Zašto je epikurejstvo bolji model za svet od stoicizma? – Poslednjih godina svedoci smo ogromnog porasta interesovanja za antički stoicizam, kao i pojave „neostoicizma“ koji je privukao veliku pažnju, o čemu ste mogli da čitate i na ovom portalu. Nema u tome ništa loše, naravno. Antički svet je kolevka mudrosti, helenska filozofska misao je u temeljima svekolike civilizacije – i ukoliko i nakon 2000+ godina možemo u njoj naći korist i inspiraciju, to svakako treba podržati. Međutim, ukoliko već posežemo za tom mudrošću, onda bismo takođe dobro učinili da tu budemo selektivniji i svesniji šireg konteksta u kojem su nastajale raznolike antičke filozofske škole. U tom pogledu, višestruko je korisno razmotriti glavnu rivalsku filozofsku doktrinu stoicizmu u helenističko i rimsko doba: epikurejstvo.

Epikur, iako rođen na ostrvu Samosu oko 341. pre n.e., bio je atinski građanin. Nakon mladosti u kojoj je lutao po Joniji (helenizovanoj obali Male Azije) u doba najvećih potresa koji su pratili osvajanja Aleksandra Velikog, Epikur je oko 306. godine stigao u Atinu, gde je osnovao svoju čuvenu filozofsku školu pod nazivom Vrt (ili Bašta), rivalsku kako Platonovoj Akademiji, tako i Aristotelovom Likeju i Zenonovoj Stoi. U Vrtu je pisao i predavao sve do svoje smrti 270. godine. Za života je Epikur napisao preko 300 knjiga, uključujući monumentalno delo „O prirodi“ u 37 tomova, od čega ništa nije sačuvano, sem tri pisma i nešto fragmenata citiranih kod drugih autora. Epikurov najznačajniji direktni učenik bio je Metrodor iz Lampsaka, dok na najznačajnije i najlepše izlaganje epikurejske filozofije nailazimo u epskoj poemi O prirodi stvari koju je u 1. veku pre n.e. spevao rimski pesnik i filozof Tit Lukrecije Kar, obično poznat samo po svom nomen-u Lukrecije. Ova briljantna filozofska poema, izgubljena nakon propasti starog Rima, slučajno je 1417. godine otkrivena u podrumu jednog nemačkog manastira i izvršila je ogroman uticaj na evropsku renesansu, Kopernikansku revoluciju, a docnije i Prosvetiteljstvo. Upravo je preko Lukrecija antički atomizam oživeo u modernoj nauci i kroz uticaj na novovekovne mislioce poput Gasendija, Boškovića i Daltona, postao okosnica savremene fizike. Na pitanje koji deo svekolikog današnjeg znanja bi sačuvao ako bi morao da se ograniči na jednu jedinu rečenicu, Ričard Fajnmen nije slučajno rekao: „Materija se sastoji od atoma.“ U Lukrecijevoj poemi ovdašnji čitaoci mogu da uživaju i zahvaljujući briljantnom prevodu naše velike književnice i helenistkinje Anice Savić-Rebac; na primer:

Jer van zidova sveta našeg teče

celina prostora beskonačna;

i smis’o traži za to um, i pita

šta leži onde kud ne prestaje

da stremi pogled njegov, kuda sâm

odleće duha zamah slobodni.

„Stranče, ovde ćeš odlično učiniti da usporiš; ovde je zadovoljstvo naše najviše dobro.“ (natpis na ulazu u Vrt)

Pre bilo čega drugog, valja razumeti da su pre svega svojom intelektualnom hrabrošću, epikurejci navukli veliki gnev drugih filozofskih škola i sekti, a sticajem veoma nesrećnih okolnosti ogroman deo onoga što se zna o učenju Vrta potiče od njihovih ogorčenih protivnika. Protivnici epikurejaca bili su skeptici, stoici i (neo)platonisti, pri čemu je iz potonje dve grupe najvećim delom proizašla i četvrta i najagresivnija – hrišćanski teolozi. Ogorčeni otpor hrišćanskih, ali i drugih religijskih, mislilaca prema epikurejstvu je razumljiv, pošto je potonje učenje ateističko de facto, ako već ne i de iure. Ovome valja pridodati dva ključna epikurejska etička pojma, a to su aponia (sloboda od bola) i ataraxia (neuznemirenost, smirenost) koja su bila izvor večnih zabuna i mistifikacija, obično pogrešno tumačena kao poziv na neumerena čulna zadovoljstva.

Jedna od ključnih stvari u kojima su se stoici i epikurejci nalazili na suprotnim stranama jeste odnos prema materijalnim bogatstvima. Dok su stoici insistirali da se ne vezujemo za materijalne stvari koje su nestalne i mogu dušu ispuniti nemirom i strastima, epikurejci su tvrdili da one imaju nespornu instrumentalnu vrednost i da je materijalni prosperitet neophodan preduslov oslobođenju od bola. Naravno, kasnije su hrišćani gotovo verbatim preuzeli stoičko učenje po ovom pitanju. U kojoj meri je to sve do Reformacije ometalo napredak društva je predmet diskusije; ono što je sasvim nediskutabilno jeste da su hrišćanski poglavari, od papa do članova Sinoda SPC, oduvek licemerno drugima prebacivali pohlepu za materijalnim dobrima koju su sami redovno praktikovali i nastavljaju da to čine do današnjeg dana.

Iza pokušaja da se epikurejska doktrina svede na čista (i preuveličana) čulna zadovoljstva leži polu-skriven strah da bi maksimalizacija zadovoljstva i izbegavanje bola zapravo mogli predstavljati privlačne ciljeve koji mogu da posluže kao racionalni princip organizovanja ljudskog života. Kada bi ljudi u većem broju prihvatali ove ciljeve, tada bi čitav niz drevnih praksi, koje su deo našeg hominidskog, sociobiološkog nasleđa – žrtvovanje, plemenska organizacija, društvena ambicija, disciplina, pobožnost – bile podrivene i u najmanju ruku izložene kritici. Samim tim, legitimitet institucija zasnovanih na ovim praksama, naročito religijskih i institucija državne represije, bio bi osporen. Ovo dobija posebnu snagu kada se kontrastira sa kultovima smrti (npr. na ekstremnoj desnici, setimo se pozdrava španskih legionara Viva la Muerte!) i bola (savršen primer je kult koji je Vatikan izgradio oko majke Tereze, kako lepo prikazuje Kristofer Hičens). Danas, sekularni humanisti veoma često idu toliko daleko da na sahranama čitaju i na nadgrobne ploče urezuju čuveni Epikurov epitaf, pronađen na stotinama grobova širom Rimskog carstva: „Nisam bio. Bio sam. Nisam. Ne marim.“

Zašto bi epikurejstvo i danas bilo najbolji model za život savremenog čoveka?

Epikurejci su bili individualisti i optimisti

Zaista, za razliku od svih svojih konkurenata, Epikur je upozoravao da za onoga ko dosledno primenjuje načela razuma, nema istinske zajednice; čovek racionalnog saznanja je takoreći po definiciji usamljen (ovde valja uočiti da je Epikur time stavljao istinu ispred sopstvenog praktičnog interesa, pošto je bio upravnik jedne filozofske škole.) Sa druge strane, u tome ne treba videti ništa loše – negativne konotacije usamljenosti su posledica robovanja bolu i nedostizanja stanja smirenosti. Naprotiv, za pojedinca se sa filozofskim obrazovanjem i treningom otvaraju široke perspektive koje su obično blokirane dogmom i nejasnim mišljenjem. Epikurejska etika je najbliže što se antička misao približila načelu samo-posedovanja: aponia je prirodna posledica prirodnog prava na telesni integritet, a ataraxia se može tumačiti i kao ekskluzivna kontrola nad sopstvenim životom. Lokov čuveni citat iz Dve rasprave o vladi da „svaki čovek ima vlasništvo nad svojom sopstvenom osobom“ je prirodni nastavak puta na koji je Epikur ukazao. Takođe, njegova filozofija uči da kad jednom preskočimo tu osnovnu prepreku, nema razloga da ne verujemo da je moguće postići stanje koje se tradicionalno naziva eudamonia (a najpribližnije prevodi kao „blaženstvo“) i u unutrašnjem životu pojedinca i u njegovoj interakciji sa spoljnim svetom i društvom. Ko smatra da je ostvarivi razvitak pojedinca ultimativna svrha razvoja društva osetiće najveću bliskost upravo sa filozofijom Vrta.

Epikurejci su naglašavali značaj prirodnih nauka

U istoriji ideja, Epikur je najznačajniji kao nastavljač Demokritove atomističke i naturalističke slike sveta. Ne samo što je atomizam najveće postignuće antičke filozofske misli, već ga je Epikur unapredio jednom inovacijom koja predstavlja direktnu preteču kvantne fizike: čuveno „skretanje“ atoma sa determinističkih putanja (lat. clinamen kod Lukrecija), koje se povremeno dešava bez uzroka. U skladu sa tim, moguće je objasniti događaje kao istinski slučajne – uzaludno je tražiti uzroke baš svih pojava oko nas. Takođe, Epikur je prvi shvatao da se atomi kreću i unutar čvrstih tela koja ne menjaju svoj oblik, i to tako da vibriraju jedni oko drugih, što je kasnije igralo veliku ulogu u razvoju novovekovnog atomizma kod Boškovića i Daltona. Čitanje Lukrecija je ne samo pesničko zadovoljstvo, već i duboko izazovno intelektualno iskustvo. Ono što bismo danas nazvali STEM jeste bila okosnica epikurejskog pogleda na svet, u čemu su ostavili daleko u prašini sve rivalske škole koje su malo ili nimalo doprinele razvitku prirodnih nauka, sa majušnim izuzetkom nekih Senekinih astronomskih zaključaka. Za sledbenike Vrta nisu postojale, niti ima razloga da postoje „dve kulture“ i nerazumevanje Drugog zakona termodinamike jeste podjednako neprihvatljivo kao i neznanje o Šekspirovim dramama (da upotrebim Snouov originalni primer iz 1959. godine).

Još važnije je da Epikur, baš kao i Poper, u naučnom metodu pronalazi uporište svojih moralnih i političkih stavova, dakle nešto za šta će većina savremenih filozofa tvrditi – i lagati vas – da je nemoguće! U vreme kada čak i veoma blage poruke Poperovih nastavljača poput Stivena Pinkera ili Sema Herisa da prirodne nauke i te kako imaju šta da kažu o poreklu vrednosti i naših sudova o njima, nailaze na često histerične i paranoidne reakcije u inače obično suprotstavljenim krugovima religijskih konzervativaca na jednoj i postmodernih levičara iz humanistike na drugoj, velika ironija je da je Epikur dobrim delom već bio tamo (uzgred budi rečeno, to što se ekstremisti na suprotnim stranama jednako osećaju ugroženim je samo još jedan pokazatelj u kojoj meri su i Pinker i Heris na tragu istine).

Epikurejci su se borili protiv sujeverja i verske zatucanosti

U skladu sa prethodnom stavkom, otkrivanje pravilnosti u svetu oko nas, koje je okosnica naučnog metoda, predstavlja i epikurejski štit protiv najrazličitijih oblika psedonauke, sujeverja i verskog fanatizma. U Pismu Herodotu, Epikur naglašava da nema razloga da prihvatamo ikakav misticizam pošto se sve pojave mogu ultimativno svesti na kretanje atoma kroz prazninu – pri čemu, kao što smo rekli, to kretanje nije isključivo determinističko. Za objašnjenje slučajnosti i stvari kojima ne vidimo uzroke i koje nam se čine kao „čuda“ nisu odgovorni bogovi ili duhovi ili demoni ili paranormalne moći – dovoljno je prihvatiti indeterminističko „skretanje“ atoma, analogno modernim kvantnim fluktuacijama. Epikur ide i korak dalje i smatra da su i bogovi, ali i ljudske duše, sastavljene od atoma i stoga podložne zakonima fizike. Epikurejski bogovi, uzgred budi rečeno, stoga mogu biti posmatrani kao supernapredne vanzemaljske inteligencije koje su otkrile tajnu besmrtnosti; a pošto je epikurejski svemir oduvek postojao, tako nešto se zapravo nužno moralo desiti! Valjda nije potrebno naročito naglašavati koliko je ovo neophodno u današnjem svetu ophrvanom najbizarnijim sujeverjima i manifestacijama verskog fanatizma, od astrologa i kreacionista, do antivaksera, anti-GMO sektaša, i negatora kimatskih promena.

Epikurejci su zagovarali jednakost polova i odbacivali svaku diskriminaciju

Za razliku od svih drugih filozofskih škola antičkog sveta, Vrt je od početka bio potpuno otvoren za žene. U sačuvanim Epikurovim fragmentima nema nijednog primera uzgrednih diskriminatornih predrasuda, inače često prisutnih kod antičkih autora. Takođe, među polaznicima Vrta bilo je i robova. Još jedna diskriminacija za koju u epikurejstvu nema mesta je ona zasnovana na starosti („ejdžizam“): na samom početku Pisma Menekeju, Epikur se oštrim rečima obrušava na one koji smatraju da postoji neko „pravo doba“ za bavljenje filozofijom, „jer ni za koga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše“.

Epikurejska etika je najsaglasnija sa savremenom konsekvencijalističkom etikom, kao i sa nalazima neuro i kognitivnih nauka

Epikur čini oštar rez u odnosu i na deontološku etiku platonista i na aristotelovsku i stoičku etiku vrline, pošto jasno i eksplicitno smatra da vrlina treba da bude podređena sreći, a ne obratno. Sreća kao odricanje od zadovoljstva je contradictio in adiecto i možda je moguća u okvirima transcedentalne i iracionalne asketske prakse u budističkim ili hrišćanskim manastirima, ali nije moguća u kontekstu ijedne na razumu utemeljene filozofije. Sa druge strane, neuronauke nam sugerišu da hedonistički proračun umanjenja bola i uvećanja zadovoljstva predstavlja fiksnu odliku naše neurofiziologije, evoluiralu kroz desetine miliona godina i zajedničku svim sisarima, pa i daleko jednostavnijim organizmima.

Epikurejci su ohrabrivali politiku pojedinca

Za razliku od mnogih rivalskih škola, a naročito stoika, neoplatonista i hrišćanskih teologa, Epikurejci su smatrali žrtvovanje vlastitog mira i sreće zarad „viših ciljeva“ kolektiva ili božanstva nerazumnim zlom. Društvene strukture imaju samo instrumentalnu vrednost u umanjenju bola i podsticanju mira, a ne vrednost same po sebi. Nije sasvim slučajno da su se mnogi politički reformatori svih doba, od Julija Cezara do Tomasa Džefersona, te sjajni politički mislioci novijeg doba poput već pomenutog Krisa Hičensa, inspirisali učenjem Vrta. Najartikulisaniji u tom smislu bio je Džeferson koji ne samo da je posedovao osam izdanja Lukrecijeve poeme u svojoj privatnoj biblioteci, već je i vrlo eksplicitno prihvatao „Epikurove doktrine koje, bez obzira na klevete stoika i Ciceronove karikature, predstavljaju najracionalniji sistem koji smo nasledili od antičke filozofije, slobodan od iskvarenog samopovlađivanja i bogat u vrlini isto toliko kolike su preterane ekstravagantnosti rivalskih filozofskih sekti“ (pismo Čarlsu Tomsonu, januar 1816.) U antičkom svetu, epikurejski politički aktivizam je bio izrazito pro-demokratski – što valjda ne treba posebno naglašavati da je potrebno i danas. Sa druge strane – i već samo pominjanje Džefersona u ovom kontekstu daje naznaku u tom pravcu – upravo je Epikurova filozofija i eudaimonia ono što obezbeđuje neophodnu individualističku moderaciju demokratskoj težnji ka kolektivizmu. Već pomenuti značaj filozofije Vrta za moderni sekularni humanizam je takođe pokazatelj u kojoj meri društveni angažman današnjice može biti plodotvorno inspirisan ovom antičkom školom.

Epikurejska misao podržava racionalni i ovozemaljski pojam slobode.

U onome što je verovatno najteže svarljivo autoritarnim ličnostima i komesarima svih vrsta od antike do danas, Epikur jasno pokazuje put ka slobodi neopstruiran ideološkim naslagama i dogmama. Epikurov indeterminizam – koji, kao što smo rekli, predstavlja prvu ozbiljnu formulaciju ove metafizičke doktrine ikada i kao takav je nužno preteča savremenog fizičkog indeterminizma – daje temelj za istinsko libertarijansko tumačenje slobode volje, kakvo nalazimo hiljadama godina kasnije kod Loka i Kanta. To što je pitanje postoji li istinska sloboda volje u libertarijanskom smislu (za razliku od, recimo, popularnog kompatibilističkog smisla) i dalje na izvestan način podređeno metafizičkom pitanju je li svet kao takav deterministički ili indeterministički, jeste u velikoj meri odgovornost savremenih filozofa, koji i dalje velikim delom nisu u stanju da se suoče sa indeterminizmom savremene fizike. Epikur se tu pokazuje, za divno čudo, sve aktuelniji.

Konačno, nasuprot Marku Aureliju ili Tomi Akvinskom koji sugerišu da ljudi dolaze na svet jedni radi drugih ili radi božanstva, Epikur je saglasan sa Darvinom (ili, uostalom, Frojdom, Vitgenštajnom, Poperom, Vajnbergom, Dokinsom, Pinkerom, Hokingom i našim Branom Petronijevićem) da je samo pitanje na koje je to odgovor rđavo formulisano i u neskladu sa našim najboljim razumevanjem onoga što je Petronijević u naslovu jedne knjige dobro nazvao univerzalnom evolucijom. Suočavanje i prihvatanje evolucije je ključ u kojem se sjedinjuju prirodne i društvene i humanističke discipline. Istovremeno, ono podriva sva teleološka i esencijalistička učenja, izvor tolikih zala u istoriji ljudskog roda. U kretanju atoma, bilo ono determinističko ili ne, ne postoji nikakav „duboki smisao“ – tražiti ga po svaku cenu jeste utopijska besmislica za ideološku manipulaciju i demagošku zloupotrebu. Manje dubok, svakodnevni smisao svako treba da pronađe u smirenosti i umerenom uživanju (neki bi rekli: uživanju u malim stvarima). I svako mora da ga pronađe sam za sebe. Postojanje beskonačnog mnoštva svetova nam upravo i omogućuje takvu perspektivu: postoje svetovi u kojima smo oličenje vrline i oni u kojima smo zlikovci. Na nama i samo na nama je da odlučimo u kojem od tih svetova živimo.

Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

UVODNI RESURSI

Wilson, C. 2015, Epicureanism: A Very Brief Introduction (Oxford University Press, Oxford).

Leddy, N. and Lifschitz, A. S. 2009, Epicurus in the Enlightenment (Voltaire Foundation, Oxford).

Warren, J. (urednik) 2009, The Cambridge Companion to Epicureanism (Cambridge University Press, Cambridge).

Long, R. 2008, “Epicureanism”, u Hamowy, R. (ur.) The Encyclopedia of Libertarianism (Cato Institute, Thousand Oaks), str. 153.

Izvor: Talas

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Antička Grčka, Epikur, epikurejstvo, Filozofija, stoicizam