Čovek mora da se pomuči kako bi iz Praga stigao u Vroclav – otprilike, ’preko sedam gora’ – sudetskih gora. Prvo treba doći do kraja Praga i stanice Černi most, i ukrcati se u autobus do Libereca; zatim u Liberecu otići do želežničke stanice i sačekati voz do Tanvalda – i sve to pre napuštanja Češke.

Iz voza koji se kretao planinskom železnicom između Tanvalda i Szklarske Porebe pružao se pogled na živopisne, zelene obronke i padine Sudeta i njihove šume. Onaj kome je poznat govor Crnogoraca primetiće neke fonetske sličnosti sa poljskim kada čuje taj jezik, kao ja kada sam u vozu pitao da li je susedno mesto slobodno, i dobio odgovor  – śedaj, ili kada sam na železničkoj stanici u Szklarskoj Porebi pitao zašto na ekranu nije najavljen polazak koji je u redu vožnje, i dobio odgovor da se taj polazak obavlja samo kada je subota i neđelja (niedziela). Od Szklarske Porebe, malog grada s arhitekturom devetnestovekovnog nemačkog planinskog mesta, u poljskoj Donjoj Šleziji, ovoga puta bilo je neophodno preći deo puta autobusom. Do Jelenie Gore vozili smo se lokalnim putevima, uglavnom sa jednom trakom po smeru.

Poljak do kojeg sam sedeo u vozu u koji sam ušao na stanici Jelenia Gora, govorio mi je o srpskim zajednicama u Poljskoj – za koje do tada nisam znao – pokazujući mi na Gugl mapama mesta u kojima se one nalaze – Novogrodziec i Boleslaviec. Ja sam govorio na mom osrednjem češkom, a on na poljskom, koristeći, radi sporazumevanja, povremeno neke češke izraze. Voz do Vroclava zaustavljao se u proseku na svakih desetak kilometara.

Imam utisak da su, za razliku od Praga, većina stranaca koji su u Vroclavu tu zbog posla ili studija. Ne nailazim na grupe turista koji su ovde kako bi popili gomilu krigli piva po ceni od dva evra i za dva – tri dana se vratili kući. Vroclav nije igralište za turiste. U ovaj grad se dolazi s razlogom. U njemu ne nailazim na blaziranost karakterističnu za Prag.  Ko ga poseti nalazi iznova sagrađeni grad između centralne i severne Evrope.

Sa određivanjem linije Odra-Nisa kao granice sa Nemačkom posle Drugog svetskog rata, Poljska je pomerena sto do dvesta kilometara zapadno. Vroclav je od sredine osamnaestog veka do 1945. bio izrazito nemački grad, tačnije pruski. Okolnost da ga je Hitler proglasio za ’grad tvrđavu’ (Festungsstadt), dovela je do ogromnog razaranja 1944. i 1945. Čudo je da ovaj grad uopšte postoji, imajući na umu da je tada bio većinom porušen. Tokom i nakon tih borbi grad je ostao bez gotovo celokupnog svog stanovništva, a u njega su naseljeni Poljaci sa dotadašnjeg zapada Poljske – Galicije, grada Lviva (polj. Ljvov) i okoline. Njegovi današnji stanovnici su potomci tih poljskih doseljenika iz Galicije, koji su naselili jedan grad koji je do tada oko dvesta godina bio nemački.

U Vroclavu ima nešto od vitalnosti populacije koja nije dugo na istom prostoru, vitalnosti novog početka.  Njegovi stanovnici su većinom tek druga generacija rođena u ovom gradu. U njemu obitava duh strašne bitke; on je jedno od mesta katastrofe dvadesetog veka.

Trouglasti znakovi brojeva zgrada koji se koriste u poljskim gradovima, na kojima dve strane pokazuju broj pod uglom od stodvadeset stepeni u odnosu na fasadu zgrade, dozvoljavaju pešacima da vide broj već sa udaljenosti od petnaest-dvadeset metara, dok je kod uobičajenih ravnih znakova neophodno da priđu zgradi – ili da stanu nasuprot njoj –  kako bi saznali njen broj.

Nalazim da je izgled Vroclava veoma zanimljiv – germanski i hanzeatski  – pomislimo na stari grad Rige ili Lajpcig – sa nekim delovima, poput Nadodrže, koji podsećaju na peštanski Eržebetvaroš (e.g. Kirali utca i njena okolina) – slične istoricističke zgrade, često oronulih fasada. Tu је i nekoliko baroknih palata, ciglena gotika, kao i pojedini stambeni blokovi iz vremena socijalizma na mestu nekih od porušenih objekata.

Pojedine zgrade su ponovo izgrađene na način koji je zadržao staru severnjačku formu, ali ju je izrazio na moderan način. Vroclav je univerzitetski grad i jedan od centara ovog dela Evrope. U lokalu nedaleko od jednog od mostova preko Odre srećem poljske i strane studente.

Jedan meštanin me pita – ’Odakle si?’
 – ’Srbsko, Belehrad.’
 – ’Onda mora da razumeš poljski.’
 – ’Ako ti tako kažeš, odgovorih i nastavih na češkom.’

U nekoliko navrata ulaze lokalci samo kako bi popili jedno žestoko piće za šankom i odmah zatim izašli.

Sutradan doručkujem u jednoj od gruzijskih pekara, koje nude pecivo blisko ukusu posetioca naviknutog na srpske pekare.

Stari grad okružen je parkovima i kanalom, koji se, kao u mnogim drugim starim evropskim gradovima, nalaze na mestu nekadašnjih gradskih zidina i jarka. Plavi tramvaji kruže oko njega.

Poteran nazad kišom i nebom koje je naslućivalo na oluju – na koju sam tog jutra upozoren sms-om evropske meteorološke službe koja je obznanila crveni meteo-alarm – vratio sam se nazad u hotelsku sobu na nekoliko sati, gde sam uzastopno slušao pesmu ’The great gates of Kiev’.

U šetnji uz obalu Odre Vroclav me podseća na Berlin i šetnju uz Spree; letnje veče ovde na ono u Berlinu; biciklističke staze na berlinske. Na osnovu širine ulica oko starog grada imam utisak da grad mora da je bio planiran za stanovništvo veće od ca. šestotrideset hiljada.

Poljaci su u uslovima posleratne nemaštine obnovili centre svojih razrušenih velikih istorijskih gradova – Varšava, Gdansk, Vroclav, kao najistaknutiji primeri – u stilovima koji su u njima bili zastupljeni pre Drugog svetskog rata. To mi govori da su bili uvereni da je komunizam, koji im je nametnut, samo privremeno stanje, jedan period koji je potrebno izdržati, i nakon kojeg će se njihova država svakako vratiti svom karakteru.

za P.U.L.S.E: tekst i fotografije Bojan Viculin

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Bojan Viculin, D.O.M.I.N.E, Poljska, putopisi, Vroclav