlju da seje smrt. A ja mislio da je to neka šuplja forma. Kakva zabluda…

Sanja baca pribor na pod i nervozno briše ruke o pantalone.

Sanja : Bilo mi je zaista drago ali moram vam reći par reči. Ljudi vi ste ludi obojica. Više jednostavno ne znam šta da mislim o vama. Zbogom sad.

Vinsent : Zbogom? Mi ludi? Ti nisi luda? Ti koja si nas pozvala ovde? Ljude koji su mrtvi već čitav jedan vek? Pitam se ko je ovde lud?

Gustav : Svi smo ludi. To je ono što je najbolje u nama.

Zavesa pada.

TREĆI ČIN

Svi sede na podu, umorni. Sanja u krilu drži novine.

Gustav : Uskoro će svanuti.

Vinsent : Ajde da čujemo to.

Sanja počinje da čita novinski članak.

Sanja : “…učesnici likovne radionice podstaknuti video-radom Marine Abramović “Umetnost mora biti lepa” odgovaraju na pitanje zašto je umetnost XX veka “isterala lepotu” iz svojih redova i zašto se prema tom pojmu često odnosi cinično. Radionica istražuje simuliranje takozvanog “skidanja maski” u umetničkom procesu, kako sa sopstvenih osećanja, sećanja, predrasuda…tako I sa “maski” ostalih učesnika i posmatrača…”

scene iz filma “Art must be beautiful”, 1975. Marina Abramovic

 Vinsent : Stani, stani!

Gustav : To je tvoj problem? Ne znaš da li je umetnost tvog doba “isterala lepotu” iz sebe?

Obojica počinju gromoglasno da se smeju.

Vinsent : Kakva ludost!

Sanja : Problem je i to što mi još uvek ne znamo šte je to “lepo”. Definicija ne postoji.

Vinsent : Tebi je škola popila mozak! To je to što škola obično radi. Zato je nikad nisam posebno voleo.

Gustav : Zaista! Pa kome još trebaju definicije.Zamisli samo, pa najbolje da postoji matematička formula za dobijanje lepote.

Pauza zbog smeha.

Vinsent : Praktična manifestacija „lepog“ izražavala se oduvek u najrazličitijim oblicima pojavnosti. Za sve te oblike pojavnosti postoji nit koja ih spaja.

Sanja : Šta je to slično u svemu „lepom“?

Gustav : Ako prihvatiš činjenicu da postoji samo poimanje „lepote“, sledi, da lepotu povezuje osećaj koji izaziva u posmatraču, u svom uživaocu.

Vinsent : Povezuje je iluzija koju oči posmatrača prihvataju kao sliku. Sliku koja je u svakom oku ista. Ta slika putuje vidnim živcem…

Gustav : Misliš nervus opticus-om?

Sanja : Nećete valjda opet.

Vinsent : Nećemo! Dakle, vidni živac prenosi tu sliku putem električnih impulsa. Širi se od očne jabučice preko očne duplje do mozga.

Gustav : Kakvo poznavanje biologije! Iz mozga se dalje širi osećanje. Njegovo Visočanstvo Osećanje koje je jedini sudija kada se radi o poimanju.

Vinsent : Poimanju bilo čega.

Gustav : Poimanju “lepog”.

Vinsent : Shvataš i sama da su danas i moja i Klimtova dela podjednako lepa. Iako su svojevremeno bila “čašćavana” svakojakim kritikama.

Gustav : Poimanje lepog je posledica kolektivne svesti pa mi sad tebe pitamo- da li je kolektivna svest do te mere evoluirala da u svoje okrilje može da primi sve ove vidove lepog?

Vinsent : Ma nismo ni mi toliko različiti. Seti se samo moje La mousme. Nije li se ona jako približila tvom stilu portretisanja? Fino islikano lice sa ornamentalno obojenom haljinom. Umem to i ja.

Gustav: Naravno da umeš. I naravno da ne mislim da su ti dela ružna. Najzad sam prihvatio činjenicu a izgleda da je i čitavo društvo napokon shvatilo isto- ružno ne postoji.

Vinsent : Sad ti sama zaključi. Ako ružno u estetskom smislu ne postoji onda …

Sanja : …onda samo postoje ružna osećanja unutar svakog od nas. Ružna osećanja koja traže razlog svog bitisanja svuda oko sebe. A pošto definitivno u svakome od nas još uvek postoje i lepa osećanja…lepota ne može biti isterana. Lepota je večna!

Kraj.

zа  P.U.L.S.E:  Skineta Splajn

  Klimt, Skineta Splajn, Slikarstvo, Umetnost, Van Gog