Živeti, preživljavati, životinja, destrukcija Živeti – sloboda da uradimo ono što želimo sa našim vremenom, sa našim telom, sloboda da iskoristimo vreme koje imamo da uživamo u senzacijama, da učimo iz njih, da se ne zanosimo isuviše u opijanju sa istim. Sloboda da izražavamo sopstvene emocije i mišljenja, da istupimo na svetlo i kažemo šta mislimo.

Vreme – koje treba da iskoristimo da uvidimo zbog čega smo mi tako posebni, šta je ta iskra, da je pronađemo u dubini i mraku i da je sagledamo. Zatim ta iskra nas goni da učimo, da tražimo znanje, informacije, da upoređujemo iskustva, da izazivamo svoje granice tako što ćemo istupati van njih, u vatru, u konflikt, u sukob, jer neminovno je da je promena neizbežna, jer iskustvo je bitno isto koliko i znanje. I zatim – mi kreiramo, stvaramo, plešemo i pletemo novi pokret, novu filozofiju, prikazujemo lepotu u zanosu promene, u zanosu deskripcije, u bojama predočavamo atmosferu. Zatim se osmehujemo kada prepoznaju drugi tu iskru, i kada mi možemo da učimo iz sličnih iskri…

Preživljavati – Nažalost, teško ćemo vezati lepe reči za ovaj izraz… Još manje života ćemo uvideti u samoj definiciji ovog izraza, a ona je čak i dobila formu izgovora. Tačnije “Preživljavati” je oblik izgovora modernog čoveka za još jedan njegov životni smisao. Treba napomenuti i to da zbog konstantnih ponavljanja naziv “moderan” ni ne pripada više ovoj skupini. I kultura priznaje tu repeticiju i prikazuje nam novi naziv: post – moderan. “Moderno” ostaje u našim umovima više kao podsetnik da nismo primitivni i da smo daleko od animalnog. Mada stavovi većine i običaji koji su nam urezani u vaspitanje govore drugačije – dešava se da u sred civilizacije čovek skoro svojevoljno pati i žrtvuje se, jer ne vidi drugog smisla… Ako pogledamo tog istog čoveka kako prolazi kroz više kontradiktornih kultura za kratko vreme, na primer prihvatanje vere, zatim odbacivanje iste zarad bezvernog apsolutizma, zatim vraćanje varvarstvu kao bunt, zatim formiranje demokratije… neminovno da na kraju možemo doći i do sveopšte zbunjenosti, jer čovek je vezan za konstantu, a ne za promenu. Naučen je da se posveti jednoj ideologiji, samim tim on više ne veruje toliko u revolucije. Možda je svest zrela za prihvatanje ideje o promeni, ali čovek nije, on još uvek ratuje u komunikaciji sa drugima, on još uvek ratuje u sebi, još uvek se grčevito drži za “Preživljavanje” jer u šta mu je drugo ostalo da veruje? U tekstu o sujeti, namerno je izostavljen slučaj:

“Ja sam životinja, (predator!), a napolju je džungla.”

Ali ovakva izjava nipošto nije sudbinsko opravdanje za nametnute promene. Ovakvi ljudi će posle ove izjave značajno gledati sagovorniku u oči kao da ovaj besmisao treba da opravda sva nedela koja su do sada počinili u ime preživljavanja. Ponos čak ni ne stižu da sakriju. Nisu se zapitali da li su nepromišljeno doneli osnovne životne odluke, verovatno baš zbog tog ponosa. Obavezali su sebe da podignu nove živote, uskočili su u već utvrđeni kalup, ne zato što je TO život i zato što je to ISPRAVNO. TO je samo linija manjeg otpora, koju praktikuju isuviše ponosni ljudi koji misle samo o sopstvenoj ugroženosti.
I zbog toga čovek je svoje greške nazvao “Ja sam životinja i napolju je džungla.” Čak i u ovom “napolju” razaznajemo granicu između komfora i spoljnih aktivnosti, čovek se često pre sprema za borbu i suočavanje negoli za komunikaciju između odraslih. On puni baterije u svojim zidovima, ako mu je baš potreban predah – odlazi na letovanja i u banje, pa se vraća nazad u “džunglu” da radi ono što ne voli.

Patern “Preživljavanje” i “Životinja” je toliko postao uobičajen da počinje da formira sopstvenu kulturu, kako ponašanja tako i razmišljanja. Slični se uvek prepoznaju i ako su u većini uvek će naći nove zajedničke izgovore zašto njihov stav mora da opstane.
Dodatni problem je što u siromašnijim društvima postoji mnogo veći rizik greške, jer je i ulog mnogo veći. Mnogo je bitnije izabrati pravog životnog saputnika sa kojim ćeš osnovati zajednicu i možda potomstvo u siromašnijim uslovima, pogotovo ako je sramota vezana za raskid tih veza. Zamislite da ste toliko već uložili u svoje greške da sada možete samo da se poistovetite sa krvoločnom životinjom kojoj nije bitno šta radi, moralno ili ne, ta životinja mora da obezbedi komfor i izobilje svojoj porodici,a vaspitanje je uglavnom na drugom mestu. Zbog sramote taj čovek ne sme sebi da prizna da ništa od svih tih obaveza možda nije ni hteo. Utehu pronalazi u tome da sada njegov život ima smisla u vidu jedne dužnosti, koju takođe nije hteo, ali sada smisao bar postoji.

Životinja – A životinja ne zna šta je sramota i životinja uglavnom lovi samo onoliko koliko joj treba da preživi. Da ne spominjemo da je čovek sisar i da za par hiljada godina nije imao nikakve šanse da se pretvori u vuka ili u reptila. Mada bi možda voleo da jeste, sudeći po filmovima koji još uvek sadrže bežanje u simbolični život polu životinje polu čoveka. Da li je to još jedan deo naše podsvesti projektovan na platno?
Čak je i “teritorijalnost”- “Ona/ On je MOJ(A)” – pogrešno etiketirana, vrlo često je u pitanju ljubomora, posesivnost… Čovek je očigledno sklon da mistifikuje, jer tako lakše prikriva svoju slabost.

Zašto se ne bi uporedili onda sa sa malo razumnijim izborom… Na primer šimpanze. Kada se šimpanze okrenu protiv svoje vrste, to jest kada nastaje taj nemir u njima pa se izživljavaju na sebi sličnima?

Odgovor je krajnje logičan, sadrži i dozu ironije čak: u zoološkim vrtovima, u ograđenim kavezima, gde imaju hrane u izobilju, ali su sputani u kretanju.

Da li se može porediti život u gradovima, u uskim stanovima, sa zoološkim vrtom? Ili je čovek ograđen i sputan u razmišljanju, a to projektuje na način na koji živi? Zar nisu potera za još većim komforom i grafički bogatijim seksom samo logični produžetci života dobroćudnog sisara koji je nekada živeo u čoporu? A ona doza ironije se ogleda u tome da je čovek uludo hteo da pomogne životnjama, a samo ih je približio stanju koje je veoma slično njegovom. Najčudnije od svega jeste kada čoveka vežu ili ga zatvore, on se buni “Nisam ja ŽIVOTINJA!”, a ni ne seti se da pre čoveka, nisu postojala ni vezivanja, ni kavezi. Čovek nekako povezuje kavez i povodac sa životinjama, ali oni su povezani samo sa čovekom, čovek je taj koji ih je izmislio.

Da ne ostanemo dužni genima, treba spomenuti i to da samo svaki deseti majmun ima sklonost da lovi manje životinje od sebe i da ih jede. Recimo da se kod ljudi pojavi sklonost ka određenoj vrsti agresivne akcije, taj čovek sigurno da ima izbor da obuzda taj svoj nagon i da ga recimo preusmeri tako da jednoga dana, uz znanje i disciplinu, postane dobar učitelj borilačkih veština (na primer). Svako ko je rođen sa trunkom savesti ima izbor.

Čak i antropološki podaci pokazuju da se ne potvrđuje teza o ekstremnoj agresivnosti primitivnih naroda, to jest da “interpretacija ljudske destruktvinosti nije održiva” (From upućuje na S. Palmera, godina 1955.) Ali…

Destrukcija – Čovek znači želi da živi, da uči, da oseća, da se obogati u iskustvima, i čovek pogrešno shvata da želi da preživljava i čovek nije životinja, ali… Šta se dešava kada nešto nije kako on želi? Ako ta ista ponosna i gorda osoba ne prihvata poraz, da li ona zauzvrat UNIŠTAVA okolinu, druge i sebe? Sasvim suprotno od kreativnosti, da li ona maskira destrukciju time što kaže da je napolju džungla i mi smo životinje? Da li mi ovde vidimo instinkt na delu? Ponavljamo, životinje ne love primarno da bi uživale u uništavanju, one love jer su gladne.

Čovek uništava jer je besan na sebe jer se život nije odigrao kako on želi.

Ili još gore, jednostavno, ako već uživa u izobilju i komforu – zato što mu je dosadno. On ima svoj komfor, svoju hranu, alkohol, čak i jače opijate, igre u kojima jednim klikom na ekranu eksplodiraju tela, automobili, zgrade… Filmovi koji nemaju drugi smisao već samo da provozaju našu pažnju kroz zabavni rolerkoster dobro uklopljenog nasilja i eksplozija. Bitno je da je dan bio zabavan. Sutra nastavljamo opet. Ili je bitno da smo se mučili i patili i da to neko primeti… Napor je dozvati svest nazad i krenuti iz početka, a samo se možemo nadati da nas neka od degradacija neće odvesti i do upotrebe hladnih ili vatrenih oružija. Poredimo se sa plemenitim životinjama… Da li bi se životinje ikada poredile sa plemenitim čovekom? Na kraju, da li je destrukcija deo čoveka ili je čovek sebi pronašao put do nje?

Možda tražimo rešenje na pogrešnom mestu. Globalni sukob je prestao jer je čovek izmislio oružije kojim može da okonča svoje postojanje. Zapitajmo se koje je oružije koje može da okonča naše društvene konflikte?

Svako od nas ima života u sebi, želi inteligentno da živi i da uči. Svako od nas je pod pritiskom da klone u svet preživljavanja. Svako od nas greši negde i zaključan je u nekoj formi poricanja.
Svako od nas uništava sebe i okolinu u određenoj meri. Svako od nas. I možda nam se čak i sviđa to, takođe “u određenoj meri”. Naša je dužnost (prema svetu i prema ljudima oko nas) da otkrijemo ZAŠTO i da preusmerimo tu energiju u život…

…ali i ne morate. Imate izbor. Povremeno paljenje svetla nije urodlio plodom, možda treba de se vratimo večnoj vatri: do sada su se problemi rešavali tako što se čoveku predoči logičan izbor između ispravnog i pogrešnog. I zatim čovek odabere ispravno i dela ispravno, akcije su mu ISPRAVNE neko vreme. Ali ne zadugo. I onda ga ponovo opominju, i on se ponovo vraća na pravi put i tako stalno. Kao malo dete. Čovečanstvo još uvek odrasta – shvaćeno je da oni koji poseduju znanje glume očeve. Zar nije vreme da se da prilika čoveku da svesno “uništava” pošto smo mu predočili istinu.

Možda je ključ u izboru. Ili se disciplinuj ili možeš nastaviti starim putem, ali sada pošto ZNAŠ – boleće te više nego ikad. Neizbežno je, izgleda da čovek mora prvo da se opeče do te mere da ugrozi svoje postojanje, pa tek onda razmišlja.

Svest o posledicama će ubrzati proces.

za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  destrukcija, sloboda, živeti