Zašto se ubio Mener Peperkorn – Psihopatologija harizmatičnosti

Priča o Meneru Peperkornu ubačena je u roman Čarobni breg Tomasa Mana kao praktično samostalna celina, negde već pri kraju knjige. Čini se da je funkcija tog lika produbljivanje opisa psiholoških i moralnih karakteristika glavnog lika u romanu, Hansa Kastorpa, u smislu Kastorpovog duhovnog razvoja i sazrevanja. Međutim, priča o Peperkornu, baš svojom zaokruženošću i relativnom nezavisnošću od ostatka romana, nameće dodatni utisak da je pisac ovim odeljkom želeo da predstavi jedan poseban psiho-emotivni fenomen, koji se u svom koncentrovanom obliku nalazi u liku Menera Peperkorna.

Taj psiho-emotivni fenomen je – harizmatičnost ličnosti.

Primer Menera Peperkorna, zahvaljujući kvalitetu Manovog pripovedanja, može poslužiti kao osnov za analizu emotivne strukture harizmatičnosti.

Ukratko o harizmatičnosti

Harizmatičnost je subjektivni psihološki fenomen čija funkcija se gotovo u potpunosti odvija u nesvesnom, kako nesvesnom harizmatične ličnosti, tako i u nesvesnom okoline – primalaca njenih uticaja.

Kao što ni za jedan psihološki fenomen ne postoji apsolutni (stopostotni) stepen ispoljavanja u jednoj ličnosti, i pogotovo ne postoji stopostotni stepen prijema tog fenomena kod svih primalaca, tako je i harizmatičnost relativna pojava koja neće kod svake osobe koja komunicira sa harizmatičnom ličnošću biti doživljena na isti način i sa istom snagom. Svi znamo da definitivno postoje ličnosti koje nečim u sebi plene, ubedljivi su, autoritativni, privlače pažnju i razoružavaju loše emocije prema sebi od strane značajne većine ljudi iz svoje okoline. Iako je harizmatičnost uslovljena psihološkim karakteristikama populacije koja neku ličnost doživljava harizmatičnom (na primer, politički lideri mogu imati jake uticaje koji se mogu nazvati harizmom unutar svoje stranke, ali ne i van nje), mislim da psiho-emotivni uticaji koji bi se mogli nazvati harizmatičnošću pogađaju iste emotivne strukture kod svakog čoveka.

To znači da obožavani religijski propovednik, voljeni politički vođa, autoritativni stručnjak, ili umetnik, najuticajnija komšinica u kraju… – svako od njih u svom krugu sledbenika ostvaruje harizmatični uticaj istim nesvesnim mehanizmima: delovanjem na identične emocije kod ljudi koji osećaju harizmu te ličnosti. Prijemna tačka za harizmatičnost u bazalnim ganglijama mozga identična je u svim mozgovima,  bez obzira na to da li su vlasnici tih mozgova iz kruga vernika, političkih istomišljenika, stručnih ili umetničkih krugova, običnih građana…

Iz prethodnih zapažanja sledi da harizmatičnost može varirati u kvantitetu – pogađati veliki broj ljudi ili samo uzani odabrani krug osoba iz neposredne okoline, različitim nivoima snage delovanja. Takođe može varirati u kvalitetu, tako što će se manifestovati na različite načine: kao šarm, privlačnost, uticajnost, neodoljivost, ubedljivost, nametljivost…

Mislim da jedan od problema u otkrivanju prave emotivne strukture harizmatičnosti potiče iz apriornog stava da je harizmatičnost isključivo „dobra“ i nadasve poželjna osobina. Zato će retko ko u emotivni spektar harizmatičnosti svrstati lošu osobinu, kakva je npr. nametljivost, iako je slabije ili jače manifestna nametljivost neizostavni strukturni element svake harizmatičnosti. Nametljivost harizmatičnih je „draga“ i „simpatična“, štaviše veoma poželjna za one koji su očarani harizmatičnom ličnošću. Naravno da takvi nikada neće upotrebiti reč opterećenu negativnim konotacijama, kakva je reč „nametljivost“, da bi opisali ponašanje svog harizmatičnog idola. Slično kao što zaljubljeni nikada neće upotrebiti pravu reč koja opisuje manu ili nedostatak svog partnera, već će za to koristiti najsimpatičnije moguće eufemizme.  

Harizma se ceni kao nešto vredno, kao poželjan božji dar koji bi svi želeli da imaju, dar koji u tom smislu, što je sasvim prirodno, može izazivati zavist prema harizmatičnim ličnostima od strane onih koji taj dar nemaju.

O ovome svedoče internet sadržaji koji raščlanjuju harizmu na pojedinačne karakteristike ličnosti i daju uputstva kako postati harizmatičan. Želja za harizmatičnošću takođe je sasvim prirodna, zato što harizma, bar u očima spoljnih posmatrača, olakšava život i narcistički ističe sebe, što su dva osnovna egzistencijalna stremljenja u životu svakog čoveka.

Ipak, površna internet psihologiziranja ne objašnjavaju emotivnu strukturu harizme, niti prepoznaju onu jednu emotivnu tačku u ljudima preko koje harizma ostvaruje svoj magični uticaj. To je tačka preko koje harizmatični plene, ubeđuju, privlače pažnju i neutrališu loše emocije prema sebi.

Otkrivanje ove tačke jeste glavni cilj ovog teksta. U procesu otkrivanja, međutim, neminovno isplivavaju ljudske emotivne zapletenosti, koje se mogu rasplesti samo vraćanjem na biološke korene ljudskih emocija.

Rad na ovom raspletanju najznačajniji je posao za čoveka.

Harizma Menera Peperkorna

Mener Peperkorn svoju harizmu ispoljava izgledom, stavom i gestom.

Nije lako dočarati harizmatičnu ličnost. Tomas Man je to uspeo samo rečima, pisanim tekstom. Filmski stvaraoci koji su pravili film po njegovom romanu, međutim, imali su prilično muke da verno dočaraju harizmatičnost Peperkorna. Posegli su za pomoćnim rešenjima – zato se ovaj lik u nemačkom filmu iz 1982. godine (Der Zauberberg) prikazuje kao uniformisano lice, sa stalno prisutnom kapetanskom kapom. Na naslovnici filma dominira kao jedan od tri glavna lika.

Tek što se Peperkorn pojavi u planinskom lečilištu, postaje neprikosnoveno najuticajnija ličnost čijoj volji se svi bespogovorno pokoravaju. Jedina osoba koja je iznad ovih uticaja jeste doktor Berens, medicinski upravnik lečilišta, koji pored autentične snage svoje ličnosti raspolaže i autoritetom svoje struke i profesionalne pozicije.

Peperkorn govori neprekidno, prateći svoj govor veličanstvenim gestovima koje Man upoređuje sa plesom paganskog sveštenika ispred žrtvenika (veličanstvenost besmislenih rituala). Sadržaj onoga što kaže nije važan, štaviše, veliku većinu svojih iskaza i ne završava do kraja. Usredsređen je na okolinu, i te kako usredsređen na sve oko sebe. Potpuno je uveren u svoj autoritet, podrazumeva bezuslovno pokoravanje svih oko sebe njegovoj volji, veoma je iznenađen, pa i povređen, kada tako nešto izostane. Visok je i krupan, kraljevskog stava i izgleda. Autoritativniji je kada stoji ili sedi za stolom nego u šetnji, jer u šetnji (u aktivnosti) postaju vidljive njegove fizičke slabosti: trapav hod, naherenost i sl…

Ipak, najznačajniji dokaz njegove harizmatičnosti Tomas Man servira baš u prikazu njegovih šetnji. Naime, relativno je lako biti autoritet u luksuznom stacionaru za tuberkulozne bolesnike, prepunom nesigurnih, telesno i emotivno oštećenih ljudi. Tamo gde samo stojiš ili sediš u svojoj kraljevskoj pozi, čašćavaš hranom i pićem i gestovima izražavaš svoju neprikosnovenu volju i moć.

U šetnji je kraljevski stav bitno narušen, a tamo je još suočen sa dva briljantna intelektualca: Lodovikom Setembrinijem i Leom Naftom.

Rasprave i polemike ova dva čoveka bez sumnje predstavljaju vrh ljudske sociološke misli, ne samo dotadašnje tradicije, već uopšte. U međusobnim suprotstavljenostima oni pune i prazne svoje lične emotivne naboje, to je ciklus koji funkcioniše i održava se, sve do pojave Peperkorna. Tada, kada se on pojavi u njihovom društvu, odjednom nestaje svega – sva energija njihovih diskusija biva ispražnjena. Peperkorn tu i tamo bude neraspoložen tokom njihovih diskusija (zbog ljubomore, pre nego zbog dosade). Jedva da uputi po koji komentar, i to uvek afirmativni komentar na njihove misli i zaključke, propraćen doduše po kojim gestom podsmešljivosti, ali njihove visokoumne rasprave u njegovom prisustvu ubrzano gube emotivni efekat i postaju besmislene.

Simbolika njihovog međusobnog odnosa dodatno je naglašena fizičkim izgledom: obojica intelektualaca svojom garderobom i telesnim stasom uveliko su inferiorni u odnosu na Peperkorna. U nekom trenutku, tokom ovih šetnji i razgovora, sledi završni udarac: Peperkorn svoju neraspoloženost obasjava životnom radošću i društvo odvodi u restoran, na uživanje u izvanrednoj hrani i piću, sve o njegovom trošku, naravno (Peperkorn je veoma imućan čovek).

Setembrini, koji od ranije polaže pravo na poziciju primarnog edukatora Hansa Kastorpa, potpuno je zgrožen prisustvom ovog uljeza. Sve to spočitava Kastorpu, to što ga je ovaj uveo u njihovo društvo, naglašava ispraznost i nedostatak bilo kakavog konsekventnog misaonog sadržaja kod Peperkorna. Ali, za kritike tog tipa sposoban je samo kada pričaju nasamo. U društvu Peperkorna i on postaje nemoćan, poput deteta.

Mener Peperkorn zna biti i zahvalan. Zahvalnost je narcistička emocija kojom potomak svestan sebe šalje nešto svoje samilosti nazad roditelju, da bi mu stavio do znanja da je svestan značaja bezuslovne samilosti koju roditelj upućuje njemu. Peperkorn svoju zahvalnost Hansu Kastorpu (zbog njegove odanosti) izražava tako što mu nudi svoje kraljevsko prijateljstvo na nivou posebne bliskosti, uz međusobno oslovljavanje na „ti“. Međutim, treba zapaziti da to nije ponuda između dveju ravnopravnih osoba, ponuda koja bi u nekim okolnostima mogla i da se odbije. Ne, ta ponuda je milost, nagrada podaniku, poput ordena koji država dodeljuje zaslužnom građaninu. Takva ponuda se ne odbija, zapravo traži povratnu zahvalnost, dok u isto vreme dodatno ističe razliku u nivou uticajnosti dva subjekta.

U otvorenom razgovoru za restoranskim stolom, pred drugima, Peperkorn ističe patuljasti rast stare konobarice i njeno nesrazmerno veliko lice. U drugim situacijama koketira sa njom. Sve to radi bez ikakvog emotivnog naboja, kao da je reč o najnormalnijim stvarima, na način kako bi se roditelj ophodio prema svom potomku manje vrednosti, čije manje vrednosti je svestan i prihvata je. Stara konobarica na ovo reaguje tako što čini sve da najpre njemu udovolji, zanemarujući ostale goste (!?).

Koja emocija bi, kao jedna jedina, najtačnije opisala stav i ponašaje Menera Peperkorna?

Mislim da je to emocija: samouverenost.

Samouverenost je interesantna emocija. Može postojati kod ljudi koji apsolutno nemaju sposobnosti i materijalne imetke koji bi potkrepljivali njihovu samouverenost, kao što može nedostajati kod najuspešnijih i najbogatijih pojedinaca. Naravno, samouverenost koju povezujemo sa harizmatičnošću mora biti udružena sa suvislim društvenim ponašanjem, ponašanjem čija suvislost je otprilike na nivou ponašanja onih koji tu harizmu osećaju.

Setembrini je veoma inteligentan i vrhunski edukovan intelektualac, Nafta takođe, uz to i prilično imućan pripadnik jezuitskog reda, ali obojici nedostaje samouverenosti. Ostrašćenost njihovih polemika nije ništa drugo do žarka želja da dođu do neke doze nedostajuće samouverenosti.

Samouverenost, u ovom smislu, nije pojedinačna sekundarna emocija, već je izraz sveukupnog odnosa prema celokupnom karakternom profilu svoje ličnosti. Odnosno, ako data osoba prihvata svoje karakterne osobine takve kakve jesu, sa manje želje da one budu drugačije, odavaće utisak samouverenije osobe. I obrnuto, kada je osoba nezadovoljna sobom, željna da promeni svoje karakterne osobine posežući za potiskivanjima i pretvaranjima, odavaće utisak manje samouverene osobe.

Kada kažem utisak, mislim na to kako spoljni posmatrač doživljava datu osobu, što se realizuje uglavnom na nesvesnom nivou – kao intuitivna spoznaja.       

Potreba za samouverenošću

Za našu priču o harizmatičnosti važan je samo jedan aspekt samouverenoti: samouverenost je emocija koju potomak vidi u emotivnom stavu svog roditelja.

