Постоје писци, а таквих је у Србији данас много, којима број објављених књига (често двоцифрен) представља тек кандирану вишњу на врху шлага начињеног од разноликих потврда о раличитим врстама њиховог друштвено-корисног рада. О Горану Петровићу, рођеном 1961. године у Краљеву, аутору десетак остварења – кратка проза „Савети за лакши живот“ (1989); три збирке прича: „Острво и околне приче“ (1996), „Ближњи“ (2002) и „Разлике“ (2006); три романа: „Атлас описан небом“ (1993), „Опсада Цркве светог Спаса“ (1997) и „Ситничарница ‘Код срећне руке’“ (2000); драме „Скела“ (2004) и „Матица“ (2011) – захваљујући којима је постао лауреат многих престижних награда, али и један од најпревођенијих (романи су му преведени на руски, француски, италијански, шпански и бугарски језик) и најчитанијих (књиге су му штампане у близу педесет издања) савремених српских прозаиста.

Ипак, последње две поменуте чињенице, очигледно нису биле довољни разлог да се српска критика на озбиљнији начин позабави Петровићевим књижевним опусом, који је, чак и када је у ретким тренуцима био предмет опсежнијих анализа, остао у великој мери недотичан; а чињеница да је Горан Петровић између корица својих прозних књижевних остварења, написаних до 2006. године, оставио запажен траг о једном времену, обележеном преломним историјским догађањима (барем за нашу земљу), остала је скоро прећутана.

Већ више деценија обузети трагањем за сличностима у савременој српској литератури (у овом контексту појам „савремена књижевност“ односи се на период од преко пола века), наши проучаваоци књижевности, закључали су овдашња књижевна дела у (свега) две фиоке и налепили на њих етикете „традиционализам“ и „постмодернизам“, заборављајући да у појединим раздобљима уметности постоје и много суптилније разлике, истовремено пренебегнувши и оне глобалније и очигледније. А такве разлике, барем када се појави стваралачка личност попут Горана Петровића, неопходно је уочавати; тим пре што је реч о ствараоцу који је у потпуности прихватио аксиом да је аутор дела чувар говора као отвореног смисла, па зато не износи аутопоетичке ставове.

Најпре, потребно је подсетити се разлика између живота, виртуелне стварности и уметности, између идеологије и дневне политике, између политичког става и политичке ангажованости, између памфлета и естетском вредношћу обликованог артефакта, између писца и књижевника, коначно, и између књижевника који контролисано усмерава свој таленат, осећајући одговорност према чину стварања, и књижевника који га немилице троши, верујући да је само, случајни, дар. Јер својим животом Петровић те разлике маркира, а својим делом их тематизује.

Са друге стране, уколико се прати генеза књижевног стваралаштва Горана Петровића, бар до 2006. године, и акценат стави на специфичности стила, поетике и идејног слоја његове прозе, може се запазити и она фина разлика која издваја овог аутора у историји српске литературе, чини га посебном и значајном појавом на нашој књижевној сцени, достојним настављачем дела великана српске књижевности. Јер Горан Петровић је књижевна фигура која се, и имплицитно и експлицитно, ослања на развојну линију естетске парадигме – чије су координате уписали Иво Андрић и Меша Селимовић, Милош Црњански и Борислав Пекић, Данило Киш и Милорад Павић – обогаћујући ту традицију, наравно, индивидуалним талентом; и истовремено сведочећи како је таленат јалов уколико у неопходном дијалогу са актуелним појавама у домаћем и светском културно-уметничком и друштвено-политичком контексту, није (по)етички оправдан.

РАЗЛИКА ПРВА. КАКО СЕ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК. ОТКЛОН ОД ПАВИЋА

Сваки писац, који је једнога дана постао књижевник, морао је да има узора, и то живог. Не само да би оправдао исправност Елиотове тезе о традицији и индивидуалном таленту, него да би добио сабеседника, од којег ће најпре моћи нешто да научи, са којим ће се, затим, одмеравати, и којег ће, на крају, превазићи.

Да ли је Горан Петровић могао да пронађе бољег учитеља од Милорада Павића? У том тренутку, није. Пре свега зато што је у време када је настајало Петровићево дебитантско остварење „Савети за лакши живот“ (објављено 1989. године) српском књижевношћу суверено владао постмодерни поглед на живот и литературу, који је, полако али сигурно, нагризао и политички и економски дискурс велике земље на издисају. А једини значајни представник српске постмодерне, био је управо Милорад Павић, макар само и због „Хазарског речника“ (1984).

Ипак, још увек је у овој земљи трајала епоха социјализма, још увек је имало смисла, услед разноразних презасићења, поигравати се са свим и свачим, и наравно, следећи постмодернистичку поетику, прелазити границе књижевности, испитивати простор докле она сеже, како писана реч функционише, на пример, у толико омиљеном „жанру“ српске књижевности осамдесетих и деведесетих година прошлог века, у тим чудесним рецептима, названим од стране Петровића „саветима“. Петровићеви „Савети“ могли су од стране ондашњег књижевног естаблишмента бити прихваћени, јер у то време нису имали превише штетну поенту, представљали су тек „роман уз кафу“, роман који се најлакше вари ако се посматра као неозбиљно-озбиљно штиво, који „омекшава монотонију свакодневних ритуала“, без обзира на то да ли је у питању стандардни, банални рецепт о томе како направити топли напитак и разговарати уз њега (сличност са Џимом Џармушом просто се намеће, можда и зато што је СФРЈ више личила на преморени Запад, него на ратоборни Исток, па је стога и криза смисла могла наћи плодно уточиште и у првенцу Горана Петровића), или се он маскира у савет омеђен инвентивним, фантастичарским и хуморним очуђавањима. (О меандрирарујућој структури „Савета за лакши живот“ писао је Васа Павковић у тексту „Једно позно читање: Савети за лакши живот Горана Петровића“; часопис Реч, број 41, 1998)

Наравно, у првој деценији 21. века, наша (књижевна) јавност нешто више зна и о самој „књижевној форми“ рецепта, па овај „жанр“ данас не посматра само као формално и садржајно освежење у постмодернистичкој прози, уочава да је још од антике он представљао јединствени писани споменик културе приватног живота, прецизно давао слику стања ствари у неком друштву, био знак културе, неретко и надмоћи пера (Слађана Милинковић, „Римски кувар по Апицију“, Стилос, Нови Сад, 2005). Због тога ће, ускоро, и прво дело Горана Петровића сасвим сигурно бити на нешто другачији начин протумачено, обогаћено новим нијансама значења и значаја, којих, наравно, ни сам аутор није био свестан.

Међутим, кључно је приметити да је тренутак у којем су настали „Савети“ још увек био део времена безбрижности. Време досаде која је вапила за игром. Весело доба које, и поред тога што је друштво клизило у један поремећени систем вредности, још увек није наслућивало ратове, санкције, економску кризу. Раздобље које није било толико оптерећено културном и друштвеном улогом рецепта, колико је желело да направи искорак, у овом случају из књижевности. Бол и тескоба, немоћ и огорчење, разочарење, настаће касније – тада ће се родити и потреба, нужност, да се уочи прва разлика, да се схвати да границе уметности речи, ипак, не могу пробити зачарани круг зла; и да се направи први значајни отклон од Павића. И од свих оних који су деведесетих и даље веровали да се зло може победити безазленим језичким и жанровским играријама, кокетеријом са ништавилом.

Тада је настао „Атлас описан небом“ (1993), у чијој се структури, али не баш у оној мери у којој то истиче део српске критике, може уочити низ мотива и тема које је Горан Петровић користио и у свом првом делу, због чега, на пример, Васа Павковић (наведено дело) и истиче како „Савети за лакши живот“ могу послужити писцу и као приручник за стварање наредних прозних целина. Сличности између ова два дела, као и међу читавим досадашњим Петровићевим опусом, дакако, постоје, али за праћење генезе стваралаштва Горана Петровића много су пресудније разлике; поготово оне у односу на његов првобитни узор, на дела Милорада Павића.

А на ту разлику упућује већ и наслов другог Петровићевог дела. „Атлас описан небом“ (Петровић), „Предео сликан чајем“ (Павић). Тражећи сродност између два поменута књижевника, критика је управо ова два наслова користила као потврду да се Петровићеве и Павићеве поетичке концепције могу подвести под заједнички именитељ. „Атлас описан небом“, „Предео сликан чајем“. На први поглед, истоветна синтаксичка конструкција реченице, тежња ка апстрактној слици, синтагма која, у основи, садржи барокну метафору. Али, када се синтагма рашчлани, уочавају се три битне разлике. Атлас-предео, небо-чај, описан-сликан. Атлас је именица чије значење можда није свеобухватније од појма предео, али свакако да поседује комплекснији метафорички потенцијал, и у семантичкој равни упућује на нешто шире, веће и значајније – предео може да се односи на било шта (па се зато ни на шта ни не односи), атлас, ипак, у оном првом слоју, асоцира читаоца на свет, земаљску куглу, или, бар, школски уџбеник. Небо, такође, поседује већу ширину значења, а узвишеност тог мотива (поготово у сусрету са атласом) обезбеђује му да буде достојни репрезент велике литературе, што чај, руку на срце, не може да буде, поготово не удружен са именицом испражњеног значења (предео). Коначно, Петровић жели да описује, њему је реч и књижевност довољно уточиште, није му потребно екслипицирање синкретизма и позивање у помоћ муза из осталих медија уметности; слика се, коначно, ако постоји ванредно уметничко надахнуће, ствара упечатљиво и речју.

О томе сведоче многобројни графички оквири у „Атласу“, којима започиње свако поглавље романа, уместо слика, испуњени речима, тако одабраним и удруженим да истовремено рађају метафоричне лирске књижевне минијатуре и изазивају асоцијације на разнолике сензације ликовних уметности. Јер на почетку, и пре слике, беше реч.

Ево како је, на самом почетку романа, описана слика (оне су у роману углавном измишљене) Вида Видосављевића „Поглед на Предграђе пре рушења крова“: „Тужни, претужни редови кућа, низови зидова, ретко зеленило, улица усахла, нема људи, дугачка ужад паучине расплетене по кровиштима, ветар што дува ниско, до земље, глуво коло воде одбачени папири, ни право јутро, ни право вече да залута, од мало боја највише сумрака, безвољни свежњеви вечито паралелних линија, којима је одузета, макар и у бескрају, животодавна нада сусрета“.

Ова слика, речима визуелизована, заправо даје податке о месту где ће се одигравати радња „Атласа“. То је кућа без крова, негде на периферији неког града, у којој живи осморо људи (различитих националности, што није небитно), чувајући се од кише веровањем да „ни најжешће невереме не може да нашкоди дому без крова“. „Пазите шта вам кажем, стварност је само прекомерно уредно очешљана фантазија“, изговориће ће тетка Пина речи, потребне аутору да мотивише надреални оквир у којем се одвија „Атлас“. Међутим, тај оквир, ма колико фантастичним се чинио, сасвим одговара историјском тренутку у којем се појављује овај Петровићев роман, обележеном многим противречностима. Почетак деведесетих је време у којем су изгубљене плате, али добијени нови богаташи, у којем је нестао занос, као и страх од казне, али су се појавили наркодилери и криминалци надахнути патриотизмом, у којем су проповедници и пророчице заменили породичну идилу и ауторитет, у којем је десница отишла улево, а марксисти походили цркве да се крсте после шездесете. Много тих друштвених аномалија, истина уколико се пробије кроз шуму метафора, искрсава пред очима читаоца „Атласа“. Глобалнија критика дехуманизованих друштава, дата је и експлицитно, најчешће у фуснотама, које у структури романа имају функцију додатног појашњења, а заправо су мали, аутономни (лирски) есеји, рефлескије о многим феноменима, неопходним за разумевање појединих сегмената „Атласа“. Ево једног који демаркира савремену западну цивилизацију, чије су тековине почетком деведесетих година прошлог века, у великој мери запљуснуле и нашу земљу: „Одређене наде, да цела планета неће постати једна грандиозна илузија, полажу се у такозвана Западна огледала која раздвајају лаж од истине, али је и њихова снага ослабљена индоктринацијом серијских огледала, већ у фабрикама наученим шта да одражавају.“

Почетком деведесетих, када је „Атлас“ настајао, а Берлински зид и биполарни свет (а са њим и илузије социјализма) се рушили, наде у смисао Западне цивилизације, и у нашој земљи, потхрањиване су једнаким интезитетом којим су забораву препуштане старе вредности. Али још тада Горан Петровић је, као да ће антиципирати доминатну интелектуалну свест прве деценије 21. века, варирајући резултате филозофије деконструкције, бележио да је новац „широко распрострањена врста идола на свим раскрсницама“, да су политичари „играчи кадрила крај путева“, црква „корпорација за ширење, очување и продају вере крај путева“, градови „запреке на путевима“, а држава „велика запрека на путевима“. Да је, речју, просветитељство довело до концентрационих логора, што је и основни постулат постструктуралиста, одакле су постмодернисти црпели инспирацију за своја исцрпна испитивања Цивилизације.

Али, пре свега, испред читаоца „Атласа“, још увек заогрнуто у бескрајни, умрежени текст, искри небо, тајновито, недокучиво, преливајући се у најразличитије нијансе боја – далекооблакбеле, морскодноплаве, башужасцрне, орошентравњакзелене, смирајсунцажуте – купајући и надахнуњујући станаре „куће без крова“. „Тајна мора да постоји, без њеног свода овај свет би био спржена голет на којој не успева оно најважније, животодавно дрво запитаности“. Управо је тајна неба главна загонетка ове Петровићеве књиге, без које је немогуће описати земљу (атлас), разумети све појаве на њој и дати им конкретан смисао. Јер, како на једном месту у роману стоји, човек мора да се помири са својом висином, „незаменљива је“, али никада са „Празнином, од успешности борбе са њом зависи твој опстанак, а у збиру са милијардама других исхода и опстанак човечанства“. Од те празнине, међутим, како стоји у урамљеној, речима осликаној илустрацији грешног инока „Стубови“, човека једино може да спасе Свевишњи, односно земаљски владар који надахнут његовом енергијом (у овом случају, не случајно Стефан Милутин).

„Тужан гледајући колика се Празнина надвила над људе Господар наш нареди да се широм земље његове подигну нови храмови, а они запуштени обнове – да им се врати пређашња висина и лепота. Како чврсти зидови, сјајне куполе и витки звоници беху саграђени или обновљени, Празнина од њих не могаде да се сручи на земљу, већ неко време остаде горе, па се парана ветровима искида и развеја. И народ сав поче славити Господара свога и нашег, хвалећи мудрост његову што га ослободи од напасти оне и што им избави тела и душе. А у земљи (тада) настаде процват лепоте, године беху све родније, жене плодније и љубав свака, поштовање и разум стадоше да се множе да је било, мени грешном иноку, велика срећа то гледати и у овај камен то списати.“

Али самом Човеку једино остаје да чека љубав која „омета долазак смрти“; јер „када човек одустане од чекања љубави, смрт попуњава њено место“, а „по ивицама наших осмеха хвата се паучинаста досада“. Уколико пожели нешто више од тога, очекује га судбина „синова човечијих“, градитеља Вавилонске куле, које Петровић, преко цртежа (осликаног речима наравно) „План вавилонске куле – библиотеке“ Андреа Паладиа, оригинално, уметнички тумачећи, надограђујући Свето писмо, описује, стављајући акценат, не толико на алогичност љубави Божје, колико на охолост људског рода.

„И виде Господ да синови човечији у земљи Сенарској од опеке и глине куле зидају. И виде Господ да синови човечији собе књигама пуне, спрат по спрат подижу, све више и више, без намере да стану и кулу закрове. И још виде Господ да сесинови човечији, када кула до висока стиже, небом умивају.

Али, када синови човечији стадоше небо ведрицама захватати и на земљи старцима и болеснима продавати, Господ се разгневи. Када синови човечији небом ангеле стадоше ловити због пера њихових меких, Господ се разгневи. Када синови човечији узохолише памети своје толико да стадоше небо јазовима делити, Господ се разгневи.

И у подножје куле Господ одасла пометњу и учини да се језици синова човечијих разликују, да једни друге не разумеју. А у врх куле Господ посла ветрове који спрат по спрат смицаху градњу, собе препуне књига узвитлаху, књиге равницом Сенарске земље расуху.

Од места развалине синови човечији се разиђоше носећи свак своје. Да се небом поново умију моћи ће тек када на охолост забораве, речи у слогу споје и развејане књиге према плавој висини сложе.“

Јунаци „Атласа“, заправо су потомци тих охолих „синова човечијих“ који, ма колико се трудили да на охолост забораве, и небом се окупају, још увек испштају грехе предака у прашњавим и загушљивим одајама уметности, а „атласу“, прекривеном иструлелим гредама, које заправо представљају опасач од неба саткан.
Када се Библиотека превише користи, на рачун Живота раби, као да наговештава Петровић, резултат могу да буду само разбацане, од ветрова Господњих раскупусане књиге, које више смртници на земљи не могу разумети, а тада ни суштину уметности спознати.

Истина, и друга Петровићева књига изразито је лабаве, фрагментарне структуре, и даље је, учинило би се, на фону постмодерног обликовања текста. У постмодерне стратегије могу се убројити и одређени поступци у плетењу приче, графичка решења (оквири за слике увезене речима), употребе фуснота (као есејистичких пасажа, у функцији објашњења) и потписа. У том контексту може се тумачити и тежак, херметичан стил, где је сваки пасус, скоро и свака реченица, обликована тако да представља загонетку, чије је одгонетање отежано неочекиваним описима и чудесним, каткад оксиморонским спојевима, барокним сликама, препуњеним метафорама, метонимијским заменама, синегдохама и синестезијама, синтагмама омеђеним мноштвом тропа, некарактеристичним поређењима и контрастима. Наравно, цитатност и дијалог са Библиотеком (у причу су уткане и парафразе стваралаштва Данила Киша, Светислава Басаре, Марија Варгаса Љосе, а њихова имена експлицитно се помињу у „Атласу“), такође упућују на закључак да је Петровић остао веран постмодернистичким поступцима. Ипак, са друге стране, потенцирање непатворене емоције, трагање за Истином, афирмисање етичке компоненте приликом обликовања карактера ликова, те, напослетку, изазивање катарзе, дају „Атласу“ једну нову димензију, динамизовану и због експлицитног захтева (на Потковичаревој слици) за повратком друштвене функције уметности (наравно, уз ироничну задршку):

„Готово је са егзибиционистичком уметношћу. Свршено је са њеним простим излагањем пред очима публике, уз скромну наду да ће пробудити макар и најмање емоције. Готово је са том срамном и недостојном потребом за показивањем пред туђим зеницама и туђим срцима. Долази ново доба! Завладаће нови односи! На сцену ће ступити нова уметност – уметност воајеризма! Уметничка дела ће посматрати публику. Она ће као вируси незадрживо продирати кроз све доступне отворе, кроз поре и слабо брањена места. Публика ће бити та која је на длану. Речи литературе ће уходити душе у људима. Музика ће расплести мреже у које се заплићу осећања. Слике ће плодити слике у главама посетилаца. Уметничка дела ће волети, кажњавати, обљубивати, терати у дубине или висине људска тела или душе, баш као да нису тежа или лакша од паперја. Пред уметношћу, која се хиљадама година спремала да изврши овај преврат, људски род једино може да потпише капитулацију. У противном – снаћи ће га грозна судбина коначне Празнине!“

Овај одломак, налик аутопоетичком вапају, може да наговести скретање Горана Петровића са пута којим га је повео учитељ Милорад Павић. Петровић ће се већ у наредним делима наћи у загрљају „новог сентиментализма“ правца за који руски мислилац и теоретичар књижевности Михаил Епштајн (у књизи „Постмодернизам“) каже да је крајем прошлог века заменио постмодернизам, али не као његов антипод, већ као покушај да се одређено постмодерно искуство обогати (а тиме, свакако, и трансформише) новим нијансама емотивности, повратком на класичне обрасце приповедања, оживљавањем заокруженије композиције и структуре дела, обликовањем прегледнијих карактера јунака, губитком надмоћи Билбиотеке у односу на Живот, подједнаком бригом и за поетику, али и за етику, реафирмисањем катарзе као суштински важног елемента дела.

Речју, „Атлас описан небом“, најава је повратка српске књижевности некадашњој великој нарацији (она се заиста због мноштва мотива и тема које разрађује посматрати као претекст, лирски нацрт за „Опсаду Цркве светог Спаса“). И то ће, временом, означити и суштински раскид Петровића са поетиком Милорада Павића, који се у то време упутио стваралачком странпутицом, односно прешао пут, како је то прецизно још пре више од десет година уочио Владимир Јагличић од отменог сатанизма (ране приповетке), преко интелектуалне игре („Хазарски речник“), до “сведозвољивог царства апслолутне слободе у којој је комуникација прекинута”. Петровићев пут, назире се то већ у „Атласу описаном небом“ биће посве другачији. И због тога је питање да ли је Јагличић у праву када у поменутом тексту закључује како је Горан Петровић направио аристократски отклон од Милорада Павића. Можда се тај отклон боље може описати једном нежнијом синтагмом, „дискретним шармом буржоазије“, можда, чак, у даљем развоју, и „новим средњовековљем“ које у себи садржи и моралну и социјалну револуцију. Генеза стваралаштва Горана Петровића, и то већ његова следећа књига, збирка прича „Острво и околне приче“, не одбацује у потпуности из оптицаја поменуту градацију.

 Александар Дунђерин

Извор: Александар Дунђерин сајт

  Atlas opisan nebom, Goran Petrović, Književnost, Srpska književnost, Аleksandar Dunđerin