“Zlatni paviljon” – Jukio Mišima

„Zlatni paviljon” je možda Mišimin najpoznatiji roman. Radi se o zanimljivom delu pisanom na dosta neobičan način – priča o klasičnom anti-heroju, kakvog teško možemo zamisliti kao glavnog junaka jednog romana. U jednoj rečenici – radi se o povesti mucavog i ružnog učenika jednog zen-hrama u Kjotu, koji je toliko opsednut lepotom hrama – Zlatnog paviljona – da ga je na kraju i zapalio.

 

 

Priča je zasnovana na stvarnom događaju a mene malo asocira na Zločin i kaznu, iako kod Mišime nema ni pokušaja da nam glavnog junaka učini simpatičnim ili njegovo delo logičnim, osim posmatrano iz ugla nekog psihotičnog sveta. U celom romanu gotovo da nema ni jednog lika koji je simpatičan (osim jednog mladića koji će počiniti samoubistvo) pa je u celini slika posleratnog Japana koji izranja iz ovog Mišiminog dela vrlo siva, rekao bih u skladu sa sivilom junakove duše. Ima tu dosta indirektne psihoanalize, a najjača strana romana je način kako se kroz oči glavnog junaka prikazuje slika sveta, kroz koju se dodiruju unutrašne i spoljašnje slike: kao da svaki opis realnosti (a ima jako lepih opisa prirode – na primer izuzetno lepo opisan doživljaj spajanja cveta i pcele koje posmatra glavni junak, ili izrada ikebane, opis cveća, opisi hrama u svako doba dana i noći i td) postaje povezan sa unutrašnjim doživaljajem te iste realnosti, kako se to prelama u očima, odnosno duhu glavnog lika. Jedna od tema romana je pitanje šta je lepota, a u dubljem smislu i šta je suština realnosti – prava zen tema. Ima u romanu dosta mudrih misli i istočnjačke mudrosti a možda i klasične filozofije (rekao bih u duhu Platonovih i Aristotelovih objašnjenja o percepciji i suštini realnosti) – Mišima je bio čudna kombinacija japanskog fundamentaliste (ubio se u harakiri stilu i to javno) i obožavaoca Zapada .

 

 

Ipak, u celini nekakao nisam previše doživeo celu priču. Način pričanja mi je ipak ostavio utisak nečeg mehaničkog – tvrdog u rečenici – možda je problem i u prevodu, nisam siguran (više je osećaj nego realna potvrda da prevod nije na visini Mišiminog dela). Da zaključim, čitanje ove knjige nije me podstaklo da dalje čitam Mišimu, što je možda greška. Meni su Japanci uvek delovali kao bića sa druge planete, a to pomalo potvrđuje i ovaj roman.

 

 

Za kraj prilažem i jedan Mišimin citat na temu muzike (ovako lepih misli i osvrta na temu lepote ima dosta – kod Mišime lepota je uvek izvan ljudi, skoro ni jedna osoba u romanu nije opisana kao lepa, a glavni junaci romana su izrazito opisani ili kao ružni ili ka delimično fizičke nakaze):

„Međutim, kako je čudna lepota muzike! Kratkotrajna lepota koju svirač ostvaruje pretvara određeno vreme u čist kontinuitet, izvesno je da on nikada neće biti ponovljen; poput postojanja mušica koje žive jedan dan i drugih bića tako kratkog veka, lepota je savršena apstrakcija i kreacija samog života. Ništa nije tako slično životu kako muzika…“

 

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

3 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments