„Zmajeva žena“ – nemerljivo blago na tromeđi drevne Grčke – ostrva Mitilena, Kruševca i Beograda
Ana Atanasković napisala je roman koji je samim svojim objavljivanjem postao nemerljivo blago.
Zašto?
Odgovor je jednostavan – ovo je priča o snazi žene, lišen klišea, lišen patetike i prvi roman iz njenog celokupnog opusa, lišen inhibicija.
Jelena Gatiluzio, u Aninom tumačenju postala je lik kakav do skora nismo imali u domaćoj književnosti. Ono što je veoma važno istaći, je, da autorka ovim romanom u potpunosti ruši predrasude koje kod čitalačke publike ali i književne kritike izazivaju romani istorijske fikcije.
Ono što je započela, pišući roman „Moja ljubav Nikola Tesla“, kroz priču o Ketrin Džonson, Ana Atanasković još uspešnije, ne prekidajući Arijadninu nit pripovedanja o ženskoj snazi i moći, nastavlja pričom o despotici Jeleni Gatiluzio. Kao istorijska ličnost, Jelena Gatiluzio velika je nepoznanica. Ko je bila ova tajanstvena žena?
Neosporna je činjenica da je ova dama bila plemićkog, carskog porekla, kao unuka vladara ostrva Lezbos, Frančeska I i kćerka njegovog sina, Frančeska II Gatiluzija. Rodbinskim vezama, bila je blisko povezana sa carskom dinastijom Paleologa koji su vladali Romejskim carstvom, odnosno Vizantijom.
Nakon sloma otomanskog carstva i angorske bitke u kojoj je moćni turski vladar Bajazit bačen na kolena, srpski knez, Stefan Lazarević, hita u Konstantinopolj, da zaštiti Srbiju i oslobodi je otomanskih stega.
Uz titulu despota, Stefana je u Vizantiji čekala i ogromna nagrada- susret sa lepom Jelenom.
I to je susret oko koga autorka, vešto poput finog paukovog tkanja, plete priču. Roman je podeljen na četiri poglavlja. Svako poglavlje obojeno je jednom od boja.
Žuta boja dominira prvim poglavljem romana, i pričom o drevnoj Grčkoj. Jelenu upoznajemo kao pomalo razmaženu, damu avanturističkog duha, koja raste okružena toplinom i zaštićena ljubavlju roditelja i braće.
Slika Mitilene, kao i čitvog ostrva Lezbos, može se doživeti na dva načina, kroz opise koje je autorka dala, a u kojima žuta boja simbolizuje život, simbolizuje strast i putenost, ali, simbolizuje i rast, životnu energiju, sa mirisom makovice, koja može biti i otrov i lek i opojnim citrusima. I može se doživeti poput pejzaža, naslikanog na platnu, u kome dominira toplina.
Roman, što nije uobičajeno kada je autorkino pisanje u pitanju, otvara scena rituala koji ima eksplicitnu seksualnu konotaciju. Dodiri triju devojaka, i njihova interakcija otvaraju priču, ali i pozivaju Jelenu u svet želja i požude. U svet odraslih, kada se u njoj javljaju i prva pitanja o potencijalnom suprugu, o izabraniku kome će pokloniti sebe.
„Sve što je ikada plamtelo u meni spojilo se i raspirivalo moje preobražene passiones“. (Zmajeva žena, Laguna, 2024., Atanasković A.)
Kroz raspirivanje strasti i buđenje proleća, upoznajemo junakinju drugačiju od svih koje smo do sada upoznali. Jelena Gatiluzio je mlada ženu, koja je na najvažnijoj životnoj raskrsnici. Proživljavamo sa njom njene prve žudnje, prva traganja i razmišljanja žene koja sazreva. To sazrevanje se poistovećuje sa otvaranjem raskošnih cvetova anisa, kojima Lezbos i Mitilena obiluju.
