Централно дело БЕЛЕ ХАМВАША, Scientia sacra I – Духовна баштина древног човечанства, јесте просто чудотворно дело, чији је рукопис чудом и сачуван у току бомбардовања 1945. године, када је бомба уништила Хамвашев стан у Будимпешти. Том приликом уништени су бројни рукописи и вредне књиге које је мађарски мислилац годинама сакупљао. Сáмо дело објављено је четрдесет и пет година касније. Хамваш, на свој оригинални есејистички начин, чини доступним сазнања, која су тешко изрецива. Упознат са свим светским баштинама, посматрано географски и у смислу народа у којима су корењене, он извлачи величанствени закључак: Да се, у суштини, ради о ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ баштини, чиме потврђује основну мисао „адвите” (не два). Све је Једно, све је Целина.

Књига Scientia sacra I – Духовна баштина древног човечанства 1, објављена је 1999. године (Дерета, Београд), и, за разлику од дела Scientia sacra II, нема поговора, нити предговора. Мислим да би сваки предговор/поговор заиста био сувишан, и да је препоручљиво да читалац директно „урони” у ово вредно штиво. Ничија објашњења, нити критике, не би му помогла да боље схвати и прихвати највиша исконска знања о властитом постојању и бивству, које је више од живота. Сачињена је од три дела:

1. БАШТИНА
2. АРХАИЧКИ ЧОВЕК
3. КУЛТ И КУЛТУРА.

Сваки део има по шест повезаних целина, а свака целина по шест „тема”. Целине које чине поједине делове су:

БАШТИНА: 1) Златно доба и апокалипса, 2) Будност, 3) Бивство и живот, 4) Учитељ Живота, 5) Три извора, 6) Баштине.

АРХАИЧКИ ЧОВЕК: 1) Човек по Веданти, 2) Шрути и смрити, 3) Праслике, 4) Станице људског бивства, 5) Жена, 6) Древна антропологија.

КУЛТ И КУЛТУРА: 1) Древна и нова култура, 2) Индијанска прича, 3) Аша, 4) Алхемија, 5) Метафизика јоге, 6) Шекина.

БАШТИНА

– 1 –
ЗЛАТНО ДОБА И АПОКАЛИПСА

Бела Хамваш, већ на почетку књиге, пише о „завеси“ која се просто руком може опипати, и која предваја оно што је код нас а налази се испред завесе, и оно што је иза завесе, и што можемо само нагађати. Као да су два потпуно различита доба предвојена завесом: Време које претходи отприлике шестстотој години пре Христа, и доба које је потом следило. Ако боље размислимо, заиста је невероватно да време, релативно нам блиско у односу на неку „праисторију“, буде тако несазнатљиво и неразумљиво за нас, „данашње“ људе. Зна се да је Лао Це био старији од Кунфучија, али не толико да би се оправдало губљење његове личности у тами, док о Конфучију постоје подробне информације, чак и из његовог приватног живота. Исто се запажа и код Хераклита (боље „познат“) и Питагоре (тек нешто старији од Хераклита, али прилично „легендаран“). Интересантно је са којим личностима се завршава „време иза завесе“: реч је о Лао Цеу (и Конфучију), Буди, Заратустри, Тоту, Питагори (и Хераклиту), а још је интересантније да је „спуштање завесе“ остало забележено као интензиван искуствени осећај код људи који припадају различитим поднебљима. Буда је говорио о „времену када се свет окреће према унутра“ (тада се и бића окрећу ка унутра), и „времену које се изврће према споља“ (тада бића тону у живот). У усменом предању, али и писаним изворима, промена која је уследила око шестстоте године пре Христа истоветно се оцењује, „као ступање људске историје у крајње раздобље тамног периода“. Нестало је бивство, а преостао је само живот. У неколико година, људи су постали „слепи код очију“ и заглупљени. Нису вределе опомене Хераклита и Питагоре, није вредело Конфучијево поређење времена Велике Заједнице (када је на земљи био Тао, свет припадао свима, а људи нису знали за лаж и превару), и времена Малог Благостања (када свет постаје индивидуално власништво, са појавом преваре и лажи, као и оружја), нису помогли стихови Лао Цеа: „Људи су напустили Тао: тако су настали морал и обавеза. Јавили су се памет и познавање: тако су настале велике лажи“.

Најтрагичнија последица по људе огледа се у нестанку осећаја за разликовање бивства и живота, и нестанку инстинкта који уме да оствари бивство у животу. Дакле, бивство се срозало на живот. Хамваш то потврђује цитатима из свете књиге древних Иранаца, Зенд Авесте (о убавом и чистом царству Џем Шида, насред кога је изграђено девет мостова), и дела које се обично назива „апокрифним“ – Књиге Енохове (о предсказању страшног суда). А оно што је цар Џем Шид из Зенд Авесте, то је древни краљ Хуанг Ти (из кинеске баштине), Ману (из хиндуистичке баштине), Менес (из египатске баштине), Минос (из грчке баштине). Он, и сви они, оличење су древног Човека-Духа. У јеврејској баштини, то је Адам (Први и Изворни човек). А Џем Шидово царство Вер је оно, што је више упамћено под називом Златно доба, време мира, лепоте и плодности, не као замишљени идеал, него као стварно постојеће, као реалитет остварен на земљи. Тада су се „духовне и божанске силе слободно и богато преливале у људску судбину, у живот заједнице, у природу и у материју, просветљивале, посвећивале и чиниле потпуним све што је живело на земљи. Видљиви свет се на природан начин допунио невидљивим. То је живот учинило бивством; то га је учинило целим, потпуним, јединственим. То је обележје златног доба: бивство“. Веза Џем Шидовог царства са поменутим „духовним и божанским силама“ успостављена је изградњом напред наведених девет мостова, од којих је, према светим књигама, остао само један – Кинват, који повезује видљиви и невидљиви свет, Небо и Земљу, материјалну и духовну креацију.

Закључујемо да је златно доба исто што и бивство, потпуна целина, Велика Заједница. Крај тог доба уједно означава почетак апокалипсе, затвореног живота, располућености, разломљености и лажи, времена чији конац означава страшни суд. У неком смислу, Златно доба је предуслов апокалипсе. Патња, грех и неприлика су то што јесу, зато што је у човеку будна свест о златном добу. Јер, свака негативност јесте негативност само упоређена са позитивношћу. Тако и апокалипса јесте апокалипса тек упоређена са златним добом, прасликом правог и пуног живота, односно бивством „којега се сви сећамо уз помоћ анамнезе“.

Можемо ли се из поремећеног и растуреног живота, из живота могућности без испуњења, који оличава апокалипса, „вратити“ у златно доба, односно избећи апокалиптично разрешење у облику страшног суда, као објављења пресуде Бога-Духа? Боље речено: Можемо ли поново остварити бивство, а самим тим успоставити златно доба? Нека одговор на то буде повезан са нашим суштинским сазнањима и откровењима онога што је већ запретено у нама, са објављењем бивства у нама, бивства које смо прекрили копренама лажног и лагодног живота. Тако сам, отприлике, схватио крајњу идеју Хамвашевог дела.

Мислим да Хамваш не повлачи паралеле само да би показао да је златно доба некада стварно постојало, него је основна намера да се објави како је суштина вечна, бесконачна и надвремена, а самим тим и да је могуће поново остварити бивство, основно стање човека, везу природног и оног што је над природом, остварити потпуну и садржајну личност, не као „повратак на старо“ (јер то није питање историје), него као поновно васпостављање основе постојања и духа, који се притајио и повукао пред точком историје.

Видели смо да је баштина, по природи, окренута Једном, и да омогућава суштинску везу духа и материје, идеје и стварности, сакралног и профаног света. Без обзира што појам „златно доба“ потиче из старогрчке баштине, и изједначава се са основним стањем човека, у свим баштинама и традицијама основно значење је исто, који год термин да се употребљава. Чак и у баштинама које су толико географски удаљене, да нема ни говора о међусобном утицају. Ако знамо да има суштина које су неизрециве, употреба појединих термина више служи као призив нашег запретеног знања, и „осветљивање“ онога што се нашло у мраку несвесног.

И не ради се само о повратку на Тао, у смислу Лао Цеовог учења. Ни Лао Це ништа није записивао, до сусрета на граници са неком врстом цариника, који га је замолио да напише укратко своје учење, па су тако настали чувени стихови. Колико је ту додато, друго је питање. Суштина је да су многи, односно већина људи, некада знали да су највиши појмови неизрециви. Овде је то неизрециво названо Тао, у другим баштинама се симболика неизрецивог другачије приказује, употребом речи, али је суштина свуда иста. Како ће људи то васпостављање да постигну? Тешко, знамо и ти, и ја, и други, и многи. Али, шта бива ако не остваримо бивство? Биће испразан живот до краја, не до неке апокалипсе као тренутка, него у вишевековној апокалипси у којој животаримо, у друштву без духовне заједнице, све до страшног суда, о коме ће тек бити речи.

Реч традиција се чешће употребљава од речи баштина, а подразумева се истоветност значења. И језички и суштински, израз баштина је адекватнији.  Баштина, у смислу знања да живот није самосталан, и да постоји више кругова бивства, јесте нешто што је различито од историје, и од религије. А традиција је најчешће формална, има везе са историјом, а може имати блиску повезаност са религијом. Ако знамо да је Хамваш историју одредио као „негативну баштину“, која се заснива на корумпираном и поремећеном времену, сматрам да је садржински бољи појам баштина. Дакако, мисли се превасходно на духовну баштину, чији баштиници треба да будемо, тако што ћемо вратити бивство у наше животе. Опредмећено наслеђе, у смислу нечега „што се да опипати/видети“, било је обухваћено изразом баштина у старијим писаним изворима, као и прописима, и сада се махом користи као архаичан облик. Но, пошто Хамваш следи идеју Једног, и јединства духа и материје, нема сметње да се под појмом баштинаподразумева и духовно, и материјално.

– 2 –

БУДНОСТ

Прелазимо на изузетно значајан појам, „будност“. Хамваш употребљава овај израз у смислу метафизичке осетљивости човека (Μετά τα φυσικά – изнад природе); будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти, дакле, савршено духовно будан. Реч Веда (света књига Индије) потиче од речи видја, у вези је са латинским videre, и буквално значи: гледати и видети. Али, није реч само о слици, призору који се гледа, него и о смислу и значењу ствари. На основу тога, суштински исправније је прихватити да је значење видје – знање. По Генону, Веда је знање о свим стварима света, вечно и сакрално знање древних времена, „знање о изворном смислу ствари“. Будност је предуслов сваког виђења и знања.

У том смислу треба разумети и Исусове речи на Маслиновој гори: „Будите будни и молите се“. Симбол те будности је петао (Хамваш нас упознаје са смислом Сократових речи приликом испијања отрова: не заборавите да Асклепију принесете на жртву петла, са смислом петла који се окреће на звоницима цркава и крововима кућа, односно украшава грбове племића).

Заратустра будност назива хисти (надљудска визија), и сматра је даром највеличанственије богиње неба. У књизи Зенд Авеста, бог Митра се назива „вечно будним“ (он представља сунце и светлост, као и Озирис и Аполон). О будности говори и тибетанска Књига мртвих. Највише својство земног Ја је хисти, будност.

У поглављу Веде које се зове Иша-Упанишада наводи се: „Јер онај коме је свако живо биће постало Ја, пробуђен је; и где остаје туга и где остаје брига ако умеш да видиш Једно?“ … „Незналице лутају по слепој тами, али су у још гушћој тами они који гомилају знање преко знања.“ … „Онај ко зна да знање и незнање нису довољни, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само је он бесмртан.“ … „Онај ко зна да нема претварања у нешто, али да нема ни пропасти, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само је он бесмртан.“ Стање оних, који мисле да су стварност њихове жеље, страсти, хтења, бриге, машта и њихов чулни свет, Веда означава речју авидја. Авидја не значи слепило, ни незнање, него омамљујућу поспаност. Деградирано и затворено бивство, сановитост. „Авидја је највећа опасност која може снаћи душу“. Она има три степена: дубоко спавање без сна (човек ништа не види и ништа не зна), сан (човек види, али не зна) и разбуђеност (човек види и зна, али још није будан). Будност је тек четврти степен (туријам). Човек у стању авидје, човек који није будан, подложан је занесености и чаролијама (маје). За њега су слике и визије чулног света стварност. Човек верује да је посебна индивидуа, садржана у земном Ја и чулима. „Што је више ташт, охол, уображен, самопоуздан, обестан, надмен – све је више слеп, незналица, иреалан, фантаста, сановит, тим је више омамљен, туп и поспан.“

Иша-Упанишада разликује знање од будности; категорички се устврђује да знање није будност, да виђња (нагомилано материјално знање) није што и видја. Супротност је авиђња, која значи незнање. Јер, по још већој тами од незналица тумарају они који знање гомилају на знање. И виђња и авиђња су видови поспаности. Зашто је смислено знање „најопасније спавање“? Зато што оно повећава само материјалну количину знања, а не увећава квалитет „виђења“ и светлост, оно не буди. Дакле, тек четврти степен, туријам, јесте будност. То је светло, чисто и истинско виђење, истинско знање. Почетак сумње јесте први корак, први знак будности; почетак вида „иза чула“, почетак наслућивања ствари иза природе, тај метафизички додир јесте прва станица будности. Прерастање земног, индивидуалног Ја ка универзалној личности одвија се преко сазнања „ово није друго до оно“ (етад ваи тат) и „ово си ти“ (тат твам аси). Дакле, њима се означава могућност да се сва жива бића виде у себи као делови свога Ја, и да се самог себе види у свему што живи. Универзална личност остварује бивство, и стиче сазнање да је свет – Један. Човек у себи види сва бића света, али зна да је у сваком бићу и он сам. Више не постоји омамљено (авидја) индивидуално Ја, него будно (видја) Ја.

Кроз темељну реч веда, атман, Хамваш нас коначно упознаје са појмом будности. Атман је универзална душа, Божанско Ја, душа-бивство, универзални бесмртни дух-Ја, изван простора и времена. У ведама ту реч често замењује реч Будан, чиме се више него очигледно наглашава суштинско значење. Будност је, дакле, поистовећивање с атманом, божјом душом. Будношћу човек постиже бесмртност. „Будност је поистовећивање с највишим, најдуховнијим обележјима божанства“. У суштини, будност није знање, него осетљивост, најјачи интензитет бивства. Хамваш надахнуто пише: „Будност је апсолутна светлост душе, савршена одуховљеност, … савршена светлост“. Пробуђена душа, која је постигла метафизичку осетљивост, себе издиже изнад познавања и знања (који су усмерени само према споља).

Дакле, бивство је интензивна осетљивост душе, и такво бивство је једина стварност, реалитет. „Овај заједнички велики свемир јесте велика универзална божја душа.“

– 3 –

БИВСТВО И ЖИВОТ

Завеса која предваја време које се завршава око 600. године пре Христа и потоње време, о којој је било речи на почетку ове теме, означава границу између отвореног бивства (златног доба, древног и природног стања човека) и затвореног живота (апокалипсе, страшног суда над животом). Може ли „историјски“ човек у себи наћи снагу, може ли остварити своју будност, и интензивну осетљивост живота? Може, ако не дозволи „тотално помрачење“ душе. Јер, душа је та која поседује интензивну осетљивост, дар чистог виђења и знања. Где се налази запретена будност историјског човека? У несвесности. Несвесност је орган будности људске душе. А свест је орган омамљености, која се уздигла на место будности. Свешћу владају чаролије деградираног Ја, и свест припада индивидуалном Ја. Будност, као интензивна осетљивост стварности и отвореног бивства, припада универзалном Ја.

Деградирано Ја у деградираној стварности има деградирано осећање стварности – то је свест. Реално и будно Ја живи у целини и отворености бивства, и има реално осећање стварности – то је будност. Реални свет је јединствен, потпун, отворен и Један, као испољавање божанског духа. Хамваш посебно указује да и будност, и свест, јесу осетљивост, али да је свест усмерена према непостојећем чулном свету, према свету сна, чаролија и опсена, док је будност усмерена на постојећи свет идеја, на стварност, на отворени свет. Свест ужива у чаролији (кроз уметност, чулно задовољство, амбицију, науку,…). Будност прозире чаролију; она не ужива, него тражи буђење.

Хамваш открива да се психолошка последица преокрета састоји у томе што су свест и будност измениле своја места, чиме се уједно подразумева измена места божанског Ја(које стоји у средишту отвореног бивства) и материјалног, индивидуалног Ја (које стоји у средишту историје). Која су четири главна правца отворености бивства? Први, отворен према натприродном свету с оне стране природе (метафизика); други, отворен према бивству другог света с оне стране живота (веза са светом мртвих); трећи, отворен према мистеријама душе (вичност за мистерије); четврти, отворен према свим живим бићима, а посебно према другом човеку (непосредност у заједници). Живот, историјски живот, затворен је у свим овим правцима, и принуђен да пориче натприродни свет. Стварају се представе, схватања и погледи на свет. „Схватање света или поглед на свет није ништа друго до уобразиља Ја које живи у индивидуалној, другачије речено, деградираној стварности, које има везу са стварношћу само у појединим тачкама и изузетно.“

Затвореност живота према живим бићима узрокује губитак непосредности. Индивидуално Ја није ни бесмртно, ни вечно, ни божанско, а самим тим ни слободно. Бесмртно тежиште човека је будна универзална личност. Тежиште живота је индивидуално Ја, које је заменило Бога. Уместо непосредности, јавља се рефлексија (усмеравање и срозавање у себе), која усамљеношћу чини животни круг индивидуалног Ја. „У древно доба свет је био мера човека, сада је човек постао мера ствари.“ Јача инстинкт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет себичности. Духовну владавину замењује власт без духа. Раширила се сансара – бесмислена и хаотична гужва индивидуалног Ја.

Човек рефлексије се отцепио од велике животне заједнице, и налази се између активности и проматрања. Карактерише га уздржаност, при чему претпоставља да неплодну неактивност сам измишља насупрот сопственој намери. Кјеркегор ово стање назива аутопатијом („хипохондријска склоност човека да буде сам свој шпијун“). Рефлексија је „равнодушна мртва тачка“, апстрактна ситуација живота, одвојеност, осамљеност, негативност бивства. У рефлексији, средиште постаје индивидуално материјално Ја.

Какве су последице губљења непосредности? „Нема сусрета, нема знања, нема виђења, нема откривања – зато нема ни пријатељства, ни брака, ни љубави, ни непосредности, ни разговора, ни одјека, ни привлачности, ни саосећања, ни привржености.“ Што би рекао тј. отпевао Борисав Ђорђевић, Бора Чорба – слепи тумарају у гомили, свима су кичму поломили. „Слепи“ могу да се мимоиђу, или сударе – и једно и друго је бесмислено на исти начин. Човек се налази изван живота, изван бивства, изван заједнице, изван стварности, изван будности, изван постојања.

– 4 –

УЧИТЕЉ ЖИВОТА

Какви су људи били мислиоци, чији се живот поклапа са временом спуштања завесе? Лао Це, Конфучије, Буда, последњи Заратустра, Хераклит, Питагора, Емпедокле? Недовољно је њихове особине приказати кроз овешталу флоскулу „некада су математика и философија биле исто“. Јер, они су имали адекватна и суштинска знања која се реализују у астрономији, религији, земљомерству, обучавању, лечењу, управљању државом, метафизици и поезији. Грци су овакве људе називали: древни теолози (παλαιοί θεόλογοι). Ситуација ових људи у свету би се могла обухватити одредницом: сакрални субјекат, а смисао њихове универзалности била је надчовечност. Отприлике од Платона историја више не познаје овакву надљудску личност.

Али, не треба њихову универзалност схватити као неко нагомилано знање, „знање преко знања“ (о чему је већ било речи). Универзалност није материјално знање, него духовни квалитет који извире из снаге, непосредности и дубине духовних сила. Сакрални субјект у древно време – Учитељ Живота, чији је говор о древном бивству поузданији и истинскији од писаних извора, и чије је универзално биће зрачило будност древног бивства. У једној од песама Tao te đinga, наводи се да су стари учитељи „умели да отворе затворене тајне, да виде и да схвате ствари“. Дакле, Учитељ Живота је тај који отвара живот за бивство, који поседује будност. У древно доба интензивну осетљивост су многи поседовали, али је есенција те способности живела у Учитељу Живота, као нека врста субјективитета. Будност је интензивни и сакрални субјективитет, оличен у Учитељу, који је истовремено и средство божанских сила, посредством кога се испољава универзално бивство.

Прошло је златно доба. Има ли данас некога, ко уме живот уздићи до бивства, да разбуди народ из омаме? Данас је сваки човек само своје Ја. „Ја тоне у омаму, прикупља иметак, жуди за влашћу, јури за уживањима.“ Али, треба знати да Учитељ Живота није био савршен човек, јер су безгрешност и савршенство „сновиђења глупог човека“. Учитељ је био човек са свим ознакама људског бивства, посвећен, а не савршен. Онај који зна да је човек, али такође зна и осећа савршенство бескраја божанског бивства. „Тежиште и садржај њихове личности, судбине, живота није било малено Ја, него Велики Невидљиви. Зато су били објављење божанског бивства. Зато им је и био народ привржен. Зато су били сакрални. Зато су били Учитељи Живота.“

Зашто су Грци Учитеља Живота звали древним теологом? Зато што је средство Учитеља била божанска реч, Θεός λόγος. А Логос је и реч, и смисао, и проповед, и дух, и бит, и пропис, и мера, знак, симбол, закон, суд,… А код Хераклита ова реч има и најадекватнији смисао – будност. Реч постаје видљива нестајањем сакралних субјеката, и појавом њиховог наследника – књиге. Реч је у књизи постала матрикс свих ствари, принцип свега постојећег. Реч није израз (то је само заблуда индивидуалног Ја). Реч је стваралачко објављење божанског бивства. Реч је симбол сакралног и универзалног бивства. Сакрални субјекат одговара древном бивству, док књига одговара историјском бивству. Сакрални субјекат и књига су Учитељ Живота.

Древне књиге су писане у сутра-стилу (кратке загонетне реченице, у којима се речи користе као симболи). Тежиште је на читаоцу, који треба да открије смисао и везу. Оно што је данас књига Ји-ђинг, у изворном облику је био одређени број комбинација група од по осам коштаних штапића, у којима су један дуг и два кратка (јанг и јин). Значење штапића је зависило од њихове међусобне везе. Револуцију је представљало записивање ових симбола, чему се одупирао велики део духовне касте. Коришћен је тајновити сутра-стил, али су следила бројна дописивања и коментари, и тако је књига постала разумљива и за непосвећене. И тако је било скоро свуда. Веома мали број књига је задржао свој изворни облик. Која је крајња тајна сутре? Да оно што пружа није појам и није слика, пошто нема везе ни са смисленим знањем, нити са митом. „Сутра је елементарни метафизички додир који буди. То је непосредан додир Учитеља Живота.“ Разумевање сутре мора да прати сев буђења, попут муње.

Зашто је скоро немогуће превести древне књиге на „модерне“ језике? Зато што су древни језици били универзални систем знакова, док су европски језици „изражајна средства индивидуалног Ја“. Што је језик старији, он је више метафизичан. Наука скрива истину, кад утврђује да су негдањи народи и њихови језици били примитивни, и да су тим били примитивнији што су били старији. Довољно је то увидети на примеру грчког и латинског језика. Све што је универзално, све што је духовност вишег реда, све што је битно, у Европи потиче из ова два језика. Хамваш наводи пример речи логос, за чије је објашњење потребно више стотина „европских“ речи, док би речник речи сачињених од логоса премашио хиљаду речи. Према грчком и латинском језику, њихови романски и германски „следбеници“ изгледају као кухињски језици. Намеће се питање: Колико су тек садржајни, универзални и духовни били још старији језици?

Пошто је мишљење ствар универзалног духовног Ја, а не индивидуалног Ја, за истинско мишљење су потребни перспектива и будност. Само тако се може видети суштина. Само тако се може бити егзактан. Егзактно виђење је садржано у Платоновој метафизици идеја, Питагориној теорији бројева, у халдејској астрологији, Ји-ђингу, алхемији, мишљењу Бемеа и Бадера,… али и у уметности Шекспира, Молијера, Китса, Хелдерлина, Рилкеа.

А древна књига је била посвећење (према свом формалном обележју), и метафизика(према садржини). Њена улога је била – буђење. Њен смисао је чување сакралног субјективитета. Истинска сакрална књига је само она, преостала из древности, односно она која живи непосредно од древног духа.

– 5 –

ИЗВОРИ

Видели смо шта значи појам сакрална личност, и како у историјском раздобљу књига постаје Учитељ Живота, и непосредно објављење. Књига је та која буди, а будност књиге у историјском раздобљу има три извора:

1. Архаичка синтеза – све врсте и сви облици целина древних времена, као универзални метафизички систем симбола. При томе је врло битно одвојити универзалност од колективизма. Универзална је, а не колективна, поезија епова Илијада, Одисеја, Гилгамеш, Рамајана, као што су универзална метафизика: Тао, астрологија, Санкхја,… У доба историје, поезија и метафизика доспевају у руке појединих људи, и постају индивидуалне. „Средиште више није божанско универзално бивство, него лично људско Ја. А индивидуа уме да ствара само индивидуалну поезију и индивидуалну метафизику; индивидуалну, што значи да је фрагметарна, плитка, случајна и самовољна.“  У средишту архаичке синтезе, као универзалног система симбола, налази се Логос, као спиритуално-стваралачка активност, као универзална суштина. Древна целина је, дакле: и космогонија и астрологија и медицина и етика и политика и мистика и социологија и психологија и карактерологија, при чему ови делови немају смисла ни значаја једни без других. Појавом индивидуалне науке и философије у почетку историјског времена, нестаје Логос, раздваја се мисао од чина, теорија од праксе, активност од контемплације;

2. Генијалан човек. У историји, он је апокалиптична варијанта древног сакралног субјекта. Од сакралне личности није се толико удаљио, као философија од архаичке синтезе. Он живи у гомили (а не у народу), у индивидуалном животу (а не у универзалном бивству), у осами (а не у животној заједници). У њему је сакрални субјекат запретен, али генијални човек не уме да напусти своје Ја, да сопствену судбину усмери ка бивству.Објављивање његове генијалности врши се махом путем писане речи, књиге. Хамваш налази дубоку сродност Кјеркегора, Достојевског, Толстоја и Ничеа, утврђујући да „оно што је у њиховом размишљању најбитније, савршено је истоветно“. Живот, затворен у историју, они желе да отворе за бивство, желе животну заједницу, идеалитет и будност. Све њих генијалним чини њихова духовна универзалност, и интензивна осетљивост;

3. Мистична интуиција – древна будност (земан) у историјском облику, најчешће изражена у религији, мистици и поезији. Она не живи само у генијалном човеку, него у сваком живом човеку. То је „највиша духовна способност човека коју индивидуални живот човека није замаглио, и управо због тога може да превазиђе себе овом способношћу и овим даром, уме да разбије индивидуално Ја и да домаши отворено бивство“. Хамваш налази везу са иранским појмом хисти (метафизичко виђење и будност, интензивна осетљивост у потпуном и целовитом бивству), и грчким појмом εποπτεια (стање заноса, у коме се виде вечите праслике ствари, идеје; тамо где у највишем степену превазилази реч, јавља се музика). Музика је била израз епоптеје, хистије и видје (о којој је раније било речи). Мистична интуиција омогућава излазак из круга затвореног Ја, и то у тренуцима када људска душа постаје интензивно осетљива, непосредна, отворена и будна. То није разумна способност, него ступање „у универзални свет сила надвремене стварности“, у непосредност и отвореност.

Утицај и значај древних целина опадају протеком времена у историјском добу, и одржавају се у мистици и поезији. У Европи, по Хамвашу, мистика је постала „чувар будног метафизичког духа“, и пробијала се код појединих генијалних људи (Парацелзус, Сведенборг…). Хамваш утврђује да се јединствена метафизичка будност није нигде јавила у Европи. Једини пандан архаичкој синтези јесте мистика Јакоба Бемеа, и његових следбеника (Пасквалис, Сен-Мартен, Бадер, Соловјов, Берђајев, Дакве).

Хамваш наводи да је у XX веку апокалипса стигла до потресног преокрета, тиме што је више људи, на различитим местима, открило значај древне баштине. Ипак, није досегнуто јединство Бемеа, док је Бадер оправдање за неизградњу система својих мисли налазио у речима: „Модеран човек најпре треба да се пробуди“. Сазнање баштине може се везати за личности, као што су Рене Генон, Ђулио Евола и Леополд Циглер (од којих је Генон најближи истинској будности).

– 6 –

БАШТИНЕ

Међусобно удаљене земље и народи у древно време имали су исте или сличне обичаје, духовност, религију, мисли, сличну керамику и архтиектуру. Доцнија мисао је покушавала да то објасни преузимањем, и спољним утицајем. Али, не постоји некаква праархитектура, ни прарелигија, ни прадух, односно пранарод, прараса, прајезик. „У преисторијским временима сви народи на земљи су захватали из праизвора бивства. Због тога су били међусобно слични, јер су сви живели од истог духа… Ово древно духовно откровење било је темељ поретка држава.“  Дакле, реч је о истоветној метафизици свих древних народа на земљи, сличној објављењу, и она се назива баштина. Баштина је једна, човечанство је једно, један је дух и један је Бог. Иако једна и иста, баштина се јавља прилагођена временима, народима и језицима, јавља се, дакле, у многострукости баштина, као што се човечанство јавља у многострукости људи, родова и народа. „Баштина је чувар човековог духа, смисла његовог бивства, логоса, знања, будности. Нема духовности изван баштине.“  Она је једино аутентично знање.

Такозвано „научно“ мишљење усмерено је на изналажење противречности међу елементима древне духовности, док се древно време означава атрибутом „митско“. Међутим, примарна суштина древног доба није митска, него метафизичка. Зато што је мит створило касније доба. Главни „орган“ метафизике је мистична интуиција, способност над-Ја, отворена према универзалној стварности. Метафизичко размишљање је размишљање у идејама, које су „прастварност натприродног реалитета“. Прастварности се не могу изразити речима. Што је већи значај неке ствари, мања је могућност прецизне дефиниције; најмање је могућа дефиниција најважнијих ствари; а дефиниција апсолутних ствари је немогућа. „Једина могућност да се обухвате идеје јесте симбол“, који је скривен и загонетан, те је за његово решење потребна управо мистична интуиција, епоптеја, хисти,видја, будност.

Зашто модерним „фактичким“ подацима недостаје суштина? Зато што је немогуће фактичко одређење збивања, пошто је суштина збивања независна од фактичког одређења. Размишљање у идејама, метафизичким прастварностима, било је у време када језик није знао за појмове, ни слике, већ за универзалне симболе, и када је постојала архаичка геометријска уметност. „У древном бивству паралелно се јављају геометријска уметност, универзални језик, религија без спољашности и примарна људска способност мистичне интуиције.“ Хамваш ту придодаје и древно знање за темељну разлику између круга (са значењем неба) и квадрата (са значењем земље), симбола који се јављају у свим баштинама. Све се збива према геометријском закону, према мери, која је небесни закон видљивог света. Круг и квадрат односе се као вечност и живот у времену, дух и природа, идеје и материјални свет. Све нам то говори да је метафизика пре мита, јер мит је већ објава времена, сликовит и индивидуализован. „Мит се односи према метафизици као слика према суштини, симбол према смислу симбола, као низ бројева према Један.“

У Златно доба, непосредно објављење је било отворено, и сваки човек је у њему учествовао. Није било границе између бивства и живота. Било је то метафизичко правреме, доба идеалитета. Следи раздобље када је непосредним објављењем располагала само једна једина каста (брахман, Тот, Заратустра, орфичар…). На прагу историјског доба, њихови следбеници су древни теолози, о којима је већ било речи. У историјском раздобљу непосредно објављење живи још само у мистичној интуицији. Хамваш наводи делове древне баштине, сазнатљиве степену данашње информисаности човека, односно учења, књиге, појединце и народе. Наводи да је већина древних целина сачувана у испреплетености са религијом. На примеру Веда, Хамваш објашњава како древна целина, као метафизичка концепција, као чувар духовности, претходи религији „и у идеалитету, и у времену“. Метафизика је потпуно и чисто очитовање универзалитета (пошто је изнад свих разлика, граница и ограничења); религија и мит су такође универзални, али се у њих меша нови елемент – колектив. Дакле, баштина је наднародна, надродовска и надвременска; религија и мит су везани за колектив-народ-род-време. Религија је историјска творевина, са кореном у универзалној баштини. Било је, и сада има, много религија. „Само је једна баштина била и једна постоји и једна ће бити и нема могућности да их буде више“. А немогуће је направити једну, светску религију, која би била наказна творевина, као и један, светски језик (сетимо се пропасти идеје о есперанту). Зашто? Зато што „задатак човековог живота није стварање јединства, него у множини остварити склад“.

Баштина је потпуна целина, која се само као целина може промишљати и примењивати. Понекад примена, и то парцијална, изгледа лака, што кроз историју доказују настојања кроз астрологију, хороскопију, јогу, аналитичку психологију, разне кругове и школе. Све се то јавља као одговор на немоћ сцијентификованог духа, али у себи садржи парцијалност сцијентифизма. Нема праве примене без познавања суштине. Техником се не црпе духовне силе. Покушаји преране примене древног духа сви од реда су пропали. „Питагора и Платон су хтели да измене Грке на основу египатске и келтске баштине. Обојица су крахирали.“  Код модерног човека, примена духа древних целина срозала се на „магичну технику“. Ослобађају се духовне силе из древне целине, а духовни живот модерног човека је скучен и бедан, без познавања метафизичких целина, тако да не може да поднесе ослобађање тих сила. Влада заслепљеност материјом, и схватање древне баштине као неозбиљне приче. Непосвећени и неприпремљени, Европљани посежу за тајнама древне сакралне баштине, анализирају судбину хороскопијом, масовно вежбају јогу, психоанализу, тумаче снове,… А при томе живе материјално затворени живот. Нема разумевања духа древних целина. Човека не преображава техника, него дух. „Ова варварска гомила жели да сместа продре у светилиште и гладна је езотеризма, а још не уме ни да опере руке.“

Баштина је будност. С њом иде виђење. Ко види, он – зна. Знање се може научити. Виђење не може. Ми из знања морамо да „научимо“ да видимо; из виђења морамо научити да будемо будни. Древно објављење јасно и једноставно каже да је човеково порекло божанско. Задатак људске судбине је очување сличности са Богом. Баштина је та, која одржава трајност постојеће везе људског и божанског света. Кад човек види, односно сагледа објављење, зрео је за будност, за интензивну осетљивост чула, душе, интелекта, инстинкта и духа. „А највиша је будност виша од најинтензивније осетљивости. Божја будност није чулна и није душевна и није духовна, него је она љубав … Највиши степен сличности човека с Богом није дух, него будност срца: љубав.“

На примеру Грка модеран човек може схватити виђење праслика (оно пре тога тешко му је схватљиво). За древно виђење, чулни свет није био граница. Материја није означавала границу, тако да оштре границе нису постојале, док је у стварима била видљива идеја. Древни човек је располагао „неизмерно вишим степеном осетљивости према метафизичком свету“. Имао је приступ у отворено бивство, и погледом је пробијао површину омотача материјалног привида. Ово архаичко, метафизичко виђење бивства, незаробљено границама материјалне природе, у историјском времену сачувала је уметност и поезија. И древни језик је био потпуно другачији. Изражавао је стварност отвореног бивства; није изражавао ствари и појмове, него симболе и праслике.

 

АРХАИЧКИ ЧОВЕК

– 7 –

ЧОВЕК ПО ВЕДАНТИ

Шта је душа? Једино постојећа, и једина стварност. У односу на њу, свака светлост је бледа, свака тананост груба, свака лакоћа тешка. Душа није имала почетак, и неће имати крај. Душа није рођена, и неће умрети. Вечита је. Она не дела и не ствара. Она се не мења, и не покреће. „Овај свет је такав као да га је душа мислила и створила из себе саме. Као да је он њен сопствени сан, сопствена слика, сопствена чаролија“. За душу можемо наћи стотине атрибута, али нећемо саопштити њена својства, односно суштину. Најближи смо, ако утврдимо да је душа супстанција, у односу на коју све остало није супстанција. Посредно, можемо наћи праве синониме за душу – осетљивост, и будност. „Ова нехотична и несавладива осетљивост, немоћна склоност, благо предавање, неодољива веза с душом, то је будност душе, истинска будност, љубав.“  Дакле, душа је једина стварност, једина супстанција, од ње је сав свет, и цели свет је њена опсена. Душа није видљива, ни ухватљива, ни разумљива. Душа је према души будна, а осетљивост душе према души је љубав, као прва чаролија (јер једина стварност је душа, и то као једна). Љубав је опсена, јер душа у опсени верује да постоји много душа, и жели то мноштво да стопи у Једно.

Вечита тајна није душа, него не-душа. Зашто непроменљиво ствара променљиво, непролазно пролазно, стварност чаролију? Ако је душа једина стварност и супстанција, зашто је створено „нешто“, које не може бити материјалне природе, већ постоји као слика, као идеја, као опсена? Као праслика, идеја светског универзума? Хамваш каже: „Први сан душе јесте идеја свемира“. А са првим „нешто“, Једином Тачком, више није постојало Једно, него Два, које је постало посебан свет у коме је све два (ноћ и дан, светлост и тама, мушкарац и жена, ја и ти, живот и смрт, сан и будност, да и не, јанг и јин, Пуруша и Пракрити, Ахура Мазда и Ахриман, Озирис и Сет).

„Једина стварност душе: душа. То је Једно.

Опсена душе: свет. То је Два.“

Свет је праприрода, у ком је само мали део бивства видљив, са горњим површинским омотачем.Чаролија, идеја, слика, опсена. А прво очитовање праприроде је мисао (као смисао, и интелигенција) – budhi, λόγος. Дакле, мисао је Три.

Оно што везује слободно, ограничава опште и чини личним универзално, Веда назива ахамкара – творац Ја, које је такође чаролија. То је Четири.

