(О филму „Бенедета“ у режији Пола Верховена. Гл. Улоге: Виржини Ефира, Ламберт Вилсон, Шарлот Ремплинг, Дафне Патакиа)

Пол Верховен један је од ретких филмских редитеља који се савршено добро сналази у свим филмским жанровима. Потписник великих и парадигматичних филмова као што су „Основни инстинкт“ и „Тотални опозив“, овај  интересантан редитељ холандског порекла се овог пута бави историјском темом и чудним религијским траумама из седамнаестог века. Наиме, ради се о калуђерици, а затим и опатици Бенедети Карлини чија је сафоистичка појава уздрмала тадашњи клер, тако да тај „невиђени“ скандал стиже и до папске курије, т.ј. до тадашњег нунција. Верховен гради филм са великим динамичким предзнаком. Радња овог филма и поред тога што филм траје више од два сата креће се врло брзо, рекао бих са динамиком трилера. Наравно, и у овом филму Пол Верховен оставља траг свог редитељског рукописа који подразумева живост и сложеност сцена препуних информација, изванредним карактеризацијама ликова и компактности целе приче.

Филм углавном прати биографију калуђерице Бенедете Карлини базирана на књизи „Непристојни чин: живот калуђерице лезбијке у ренесансној Италији“ списатељице и научнице Џудит Браун, штива које открива тајни интимни живот иза самостанских врата. Радња се догађа у самостану у Паши, Тоскана и обухвата најтрауматичнији део живота ове маркантне и  храбре личности. Књига је својеврсно истраживање сексуалности девојака чији је основни ангажман у самостанима да служе Богу и отвара проблеме и последице њихових прикривених интимних релација. Када гледате филм имате утисак да је то ипак историјска тема која није имала много третмана у светској кинематографији и да овај филм нема амбиције да буде историјска епопија типа филмова Ридлија Скота. Верховен као умешан и искусан редитељ успева својом режијом да одржи баланс интимне драме опкољене историјским и религијским констелацијама. Филм обилује тензичним и страственим сценама, као и врло издржаним коментарима преко главних ликова око проблема сексуалности у религиозним установама које су у тим мрачним временима били и под ударом пандемије куге, временима где се смрт кретала између људи, где је углавном права љубав била забрањено воће ограничено екномским и религијским канонима, а о слободној љубави се уопште није говорило. „Бенедета“ је један од круцијалних филмова формата „Име руже“, филм који пробада срж неапсолвираних проблема клера, као и религијских институција који се прожимају до данашњег дана и то, нажалост у још горој форми. Наравно, овај филм говори и о слободи љубави, један савремени табу који има своје сонде дубоко иза нас у историјским констелацијама. Пол Верховен у овом филму говори језиком слободе, али и отвара проблеме неодлучности и провизорности када је у питању бирократија у религиозним установама.

Глумачке партије у овом филму су више него одличне. Очаравајућа је интерпретација главне улоге, калуђерице и опатице Бенедете од стране младе и талентоване глумице Виржини Ефира, која својом енергијом и мистичним алтом гради комлексан лик који је антологијски. Емотивна и страствена до последњег атома, млада Виржини успева својом појавом да дочара храбру калуђерицу која из петних жила покушава да оправда своју сексуалност и еротску слободу. Лик Бенедете је историјски и утолико више, ова сјајна млада глумица конструира личност са великом верношћу, остајући доследна њеној биографији и ангажману. Бенедета Карлини је до краја живота остала у самостану као понижена и одбачена, па тако је и Виржини у својој фантастичној креацији додала и сету и тугу овог, у принципу, усамљеног историјског лика. Насупрот ње, у овом филму сјајну улогу има и велика дива европске и светске кинематографије Шарлота Ремплинг која тимачи лик опатице, сестре Фелицита која је њена велика супарница и чија ће судбина имати ужасан крај. Ова велика глумица игра лик ауторитета самостана у Паши са великом уздржаношћу,  умешно оцртавајући лик ауторитета који посустаје под налетом утицаја младе калуђерице која заузима њено место. Њена је емотивност дозирана у мале, али импактне глумачке партије и она тачно зна који је тренутак важан за емотивну салву, а који је важан за рационалну уздржаност. Мудра глумица код које је овај лик један од многих са антологијском вредношћу. Бивши срцоломац, глумац код нас најпознатији као Хајлендер, Ламберт Вилсон у улози Нунција, великог хипокрита који исто завршава своју личну историју на ужасан начин, је дијаметрално различит од оног што је глумио у другим својим филмовима. То говори о  широком дијапазону његовог талента и о  интересантном глумачком сензибилитету. Он ипак и у овој улози у одређеним тернутцима остаје динамичан каквог га знамо из других филмова, али овај лик високог религијског ауторитета он гради врло умешно и концизно. Једна од најистакнутијих епизода у овом филму је лик сестре Бартоломеје, Бенедетине љубавнице коју тумачи млада и талентована глумица Дафне Патакија. И поред тога што је у сенци главног лика, ова млада глумица са овим ликом импонира са својом страшћу и емотивношћу, највише у сценама њеног мучења како би признала да је Бенедетина љубавница.

„Бенедета“ је филм са изванредним, компактним сценаријом које је дело самог Пола Верховена и Дејвида Бирка који је радио и сценарио за његов пређашњи филм „Она“, иначе сценариста који је најумешнији у жанру хорора и трилера. Овај сценаријски предложак је пун  комплексних сцена, као и са одлично сатканим ликовима. Антологијска је сцена неуспешног спаљивања Бенедете која се претвара у стихију у покушају заузимања опатије у сред пандемије злокобне куге.

У овом филму Пола Верховена учествују и занимљиви визуелни уметници као што је кинематограферка Жана Лапоарие, у чијој су филмографији антологијски филмови као „Никита“ Лика Бесона и „Осам жена“ Франсоа Озона. Њена фотографија обилује изванредним општим кадрима, али и феноменалним крупним плановима који приказују емотивну гаму самог филма. Њој се придружују и сценографкиња Катја Вишкоп, сценографкиња филма о Ив Сен Лорану чији сјајан одабир екстеријера и одличне ентеријери су од пресудног значења за овај филм и костимограф Пјер Жан Ларок, добитник Емија са колоритним и велелепним костимима. Оно што импонира је моћна музичка илустрација оскаровке Ен Дадли која је од антологијског значаја за цео филм. Наравно, Пол Верховен је одабрао сараднике који су радили и на његовим досадашњим филмовима, али и уметнике чија су дела од великог значаја за филмску уметност. Његов суграђанин, холанђанин Џоб тер Бург, монтажер овог филма је стални монтажер и других његових филмова као што је „Она“ и „Црна књига“, свакако уметник високог калибра чија је монтажа и овог филма фантастична.

„Бенедета“ је, као што смо раније споменули, врло редак филм који се бави овом проблематиком. Прикривена сексуалност је религијски канонизирана и то је горуће питање свих религија. Болне историје као што је судбина Бенедете Карлини отварају бројне аспекте овог проблема. Филм Пола Верховена се бави аспектом хипокризије као великог клерикалног вируса. Чини се да је према његовој интерпретацији сексуална слобода као „грех“ у религијским установама само последица још болније лицемерне политике која се провлачи вековима и које је далеко од научног и прагматичног баланса.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Benedeta, Film, Pol Verhoven, Sašo Ognenovski