Ali, vidimo i mladu ženu koja stasava, koja je svesna svojih želja i rešena da ih ostvari. Sva pitanja o budućoj strasti u braku, o čoveku kome će pripasti, o nadama, snovima i promišljanjima devojke plemićkog porekla koja je u isto vreme dok se nada, u potpunosti svesna da njen život nije samo njen, već da pripada njenom ocu, koji ga u svakom momentu može upotrebiti kao političko sredstvo za sticanje ili učvršćivanje položaja, ili izbegavanje rata.
Jelena je lik koji očarava, ne samo lepotom već i šarmantnom rešenošću da osvoji i bude osvojena. Dirljiva je, ali ne patetična, već vrlo privlačna ta njena mladalačka rešenost da bude voljena, da čak i ako bude upotrebljena kao zoon politikon, prihvati svojim šarmom, za sebe veže tu sudbinu i čoveka. Čitavo žuto poglavlje je u stvari posvećeno tom susretu sa neobičnom sudbinom koja će Jelenu dočekati u liku mladog, otmenog i podjednako odlučnog srpskog despota.
„Da li devojka koja je kao žuti cvet postaje crveni kada oseti naklonost i ljubav?, mislila sam. Da li postaje crvena kao zalazak sunca koji se raširi po celom nebu i moru, koji zapali vazduh i vodu? Da li je jedan muški pogled dovoljna inicijacija? Kako li će tek biti kada me bude gledao naj koji će me voleti? Biće to praznik nad praznicima!“ (Zmajeva žena, Laguna, 2024., Atanasković A.)
Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi kakva je stvarna istorijska ličnost bila, kroz priču o Jeleni Gatiluzio, koju autorka od početka dinamično tka, saznajemo da je u njoj bilo puno oprečnih osobina. Istovremeno je bila krhka kao nežni list anisa, mila poput zraka sunca na Lezbosu, a jaka i oštrolisna poput mediteranskih stabljika. Dama u kojoj se ogleda plemenitost i čija je uglađenost izvanredna. Kao voda koja uvek pronađe put. Samo takvoj, neobičnoj ženi, ni nalik bilo kojoj drugoj, mogao je da pripadne zmajeviti srpski despot Stefan Lazarević.
„To je čovek pred čijim naletom padaju zastave“. (Zmajeva žena, Laguna, 2024., Atanasković A.)
Njihov susret bio je sudar vulkanskih energija, koje su dugo bile pritajene a potom eruptirale. Bio je to susret ljudi koji imaju više lica ali jednu dušu.
„Despot Stefan je u sebi nosio hladnoću i ozbiljnost severa. Delovao je povučeno ali nije bio povučen. Izgledalo je da nije grub, ali je nešto unutar njega ukazivalo da jeste.“
Od žute devojke, koja je živela na ostrvu na kome je Sapfo, svoje stihove nizala kao bisere, Stefan je Jelenu, snagom i silinom svog bića i strasti pretvorio u njih. Crvene. A crvena je boja ljubavi, podatnosti, strasti. Crvena je boja krvi koja se u njihovom bivstvovanju sjedinila. Pomešala se vrelina sunčane grčke i plavetnilo Stefanovog Tromoravlja. Iz tog jedinstva rodila se crvena. Rodio se par. Despot Stefan i despotica Helena. Jelena. Jelača.
Ali, rodila se i borba.
„Junaci Ane Atanasković ulaze u borbu bez razmišljanja o pobedi“ rekao je Branislav Janković u recenziji.
Jer, borba za ljubav je takva. Bespoštedna, i nikada ne traži pomilovanje. Borba za mesto i primat u srcu vladara posvećenog ratnim pohodima, gradnji, posvećenog svom narodu, majci i sestrama. U tom odnosu, mladoj ženi nije bilo lako. Ali, njena žuta priroda, podatna i meka, baš kao voda iz mora oko njenog Lezbosa, kao voda Stefanovih reka, pronašla je put. Put do Stefanovog srca. Samo što Stefan nije mogao drugačije. Kao vladar morao da je bude surov, na trenutke i okrutan, jer je okrutnost začin, kao so trpezi, svakoj vlasti. Imao je svoja moranja i svoje dužnosti u kojima je Jelena bila druga. Bio je njen samo u postelji. I to je u mladu vladarku Srbije unosilo nemir i želju da nešto promeni. Likovi Jelene Gatiluzio i Despota Stefana iscrtani su vrlo vešto. Dok je Jelenu u velikoj meri izmaštala, oživljavajući srednjovekovno predanje i mitske priče o vladarskom paru, lik despota Stefana, čini se autorka je istkala lako. Despot Stefan prikazan je kao apsolutni alfa muškarac. I čini se, kroz pažljivo čitanje, da niko do sada nije na ovaj način proniknuo u psihu najplodonosnijeg srpskog vladara. Kroz biografska dela, počev od Konstantina Filozofa, do Nikole Moravčevića, pa i Slavomira Nastasijevića, lik despota Stefana opisivan je kao ratnik, kao vladar, ktitor crkava i manastira, ali ni jedan od pisaca koji se bavio njegovim likom, nije pokušao da odbrani njegova unutrašnja previranja, da se stavi u njegov položaj, da zamisli sva njegova htenja, želje i namere.
Zato je Ana Atanasković napisala i izgradila jedinstveni lik despota srpskog, ne oslanjajući se na književnost, a koristeći njegove biografske podatke, da despota prikaže kao čoveka od krvi i mesa.
Čoveka koga, pored državničkih, vode i duboko lični motivi. A u centralnom krugu, kao u žiži, nalazi se jedna žena. Jedina koja može da parira Zmaju. Zmajeva žena, zmajskog srca. Koja na želju odgovara vulkanom strasti. Na odanost potpunim predavanjem, na ljubav – još većom ljubavlju. Jelena.
Jer, kada se posmatraju u književnom ogledalu pred koje ih Ana Atanasković postavlja, despot i despotica su dva tela koja tvore jednu potpunu celinu. Dva tela koja čine jednu dušu. Dva uma koja sačinjavaju jedan um, jednu misao, jedan cilj. I taj cilj provlači se kroz čitavo drugo – crvenoT poglavlje. Plava je boja vladarske krvi. Plava je boja reka kraj kojih je Stefan odrastao. Plavo je nebo kojim zmaj širi svoja krila. A da bi Zmaj poleteo i raširio svoja krila, potrebna mu je pomoć. Zato njegova Zmajica priziva u pomoć rusalke. Taj obred inicijacije, savršeno je, poput delića slagalice uklopljen, kao glavni element magijskog realizma u priču o istoriji, u priču o ljubavi, u priču o Srbiji. Rusalke su svoj zadatak obavile savršeno. Jelena je svoj zadatak i svoju misiju ispunila. Uspela je da svom čoveku, svom vitezu pomogne da raširi svoja krila i poleti visoko iznad Lazarice, Ljubostinje, Koporina, Kruševca. Dok traje Stefanov let, čitalac može, u potpunosti da vizuelizuje ono što je autorka želela da nam kaže i pokaže. Ta nevidljiva, a tako, kao na dlanu vidljiva slika donžon kule, koja štiti vladalački dom Lazarevića, široke gradske ulice, i mošti predivne zaštitnice Svete Petke koja je svoje utočište pronašla u Kruševcu, sve do Beograda koji se gradi i postaje velelepni prestoni grad. Grad koji ima magijsku snagu.
Grad u čijem Ušću obitavaju Jelenine saveznice – Rusalke.
Crveno poglavlje je i najduže u čitavom romanu. Ono prodire u komplikovane odnose despota i despotice. Kroz ovo poglavlje Ana Atanasković oslikava borbe koje Jelena vodi sa despotom. Te slike u kojima se ona seća majčinih reči, da su najjače reči one koje nisu izgovorene, despotica pogledom vodi osvajačke ratove ne bi li dospela u srce svog gospodara. Kroz čitavo ovo poglavlje dominira i želja Jelene da postane majka. Zbog ovakvih želja i molitvi kojima se njeni likovi predaju, autorka je stvorila i pre svega očovečila likove naše istorije, udahnula im život i energiju, sve vreme se trudeći da bude njihova ispovednica, ona koja, kao pažljivi slušalac saznaje njihove najintimnije tajne, želje i misli, istovremeno im ne sudeći, i ne tražeći pomilovanje za njihove postupke kakvi god oni bili.
„Zašto se braniš? Želiš li Bogu da se opravdaš?Nema potrebe.Muškarac je cvet, žena je jutarnja rosa. Žena hrani muškarca snagom promene. Kroz ženu, muškarac pronalazi ono što je duboko zakopano u njemu i otvara svoje latice.“
Plavo poglavlje su njihovi gubici. U burnim danima, kada su sve sile sa Istoka i Zapada navalile na srpsku despotovinu, Stefan i Jelena nisu imali snage da se zbliže. Rastavljale su ih daljine, bojevi i gubici. Rastavljala su ih dva vatrena srca koja nikada nisu uspela da se slože.
I mada se čini da je ovo ljubavni roman, on suštinski to nije. Mada obiluje scenama erotike, one su precizno dozirane, ni najmanje vulgarne, i zbog toga se može reći, da je ovo roman koji nadmašuje sve do sada napisane romane istorijske fikcije.
Purpurna ili skerletna boja, odnosno boja koja simboliše vladavinu, bila je i boja razdora, boja kraja, boja rastanka. Purpurna boja, iako deluje kao topla, u stvari je boja hladnoće. Boja rastanka za despota i Jelenu.
Čitav roman oslonjen je na našu tradiciju, na srpsku srednjovekvnu knjiženost, u kojoj je dominirala porodica Lazarević. I sam despot je pisao. Ana Atanasković je znalački umela i uspela, da poput špila štihova, pomeša elemente fikcije, burni istorijski trenutak u periodu nakon kosovskog sloma, ali i da se osloni na erotske varijacije, ljubav i dubinu srca svojih junaka, koji, iako su dali sve što su znali i mogli, nisu mogli da opstanu.
Jer, zmaj je biće koje najčešće sprži one koji mu se suviše približe. Vatra koju isijava, nije toplina na kojoj će se srce prepuno ljubavi ogrejati, naprotiv, plamen će onoga ko priđe zmaju sagoreti i pretvoriti u prah. Kao što se to, u priči o Zmajevitom srpskom despotu i lepoj Heleni- Jeleni dogodilo.
Kao u „Aleksandridi“ na kojoj je odrastao Stefan, kao u „Troji“ na kojoj je odrasla Jelena. I baš kao u priči o slavnim herojima, nije bilo onog bajkovitog „živeli su srećno do kraja života. Zmaj je spržio damu snagom svoje vatre.
za P.U.L.S.E Jelena Nedeljković
ZMAJEVA ŽENA Ane Atansković
Imao je na dlanu liniju života dužu od moje.
Pratio sam najavljivanje ovog romana još od početka leta. Krajem marta sam završio čitanje njenog romana Kraljica jorgovana. Da potražim tu knjigu i videće se, u dahu pročitam, ponukala me je veza Jelene Anžujske sa sinovima Dragutinom i Milutinom koje je dobila u braku sa Urošem Nemanjićem (1243–1276). Pošto sam se bavio malo tim delom naše istorije, nekoliko momenata mi se urezalo u pamćenje. Dragutin je ženidbom sa Katelinom dobio pored Srema i još nekih okolnih delova Ugarske zemlje i Beograd u miraz. Radnja novog romana je po Aninoj informaciji počela 1399. Dakle samo 10 godina posle Kosovske bitke u kojoj su živote izgubili Turski sultan Murat ali i Srpski knez Lazar. Njegov sin Stefan je tada imao 14 godina.
Roman ZMAJEVA ŽENA je izašao pa skoro mesec dana pred sajam knjiga i uspeo da izazove priličan interes, najavljen u nekoliko časopisa i propraćen hvalospevima. Namerno sam izbegavao da čitam prikaze znajući da ću pisati o svom doživlajju. Priznajem da sam i ovaj roman pročitao sa zadovoljstvom, u jednom dahu. Bez obzira što je autorka na kraju priznala da je reč o izmišljenoj biografiji, moj doživlaj života Jelene Gatiluzio nije ništa izgubio, naprotiv. Moram da odam priznanje prilično obimnom istraživanju, traganju i iščitivanju dostupnih izvora o životu despota Stevana Lazarevića, tom vremenu, arhivama i tekstovima datih u dosta obimnom spisku referenci na koje se oslanja ova saga, ustvari izvanredna priča koju je napisala žena koja se za neko vreme uvukla ne samo u telo i glavu Helene Gatiluzio već zaposla njen krvotek ali i damare…
Ova Italijanka na Lezbosu, Grčkom ostrvu je jedna od tri kćeri vladara ostrva. Helena nije marila za moralne stege koje su vladale, za nju “stege stežu donekle, ali je ljudska težnja neminovna”. Veoma mlada je postala svesna svoje seksualnosti
“želela sam da budem nekome ponuđena, da me uzme, dodirne (…) jurila sam svuda da osetim raskalašnost, ludu silinu, ogoljenost, trenutak u kome me nema, a u stvari me ima najviše, u kome kao da sam izvan tela, ali ga I dalje osećam kako peče, bridi, drhti, traži.”
Ana je etablirani pisac, ona veoma detaljno oslikava vreme i situaciju na dvoru u gradu Mitilena na Lezbosu. Početak je 15 veka.
„Tajnu je najteže sačuvati. Ljudska slabost je urođen usud a tajne njen najveći kamen spoticanja.“
Busiko je vitez koji sa svojom družinom vitezova kreće u pomoć odbrane Konstantinopolja i zadržava se na kratko u dvorcu Helelinog oca i ona u njemu vidi čoveka o kome sanja, da je uzme svom svojom snagom, jer Helena sma za sebe kaže „italijanska krv ume da bude raskalašna, ali i veoma opasna“. Oni će do kraja njenog života ostati prijatelji, jer je Bosiko vitez i on je sebe obećao drugoj…
Sve ličnosti koje se pominju, Bajazit i njegovi sinovi, Vuk Branković i njegovi sinovi, despot Stefan Lazarević i njegova braća i sestre, Balšići…Gradovi, od Konstanipolja, Tesalonika, Raguze, Kruševca, Beograda, Budima, Venecije… Manastira i crkava, ratova između naroda, država, braće, su istorijske ličnosti i geografski toponimi tako da prateći radnju romana mi klizimo morima i pratimo tokove reka krećući se uzvodno poznatim predelima…
Stefan Lazarević je posle posete Konstatinopolju i učestvovanja u njegovoj odbrani dobio titulu despota i po prporuci Helenine sestre i zeta dolazi na Lezbos gde će, po najavi zaprositi i veriti Helenu, svoju buduću ženu, koja udjom postaje njegova žena Jelena.
Do konzumiranja braka će proći više od godinu dana, dok mladi despot ne uredi stanje u svojoj razorenoj državi, dok ne uredi Kruševac, grad u kome stoluje i ne krene u podizanje grada i tvrđave u Beogradu, njegovog budućeg prestonog grada.
Ana u telu Jelene dovodi do čitaoca sve njene nespokoje u čekanju da je uzme ovaj stameni, hrabri plavooki vitez koji joj piše nežna pisma ali je na kraju, kada se ssretnu, uzdržan i hladnovato dalek.
Jelena je strpljiva puna razumevanja, i proći će, ne samo ŽUTO, već i CRVENO poglavlje u kome Ana vodi junakinju kroz celu istoriju roda svog muža, dok se u njenom srcu i glavi pa rekao bih i duši razvijaju različita osećanja, ona i dalje žudi za strašću koja joj je na dohvat ruke a ona ne zna kako da svog muža viteza otvori i preda mu se onako kako sanja još sa morskih obala lezbosa i kako je čitala u stihovima bivše sugrađanke i pesnikinje Sapfe…
Ugarski kralj Zigmund prima Stefana u red ZMAJEVA kao prvog do sebe i u knjizi će nastati PLAVO poglavlje u kome će Jelena uspeti da otvori svog čoveka i da sa njim prvi put doživi ono za čime žudi:
„Napuštala sam svoje telo i vraćala se u njega, delila sam dušu, davala sam mu dušu, davao mi je svoju (…) Žudnju sam utalila na mekoj postelji, pisala je Sapfo na Lezbosu u davnim vremenima. Utolila sam dugotrajnu žudnju, sprovela sam svoju slatku pobunu u stanju u kome je malo falilo da nestanem. Moj nagon je došao do svog vrhunca.“
Tako je taj period u kome je „glasni, ispunjeni život. Život zmajice“ u kome je Jelena
„bila sam, kako je davno napisala Sapfo, vlažna poput zelene trave, i kao i njoj u pesmi, činilo mi se da mi malo nedostaje da mrem. Bila sam oprljena, opšinjena očima, ali i ona koja je uzvratila magijom bliskosti, bujicom vrelog daha. Kao u bitkama u kojima je učestvovao, Stefan je nestajao sa mnom i istovremeno bio u ekstazi prisutnosti. Isto se dešavalo i meni.“
Prolazi vreme, godine, grade se crkve, braća ratuju protiv Stefana, sinovi Bajazita ratuju jedan protiv drugog, svaki sa svojom vojskom u kojoj su na suprotnim stranama braća Lazarevići… Odvija se trgovina, prepisuju se i prevode knjige, Despot Stefan piše svoje Slovoljubve, ali ne događa se ono što svi očekuju, Jelena ne može da rodi naslednika i ona počinje da preisputuje sebe, svoj odnos prema Bogu, a Ana pisac zaranja u njenu utrobu i njenu dušu…Siguran sam da ni jedan muškarac ne bi na taj način uspeo da dođe do njenog srca i da donese do čitaoca sve njen strahove, dileme i na kraju rešenja koja donosi. To što je Stefan pao sa konja u lovu i na neki način postao polubogalj podsetili su me na sudbinu njegovog prethodnika, dalekog rođaka, kralaj Dragutina koji je imao sličnu sudbinu da se posle pada sa konja odrekne krune ali i bračne postelje i zamonaši. Njihove sudbine su takođe vezane za Ugare, Srem i Beograd, s tim što se Dragutin odmah zamonašio a Stefan nije ali ga je povreda lišila mogućnosti da ima svog naslednika i on se takođe lišava bračne postelje.
Kako ne bih upao u zamku prepričavanja događaja, reći ću da je Jelena odbrala manastir Pavlovac na Kosmaju da joj bude poslednje utočište, njeno tihovanje.
Nek mi bude dopušteno da dodam jednu ličnu paralelu, sudbinu princeze Kataline, Mađarice, supruge kralja Dragutina (sina Jelene Anžujske, glavne junakinje Kraljice jorgovana) i Jelene Gatiluzio zmajeve žene despota Stefana „ratnika i vlastodržca i graditelja i pisca i prevodioca“ čoveka koji je bio i veliki vitez i diplomata. Pored Srema i Beograda (i drugih zemalja) koje su im Ugarski vladari predavali na upravljanje, prvom kao poklon za ženidbu, drugom za lojalnost, obojica su u lovu padovima sa konja doživeli slične sudbine. Obe princeze su sa zidina beogradske tvrđave koja se tada još nije zvala Kalemegdan gledale kako se Sava i Dunav spajaju na Ušću, nekada u strasnom zagrljaju, a nekad i u nerazumevanju…
Bilo bi tu još koincidencija ali ostaviću budućim čitaocima da ih sami istražuju. Ovo je veoma slojevit roman u kome je Ana snagom svoje uspela da prikaže snagu Jelenine ličnosti, otkrivajući i njene slabosti, strahove, nemire, iskidane komadiće duše, krvarila je s njom ali se i radovala, tugovala, opraštala…
Verujem Ani piscu kada kaže “srcem pišem, srcem govorim.”
15.10.2024.
„Zmajeva žena“ – nemerljivo blago napisao/la Jelena Nedeljković dana
Pregled tekstova autora – Jelena Nedeljković →