Život pre smrti – Frančeska Vudman – Kada se u svetu umetnosti dogodi da neko tragično skonča, da li nesretnim slučajem ili izborom (što uvek privlači više pažnje), njegov rad neretko biva tretiran kao vesnik smrti, pre nego kao deo života i potvrda prisustva i talenta. Mnogi pokušavaju da odgonentu tačno kada je njegova ili njena umetnost počela da anticipira tragičan kraj i tu preti opasnost da jedan čin konstantno boji naše tumačenje i usmerava doživljavanje samog stvaralaštva.

Lično, ipak biram da verujem u život pre smrti i mislim da je Frančesku potrebno dočarati iz ugla života koji je neumorno beležila iz dana u dan.

Susrevši se sa njom po prvi put, na svoju sreću, nisam imala nikakve biografske informacije.  Tu je bio samo neopozivi doživljaj nečeg sirovog, snažnog i nekontrolisanog.

Za svega 22. godine, stvorila je preko 800 fotografija koje će na toliko načina uticati na savremenu fotografsku scenu i razotkriti nove narativne potencijale ovog medija.

Frančeska Vudman (Francesca Woodman) rođena je u Koloradu,1959. godine u porodici umetnika. Kako su oba roditelja stvarala, vrlo rano usvojila je njihov gotovo sakralni odnos prema umetnosti. Kuća je uvek bila prepuna ručno oslikane grnčarije, velikih zidnih slika, statua i ostalih umetnina, i  za Vudmanove stvaralaštvo je bilo imperativ.

U trinaestoj godini nastaju prvi autoportreti.

Otac i majka  prate radove koji slede potom i primećuju neverovatnu opsesiju svoje kćerke da fotografiše – nema oprobavanja u slikarstvu ili kreativnih lutanja. Zapravo, Frančeska je već pre petnaeste godine znala da je fotograf i to nije bio hir radoznalog deteta nego rešenost i poriv umetnice. Rani radovi već pokazuju prilično formiran, neobičan stil i izvanredno manipulisanje  svime što fotografija nudi.

Ona kreira sopstvenu dramu i biva glavni akter u istoj. Provokativna je, pitamo se, da li izborom ili je naprosto takve prirode ? (‘The Woodmans’,  dokumentarni film)

U sedamnaestoj godini, roditelji odlaze u Italiju na vikendicu, a Frančeska odlučuje da ostane kod kuće i fotografiše. Kada su se vratili sa letovanja, Vudmanovi su šokirani prizorima sa slika koje je F. aranžirala –  ne samo što je poptuno naga na svakoj fotografiji, u pozama i sa predmetima koji kreiraju bizarne, ali maštovite insinuacije, nego i pronalazi na ulici starijeg, umno zaostalog muškarca, dovodi ga u kuću i uključuje u autoportret. Čini se da je vrlo rano postala potpuno slobodna i rastrećena od bilo kakvih očekivanja koja bi joj mogla biti nametnuta. Šta više, ne samo što je slobodna, nego je opsednuta svojom slobodom. (‘The Woodmans’,  dokumentarni film)

Frančeska potom želi da ode u internat osećajući potrebu da ostavi prostora sebi i svojoj porodici za stvaranje, a posle odlazi i u Rim da provede godinu dana. Fotografije iz Rima su sve samo ne očekivane – to nisu istorijske znamenistosti, živopisna stepeništa, prozori, ornamenti ili spomenici, to su autoportreti u napuštenim kućama i ženski modeli  smešteni u napuštenim, poroznim okruženjima. Iz fotografija izbija otvorena seksualnost kakva joj je i bila svojstvena, praćena burnim odnosima u ličnom životu. Slobodni, ali kontrolisani kadrovi. Frančeska zna šta želi da bude na fotografiji i ništa ne prepušta slučaju, svaki detalj je koordiniran i upečatljivo dosledan njenim vizijama. Ima svega osamnaest godina.

Njena prijateljica priča o devojci koja neobično nemarno shvata seksualne odnose, gotovo se poigravajući sa važnošću koju im pridaju drugi. Uvek okružena ovim ili onim ljubavnicima, ipak upoznaje jednog posebnog – u pitanju je Benjamin Moore. Kako se B. i sam bavio umetnošću i delio njene interese, Frančeska smatra njihov odnos bitnim, po malo i kao suptilnu kopiju odnosa svojih roditelja. Gladna pažnje, piše u svom dnevniku : „ Ne želim da budem tolerisana. Želim da budem željena.“ Poznato je da B. nije ispunio njenu gotovo neurotičnu potrebu da bude obožavana i da je na neki mazohističan način uživala u tome. Odnos sa Bendzaminom se završio, a kasnije u dnevniku piše da joj ne nedostaje on već ideja njega.

Upisuje školu za dizajn gde kolege primećuju njen jedinstveni stil i osećaju blagu inferiornost u odnosu na ovu lepu i čudnu devojku. Bezrezervno se prepušta istraživanju u fotografiji i suprotstavlja se svakom mentorstvu koje bi njen centar sveta zamenilo ičim drugim. Ono što je po Frančeska želela bilo je priznanje u umetničkim krugovima. Shvatila da mora biti priznata ukoliko želi da objavljuje radove i izlaže. Nije se tražila, nije napipavala svoj stil, znala je da već ima šta da kaže i to postaje prioritet – odlučuje da se preseli u NY. Kreće da radi još intezivnije, gotovo 24 časa dnevno. Ali, kako to obično biva sa ovakvom genijalnošću, umetnička javnost nije zainteresovana za njen rad jer naprosto nije vizuelno dorasla Frančeskinom izrazu.

Pokušava da se probije upustivši se u modu fotografiju kojom se bavi sa jednako upečatljivim stilom. Smatra da joj i to dobro ide i biva ljuta i razočarana što galeristi i časopisi ne dele njeno mišljenje. Istina je da svet fotografije još uvek nije bio spreman za ovu vrstu slobode izraza. Tek će godinama kasnije i u savremenoj fotografiji njen stil dobiti potpuno priznanje i biti inspiracija mnogima danas, čak i u savremenoj modnoj fotografiji.

  Ni roditelji, a ni prijatelji ne opisuju je kao depresivnu osobu. Energična i odlučna, ali krhka priroda. Uvek u radu , realizuje ideje i biva opčinjena sopstvenim rezultatima. Ipak…

Piše u dnevniku :

„ Osećam se kao da plutam u plazmi. Potreban mi je učitelj ili ljubavnik. Neko ko je spreman da rizikuje bivajući upleten u odnos sa mnom. Toliko sam sujetna, a toliko mazohistična. Kako ove dve stvari mogu uopšte istovremeno da postoje? “

Deluje kao da hoda -izvrnute kože-, tako se i oseća. „ Toliko sam očigledna da samu sebe ponekad šokiram“. Fotografije koje pravi nemaju miris smrti, kada Frančeska ulazi ispod površine zida, ona postaje taj zid, ona ga oseća potpuno i celom sobom – okruženje koje želi da predstavi sopstvenim telom, da bude ono. To su bile zdrave godine obojene radom i zadovoljstvom.

U dvadesetoj godini, stvari se pogoršavaju. Frančeska sve ređe fotografiše. Zapisuje u dnevniku kako ne zna može li da podnese još jednu godinu neiskrenosti, ovim jasno naznačivši da je za nju stvaranje vid iskrenosti i jedini način postojanja. Stanje se pogoršava i ona u septembru ostavlja poruku svojoj prijateljici :

„ Osećam se kao veoma star talog kafe. Radije bih umrla mlada i ostavila netaknutim nekoliko uspeha, dobre fotografije i prijateljstvo sa tobom.“

Pokušaj samoubistva je neuspešan i odlazi na terapiju. Čitava porodica je non- stop  sa njom i Francescu ne ostavljaju samu kako ne bi opet pokušala. Fotografije koje ovde nastaju pričaju priču o nezavidnom stanju u kojem se nalazi. Pije lekove i čini se da je bolje, a zaštitničko prisustvo koje čine prijatelji i porodica popušta pred uverljivošću njenog oporavka.

Poslednji zapis iz dnevnika bio je 19. januara 1981 :

“Poduhvat koji predviđam nije povezan sa melodramom, već sa činjenicom da je život, onakav kakav ja sada živim, serija očekivanja. Ja sam (bila) ne jedinstvena, no posebna. Zato sam bila umetnik. Stvarala sam poseban jezik kojim bih ljudima predstavila svakodnevne stvari koje i ja sama vidim ali da im pritom pokazem nešto drugačije… Ovo nema nikakve veze sa nemogućnošću da podnesem metropolu. Niti je povezano sa nesigurnošću u sebe niti sa nestajanjem mog srca. Niti bi trebalo ljudima da očita bukvicu. Jednostavno, druga strana. “

Odlazi u zgradu u NY pored koje je živela i skače sa potkrovlja. Njeno telo je toliko unakaženo da je jedva prepoznatljivo pri identifikaciji.

Prozori sa autoportreta koje je fotografisala neposredno pre toga, sada deluju sablasno u svojoj asocijaciji na način na koji je izabrala da nestane.

Intimno ću uvek doživljavati  njeno samoubistvo kao rezultat prerano razbuktale stvaralačke energije, Frančeska kao da je u neverovatno kratkom vremenskom periodu izbacila iz sebe, čini se, čitavu svoju unutrašnjost, kako ne pomisliti da je otuda i proistekao osećaj „starog taloga kafe“ ?  Ipak, verujem u život pre smrti.

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, Frančeska Vudman, Luna Jovanović