Ахамкара чини индивидуалним, и постојеће окреће према себи. „Ту унутрашњу способност окретања према себи Веда назива манас“ (осећај, чувство, пажња, виђење, будност, осетљивост). То је Пет.

Спољње чуло, индрија, је двоврсно: оно које запажа (вид, слух, додир, мирис и укус), и оно које делује (ход, хватање, говор, зачеће, пражњење). То је Шест.

КОША – омотач који обавија испољавање, „покривач“. Сваком испољавању припада по један покривач.

МАЈА – покривач праприроде, прва опсена првог покривача, први омотач Идеје. То је вео који прекрива све оно што праприрода ствара. Већ смо видели како Хамваш утврђује да је душа једина стварност; тајна је не-душа, непостојање, чаролија. То је праприрода, коју обавија тајанствени омотач. Веда први омотач назива анан дамаја-коша (покривач саткан од дивоте спасења). Маја је унутрашњи покривач, вео који изнутра прекрива праприроду, мисао, ахамкару и чула.

Преко овог покривача је мисао покривач, саткан од светлости знања и смисла – видњана-коша.

Манас покривач је саткан од велова тананих успомена и жеља. Одговара манасу, унутрашњем чулу, а веда га назива маномаја-коша.

Дах је покривач нематеријалног и невидљивог духовног тела. „У даху се крије одозго манас вео, затим мисао вео, а унутра маја вео“. Дах је спољни покривач, а у њему се налазе „сви осећаји, жеље, осећања Ја; у њему се налази светлост мисли, у њему је блистави плашт праприроде“. Вео даха Веда назива прана-маја (покривач даха).

Мали део бивства и спољни омотач на површини су видљиви. Пети покривач могу да искусе спољна чула, а Веда га назива анамаја-коша (омотач хране).

Човек је склон да свет види као материјалну природу, захваљујући својим чулима. И за своје Ја верује да је тешко материјално тело, за осећаје – да означавају стање тела, за мисли – да су искуства живота његовог тела. „Опсена изгледа као стварност.“ Ову забуну Веда назива випарјаја (преобраћење стварне ситуације). Опсењени се креће у „контра-смеру“: Он осећања и мисли изводи преко чула и осећаја, а из мисли изводи душу. Права стварност је: „Из душе трепери мисао, из мисли осећај, из осећаја осећање“. Освешћени и пробуђени човек стиче будност; нестанком тешког материјалног тела, човек умире – одбацује материјални омотач, али наставља даље да живи са својим испољавањима и покривачима.

У санкхја баштини, ово преобраћење стварне ситуације назива се сансара, а код Грка ананке. Омамљени човек опсену види као стварност, и стварност као опсену. У медитацији, у екстази, у надахнућу, остварењем мистичне интуиције, човек се буди. Одбацивањем тешког материјалног тела, човек се после смрти повлачи у лако духовно тело,прана-маја (дах-тело).

Ко начини први корак према буђењу, сазнаје да пут спасења лежи у разликовању постојећег и непостојећег, стварности и чаролије, душе и опсене. У омамљености, човек за себе мисли да је материјално тело. Таитирија Упанишада описује пут буђења:

– живи човек храна-тело (храна одржава живот бића на земљи, а биће ће такође постати храна); он се разликује од следећег, који је
– човек-дах (његово тело испуњено је дахом; дах је суштина живота, животни дах); овога треба разликовати од следећег, који је
– човек осећања и жеља (његово тело је испуњено осећањима и жељама); од њега треба разликовати онога, који је
– човек мисли (његово тело испуњено је мишљу); од њега треба разликовати оног који је
– човек од блиставог блаженства (његово тело испуњено је блиставим блаженством).

„Онај који не зна да је душа постојећа и сам је непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива сам је пробуђен за живот.“

– 8 –

ШРУТИ И СМРИТИ

Ово су појмови из хиндуистичке баштине.
Шрути – древна баштина која представља објављење, које је настало заједно са светом (Веда). Она објављује узроке бивства, и самим тим поседује суштински значај.
Смрити – права баштина, знаменита од самог почетка. Збирка која се односи на слике својства Бога, и оно што се односи на човека (закони, прописи, историје, мишљења и учења). Она поседује значај уколико тумачи и допуњава значење Шрути.

Објављење (Шрути) се код неких народа губило, пошто је било забрањено њено бележење (Келти, делом Египћани). Код других се скривало у текст баштине мита и закона, а тајни смисао речи су знали само посвећени. Свуда се објављење држало у тајности. Зашто? Хамваш наводи да је интензитет живота човека у материјалној природи незнатан, толико да би „сасвим малено знање“, „само мало већи интензитет“ могло да човека поремети, чак и да га избаци са животног пута. „Истина је опасна без посвећења.“ Они који нису посвећени и пробуђени, могу да дођу у опасност од сила и снага које ослобађа знање објављења.

Истинско биће архаичког човека јесте душа, која је стварно постојећа. Душу заклањају омотачи, покривачи и чаролије, које су пролазне. Све праве, знамените баштине имају у себи изворну метафизику, и служе да допунским тумачењем разреше објављење. Те знамените баштине никада нису међусобно супротстављене. Свуда је реч „о истом бивству, о истом потресу, о истој промени“. И свуда се тренутак преокрета у мистерији бесмртне вечне душе назива стварање света.

Као последње дело стварања, човек је слика и прилика творчеве Душе. Он у себи уједињује духовне и космичке силе, суштину неба и земље, особине бића… „Древни човек је божански смисао.“  Хамваш посебно указује да природа није била материјална, те да никада у свету није било материјалног стварања. „Свет је прозирно чиста духовна мисао, и човек је био господар овог света, који је састављен од сила духа.“ Тај древни први човек, господар Света Духа и Света Сила, Адам Кадмон, био је оно што називамо Један. Древни човек је имао моћ да речју влада Силама, међу којима је било и Зло, јер је и оно негативно морало бити садржано у целини стварања („и у савршенству је морала бити негација“). То Зло је „једино место изван Створитеља, Стварања и Природе“. А дух, који је проживео стваралачку чар душе, у омамљености је пренео на себе збивања која су се раније догодила. Душа се поистоветила са светом. „Дух се сећао тога и себе је побркао са злом.“ Дошло је до нестанка Јединства, и располућења света. Јављају се Силе: Пролазност, Смрт, Раздор, Нужда, Охолост, Побуна. Древне баштине ову катастрофу света зову: побуна душе.

Шта је, где је место суноврата палих духова? Материја, која није створена, него је настала када се део света одвојио од великог стварања. То древне баштине означавају појмом „сагрешење“. Долази до потпуног потонућа човека у материју, и губљења божанског смисла. У древном обличју, природа је била дух; посредством човека, суновратила се и она, и постала материјална. И тако говоримо о двојном пореклу човека, божанском и материјалном. Сазнали смо да сви древни народи познају потонуће човека, и његову двојну природу. Човек је себе побркао са Силама, не једном, не две, него са милионима тамних тачака. Уместо да буде Једно, постао је копија. Једини Човек (Адам Кадмон, код Индуса-Ману, код Кинеза-Ванг, код Мексиканаца-Кецалкоатл) тако се претворио у мноштво. „Један човек је раздробљен у милијарде атома човека, индивидуа, Ја.“ Мноштво Ја јавило се и у природи: мноштво звезда, животиња, биља, камења, бројева, слика, судбина… А када се човек, после пада, пробудио у материјалној природи, пробудио се као човечанство, као Адам, природни човек рођен од земље. Као копија и фрагмент небеског човека. При томе, време пада је трајало милионима година, тоњење у материју стотинама хиљада година, а буђење више стотина година. Али, питање времена је безначајно у односу на узроке бивства. Од свога пада, човек себе непрестано брка са тамним, непостојећим тачкама изван света, са такозваним Ја. Пројектује Ја у себе, и поново га враћа на свет, омогућавајући владавину Сила над собом. Тај погрешни пренос може трајати хиљадама година, а може се збити и у делићу секунде. Грешка се састоји у недостатку будности, у омами. Човек је у свом истинском бићу Душа и Једно. Нема много Ја, нема милиона година. „Множина човечанства је опсена, исто као и хиљаде година историје света: Маја: чаролија.“

Дакле, Први човек је Адам Кадмон, древни небески човек. Други је биће потонуло у материју, омамљено биће. Трећи је човек пробуђен из материје: Адам. У њему су душа и њени покривачи, о којима је раније било речи (први покривач, интелектуална интуиција, Ја, раздвајање спољњег и унутарњег, чула и тешко материјално тело). Све баштине древних народа знају за човека који је дошао одоздо, и човека који је стигао одозго (као објављење божанског смисла). Поредак света зависи од владавине небеског човека, човека духа. Уколико он овде примењује поредак и зрачење које стиже одозго, утолико је живот човечанства „сређен, јасан и законит“. Уколико човек који је дошао одоздо примењује доње зрачење материје, „човечанство постаје плен таме“, отвара се могућност избијања катастрофа (од којих је најпознатија потоп). Али, између палог човека и небеског човека нису прекинуте све везе. Они су остали Једно, само што се њихово Јединство тако ниско срозало, да га већина материјалних људи не види. „Човек који долази одозго станица је на путу Вечног Човека.“

Примарни човек је древни човек, који се може препознати по обличју сакралног субјекта (духовно биће, краљ, свештеник, песник, пророк). То је Божански човек.

Примитивног човека једне баштине називају шумским човеком, а друге именима животиња. Примитивни човек је дегенерисани остатак давног духовног стања. Карактеристика заосталог и суновраћеног човека је стање подивљалости. Примарно стање човека није та дивљина, нити та примитивност. Стропоштавање у материју, у тамнило, у заборав произвело је стропоштано бивство. Египатска баштина то јасно сагледава на примеру мајмуна, нарочито павијана. „И павијан је био човек, али је заостао на путу будности и поново је изгубио светлост. Данас у њему светлуца тек једна једина искрица, и знак те искрице јесте, кад се рађа сунце, он се окреће према светлости и показује дланове сунцу.“

Заостајање човека може бити колективно (као целог човечанства), у виду раса, нација и класа, или као индивидуалног бића. Али, не стоји се на једној тачки, него се креће уназад. Све знане примитивне народе уназадила је катастрофа, која је задесила и Египћане и Маје. Али, то уназађивање прети и индивидуалним судбинама појединих људи. „Сепарација и приватизам недвосмислено воде у дегенерацију.“

– 9 –

ПРАСЛИКЕ

За разлику од историјског човека, који у вечном кружењу природе види оно примарно, древни човек у кружењу природе види имитацију божанске судбине. Природа не жели да се ослободи слике божанске судбине, и зато непрекидно понавља: рађање, живот, смрт и васкрсење. „Не понавља Бог поредак природе, него природа понавља судбину Бога од зачетка времена, и понављаће је све до конца времена.“

Основа виђења и размишљања историјског човека јесу логичке супротности. Виђење и размишљање архаичког човека почива на аналогијама. Између сваке појаве, облика, личности, материје и својства постоји сличност, али такође и разлика. Све на свету се разликује, али је ипак истоветно. „Свако од њих је друго, али је ипак свако то исто.“

Како размишља историјски човек, може се видети на примеру једне од карактеролошких теорија, која установљава три основна типа: пикник (крупан, благ, ведар и миран човек), лептосом (мршав, сувоњав, слаб, нервозан, немиран човек) и атлета (човек уравнотеженог тела и осећајно-интелектуалних својстава). Атлета није изворан, ни самосталан, већ је установљен на основу усаглашавања претходна два типа. Међутим, ни лептосом није стваран, већ је логички конструисана супротност пикнику. Дакле, модеран човек је у карактерологији запазио само један једини тип – пикник (као реалан и истинит), али је начинио три. А лептосом је његова разумски конструисана супротност, конструкција у огледалу, и зато је иреалан. Мишљење историјског човека је препуно конструкција у огледалу. Сцијентифизам је скоро искључиво састављен од интелектуално конструисаних супротних парова: „дух“ и „живот“, „теологија“ и „религија“, „мит“ и „гноза“, „рационалиста“ и „ирационалиста“, „анимус“ и „анима“. Основна грешка је у веровању да је конструисана слика у огледалу стварна допуна изворног.

Архаички човек је размишљао у аналогијама: постоји сличност између промена природе и судбине Бога, постоји веза између својстава и квалитета људске душе, између древних елемената и метала, постоји сличност између метафизичких принципа и бројева, између космичке ситуације и људског карактера. Више од логике, за аналогију је потребнији дубљи доживљај, преко унутрашњег чула (манас), тако што „унутарње виђење непосредно искуси узајамни однос унутарњих слика које се пред њим откривају“. А историјски човек размишља у смисаоним супротностима, и слеп је у поређењу са архаичким човеком. У стварности нема супротности, него постоје разлике. „Обележје света није у супротностима, него у разликама.“

Која је формула супротности? Појам, и супротни појам, односно сама ствар и њена слика у огледалу.
Која је формула разлике? Бескрај сличности и разлика света. Постепено разликовање квалитета и количине. „Све слично се разликује и све различито је слично, али тако да се сличност никада не поклапа потпуно и разлика се никада не претвара у потпуну супротност.“ Супротност није својство стварности, него апстрактног смисла.

ЉУДСКО САЗНАЊЕ у архаичком времену је персонификовано, игенетичко. Да би се разумело, потребно је знати за појам средишта, у којима се концентришу силе света, зрачећи појачаним интензитетом. Те концентрационе силе живе и у видљивом свету (планете, дани, небеска тела), и у невидљивом свету (духови, богови, демони). Искуство о средиштима није интелектуално, него интуитивно, мистично и непосредно, и оличава се у виђењу идеја, праслика. Ово виђење Грци су означили појмом „теорија“ (непосредно виђење идеје и Бога). Архаичко сазнање је и космичко сазнање света.

У отвореној и проширеној свести човека (различитој од „модерне“ свести, која се бави конструкцијама слике у огледалу) јављају се: космос, логос, закон, стварност, бивство. „Човек није аутономно биће, него гнездо и станиште космичких моћи и сила; свест није својство аутономије, него место печата надљудских сила.“ Типос (печат) је вечито означена душа. Али, човек носи свет у себи не само типично, него и као историју, и генетички. Индивидуа је крајња, гранична ситуација, оно што је непатворено, карактер. „Човек је вечити покушај: и вечит је, и покушај је и последња неопозива станица.“

Мноштво је покушај да се изгубљени квалитет надокнади квантитетом, и свака индивидуа јесте такав покушај остварења интензивног бивства древног Јединства. Карактер означава вечито, божанско лице. „Типос означава печат сила, а карактер физиономију бесмртне личности.“

На примеру Грка модеран човек може схватити виђење праслика (оно пре тога тешко му је схватљиво). За древно виђење, чулни свет није био граница. Материја није означавала границу, тако да оштре границе нису постојале, док је у стварима била видљива идеја. Древни човек је располагао „неизмерно вишим степеном осетљивости према метафизичком свету“. Имао је приступ у отворено бивство, и погледом је пробијао површину омотача материјалног привида. Ово архаичко, метафизичко виђење бивства, незаробљено границама материјалне природе, у историјском времену сачувала је уметност и поезија.

И древни језик је био потпуно другачији. Изражавао је стварност отвореног бивства; није изражавао ствари и појмове, него симболе и праслике. Речи су биле кључеви за откривање и исказивање смисла симбола божанског отвореног бивства. Реч је божја супстанција; именовати је исто што и створити. Свака реч има свој виши смисао. Створитељска Реч, пра-логос, јесте објављење праслике света. Први моменат објављења јесте пнеума (код Грка), Ел Руах (код Јевреја), прана (код Индуса) – дах и божански дух утиснут у реч којом се очитује жива душа. Библија каже да је Бог у човека удахнуо душу. Други моменат открива мотив прве изговорене речи, оне речи која је ударила печат свим речима и језицима света. Створитељ изговара ту реч на највишем степену своје будности, у најинтензивнијој осетљивости бивства, а то је љубав. Љубав у људском животу је оно, када се Ја гаси, а људска душа отвара универзалном бивству. „То је било стварање из духа љубави … Само љубав ствара. Само љубав види. Само је љубав будна“. У мистерији љубави, Створитељ се преобразио у суштину света. „Ту тајну чува реч.“ Објављење није тајна, него глас Универзума. Стропоштани човек треба поново да достигне будност и интензивну осетљивост, да би доживео објављење.

Навели смо значај објављења даха и љубави. У праслици пламена симболично је извршено уједињење ова два момента. Живи пламен је слика Логоса. Знали су то и Заратустра, и Хераклит, и Јакоб Беме. Учење Веде о пет ватри пружа коначно разрешење. Пламен је светлећа топлота, дах и љубав.

Хамваш нас упознаје са степенима, у којима се види веза праслика и језика:
1. правиђењу одговара прареч (створитељска реч – највиши степен будности – љубав);
2. непосредном виђењу стварности одговара непосредан језик (духовна будност универзума – степен објављења);
3. виђењу праслика одговара сликовити прајезик (степен мита);
4. универзалном виђењу слика одговара универзални сликовити језик (древни језици: кинески, санскрт, тибетански, праамерички, египатски, грчки, латински; данас је то песнички језик и језик мистичара);
5. виђењу идеја одговара језик идеја (језик великих метафизичара, законодаваца и мислилаца: Лао-Це, Буда, Конфучије, Хераклит, Питагора, Платон, Шанкара).

„Сваки језик отвара и раскида по један омотач, и објављење је супстанција која се налази унутар појединих омотача.“  Појмовни, разговорни језик одговара шестом материјалном омотачу; то је језик без слика, без дубине, којем одговара пуко чулно виђење ока. У овом језику вишу осетљивост чува једино песнички језик.

– 10 –

СТАНИЦЕ ЉУДСКОГ БИВСТВА

Након излагања о прасликама, јасније је како баштине у човеку виде најпре људску праслику, односно божанску интелигенцију. Човек се сагледава као бесмртна душа у великом бићу, као тип, и као карактер. Древни човек је располагао способношћу да ствари именује правим и егзактним именима (значај таквог именовања био је познат и Проклу Дијадоху). Током материјализације човек је проиграо ову своју способност, тако да највише што може да достигне јесте именовање ствари у пренесеном значењу и симболично. Тако је човек изгубио и способност стварања посредством речи. Савремени човек потпуно погрешно себи представља учење о сеоби душа. У суштини, реч је о праслици, која се не односи на људску индивидуу, него на вечног човека. Свако појединачно „Ја“ у мноштву званом „човечанство“ јесте једна станица древног човека, једно његово „поновно рађање“, пошто се човечанство буди из материје као мноштво растурено на индивидуе. Судбина индивидуалног Ја смештена је у судбини Вечног човека. Поново рођена душа је са печатом типоса, са карактером, „као оличење, као индивидуално биће“.

Човек у древном стању јесте Адам Кадмон, Сјајни човек (Адам = господар), духовни краљ природе са снагом речи и Логосом. Инкарнације његове праслике, као чистог духовног бића, јесу велики краљеви и законодавци и мудраци. То су Ману (индуско знање, тј. баштина), Менес (египатско), Минос (грчко), Ехекатл (мексичко), Кецалкоатл(толтечко), Манко Капак (перуанско). То је „прави владалац, краљ истине, мира, љубави“, онај кога помињу Лао Це и Конфучије, Платон… Тај човек поседује универзални дух, што значи „да он нема материјалну Ја-свест, него духовну прасвест – божанску свест“. У различитим баштинама ови људи су: Божји синови, Брахманови синови, Тотови синови, „седам мудраца“, Надгледници, Чувари, Будници, … Историјски човек може проживети прастање само изузетно, када у њему бљесну стопљени знање и љубав. Неку врсту посвећења у ово стање пружа учење Питагоре, и неке Емпедоклове мисли, док је његов бледи облик Платоново учење. У александријско доба, јединство сазнања и љубави означавано је пламеним срцем, као симболом Логоса, које означава „јединство сазнања и љубави, знања и осећања, ума и срца, мисли и осећаја“.

ДРУГА СТАНИЦА јесте сагрешење, чија је последица човеков пад у царство смрти. Човек је изгубио будност и везу са духовном природом, и потонуо је у материју, и тамо се окаменио, укочио и потамнео. „Човек сагрешења, када се претворио у материју, пао је до прага потпуног уништења и ту се укочен зауставио.“ То је станица испред границе небића. Ми данас не разумемо грех који је древни човек починио; из неких трагова закључујемо да се душа „погледала споља“, и љубав-знање Створитеља окренула према себи уместо према Богу.

ТРЕЋА СТАНИЦА јесте буђење, степен за који историјско доба сматра да је доба настанка човека. После стропоштавања, први се пробудио Адам, затим Ева, па редом ми остали, носећи на себи печат Сила (типос), поседујући индивидуални карактер (Ја), и живећи ограничен и одмерен живот. Распад на индивидуално Ја означава исквареност бивства, и душа се у материјалној природи само изузетно сећа светлости прастања. Али, рађање душе у материјалној природи уједно означава поновно рађање, чак и васкрсавање. Земно рађање, само по себи, није ништа уколико није истовремено и буђење душе. Буђење се одвија у времену када нема бивства, када постоји само живот, који може да се изрази са две речи:страх и патња, а јединствени појам ова два не може се изразити данас познатим језиком. Неке назнаке можемо наћи код мистичара Бемеа, када говори о подстицајима Створитеља: „каменој вољи“ и „неспутаној радости“, који су страсно кренули један ка другом, и када је у тренутку додира „севнула ужасна страва“ (Shrack), као кад бљесне муња. Закључујемо да су и у древним баштинама и код Бемеа страх и патња једно, и то једно означава стање живота. „Тако човек дрхти и мучи се, ужасава се и страхује доспевајући из таме у стање пробуђености, у прве зраке светлости.“

Зашто постоје патња и страх? Зато што представљају бледи знак будности, да човек не би поново потонуо у таму, смрт и заборав; „свако треба да пати и да се плаши како би се пробудио“. Али, страх и патња имају два смисла, и две стране. Они могу да затворе, уместо да отворе; могу да пруже мрачну тамницу, уместо слободе. Човек то мало разуме. Не примећује да, када се затвара од страха и патње, заправо себе затвара у страх и патњу. „Ко се боји и ко пати, истовремено позива светлост прастања и тамно царство заборава.“ Чувањем осетљивости страха и патње, креће се према светлости; затварањем од њих, обавија се тамом.

ЧЕТВРТА СТАНИЦА јесте понављање, о којем савремени човек има нејасно знање везано за метаморфозу људског бића у материци, магловито увиђајући да је реч о томе да појединац понавља пут целог људског рода. Али, није реч о развоју, него о преживљавању степена буђења. Човек рођењем не постаје самосталан, „него наставља да понавља“. Док је у материци, пролази станице омамљеног живота проживљене кроз организме животињског бивства. „Када се човек роди, уме да разликује светлост од таме. Али човек даље само понавља“, док се у древна времена различитим посвећењима човек будио и уздизао у бивство. Сврха буђења није пуко понављање, него реализација древног Небеског Човека. Два се пута отварају после буђења: лутање (незаконито стање које Веда назива сансара, лутање и тетурање у омами) и сеоба (пут буђења, стаза светлости, законито стање, видја – ослобођење подразумева да се претходно страх проживи до краја, и да се патња пропати до краја).

ПЕТА СТАНИЦА јесте спољна тама, а то је „коначна заблуда, судбоносна омама, неопозива пресуда душе саме над собом“. Душа више не може да нађе своје место рођења у светлости, у Небеском Човеку. Историјски човек је познат по обртању схватања изворног смисла, и уверен је да се невидљиви свет душе налази унутра у човеку попут једног органа, а да је видљиви чулни свет његова супротност. Баштина разликује надчулни и натприродни свет душе и духа, и материјални, тешки, груби свет на супротној страни. Свет душе и духа је примаран, исконски, то је божански свет, свет светлости и древног стварања. Примарно виђење људске душе је, дакле, усмерено „унутра“, а не „споља“ (обртање према „споља“ поклапа се са сагрешењем, и материјализацијом). Окретањем према „споља“ јавља се унутарње затамњење. „Видети споља није ништа друго до удаљавање од Небеског Човека“. Есенција тог „спољашњег“ јесте тама. Човек губи успомену на божанско порекло, а владавину над њим преузима Ја, чиме се прагрех понавља, и појављује охолост. Затамњени ум сматра спољни свет за једину стварност. „Ко своје биће стави у спољни свет, ставио га је у пролазност и таму смрти.“

ШЕСТА СТАНИЦА јесте ослобођење. Пут ослобођења је истоветан са путем одвајања од Небеског Човека, али истовремено и није истоветан. Повратак ослобођене душе никада се не збива на истом месту на коме се збило одвајање. Такође, када стигне на своје изворно место душа је иста, „па ипак није иста“. После путовања, ослобођење изгледа као стизање на циљ после многих учења и испита. Али, истовремено изгледа да се ништа суштински ново није догодило, јер је душа на путу сањала опсене: свет, Ја, човечанство, живот, историју, рађање, љубав, болест, смрт. Нестанком сновиђења „душа се ослобођена пробудила испод чари тешких и дивотних слика“. Зато ослобођење изгледа као отворена мистерија. Ако душа исправно „искористи“ буђење, и не потоне у спољњој тами –ослободиће се, пролазећи пут просвећења ка своме прастању: Небеском Човеку.

– 11 –

Ж Е Н А

По Хамвашу, беспомоћност у размишљању историјског човека највише долази до изражаја, када је реч о жени. Историјски човек жену схвата као своју допуну, негативну слику мушкарца, пристајућу половину, своју слику у огледалу… Бивство жене се може истински промишљати, само ако је у основи метафизика, односно метафизичка осетљивост. Јер, тајна света јесте праполност, оно што подразумевамо под Један, а не раздвојеност два пола, односно двополност у Једном (пошто је двополност већ два). „Тајна бивства жене се налази тамо где се Једно располућује.“  Интересантно је да по овом дубоком, озбиљном и значајном питању постоји највиши склад међу појединим баштинама. Хиндуска санкхја древно Један назива Пуруша (прастварност, прасуштина, прабивство без квалитета и својстава, оно безимено, безгранично и апсолутно – мушко бивство), а постанак облика Пракрити (укупност својстава, имена, граница, облика, бића – женско бивство). У кинеској баштини, све што има обличје произашло је из безобличја; безобличје нема ухватљиве тачке, и то је јанг (мушко бивство), док је обличје, као древна суштина бића, јин (женско бивство). Са овим баштинама поклапају се иранска, јеврејска и египатска баштина, и код свих је примарна древна суштина без квалитета и својстава „која претходи сваком облику“.

За данашњег човека остаје мистериозна и парадоксална загонетка, када се саопшти мисао да је Ева, створена од Адамовог ребра, мајка од самог тренутка ступања у бивство (не само мајка Адамове и своје деце, и целог човечанства, него и самог Адама). Та мистерија садржана је и у митологијама, у којима је богиња Мајка – мајка свих богова, чак и оног „створитељског божанства које је створило Богињу Мајку“. Разрешење мистерије можемо наћи захваљујући интуицији Јакоба Бемеа, који у делу „Mysteriummagnum“ наводи да Адам није био двополан, него праполан (стање у коме су два пола један, „мушкарац и жена, и ниједно од њих“); Ева је створена од Адамове есенције, тако што је Створитељ „извукао квинтесенцију Адамовог бивства и из овог згуснутог бивства створио Еву. Због тога је Ева ступила у бивство као човек и есенција његовог бивства: Matrix mundi – као што пише Беме: основни образац, праслика, праоблик: прамајка“. Из такве Магне Матер непрекидно извире множина бивства. „Она је Mater и Matrix“, квинтесенција Адамовог бића.

Шта нам говори мит о Софији, чија се нит протеже од древног Египта, преко александријских гноза, до средњевековних алхемичара? То, да се материјализацијом човека Адамова примарна суштина, његово невино биће „као праслика чистоте“, није срозало у материју. Остало је у свету духа. То биће је Софија – Мудрост, невино биће, копија Љубави. Уместо тог невиног бића, које остаје код Бога, Адам (срозан у материју) добија Еву – жену од крви и меса. Софија је идеал. Матрикс, Мудрост, биће у којем Љубав препознаје саму себе, Блистава Девојка, Небеска Жена. Ева је земно биће, које материјализованом човеку представља замену за изгубљено древно биће.

ЛЕПОТА И ЧАР

Када данашњи човек за жену каже да је лепа, он је несвесно доводи у везу са Софијом, њеном првобитном и древном сликом. На тај начин поистовећује Еву и Софију. Древна успомена на древну жену, на Древно Биће које је изгубио, живи у сваком човеку. Ева је само „груба земна копија“ тог бића. Најдубље биће човеково зна да лепоту не означава Ева, него Небеска Девојка. Нити човек може да се ослободи праслике Софије, нити може да се ослободи бића жене која живи у чулном свету.

Ева није лепа, него чаробна, и заводљива. Лепота је остала у свету духа. „Чар је материјалност жене.“ Шта представљају чар и завођење? Једноставно, замену и фалсификовање лепоте и мудрости. Жена налази задовољство у томе да свој стварносни физички изглед, чак и материјални стас, измени и прикрије, односно „лиши изворних својстава“. Жели да заведе, да буде чаробна. Завођење је суштински празно, бесциљно и бесмислено. Да ли циљ може бити владавина? Може ли циљ бити оплођавање, односно размножавање? НЕ. Јер, „из завођења не произлази љубав, брак, владавина, власт, слава, победа, срећа, спокојство, очишћење, племенитост“. Када се распрши магична игра и сплетка, и заводница и заведени остају пусти, празни и јадни. Лепота и мудрост буде љубав, „Евина чар буди опсену“. Жртва чари је не само мушкарац, него и сама жена, која је чар донела на свет. Свет је њеним посредством и сам постао опсена, чаролија, пуки привид, маска иза које не стоји ништа. „Кад се човек освести од чаролије, зна да је преварен.“ Усуд бића земне жене јесте њена чар. Лепота, као сличност са Богом, не пролази и не губи се. Оно што се може изгубити, и што жена губи, јесте чар, због чега се и реализује највећи страх жене – да постаје ружна и стара. Лепота није пука спољашност, и то видимо тамо где лепота заиста постоји – у уметности, у којој вечно остаје. Чаробност на крају сваки пут проживљава исто болно сазнање: „да је изабрала маску а не лице“.

Шта је будност жене? Софија, Небеска Девојка, Лепота, Мудрост, Љубав. Шта је омама жене? Чар, завођење, „физичка чаролија вештице чија је жртва у првом реду она сама“.Древна баштина за целу материјалну природу и физичко бивство човека каже да су женског порекла. Пракрити обележје. Сансара, незаустављиви ток облика, бића и слика из женског света. „Ова ‘вода’, како вели Талес, почетак је ствари“. Када се човек материјализовао, повукао је и целу природу у таму. Од тада из бића жене навире опсена, са „незаустављивом плодношћу“. Ствара се мноштво, изнутра празно и ништавно. У том мноштву, нико не носи своје лице, свуда су само лажне и варљиве маске; изгубио се значај бивства, све је обезвређено и сведено на трик и превару. Нико и ништа више није на свом месту. „Опсена, маја – непостојање, као што вели Платон, није спољње стање. То је принудни положај омамљене будности човека.“

Заслепљена, омамљена и опијена душа лута у чаролији. То је изазвао пад жене. Душа се мења у мноштво и шаренило, изгубивши своју праслику – Софију, „светлост Мудрости и Љубави“. Осуђена је на безбројне ступњеве и нијансе метаморфозе. Душа није индивидуално Ја, али живи под мађијом сопствених сновиђења. Жуди без мере и циља, и жели своја сновиђења, поистовећује себе са маскама. За такво стање кажемо да је маја. Све остаје без суштине и супстанције, без обзира на мноштво светова, форми и догађаја. „Маја је чаролија и није стварност. Омама беспомоћне душе; омама ишчили, и од ње не остаје ништа.“ Омамљена душа хоће да испроба све оно, за шта верује да је она сама. Али „то“ јесте чаролија, маја, обмана поспане душе која иде у стално понављање. Жудња, похлепа, прождрљивост, животна глад, гутање живота. Ева себе без остатка поистовећује са телом, и бива све више похлепнија и прождрљивија. Окреће се према споља, и упада у спољну таму.

И женско бивство дотиче исте станице пролажења као мушко бивство. Али, те станице имају своју, женску природу. Крајња станица, ослобођење, за жену не значи повратак у божански смисао и вечну интелигенцију, него достизање женског лика древног човека – Софије, Небеске Девице. Циљ јесте пробуђена небеска љубав у женском бићу, пошто је љубав највиши степен будности.

– 12 –

ДРЕВНА АНТРОПОЛОГИЈА

На примеру будистичке Пугала Панати, књиге о људским физиономијама, Хамваш налази потврду за све оно што везујемо за архаичког човека и природу древне антропологије, као и својеврсну везу са модерним карактерологијама. Природа и одлика сваке древне антропологије јесте религиозност. Предуслов знања о човеку јесте разумевање душе које није могуће из природе, већ искључиво религиозно. Модерне антропологије (карактерологије) за прву стварност сматрају тип и карактер, а то је само материјална природа, покривач и маска. Човек и његово место у свету могу се видети и разумети само ако ако је могуће означити где се он налази на животном путу вечног човека.Душа поседује то знање, а о томе не говоре „омотач, маска, тип, карактер“.

Објављење је само једно, као и метафизика (док религијā има много). Метафизика је непримењива, а у томе и јесте њена величина, пошто је изнад времена и човека, непролазна и стопљена са логосом, односно апсолутом. Лао-Це је знао да примена постепено води у раздробљеност, у коју воде и религије. Религије јесу примена метафизике, али не могу обухватити метафизичко објављење. „Свака религија узима и издваја само поједине делове који одговарају њеним циљевима и времену и њих ставља у први план.“

Абхидамо, поглавље књиге Пугала Панати, прецизно описује „станице“ које човек пролази између лутања (сансаре, омамљености душе, поспаности свести) и ослобађања(нирване, будности савршене светлости). Када душа престане да себе брка са не-душом, омама престаје, као и патња бивства, а буђењем се човек ослобађа. То нам говори и метафизичко објављење, али ту и стаје, не разлаже до у танчине КАКО се човек буди и ослобађа – то чине религије, па и будистичка, наводећи „дела, речи, мисли и моралне друштвене поступке“ који воде томе.

И тако се путем поглавља Абхидамо упознајемо са посебном карактеризацијом и начином како се човек „доводи“ до спознаје властите и (истовремено) Једне душе.

Под теретом злих ствари човек „потоне и остане потопљен.“ Ако има одлучност, поверење, моралност, увиђавност – човек ће да изрони, али ако се наведене особине не увећавају, већ нестају, он „поново тоне“. Прејака је, дакле, омамљеност, предуго је трајала осуда на понављање, и краткотрајно буђење није значило много.

Са поверењем, осећањем стида, моралношћу, одлучношћу и увиђавношћу који остају у подједнакој мери, без нестајања и увећавања, „човек изрони и остане горе“. Такав човек „не умножава будност душе, али je чува“.

Човек који не одбаци ни један од три окова (слепу веру у земаљско Ја, непрекидну сумњу разума и „придржавање друштвених спољашњости и обичаја“) јесте „син света“, човек који је у неком тренутку изронио, али потом поново потонуо.

Човек кога ни учињено зло, ни последице зла ни поквареност не заустављају на путу, који има веру, одлучност и памет је „погодан за напредак“. Човеку се, дакле, не приноси „знање“ на златном тањиру, као што то покушава да учини модерна карактерологија путем својих конструкција, већ му се даје средство уз које САМ може да открије СВОЈУ ситуацију, да постане и остане просветљен и пробуђен.

Немарност, лењост и поспаност воде деградацији живота и неостварењу будности. Немаран човек је „склон паду“; ко није немаран, он је „обезбеђен од пада“.

Човек који разуме ствари и открије истине које до тада није чуо нити учио, који досегне свезнање и постане мајстор снаге и учитељ (господар) сйла, зове се „савршено будан“. Сила нема вредност по себи, већ постаје велика ако се њоме исправно управља. Такав човек не брка себе са својим способностима и својствима, већ све зна, као неухватљива и бесмртна душа.

Модерна карактерологија путем елемената, својстава и типова тежи да из секундарне стварности, другостепеног, разуме примарну стварност, првостепено. Архаична антропологија je окренута јединству бивства. „Човеков карактер, обличје, темперамент, страст увек зависе од места заузетог у бивству. Није бивство човекова физиономија, него je човек физиономија бивства.“ Сину света (омамљеној души), који je „неморалан, зао, пакостан, подмукао, лицемеран, превртљив, покварен“, чак и када чује да се неко ослободио, пробудио и досегао мудрост, на памет не пада да се сам ослободи и пробуди, и зато је безнадежан случај.

Ha највишој тачки je савршени светац, који одбацује жеље за материјалним и тежи остварењу жеља везаних за натприродни свет. Када човек дозволи чулима да опажаје претворе у примарно, са последичним страстима, жељама и болима, то је „човек који оставља нечуване капије својих чула“. Чулно „слепљивање“ за облик или предмет подразумева немогућност уклањања страсти и жеља, чиме се дух не чува и не дисциплинује.

Човек који себе губи у својим речима, делима, мислима, јесте „залутао на путу“.

Лицемер je човек који живи „презреним начином живота у својим речима, мислима и поступцима“, који не жели да буде откривен и раскринкан, због чега се претвара, навлачи маске, вара, лаже, скрива…

Ко располаже знањем које је пажња, разум, трагање, марљивост, дисциплина, оштар ум, оцена, одмеравање, јасност, промишљеност, увиђавност, мудрост,светлост… његово знање je чисто.

„Ко je човек чије je срце као дијамант? -To je Човек који се TOKOM живота пробудио из опсене, одбацио таму омамљености, досегао мудрост и знање, упознао себе и свет, његово je срце као дијамант. Јер нема ничега на земљи што би могло оштетити дијамант, ни камен, нити руда; исто тако нема ничега што би могло ранити и затамнити дијамантско срце.“

Извор: Словенско друштво

Зоран Туцаковић

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  bela hamvaš, Mitologija, Religija, scientia sacra, Sociologija