Moraće da prođe još dosta vremena dok se u Srbiji neko ne bude usudio da napravi film ili seriju o tragediji u OŠ „Vladislav Ribnikar“ ili onoj u selima pored Mladenovca. Jer sećanje na takve stravične zločine i potresne događaje ne zastareva tek tako, da bi se oni mogli olako posmatrati u igranoj formi, sa pristojne udaljenosti.
U Engleskoj je, međutim, situacija za nijansu drugačija. Tamo su takvi, maloletnički zločini u stadijumu epidemije i više pred auditorijumom nemaju uvek jedno te isto, dobro poznato i naizgled nevino dečje lice dželata, već su skup slučajeva koji imaju zajednički imenitelj – priču o toksičnoj muškosti kojom je britanske dečake očigledno u alarmantnoj dozi zatrovao kontroverzni influenser Endru Tejt. Toliko, da već u tragičnim nizovima dižu ruku na svoje vršnjakinje, saznajemo, po pravilu sa nožem u toj istoj ruci. O ovom zajedničkom imenitelju, mada to je samo delić priče, govori serija „Adolescencija“, autora Stivena Grejema (neko ga se možda seća iz „Sneča“, „Bandi Njujorka“ i „Piki Blajndersa“) o kojoj se poslednjih nedelja, sasvim očekivano, dosta priča i u Srbiji. Jer svako društvo i svaka porodica u njoj će prepoznati i delić svoje muke, postojeće, potencijalne ili makar samo u obliku imaginarnog straha. U našoj zemlji, posle svega što se desilo, prepoznaće je možda i za koju nijansu više. Iako se zločini u Srbiji i Engleskoj – odmah da izbegnemo generalizovanje – razlikuju po masovnosti, učestalosti i mestu gde su počinjeni, ali i u sadržaju, mada ne i u samom korenu motiva.
Pre nego što nastavite sa čitanjem teksta, upozoravamo da slede “spojleri”.
Smeštena negde u Engleskoj, dobro poznavaoci geografije britanskog ostrva prepoznaće Jorkšir, jer socijalni radnik već na početku prve epizode otkriva da dolazi iz Donkastera, „Adolescencija“ čiji je scenario upravo miks fikcije i zajedničkih imenitelja i osobenosti istinitih događaja, od prvih kadrova ostavlja gledaoca u šoku. Specijalne jedinice policije naoružane do zuba dok svi još spavaju mile kroz mirne ulice između kuća od crvene cigle, upadaju u jednu od njih i od četiri člana porodice Miler pod optužbom za ubistvo hapse najmlađeg – trinaestogodišnjeg Džejmija. Otac uverava da je po sredi greška, i da nam se nije dogodio taj maj 2023. sasvim sigurno bismo i mi to pomislili, jer kako bi to nevino lice, koje još spava sa medvedićima i koje se upravo upiškilo u gaće od straha, nekome moglo nauditi.
I ni po čemu ta porodica ne izgleda sumnjivo, naprotiv, deluje tolstojevski srećno, tata, mama, ćerka i sin žive u kućici od crvene cigle sa bašticom ispred, otac je tek stigao sa noćnih intervencija u svojoj vodoinstalaterskoj firmi, majka je domaćica, deca ne deluju zapušteno, morao bi socijalni radnik da se potrudi da tu pronađe patologiju. Možda bi nekome sklonom predrasudama samo upadljivi tribali na očevim bicepsima ukazivali na nekakvu iskrivljenu prošlost ili to što dečak, suprotno običajima, u kriznim trenucima isključivo doziva oca, a ne majku, ali kome bi to na prvi pogled zapalo za oko…
Držaće nas autori serije u tom uverenju da je po sredi ipak neki nesporazum sve do kraja prve epizode, kada nam ostave samo jalovu nadu da na kameri video-nadzora nije ono što svojim očima vidimo da jeste i sve dok nam posle polovine treće epizode, nakon što kroz razgovor sa psihologom bolje upoznamo osumnjičenog, ne rasprše svaku iluziju. „Adolescencija“ nas u svet šokantnog zločina uvodi postepeno, ali surovo, ostavljajući za sobom tragove i dokaze u detaljima i ne prekidajući kadar ni u jednom trenutku – jer ovo je nešto od čega nema bežanja i nema skrivanja. Ovo je nešto što ne može tek tako prestati običnim rezom kamere. I ovo je nešto što gledaoce ostavlja prikovane u prostoriji gde se sve dešava, jer svaki od njih se sa time mora suočiti lično, kao da je reč baš o njemu i njegovom detetu.