Roditelj može biti u pravu u vezi neke životne situacije ili ne, siguran u sebe ili ne, na dobrom putu da reši problem ili ne, sposoban da zadovolji potrebe potomka ili ne… Važno je to da potomak nema druga životna iskustva koja bi izazivala sumnju u svog roditelja. Potomak ima svoju bazičnu nagonsku emociju poverenje prema roditelju, iz koje proističe utisak da je roditelj samouveren.

Kroz realan svesni život mnoge svoje emocije potisnuli smo u nesvesno. Ipak, sve ikada doživljene emocije ostaju duboko u našem nesvesnom i odatle veoma aktivno delaju. Na svesnom nivou mi negde registrujemo to delanje, ali ne možemo objasniti kako se to dešava. Zato, između ostalog, nismo svesni kako tuđa harizmatičnost deluje na nas, već je osećamo kao neku neobjašnjivu silu, o kojoj više ili manje razmišljamo, ali koja nevezano sa intenzitetom razmišljanja o njoj ima svoje dejstvo. Teško je doživljaj harizmatičnosti neke ličnosti, koja nam nije ni rod ni pomoz Bog, koja na primer okupira našu pažnju i čijoj volji ne možemo da se odupremo, teško je taj doživljaj identifikovati sa doživljajem svog roditelja. Postoji mnogo perifernih detalja koji prave razliku između figure roditelja i figure te ličnosti, pogotovo što se inicijalna slika roditelja značajno transformisala naknadnim sazrevanjem. Roditelj u odraslom dobu potomka ne odaje onaj utisak samouverenosti koji je odavao u fazama formiranja ličnosti potomka. To su faze najranijeg dečjeg doba koga se niko ne seća na svesnom nivou, ali su utisci iz tih faza ostali zabeleženi u nesvesnom svakog od nas.  

Samouverenost roditelja je nešto što nam je potrebno, nešto što nosi dobre emocije sigurnosti u okrilju roditelja, i svakako ćemo se povesti za svakim obrisom samouverenosti koji osetimo kod drugoga. Pogotovo ćemo se povesti za tim kada je ta samouverenost povezana sa našim ličnim interesima, kakav je slučaj recimo u odnosu prema vođi političke stranke kojoj pripadamo. Ne treba posebno naglašavati da ćemo nesvesno prevideti mnogo objektivnih nedostataka u ponašanju takvog vođe.

Ovim sam, nadam se, dao naslutiti bazične emotivne mehanizme delovanja harizmatične ličnosti na druge. Ni ovo nije sve tako jednostavno i jednoznačno. Samouverenost se mnogo puta na spoljnom planu može manifestovati kao nesigurnost, skepsa, ali opet sa intuitivnim utiskom posmatrača da harizmatična ličnost zna šta radi, da negde u pozadini raspolaže pravim rešenjima. A to je opet neka vrsta samouverenosti.

Ostaje nam da se pozabavimo poreklom samouverenosti kod harizmatičnih ličnosti. Zašto svako od nas nema taj stepen samouverenosti?

Ostaje svakako i potraga za odgovorom na pitanje iz naslova: zašto je Mener Peperkorn izvršio samoubistvo?

Harizmatičnost i kvalitet ličnosti

Mener Peperkorn, uopšteno gledano, nije loš čovek. Nisu loši ni Kastorp, Setembrini i Nafta, pa opet nemaju ni približno toliko očaravajućih moći u odnosu sa drugima kao ovaj prvi. Peperkorn pravi dosta nekih lakih moralnih prestupa, organizuje nedozvoljene žurke, prejedanja, napijanja, i slično… Ali, to ne remeti njegovu harizmatičnost. Zapravo, kao da je pojačava. Da nije u tome tajna njegove harizmatičnosti? Nije, verovatno, zato što je njegova harizmatičnost preplavila sve prisutne samom njegovom pojavom, još pre nego što je pokazao talenat hranjenja i pojenja drugih (kvalitet roditelja).

Nesamouvereni su jedna veoma šarolika i brojna populacija. Setembrinija i Naftu smo već upoznali. Oni su, recimo, pozitivni ekstremi. Na drugom kraju su negativni ekstremi – jadnici koji se doslovno boje svoje senke. Žive svoje živote čekajući da sve prođe i da se oslobode muka, sve vreme u strahu za taj život koji čekaju da prođe. Emocije koje dominiraju kod njih su stid, snebivljivost, ponizna zahvalnost, patetična ponositost, strah od poniženosti, osećanje da su manje vredni od drugih, i slično tome… Kompenzacije za svoje loše emocije uglavnom traže kroz najrazličitije oblike samopotvrđivanja – od toga da budu što lojalniji u društvenom i porodičnom životu, preko pripadnosti verskim i društvenim organizacijama, do iracionalnih „altruističkih“ poriva: kao humanisti, dobrotvori, zaštitnici životinja (sa često jasno ispoljenim elementima mizantropije)…

Zašto su nesamouvereni formirani kao ličnosti na taj način?

Pomenuli smo uticaj roditelja. Roditelj može biti uravnotežen i formirati svog potomka kao zrelu uravnoteženu ličnost, ili biti neuravnotežen i formirati svog potomka kao ličnost opterećenu raznim oblicima emotivnih neuravnoteženosti. Uticaj roditelja definitivno jeste odgovor na gornje pitanje, ali svakako ne samo u doslovnom smislu uticaja neposrednog roditelja. Uticaj roditelja je kumulativni fenomen, taloži se kroz generacije predaka kao kolektivno nesvesno, čiji konkretan izraz je ljudski moralni sistem. Ljudski moralni sistem je imanentno ambivalentna psiho-emotivna struktura, zbog čega predstavlja prirodni generator ljudskih emotivnih neuravnteženosti.

Od kada je čovek postao svestan sebe i time stekao narcizam, formirana su dva mehanizma, dve emocije zapravo, koje drže ljudsko biće pod biološki neprirodnom emotivnom kontrolom. Nije preterano reći da su to jedina dva emotivna mučitelja čoveka. Ta dva emotivna mehanizma proističu iz: 1) odnosa prema roditelju – emocija poverenje; 2) odnosa prema drugoj ravnopravnoj jedinki – emocija kompetitivnost. Odnos prema potomku (treća emocija – samilost) jedina je „olakšavajuća“ emocija u životu čoveka, zbog čega je patetično prenaglašena. Često se „smisao života“, kao i njeni patetični izdanci – altruizam, čovekoljublje… – poistovećuju sa ovom poslednjom emocijom.

– Prvi mučitelj čoveka je „savest“, odnosno „griža savesti“, ili „osećanje krivice“. Njegovo biološko poreklo je u strahu potomka da će izgubiti život ako se ne ponaša u skladu sa preporukama i zapovestima roditelja.

– Drugi mučitelj je „zavist“. Biološko poreklo zavisti (ljubomore) je u strahu jedinke da će izgubiti život zato što će druga ravnopravna jedinka (brat ili sestra) nadvladati – direktno ili uz pomoć roditelja.

Da podsetim, strahovi su korisni u funkciji opstanka. Problem nastaje kada su nesrazmerni povodu, iz iracionalnih razloga, kao posledica emotivnih neuravnoteženosti.

Od centralno pozicionirane uravnotežene zrele ličnosti, procesi formiranja manje uravnoteženih ličnosti mogu ići u dva dijametralno suprotna pravca, koji zavise od odnosa prema osećanju savesti, odnosno od emotivnog odnosa prema nesvesnoj ideji prisustva roditelja oko sebe. Iz jednog pravca nastaju nedovoljno samouverene ličnosti, iz drugog pravca nastaju previše samouverene ličnosti.

Prvi pravac je formiranje presavesne ličnosti (osobe sniženog nivoa samouverenosti). To su osobe koje pate od viška osećanja griže savesti. Kompenzacije traže u sebi, čitavog života pokušavajući da svojim vanrednim naporima u društveno poželjnim aktivnostima učine svog roditelja srećnim i zadovoljnim. Ovo su introvertne ličnosti, čiji se psihopatološki nivoi ponašanja manifestuju kao neuroze. Introvertnost je reakcija na elemente preterane emotivne usredsređenosti neuravnoteženog roditelja na svog potomka.

Drugi pravac je formiranje ličnosti sniženog nivoa osećanja savesti (osobe povišenog nivoa samouverenosti). Takve osobe u nekom trenutku svog života donose odluku da više neće obraćati pažnju na svog neuravnoteženog roditelja (aktivno prezru roditelja), da neće pratiti njegove nedosledne reakcije na svoje ponašanje. Ovo je reakcija na elemente snižene emotivne zainteresovanosti neuravnoteženog roditelja prema svom potomku. Dominantan psihološki stav kod takvih osoba je ekstravertnost, psihopatološki ekstremi iz ove grupe prepoznaju se u kliničkoj praksi kao granična ličnost, sociopate, i slično… Kompenzacije za svoje emotivne frustracije traže u surogatima dobrih emocija: moći i novcu, do kojih često dolaze na društveno manje prihvatljive načine, zato što ih manje opterećuje osećanje griže savesti. To su izvorno samouvereni, oni koji su svoju emociju poverenje, nagonski predodređenu za roditelja, preusmerili prema sebi.

Imajući u vidu složenost ljudskog emotivnog sistema, nije teško prihvatiti da se fragmenti introvertnosti i ekstravertnosti mogu naći u različitim oblicima kombinacija u svakoj ličnosti.

Ta isprepletanost i složenost kombinacija razlog je zašto savremena konvencionalna psihologija zanemaruje značajne Jungove uvide o introvertnosti i ekstravertnosti. U savremenim klasifikacijama psihopatoloških stanja neurotična i granična ličnost grupisane su sa iste strane zrele ličnosti, kao dva bliska psihopatološka entiteta koji se razlikuju samo po kvantitetu psihopatologije. Trenutno važeća zvanična psihologija ne prepoznaje njihove dijametralno suprotne kvalitativne oblike, zbog kojih bi trebalo da se nađu na suprotnim stranama od centralno postavljene uravnotežene zrele ličnosti.

Izvorna samouverenost i zrela samouverenost

Na koji način harizmatična osoba postiže psihološku dominaciju nad osobama na koje ima uticaja?

Tako što osobe koje su pod uticajem harizmatične ličnosti primaju emotivne talase njene samouverenosti, procesima nesvesnog interpersonalnog emotivnog transfera. Odnosno, harizmatičnost je izraz nesvesnih emocija koje kod primalaca podražavaju emocije prema roditelju.

Naravno, neće svaka izvorna samouverenost proizvesti harizmatičnu osobu, potrebno je tu i drugih emotivnih struktura da bi harizmatična osoba kod drugih izazivala takve emocije. Te druge emotivne strukture oslanjaju se na redukovano ali ipak prisutno osećanje savesti, pri čemu izgled savesnosti harizmatičnih osoba može biti i „veštački“ generisan, iskustvom i razmišljanjem, odnosno njihovom spoznajom da takav izgled omogućava lakšu realizaciju njihovih životnih interesa. U tom smislu izvorna samouverenost jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov za harizmatičnost.

Jasno je da je harizmatičnost ekstravertan fenomen, ispoljava se jedino u odnosu prema drugima. Ekstravertnost podrazumeva napuštanje emotivne usmerenosti prema roditelju i prebacivanje emocija na druge objekte: na sebe i na spoljni svet. Samouverenost koja se na kraju manifestuje kao harizmatičnost nastaje kada se emocija poverenje sa roditelja preusmeri ka sebi. Potrebno je razlikovati ovakvu izvornu samouverenost od samouverenosti zrele ličnosti. Kada kažem izvorno samouverena ličnost, mislim na donekle patološki oblik samouverenosti, nastao gore opisanim mehanizmima. Osobe samouverene na ovaj način, samouverene su i kada rade pogrešno. Zrela ličnost nastaje pod uticajem emotivno uravnoteženog roditelja, njena odlika je dobra izbalansiranost svih emotivnih sadržaja koji čine ličnost svakog od nas. Samouverenost zrele ličnosti je sekundarnog tipa, nije izvorna, potiče od njenog realnog sagledavanja sebe i sveta oko sebe, kao i njene svesti o tome.

Uskraćivanje poverenja roditelju zarad sticanja lične samouverenosti upravo je postupak koji je učinio doktor Faust u svom odnosu sa Mefistom. Međutim, tragičnost te priče nije u Faustovom postupku, već u činjenici da čovečanstvo nikada nije shvatilo da to nije bio Faustov lični izbor. Takav postupak je objektivna posledica ljudskih emotivnih zapletenosti, koje čovek nesvesno odbija da rasplete, ne bi li održao narcističke iluzije o sebi.      

Rasterećenost od emotivnih uticaja roditelja podrazumeva manjak (u težim slučajevima i potpuni nedostatak) osećanja griže savesti. To objašnjava činjenicu da su harizmatične ličnosti često bivale zločinački vladari ili vođe kriminalnih grupa. Čak i u svakodnevnom životu, gde harizmatičnu ličnost možemo prepoznati kao šarmantnu i privlačnu osobu, dubljim uvidom u psihološku strukturu ove izvorno samouverene ličnosti može se naslutiti njena neosetljivost i nedostatak empatije prema drugima. Slično kao u odnosu Peperkorna prema patuljastoj konobarici. Mnogo ko je doživeo ledeno razočaranje očekujući od svog harizmatičnog idola da će se prema njemu poneti kao roditelj u situaciji kada mu je bila potrebna pomoć, a naišao na najhladnije moguće ignorisanje.

Ipak, kada su u pitanju emotivne strukture ličnosti stvari nikada nisu jednoznačne. U svakoj, pa i u harizmatičnoj ličnosti, uporedo postoje elementi ekstravertnosti i introvertnosti, čija složena kombinatorika daje konačni spoljni izgled karakternog profila ličnosti. Gore su predstavljene karakteristične crte koje čine neophodni sadržaj harizmatične ličnosti, ali koje mogu biti značajno razređene i izmenjene prisustvom drugih emotivnih elemenata.

Zašto se ubio Mener Peperkorn?

Ne možemo precizno utvrditi kako je nastao lik Menera Peperkorna. Verovatno predstavlja sažimanje različitih iskustava pisca sa sličnim osobama u njegovom životu. (Istorijski podaci da je tim likom personifikovao svog rivala, u to vreme uticajnog nemačkog pesnika Gerharta Hauptmana, mogu biti tačni, ali nisu od značaja za našu priču.)

Mera posvećivanja pažnje ovakvom profilu ličnosti nagoveštava određenu emotivnu zainteresovanost pisca ličnostima tog tipa. Možda je Tomas Man imao sasvim konkretnu pojedinačnu ličnost koja je sa njim boravila u švajcerskom lečilištu, na osnovu koje je izgradio lik Peperkorna. Možda je ta osoba zaista izvršila samoubistvo, što je Man samo pretočio u svoj roman.

Ukratko, samoubistvo se desilo jedne noći, bez ikakve najave i potpuno neočekivano, usred svakodnevnih prijatnih društvenih aktivnosti.

Motiv samoubistva Menera Peperkorna izmiče razumnim objašnjenjima. Kao društveno dobro uklopljena osoba, on ne može biti bez savesti. Svaka ekstravertna osoba sadrži u sebi delove introvertnosti.

Ipak, nivo Peperkornove samouverenosti nameće intuitivni utisak da on ne pati od viška griže savesti koji bi se pojavio kao motiv za samoubistvo. Ljubomora je takođe teško zamisliv motiv u njegovom slučaju, zato što se čini da takva osoba ne može imati nikakvog razloga za pritisnutost tom emocijom. Sve u svemu, stiče se utisak da ličnosti poput Menera Peperkorna nisu sklone samoubistvu.

Na čisto misaonom planu, mogla bi se dovesti u pitanje uverljivost priče Tomasa Mana o Meneru Peperkornu, u ovom delu koji se odnosi na njegovo samoubistvo. Pisac može uraditi šta hoće sa svojim književnim likom, pa i da ga natera da izvrši samoubistvo bez dovoljno uverljivih razloga za taj čin. Ali, ako se pisac odluči na takvu usiljenost u svom delu, mora imati za to svoje lične emotivne razloge.  

Ako to posmatramo na ovaj način, možemo praviti najrazličitije pretpostavke. Recimo, možda je Man bio ljubomoran na harizmatičnost drugih (Gerharta Hauptmana, recimo), pa zbog toga odlučio da njihov predstavnik završi ovako. Ovome u prilog ide fina ironija i određena doza podsmešljivosti u opisivanju Peperkorna, počev još od izbora njegovog imena (Mener Peperkorn na holandskom znači: Moj gospodin Zrno bibera) i isticanja tog imena u naslovima čak tri poglavlja. Ili je pisac možda bio ljubomoran na Menerov odnos sa gospođom Šoša (i ovde je upotrebljeno slično poigravanje imenom – Šoša (Chauchat) na francuskom znači: Vruća mačka), kao alter ego Hansa Kastorpa; ili je procenio da je takvo rešenje najbolje za sveukupni utisak koji roman ostavlja, pa se prepustio „umetničkoj slobodi“…

Naravno, kada je Man u pitanju, neozbiljno je razmišljati na ovakav način. Uverljivost, analitičnost i objektivnost pripovedanja Tomasa Mana čine besmislenim pretpostavke ovog tipa. Nadasve, kod čitaoca jeste prisutan snažan intuitivni utisak da je Peperkornovo samoubistvo uverljivo motivisano, iako motiv izmiče razumnom objašnjenju.

Sam pripovedač je motiv samoubistva objasnio neposredno, rečima Hansa Kastorpa:

„On je bio takvoga formata da je osećao kao kosmičku katastrofu i kao sramotu pred bogom onu okolnost kad čoveka izneveri osećanje pred životom. Treba da znate da je on sebe smatrao svadbenim organom boga. To je bilo neko kraljevsko ludovanje…“ – uz dodatni komentar gospođe Šoša da je u pitanju neka vrsta abdikacije.

Kada su u pitanju veličanstvene ličnosti kraljevskog formata, kakav je Peperkorn bio, nagoveštaj prestanka kraljevske funkcije (što je njemu sledilo zbog godina, zdravstvenih problema i alkoholizma), nekako implicira i napuštanje života, jer život bez kraljevske funkcije nema smisla. To je valjda deo kraljevskog mentaliteta, uslov da bi se uopšte bilo kraljem. „Obični smrtnici“ ređe postupaju na taj način. Čak bi trebalo da je neobično to što obični smrtnici uopšte razumeju (na intuitivnom planu) ovakvo kraljevsko napuštanje života, ali nekim čudom to nije neobično. Kao da u svakom od običnih smrtnika čuči nedovoljno ostvareni kralj, koji kao takav razume kraljevske emocije.

Samoubistvo peperkornovskog tipa nije kraljevsko zbog scenografije: zbog skupog i neobičnog sredstva kojim je samoubistvo izvršeno, luksuznog apartmana, prisustva elemenata egzotičnih rituala Dalekog istoka, i slično… Ne, ono je kraljevsko zbog emotivnog stava samoubice. Taj stav nalazi se u rečima: „on je sebe smatrao…“ i njihovog implicitnog nastavka: „on sebe više ne može da smatra“. Ovaj nastavak Kastorp je izrazio rečima: „…okolnost kad čoveka izneveri osećanje pred životom.“ Ponajviše kraljevski jeste doživljaj da je ta okolnost „kosmička katastrofa“ i „sramota pred bogom“. Takav doživljaj u prvom planu ukazuje na (nerealno) preterivanje u gledanju na sebe i svoj značaj, dok u drugom planu ukazuje na poreklo emotivne patnje i razlog zašto je ta patnja neuklonjiva. Kosmička katastrofa je činjenica da „ja ne mogu više biti svadbeni organ boga“, dakle, to će biti neko drugi umesto mene (motiv ljubomore). Doživljaj „sramote pred bogom“ ukazuje na oštećenost komunikacije sa bogom (roditeljem). Pred roditeljem ne možeš osećati sramotu, osim ako nisi deo emocija namenjenih njemu preusmerio ka drugim objektima (u ovom slučaju emociju poverenje okrenuo ka sebi).

Ali, odnosi roditelja i potomka su recipročni. Ako roditelju uskratiš emociju poverenje, automatski se odričeš emocije samilost, koju roditelj bezuslovno poseduje za svog potomka. Pokušaćeš i svoju samilost da okreneš prema sebi, ali to nije to. Time postaješ izolovano ostrvo koje svoje najlepše emocije – poverenje i samilost – koje su nagonski predodređene za druge, čuva samo za sebe. Prema roditelju, kao i prema svima drugima oko sebe, ostaće samo hladna kompetitivnost, koja podrazumeva i osećanje sramote (jedan od emotivnih varijeteta ljubomore).

Da bismo na kraju shvatili zašto se Mener Peperkorn ubio, a pogotovo da bismo shvatili zašto to samoubistvo deluje neočekivano i iznenađujuće, moramo raščlaniti emotivnu strukturu introvertno i ekstravertno motivisanog samoubistva.

Introvertnost podrazumeva prejaku emotivnu vezanost za roditelja, uz istovremeno razočaranje nivoom samilosti koja se dobija od roditelja (društva). Ova razočaranost je subjektivni doživljaj, posledica nerealnih očekivanja. Introvertna osoba na sve moguće načine radi na tome da zadobije nedostajući nivo samilosti od drugih. Slom nastaje u trenutku kada se pojavi nesvesni intuitivni doživljaj da nema nade da će se to ikada destiti na taj njen subjektivno očekivani način. Međutim, osećanje griže savesti, koje je kod ovih osoba preterano izraženo, deluje i na samu odluku o samoubistvu, jer taj akt predstavlja teško razočaranje za roditelja. Zato su introvertno motivisana samoubistva praćena teškom borbom sa samim sobom i pravim emotivnim agonijama.

Samoubistvo Menera Peperkorna deluje neočekivano i iznenađujuće zato što u njegovom slučaju nema emotivne napetosti, koja na svoj način najavljuje samoubistvo. Sve deluje kao stvar hladne i promišljene odluke. Ipak, i ovde je odluka motivisana emocijama, ali malo drugačijom strukturom tih emocija. Glavni emotivni motiv jeste ljubomora, a presuicidalna emotivna agonija izostaje zbog nedostatka poverenja i samilosti prema drugima, odnosno zbog manjka osećanja savesti.

za P.U.L.S.E: Nebojša Ivanović  

  Čarobni breg, harizmatičnost, Mener Peprkorn, Nebojša Ivanović, Psihologija, Tomas Man