Zaista je jako malo filmova koji mogu da me i približno dirnu i uzbude kao što je to „Ogledalo“ A.A. Tarkovskoga. Uvek sam se pitao šta je tajna tog za mene jedinstvenog filma u dosadašnjoj istoriji kinematografije? Da li je to njegov neponovljivi, čudni i zavodljivi ritam? Ritam nostalgije, rekao bih. Ili su to predivno osmišljena Andrjušina kadriranja ili prefinjeno odabrana muzika J.S.Baha, Đ.B.Pergolezija i H. Persla, u koju su umešani stihovi magične lepote Andrejevog oca?
Da, sve to, ali ipak i nešto više, nešto što tom filmu daje tu neponovljivost, koja uvek razlikuje genije od drugih. Pa u čemu je ta esencija, pitao sam se gledajući dragi film nebrojeno puta? Posle toliko vremena, kada je taj film postao i deo mog iskustva, nerazdvojni deo nečega što se zove Goran Đerić, usuđujem se da kažem da je to- iskrenost. Nije lako današnjim ljudima, kada im neko neosporno veoma nadaren i pametan, otkrije svoju dušu, izvrne je, istrese i još iscedi pred vama u želji da Vam sve ispriča bez uvijanja i laži.
Okruženi svim mogućim ogradama, koje pravimo oko sebe, nezainteresovani da svoje iskustvo delimo sa drugima, odjednom shvatamo, kako pogrešnim putem idemo i kako svaki dan takvog života je čisti promašaj, udaljavanje od naše biti i od onoga što jesmo i što bi trebali da budemo. Vidite, tapeta je ogoljena i pojavio se zid, a sve samo iskrenošću osobe sa druge strane. Voleti druge je jako teško, ali kada bi se iskreno trudili, naši životi bi postali mnogo lepši, sretniji, puniji i ispunjeni smislom. Lako je ovo reći, teško je držati se ovih postulata u svakodnevnom životu. To nas pravi tužnima, jer u dubini duše mi jesmo nekako svesni da grešimo…
Zaista neobičan film, magične zavodljivosti, koji čoveka koji oseća ne može da ostavi ravnodušnim….
Film je i priča o božanskoj strukturi prirode i čoveka u njoj. I tu, stalna dodirivanja i udaljavanja čoveka od nje prosto pletu jednu divnu, magičnu čipku ljudskog postojanja.
Proživljeno vreme naših života je zaključano u nama i samo čekamo čarobne ključeve da ga opet otključaju. Kada to shvatimo, mi prosto načuljimo uši da čujemo taj dragi zvuk otključavanja brave naše duše. I u tome je ovaj film jedinstven. Brava škljoca li škljoca, a mi se zagrcavamo od čežnje i lepote! Božija jagnjad odjednom i nisu tako daleko…
Pružio si mi ruku,
I prihvatih je s’obe,
Svu vašeg sveta muku
U mraku i tišini sobe.
Završio se film
Gledan nebrojeno puta,
A još uvek isti zvuk,
Kroz prostranstva glave-
luta.
Pružili ste mi ruku
I prihvatih je s’obe.
Zavoleh vas na prvi pogled
U mraku i tišini sobe.
U Beogradu 25.03.2013.
za P.U.L.S.E: Goran Đerić
Горан Ђерић је успео, као и филм о коме пише, да изрази неизрециво.
Удишући искрен и тајновит текст и песму с којом се завршава (настављајући да живи у нама који имамо срећу да га читамо, опет и опет) ми оживљавамо љубав коју филм “Огледало” у себи носи.
Једно уметничко дело, надахнуло је друго.
Осећање које само уметност може да нам подари и испуни нас истином, шири крила у души и носи нас са собом, иако смо и даље ту, у средишту непокретне пролазности. Али тромост нестаје. Спремни за вечност, захвални смо Творцу за лепоту која нечујно постаје део нас.
O tako ste to lepo napisali, da ste me ganuli. Ne samo ganuli, nego i naterali da se pokajem što malo češće ne okrećem ključ u toj svojoj bravici i ne napišem još ponešto. Probaću da napišem jedan tekst o tangu i da ga pripremim za objavu. Biće mi drago, ako se i drugima dopadne, jer deljenje je ljudima najvažnija matematička operacija. Svako dobro i hvala još jednom iz dubine srca i uz dužan naklon.
Филм “Огледало” сам први пут одгледао пре месец дана, када је у касним сатима, нешто пре поноћи, приказан на програму РТС-а 3. Требало ми је неколико минута да се уживим и почнем да се испуњавам осећањима и мислима који су ме враћали у младост и детињство. За време гледања филма изашао сам из чауре свакодневних навика. Душа ми је постала шира, обухватнија за патњу и срећу. Читајући Ваш приказ доживео сам исту лепоту, а речи којима сте исказали неизрециво објасниле су и моја осећања, па сам из захвалности (али и жеље да се изразим) написао коментар.
Лепо је надовезати се на нешто што нас чини бољим.
“Ogledalo” je zaista kao poruka u boci. Nema adresata, on je (adresat) Vi, ja, svi ljudi “osetljive duše”. Predlažem vam da film pogledate s vremena na vreme opet. Ukoliko niste imali prilike da pročitate knjigu Andreja Tarkovskog “Vajanje u vremenu”, obavezno je potražite i pročitajte. Andrjuša tu kaže da je cilj umetnosti da izbrazda ljudsku dušu i pripremi nas za smrt. Moja i Vaša reakcija na film se desila mnogim “osetljivim dušama”. Meni je jako draga i knjiga “Tarkovski” gde o druženju sa Andrejom govore mnogi njegovi savremenici. Posebno mi je drago sećanje Ljudmile Fejginove. Ljusa je montirala sve njegove filmove koje je snimio u SSSR-u i bila delimično odgovorna za njihov ritam. A ritam je jako važan, kako se jednom Danilo Kiš lepo setio svog profesora, a Andrej u svojoj knjizi ima važan deo posvećen upravo ritmu filma. Kod “Ogledala” je njena ideja sa prologom “Ja mogu da govorim”. Tu se Andrej posebno mučio da nađe ritam filma, a ispalo je da je “zarobio vreme”. Završiću sa krajem pisma koje joj je Andrej uputio 1980. godine “…Ja sam uradio sve što sam mogao. Neka neko drugi uradi bolje. Hteo bih da imam prava to da kažem.”