Zgrade imaju emocije – Žan Nuvel, arhitekta

Za četiri decenije svog rada, francuski arhitekta Žan Nuvel realizovao je preko 200 projekata u celom svetu. Među njima su i zgrada Instituta arapskog sveta u Parizu, teatar u Mineapolisu sa spoljašnjim skrinovima na kojima se prikazuju scene izvođenih predstava, neboder pored njujorškog Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, projekat Luvra u Abu Dabiju… Nuvel je pobednik konkursa za projekat koncertne dvorane Pariske filharmonije koja bi trebalo da bude otvorena 2012. godine. Sa svoje 62 godine nastavlja da vodi bitku protiv uniformisanosti u arhitekturi. Dobitnik je Prickerove nagrade za arhitekturu(2008), „Zlatnog lava” u Veneciji (2000)… Prenosimo intervju sa Žanom Nuvelom koji nam je ustupio bugarski časopis „Maks”.

Kako ste, gospodine Nuvel?

Dobro! Pokušavam da uskladim zabavu i posao. Na moju sreću, arhitektura nije profesija, već nešto što me veoma zabavlja. Upoznajem ljude, moja ekipa je uvek sa mnom i ne bavim se jedino biznisom. Vremenom većina mojih klijenata postaju moji prijatelji. Na sreću! Bilo bi loše da je suprotno!

Sretao sam Vas na različitim mestima u Parizu – u restoranu luksuznog hotela „Kost”, kao i na nepretencioznim mestima u Mareu. Čini mi se da uvek razgovarate o poslu?

Naravno, to mi pričinjava zadovoljstvo. Ako ne moram da budem sasvim iskren, kazaću – i to je posao. Radim u bilo koje doba – i to je upravo ono što želim! Čovek može da radi noću. Naravno, nemam u vidu posao preko noći, kada sve vreme presediš u kafani. Godinama sam uživao slavu mesečara koji provodi noć u kafanama. Istina je sledeća – čim bi u deset uveče završili profesionalne obaveze, u jedanaest bismo odlazili u neki bar da se malo relaksiramo. I to je deo profesije – odeš negde, a opet govoriš o poslu. Razgovaramo puno, uvek imamo o čemu da diskutujemo.

Kako birate ljude sa kojima radite?

Bitno je da su dinamični poput mene. Naravno, njihove pozicije zavise od projekata. Često formiram različite ekipe i volim da menjam položaje ljudi u njima. Rad sa ljudima je poput beskonačnog ringišpila koji vas uveče vodi u restoran, a preko noći – na ulice.

Kako se osećate kada uđete u zgradu koju ste Vi sagradili?

Zavisi… Ljudi unutra upiru oči u mene! Mislim da su zgrade pomalo nalik na ljude. Mogu biti bolje ili gore. Svaka ima svoje probleme i svoje muke. Svaki moj ulazak u moje zgrade prolazi, uglavnom, dobro, pošto podižem zgrade pomoću prijatelja. U njima je investirano puno emocija. Srećan sam što sam ih sagradio. Ponekad stvari idu loše. Dešava se da odem usred posla, jer se osećam tužno. Mesto se loše održava ili se stvari menjaju bez trunke ukusa, pošto je zgrada bila prodata ili zbog nečeg drugog… Ako osetim da mesta koja sam stvorio nisu dobro, patim zajedno sa njima.

Posle tolikih zgrada koje ste podigli u celom svetu, šta Vas je provociralo da se bavite dizajnom poslednjeg muškog parfema Iv Sen Lorana?

Sve o čemu sam Vam pričao, dosad me je iskreno zabavljalo. Ali, vredelo je doživeti i nešto drugačije od zgrada. Pružila mi se mogućnost da uradim flakon za parfem Iv Sen Lorana sa provokativnim izgledom. Slične stvari su deo posla. One su vezane za stil, dizajn, umetnost. Kao, recimo, moj rad na scenografiji „Figarove ženidbe” za operu u Los Anđelesu. Sve ovo je dopuna glavnom poslu. Neka vrsta garnira profesionalnim obavezama.

Šta nikada ne biste projektovali?

Ono što ne mogu brzo da uradim. Kada imam dovoljno slobode, stvaram značajne stvari, koristan sam. Recimo, od mene traže da uradim fabriku za obradu pilića, a ja hoću da bude provokativno – i to je nešto što može da stavi tačku na projekat.

Ima projekata za koje unapred nemam dovoljno informacija. Ne volim rad „na slepom”, u smislu – podizati zgrade za koje se ne zna šta će se biti sa njima ubuduće, ko će ih zbrinuti. Ovo što radim, treba da bude povezano sa određenim mestima, sa određenim ljudima. Da bi posao koji radim imao efekta, moram biti u harmoniji sa partnerom. Ako me neko u mom kraju tera da slušam stvari koje ne želim, ja prosto ne slušam. To je izbor.

Oblačite se u crno, to je Vaša boja – zašto?

To je estetska pozicija. Dobro mi stoji. Nosim crno od 80-ih godina.Unutrašnja potreba koja formira moju viziju. Uzmimo, recimo, moju figuru. Izvinite, ali mislim da njoj bolje pristaje crna nego roze boja. Crna boja me podseća na jednobojne slike koje smiruju, sve na njima je iste boje, ali stvari se razlikuju. Nemam osećaj da se uvek oblačim isto. Ne nosim crno kada je vreme toplo. Preko leta se pretvaram u negativ crne boje. Tada sam beo i svetao.

Bez kojih stvari ne možete?

To su stvari koje su vezane za moj način života. Recimo, cigarete. Kada sam napet, palim cigaretu. Isto je i sa vinom. Sa dobrim vinom. To su stvari koje volim. Moja odeća. Nameštaj koji sam pokušavao da otkrijem ili koji sam kreirao. Ustvari, nisam fetišista. Stvari koje su važne za mene su, recimo, moj sat. Volim svoja kola, „porše”, na primer, to su moćna kola, volim tišinu i mir.

Da li Vam popularnost smeta ili pomaže?

Najteže je kada ljudi govore o tebi gluposti ili klevete, a da te pri tome uopšte ne poznaju… To izaziva nervozu. Sa druge strane, zaboravljaš na bliske odnose. Barijere postaju sve brojnije. Šta je, u stvari, popularnost? Da radiš dobro svoj posao – to pruža više mogućnosti, daje više vlasti, ljudi te više čuju. Sa druge strane, puno ljudi žele da me vide, govore da obožavaju moj rad, žele da razgovaraju sa mnom. Ponekad je to prijatno, ali ima situacija kada te to zbunjuje.

Šta za Vas znači ugodno veče?

Ugodno veče je da budeš sa nekim koga voliš, na lepom mestu, u svečanom ambijentu, usred interesantnih razgovora koji te zaokupljaju. Dešava mi se često. Zabavljam se.