Vremenski Levak – Maja od Lemurije – Potisnuće duha zemljinog šara u Podzemlje osuda je majke zvezdanih rojeva na život u progonstvu (njen pad u bezimenost). Tako je svet-pre-vremena ostao na površini pust. Ali ona je od ostatka stare svetlosti zemlje, upijene u sebe, stvorila samostalan slikotvorni mikrosvet: životodavna supstanca stalagnita sazdana beše od astralnih suza nje sâme.   

     &

Lemurka Maja – propala kroz rupu Vremenâ

Slike u Njenom umu, još nespremne da se od Nje osamostale i projekcijom na Haos oprobaju, prosijavale su minimalnom energejom; plavoljubičastom svetlošću, odsevom Snevačice sâme – čije umno čelo je ispuštalo melem na pukotine-u-tkivu vlastitog snevanja: jedini način opstojavanja aristokratije duha, koja se gnušala učešća u usponu kanibalističke svetlosti.

Vizija Njene prostorne mogućnosti rasla je sve do tačke Njenog buđenja – obrušavanja cele uzdrhtale građevine pojma (o svom postojanju) u Podzemlje: ono koje guta plavu zvezdu s vrha odapete strele praljudske opčinjenosti, i pretvara je u lotos-na-lokvanju vlastite močvare.

Tek tu – u toj čekaonici turobne svejednakosti – Ona je izvršila rašivanje kružne teksture sopstvenih eteroplovnih slika: transfiguraciju latica unutar vlastite krune – usled koje se na jednu od njih ispisala strelica krajnjeg izlaza. Tako ova preobilna čaška Njenog temena najzad otkriva svoju tamnu odvodnu tačku, uski prolaz za putovanje unazad: u razređen eter vlastitog vodokorena.

Jer Ona, projekcijom uveličana do visine kule (od-sopstvenih-slika – s krunom osmatralaštva na vrhu) beše (s Njenim krahom, koji se završava prizemljenjem krune) vraćena na prvobitnu veličinu. Pri tom Joj se sadržaj krune (pehar noćnog ambrozijuma) prosipa po prostranstvu vlastite samoprojekcije – groblju idejnih (pogranično upetljanih) slika.

Tako im Ona daruje jedan svetlosno osamostaljen, profiltrirano zagrobni život, nalik na rastuće grozdove stalagnita. Ona sâma pri tom nestaje u rupi njihovog rojenja – jer upravo oni je sprovode iz neopredeljeno-davnog u izboreno-buduće vreme.

Demonski proboj okrugline blaženog ostrva; oslobođen glisando iz podmorske pećine, i to kroz koral Jednoroga koji uvis raste. I najzad: izmeštenje kule-osmatračnice na krov sveta.

                                                             &

Svakome je poznato da se u snovima nikad ne vidi sunce, iako se često dobija utisak mnogo jače svetlosti. Predmeti i tela zrače sami od sebe. Nađoh se u nekom malom parku u kome su se nizali venjaci s belim i crnim grozdovima; ukoliko je gospa koja me je vodila dublje zalazila pod te okićene svodove, senka ukrštenih venjaka menjala je za moje oko svoje oblike i svoju odeću.

(…)

Gospa za kojom sam išao izvi svoj viti stas u pokretu od kojeg počeše da se prelivaju nabori njene svilene haljine, tako da je vrt postepeno dobijao njen oblik. S mukom sam se probijao kroz vreže od kupina kao da uhvatim uveličanu senku, senku koja mi je izmicala; ali se sapletoh o jedan porušen zid, u čijem podnožju je ležalo poprsje neke žene. Dok sam ga podizao učini mi se da je to njeno poprsje… Odmah sam poznao njen mili lik, i obazrevši se oko sebe primetih da je vrt dobio izgled groblja. Glasovi su govorili: – Vasiona je u noći!

(Žerar de Nerval: Aurelija)

                                                                  &

Solipsizam Majčinog Uma

Kada je samotna samostvorena Majka odaslala – iz dubine vlastite zenice – plan uzornog sveta u beskrajni nebo-okean, Ona nije dobila od njega očekivani odgovor /jer Erot se izgubio u lavirintu noćnih ogledala/. Zato je povukla ovaj plan u dubinu svog Uma, na nivo samopropitujuće Hipoteze; opskrbila ga je minimalnom energejom, dovoljnom za vegetiranje kruga probranih dahova – koji tumače/prevode Njenu središnju tačku što opstoji na samom prevoju koncentričnih prstenova, vidova prikaze sâme Smrti.

(…)

Ružo, koja, tek rođena, naopačke oponašaš

sve sporosti smrti.

(Rilke: Ruže)

To Njeno povlačenje dobilo je izgled Trozrake zvezde, Piramide-bez-osnove. Jer ono što je trebalo biti jedna svakome ispunjena sadašnjost-na-Zemlji propalo je u rupu Vremena, te odatle bilo lansirano u prazninu nadaleke budućnosti. Njen hram je ostao ispražnjen u dubinama; ostao je samo Njen amblem uglavljen pod vrh zvezdane tavanice: zlatna vaga koja je za ljude značila: obečanje povratka istog u svetlu razgranatijem od svetla priteklog s ovozemaljskog Sunca.

Rekoh: – Kao Dijana je plava

(…)

ona stiže ne strepeć od Lava

da očima rastera noć straha –

Ali, Psiha, dižući prst bledi reče:

– Tužna, te zvezde se plašim;

bledila se njenog čudno plašim; –

Bi u takvom užasu i bedi

da je krila pustila tlem prašnim.

(Edgar Po: Ulaluma)

.

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

  Katarina Ristić Aglaja, Lemurija, solipsizam