Pre namerno, nego slučajno, serija se zločinom bavi iz samo jednog ugla, onog koji gleda u ubicu. Žrtvu, devojčicu Kejti, istih godina kao i njen ubica, gledalac upoznaje samo kao simbol, preko fotografije, a autori mu, opterećujući ga zločincem, ne pružaju priliku ni za puno empatije, ni za saznanje kako je onima koji su je izgubili. Čak se usuđuju da se o njoj govori samo kroz reči malog ubice u trenucima izopačenosti njegovog uma. Nepravdeno i surovo, ali da li je tako i jedino moguće? Jer cilj je da se istraži, a ne da se izazove žaljenje. Ono se, valjda, podrazumeva.
Za prvih nekoliko saznajnih nivoa, „Adolescencija“ se mogla završiti već krajem druge epizode, kada kamera pada pravo sa neba i snima oca malog ubice koji dolazi na mesto zločina da oda poštu sinovljevoj žrtvi. Dok izbezumljeno gleda u prazno, u tom trenutku još imajući zrno nade da njegovo dete nema ništa s tim, u pozadini dečiji hor falsetom peva potresnu verziju Stingovog starog, dobro poznatog hita „Fragile“: „…za sve one rođene pod besnom zvezdom, da ne zaboravimo koliko smo ranjivi…“, odzvanja dok se krug zatvara sa još gomilom pitanja bez odgovora.
Ali suviše je to, naravno, složena stvar da bi tek tako bio kraj. U narednoj epizodi ulazimo u lavirinte patologije uma maloletnog zločinca, koji je u stanju da se za samo nekoliko sekundi iz umilnog dečaka preobuče u malog monstuma nekontrolisanog besa (sjajna gluma šesnaestogodišnjeg Ovena Kupera). I shvatamo da je kapisla za zločin, priča o inselima (mušarcima koji ne mogu da nađu devojke) i toksičnoj muškosti, zaista samo kapisla koja je tu da raspali patologiju skrivenu, ali već postojeću unutar mladog uma koji se još razvija. Jer sličan problem kao i mali ubica Džejmi – neshvaćenost, neprihvaćenost, neprilagođenost u društvu – očigledno, ima i njegov nešto stariji školski drug Adam, sin glavnog detektiva, koga sa zločincem spaja malo drugačiji, ali isto tako problematičan odnos sa svojim ocem. Ali, on nikoga ne ubija. Jer nisu sva deca ista.
I ne proklija svaka izopačena ideologija isto na svakom mestu. U Srbiji, na Balkanu, gde se muževnost, pa i mačizam usađuje u dečake od rođenja kao obavezan „vaspitni predmet“, stavovi Endrjua Tejta su samo prolazna konstatacija. „Uzvraćanje udarca feminizmu“, mizoginija, femicid, toksična muškost i ostale Tejtove opasne kompleksaške budalaštine ne mogu postati „nova moda“ među dečacima u zemlji koja već podseća na njegovu manosferu (zajednicu koja propagira „muška prava“) i u kojoj od muške ruke deceniju unazad godišnje već strada u proseku 40 žena. Ali, na Zapadu, gde su feminizam i ženska emancipacija već zaokružen proces, može. I tu leži ta razlika u sadržaju motiva.
Finale serije seže duboko u porodične odnose i postavlja pitanje svih pitanja: Da li smo rođeni ovakvi kakvi smo ili su nas takvima stvorile životne okolnosti. Ili smo čak kulminacija odnosa naših predaka, jer saznajemo da se bes u porodici Miler skoro po istom obrascu provlači po muškoj liniji bar još dve generacije unazad. I da je odnos između dvojice starijih u toj liniji, uz pokušaj da se ispravi ono što se teško može ispraviti, indirektno stvorio najmlađeg onakvim kakav jeste. I od toga se ne može pobeći, kao što se ne može pobeći od osude sveta – „Ako se preselimo u neki drugi grad, saznaće se kad-tad ko smo i biće još gore“, kaže sestra malog ubice, savest, mudrost i kolateralna šteta u priči.
Izvor: NIN online
Za sve one rođene pod besnom zvezdom napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →