Život i smrt Marine Abramović/ Life and Death of Marina Abramovic

Ovoga puta se za 60. izdanje čuvenog umetničkog i modnog magazina Visionaire, samozvana godmother of performance art, grand dame Marina Abramović udružila za tu priliku sa svojim najdražim dizajnerom, umetničkim direktorom modne kuće Živanši/Givenchy, Rikardom Tišijem/Riccardo Tisci, koga vidimo na fotografiji sa Marinom u malo neobičnoj pozi.

Materinstvo je takodje tema Marininog projekta, surealistične pozorišne mega-produkcije, autobiografske predstave, Život i smrt Marine Abramović/ Life and Death of Marina Abramovic. Predstavu je režirao pozorišni maverick Robert Vilson/Robert Wilson. Marina u predstavi glumi svoju majku, Danicu Abramović koju je volela i mrzela sa pomešanim osećanjima. Vilijam Defo/William Dafoe kao lik sa nekog crteža Tima Bartona/Tim Burton, narator je u predstavi i predstavlja ludilo Marininog života kroz poglavlja:

1948. je odbila da hoda,

1958. razmišljala je da skoči kroz prozor,

1964-1969 opijala se vodkom, spavala u snegu, prvi poljubac,

1965. otac joj je kupio pištolj za rodjendan,

1969. se ne seća.

U predstavi se pojavljuju još 12 umetnika i tri dobermana. Muziku je napisao Entoni Hegarty/ Antony Hegarty iz The Johnsons, koji je inače Marinin bliski prijatelj, a u predstavi je metafora za Marinin bol. Učestvuje i Svetlana Spajić sa muzičko-pevačkom grupom iz Beograda.

Najveću lekciju koju sam naučio radećii sa Marinom Abramović je da umetnik nikad ne sme da padne u depresiju. Depresija je najveći neprijatelj umetniku. Druženje sa Marinom je uživanje. Ona je apsolutno vrisak. Ima fascinantne ideje i živi svoj život slikovito, izjavio je Entoni Hegarti.

Umetnički direktor Tetaro Real Madrid je izjavio : Entoni…ukomponovao je lirski deo sa Vilsonovom i Marininom vizijom i ovu predstavu pretvorio u istinsku operu, baš kako bi se i Monteverdiju dopala.

U predstavi su korišćeni Marinini privatni dnevnici koji otkrivaju njen komplikovan odnos sa majkom kao i  meditaciju o životu i smrti. Predstava je vizuelno vrlo upečatljiva, sa efektnim osvetljenjem, raskošnim bojama i klinički dizajniranom scenom. Uz pokrete bez reči glumaca i uz prigodne stihove uz muziku Hegartija Why must you suffer/Like Christ for his Father budi asocijacije na groblje, ratove i na Marininu raniju instalaciju Balkan Baroque iz 1997.

Vilson je u predstavu uključio i Marinino sećanje na njenu prvu instalaciju iz detinjstva: Imala sam 12 godina i bila sam opčinjena nosom Brižit Bardo. Džepovi su mi bili puni njenih fotografija iz novina. S namerom da slomim nos namerno sam pala na ivicu kreveta mojih roditelja. Medjutim, promašila sam ivicu i zadobila veliku posekotinu od pada. Sve fotografije Brižit Bardo su se pri padu rasule po podu. Moja majka je ušla u sobu i opalila mi šamar.

Scena sahrane sa tri mrtvačka sanduka i tri dobermana koja glodju kosti, uz pogrebnu srpsku muziku u izvodjenju hora iz Beograda je nezaboravna i mučna.

Marina je poznata po tome da uvek ima potpunu kontrolu nad svojim instalacijama i predstavama. Ovog puta sve je prepustila režiseru Vilsonu. Jednom kada otkrijete sve detalje iz svog života režiseru, on onda može da radi šta hoće sa njima, da ih reciklira, da ih postavi hronoloski, da izabere delove koji mu se dopadaju, tako da vaš ceo život postaje nov i za vas, izjavila je Marina u intervjuu.

S obzirom da Marina ne može da kontroliše i svoju smrt, mada se nada da će umreti bez straha i oslobodjena ljutnje, unapred je odlučila kako će se njena sahrana održati. Pre nekoliko godina posetila sam advokata i rekla mu da bih volela sahranu sa tri tela, dva lažna i jedno stvarno, moje, i da se svako od njih sahrani na tri različita mesta u svetu u kojima sam živela najduže : Beograd, gde sam rodjena, Amsterdam i Njujork. S tim da niko ne zna gde je pravo telo sahranjeno. To je zaista istinita priča i Vilson je napravio njenu verziju za predstavu.

Predstava, koja je neka vrsta umetničke opere čije se prikazivanje  završilo 16. jula u Lowry Theatre, mešavina je pozorišta, muzike, zanimljivih efekata i prikazuje uglavnom delove iz Marininog života, od njenog detinjstva u Beogradu do njenog umetničkog rada i života u Amsterdamu i Njujorku. Sledeća predstava Život i smrt Marine Abramović će se prikazati u Madridu aprila 2012.

Fragmenti iz intervjua sa Marinom Abramović povodom njene predstave Život i smrt Marine Abramović:

Šta biste izdvojili kao najintrigantniji momenat u radu sa režiserom Robertom Vilsonom?

To da je sve bilo kao neka iluzija. Kada smo počeli ja sam već imala u glavi scenu kako sedim na velikom bloku od leda. Kada smo stigli na probu, na sceni je bio ogroman blok od providne plastike koji je ličio na led. Ovo nije led?, rekla sam. Da li si ti pri čistoj pameti. Hoćeš da sediš na santi leda i da ostatak predstave budeš u mokroj haljini?, odgovoriuo je. Pozorište je iluzija, Marina.

Kako su se Entoni Hegarti i Vilijam Defo našli u vašoj predstavi?

Kada smo razmišljali o predstavi morali smo da izaberemo i muziku. Jedina osoba koja mi je prva pala na pamet i na čiji izbor bih odmah pristala bio bi Entoni. Napisao je 11 izvanrednih pesama na osnovu moje biografije. Za mene, Entoni je kao andjeo poslat sa neba. Njegov glas izuzetno snažno emocionalno angažuje publiku. Vilijama Defoa poznajem dugo. Kao narator, on je kičma cele predstave. On čak i peva i igra uz srpske pesme.

Kažite nam otkud životinje u predstavi?

Trebalo je da budu konji, ali to bi prevazišlo naše izdatke pa smo napravili drvenog konja. U prvoj sceni sahrane psi glodju kosti od mog tela. Scena je vrlo mračna ali i poetična u isto vreme. Originalno je bilo predvidjeno 12 pasa za tu scenu, ali zbog britanskih pravnih propisa završili smo samo sa tri. Imamo i živu zmiju.

Probe su trajale izmedju 10 i 12 sati. Vi ste poznati po izdržljivosti, da li je ovo bilo naporno za vas?

Prva tri dana probe su bili toliko teški da sam mislila da ću zavrsti u bolnici za mentalno obolele. Robert je stvorio paralelni svet i bilo je potrebno da prodje neko vreme da bi mu se prilagodila. On je neverovatan detaljista, čak i položaj malog prsta na ruci mora da bude kontrolisan da bi dao perfektnu senku pri izvedbi. Saradnja sa njim je bila nezaboravno iskustvo ne samo za mene. Upoznala sam svoje telo na jedan sasvim novi način.

Robert Vilson, režiser i Marina Abramović

Saradnja publike je zaštitni znak u vašim predstavama i instalacijama. Da li je i sa ovom isti slučaj?

Ne. Jedino učestvovanje publike biće emocionalno, trebaće im  papirnate maramice. Svi koji su videli predstavu izgleda da su plakali.

Mančesterski medjunarodni festival osnovan je 2007. i poznat je u svetu po promocijama originalnih, novih radova umetnika savremene umetnosti i specijalnim dogadjajima. Na njemu se predstavljaju radovi specijalno pripremljeni za festival, uključujuci muziku, vizuelnu umetnost, umetnički ples i td u kojima učestvuju poznati svetski umetnici.

Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Pozorište, Snežana Moračić, Umetnost